Pošto je u svetu koji računa vreme po superiornom Gregorijanskom kalendaru ove nedelje Božić, onda smo i mi pripremli prigodan program božićnih stripova. Ili bar jednog eksplicitno božićnog stripa, a onda drugog koji je originalno izlazio letos, i nije eksplicitno vezan za Božić ali slavi duh prijateljstva, darežljivosti, dobre volje i zajedništva pa se to valjda nekako prirodno uklapa. Oba stripa izašla su iste, prve nedelje ovog Decembra i kako je jedan izdao DC a drugi Marvel, ovo je i odlična prilika da uporedimo kako ove dve firme rade, jelte, „komični superherojski strip“, koncept koji ima dugu tradiciju, baziranu uglavnom na parodiji.
DC-jev „strip“ je zapravo kolekcija, preciznije antologija. DC’s Batman Smells, Robin Laid an Egg je, uprkos NAGLAŠENO humorističkom naslovu zapravo prevashodno nastao kao mesto na kome će DC novim, mladim snagama, do sada malo ili neobljavljivanim autorima a možda budućim strip-zvezdama dati da se poigraju sa njihovim likovima. Na drugom mestu je to niska priča u kojima se slavi duh Božića, a bez mnogo upadanja u religiozni imaginarijum, već više onako građanski, ljudski, sa podsećanjem da je to vreme za darežljivost, humanost itd, a tek na trećem mestu je ovo kolekcija parodičnih superherojskih komedija. Spakovanih u hiperekonomičan, pomalo i, jelte, tesan format od po desetak strana. No, logika je da ko uspe da se dobro pokaže u priči od deset strana, da nam podari i zanimjljiv zaplet, i zanimljivu karakterizaciju, pa i svežu obradu Božićne teme, taj ima štofa da radi i neke veće stvari. Fer.
I ovde samo da napomenemo: predrasuda da su „pravi“ autori stripova scenaristi je i u ovom slučaju živa i zdrava jer dok neki od ovih scenarista zaista ovde dobijaju svoj DC debi, pa to opravdava konceociju ove antologije kao šoukejsa za „novi talenat“, crtači, a pogotovo koloristi su uglavnom iskusni profesionalci čije ste superherojske radove za ovu firmu gotvo sigurno već čitali. Pa tako.
Inače, za slučaj da se neko pita, fraza „Batman Smells“ postoji još od šezdesetih i deo je humorističkih stihova „Jingle bells, Batman smells, Robin laid an egg, the Batmobile lost a wheel and the Joker got away, hey!“ koji su se u fandomu pevušili još od šezdesetih (naravno, na melodiju pesme Jingle Bells, odnosno One Horse Open Sleigh, nastale polovinom devetnaestog stoleća) a onda su kanonizovani u izvedbi koga-drugog-do-Marka-Hamilla u prvoj sezoni animirane serije Batman: The Animated Series, naravno u epizodi Christmas with the Joker iz 1992. godine (nekoliko godina pre toga ju je, eto malo trivije, na televiziji pevao Bart Simpson još u prvoj sezoni Simpsonsa).
Kako za većinu scenarista ovih stripova niste čuli tako i nagađate da im DC nije u ruke dao baš svoje NAJGLAVNIJE likove. Nema ovde stripova o Supermenu koji mora da se udruži sa Deda Mrazom kako bi uručio poklone svoj djeci sveta, niti Betmenom koji se maskira bradom i kapom sa kićankom da poraduje Robina. Ovde uglavnom dobijamo drugo- i trećepozivce sa nekim meni vrlo dragim zasecima duboko do u Srebrno pa i u Zlatno doba američkog superherojskog stripa. Ko je u 2024. godini očekivao strip u kome će glavni junak biti Dr. Mid-Nite? Niko, eto ko! A ko je očekivao da taj strip, bez ijedne izgovorene reči od strane protagonista, bude i najbolji u ovoj kolekciji? SIGURNO NE VI!
No, stići ćemo do njega. Prvo na redu je Santa’s Oath gde je u glavnoj ulozi Green Lantern. Ali ne taj Green Lantern na kojeg ste prvo pomislili. Ni taj. I, ne, zaboga, NIKAKO taj, u DC-ju jesu progresivni ali nisu baš TOLIKO progresivni da vam na Božić serviraju starijeg gej muškarca u pripijenom kostimu koji mu, ajde da se ne lažemo, i dalje jebeno dobro stoji. Jel’ su to ovde malko pojačali grejanje ili samo mene cepaju hormoni?
Enivej, Santa’s Oath u glavnoj ulozi ima Johna Stewarta a koji poslednjih godina i jeste imao malo više prostora da se nametne kao legitiman i zanimljiv lik i bitan pripadnik kosmičke policije Zelenih svetiljki, a pošto je on Afroamerikanac, progresivnost je ovde ispoštovana. Još i više jer se Stewart udružuje sa ne Deda Mrazom nego sa njegovom ženom, Carol, koja i sama nosi kostim, uh, Deda Mraza, da povrati ukradene igračke od zločinačkog Toymana i pomogne časnoj gospođi da, jelte, poraduje decu koja čekaju poklone. Ovo je napisao Dorado Quick, afroamerički podkaster i spisatelj koji je već u strip industriji srazmerno poznat na ime svog rada na BOOM!-ovom Mighty Morphin Power Rangers, ali Santa’s Oath je sa svojom pomalo prekompleksnom dramaturgijom (Stewart se tu femka, kao ne veruje da je Carol zaista žena na Deda Mraz itd.) ne naročito memorabilna priča. Maria Laura Sanapo koja je ovo nacrtala ima već desetak godina iskustva rada za DC, Dynamite i Titan Comics pa je njen crtež, uz kolore Arifa Prianta, sasvim korektan ako već ne sad nešto NADAHNUT. Italijanka je dobra u pripovedanju, ali likovi joj jesu malo „plastični“, no možda je ovo i takva priča. Dave Sharpe je radio letering i to je jedan profi rad kakav se od njega očekuje, samo malo „podignut“ na božićna podešavanja.
Već druga priča, Secret Santa, sasvim menja ton i prilazi značajno bliže ideji možda ne baš PARODIJE ali mračne superherojske satire. Scenarista Drew Maxey je po profesiji nastavnik Engleskog a do sada je pisao naratv za video igru Justice League: Cosmic Chaos*, no on se vrlo solidno snašao u nečemu što mu je stripovski debi barem što se tiče mejnstrima.
*znam, niste je igrali, nisam ni ja ali ovo NIJE nekakav free to play telefonski naslov već propisan trodimenzionalni akcioni RPG za „prave“ igračke platforme, sa vrlo slatkom art direkcijom i „pravom“ cenom od 40 evra.
Ne škodi ni što je ovo narativ o svačijem omiljenom timu superzločinaca, luzera i antiheroja, Secret Six a koji nam svima ozbiljno nedostaju, a vredi reći i da treba imati cojones pa uzeti da pišete nešto što je po mišljenju mnogih jedan od najboljih stripova koje je Gail Simone ikada uradila za DC. Maxey piše kratku ali prilično kompleksnu priču koja uspeva da pruži nešto što podseća na tročinsku strukturu i da se pozabavi karakterizacijama svih likova u svojih desetak strana, pa i da spoji taj duh darežljivosti i nesebične ljubavi sa krvoprolićem i perverzijom koji su karakteristični za Secret Six. Ima tu, naravno, rupa i rupa u zapletu i čovek koji HOĆE svakako i MOŽE da nalazi zamerke ovoj priči, ali Maxey, mislim, kredibilno demonstrira sposobnost da radi sa Secret Six, voli likove, razume dinamiku tima i shvata kako da ne preoptereti naraciju sa PREVIŠE teksta. Ni malo ne škodi da je ovo crtala odlična italijanska ilustratorka Marianna Ignazzi (radila je An unkindness of Ravens sa Danom Panosianom za BOOM! i bila gošća Hercegnovskog festivala stripa) koja ovoj priči daje tačno potreban odnos superherojske akcije, horor intonacije i simpatične, božićne stilizacije. Naravno, Giovanna Niro na kolorima je već poznato ime a Pat Brosseau sve zaokružuje kvalitetnim dizajnom leteringa.
Secret Santa nije bila ni parodija a, da se razumemo, ni komedija, pa je onda naredni strip tu da nam pruži i jedno i drugo. Ghost of Christmas Present je kratka priča o Johnu Constantineu koji se suočava sa svojim demonskim dopelgengerom a koji ga onda šalje na misiju da na Badnje veče od demona štiti mladu ženu sa kojom do kraja treba da ostvari i romansu. Ali znate već Johna Constantinea, taj ne igra ni po čijim pravilima, uključujući svoja, pa nastaje, jelte, haos, sa gomilama demona koji mu smeštaju sve vreme i njegovim dovitljivim spasovima-u-zadnji-čas sve do kraja gde se vidi da Abigail nije tek nedužna devojka kojoj se dešavaju loše stvari. Crtač Aaron Conley nije nikakav početnik – još pre deset godina je dobio nagradu Russ Manning za „obećavajućeg novajliju“ – i njegova kombinacija splatter-horrora i božićne komedije je odlična, pogotovo uz žive, eksplozivne kolore takođe uglednog profesionalca Ivana Plascencie i funkcionalan letering Stevea Wandsa. No, scenarista Ricardo Sanchez (koji takođe nije početnik i već je u više navrata pisao i za DC, kao i dosta stripova zasnovanih na video igrama), komediju ovde svodi na pančlajn da će Constantine na kraju poljubiti „ženu“ koja nije ono što se u prvom trenutku čini da jeste i taj „catfishing“ humor bi bio primereniji četrdesetim godinama prošlog veka nego, jelte, progresivnoj današnjici… Mislim, super nacrtano, ali koncepcijski možda ipak malo zastarelo…
It’s a Criminal Life je, nagađate, parodija na voljeni film It’s a Wonderful life a u kojoj Joker rešava da se ubije jer ga Betmen ignoriše, a onda ga Robin vodi kroz alternativnu verziju Gotama da mu pokaže kako bi svet izgledao da Jokera nema i, pretpostavka je, odgovorio ga od suicida. Naravno, preokret nastaje kada Joker shvati da je Gotam bez njega oaza sreće, mira, radosti i uzajamne podrške, ali da on i u takvu utopiju sa samo malo napora uspeva da unese nemir, nasilje i agresiju i za par sati grad je u plamenu. Ovo je, jelte, mračna komedija za koju treba malo imati i stomak, pogoto što scenaristkinja Alexis Quasarano – već iskusna u pisanju stripova, ali i sa iskustvom rada na videoigrama i animaciji – ne postiže onaj „očigledni“ satirični ton kakav bi ovom stripu dao, recimo, Mark Russell, ili, uostalom, Matt Rosenberg koji se ekstenzivnije bavio Jokerom poslednjih godina, pa čitalac nije baš najsigurniji za koga ovde treba da navija. No, iskusni španski crtač Marcial Toledano Vargas (radio i za DC i za Image…) ovde daje jedan od hajlajta cele antologije, nudeći odličan crež, kvalitetno pripovedanje, lepu vizuelnu komediju i odlične kolore. Letering je radio Carlos M. Mangual i takođe se potrudio da strip ima karakter i osoben identitet. Lepo.
Naredni strip, Deadman Walking bi TREBALO da je hajlajt kolekcije jer u glavnoj ulozi ima jednog od meni najdražih DC likova iz Srebrnog doba – Deadmana, naravno – a pisao ga je veteran Marv Wolfman, u crtežu takođe veteranskog Paula Pelletiera i tušu isto veteranskog Norma Rapmunda. Još je i kolore radila vrlo ugledna Eren Angiolini pa je na kraju sve leterovao opet Carlos M. Mangual. Dakle, ovo je SUPROTNO od šoukejsa za početnike, možda onaj neki „daj da ti čiča pokaže“ rad koji treba da podvuče šta znače godine iskustva i održi neke bitne lekcije. No, Deadman Walking je jedna… pa, uslužna ali ultimativno zaboravljiva pričica od deset strana u kojoj Wolfman uspeva da previše zakomplikuje relativno jednostavnu premisu u kojoj su rudari na Božić zarobljeni u urušenom rudarskom oknu, porodice ih sa očajanjem čekaju za božićnom trpezom (pa se onda okupe ispred rudnika) a Deadman onda koristi svoju supermoć posedanja živih osoba kako bi sa obe strane barijere od kamenja uputio ljude koje kamenove mogu da sklone a da se sve ne uruši još gore. Pelletier ovo solidno crta ali do kraja nije najjasnije zašto je Deadmanova intervencija tu zapravo presudna kada je i iz njegovih unutarnjih monologa očigledno da ni on nema pojma koji su kamenovi bezbedni da se uklone. No, sve se srećno završi i ansambl stripa otpeva božićnu pesmu i meni je to, eh, ONAKO. Mislim crtež, tuš, kolor, letering, sve je dobro, a Wolfman svemu daje dobrodošlu klasno-socijalnu dimenziju (uvod stripa pokazuje da vlasnik odlučuje da rudnik, kao neprofitabilan, zatvori i to baš na Božić, JER NEMA SRCA), ali dramaturški ovo ne radi skroz kako treba.
Srećom, tu je onda Silent Nite, pomenuta priča bez dijaloga, u kojoj glavnu ulogu igra old school superheroj Dr. Mid-Nite, a koja se, prigodno, i dešava, makar u svom prvom delu, na Badnje veče 1941. godine. Ovo je jedna naoko jednostavna ali koncepcijski ipak kompleksna priča koja, što je za superherojske stripove uglavnom retkost, uzima u obzir nečiju motivaciju da se bavi kriminalom, i pokazuje Mid-Nitea ne samo kao neustrašivog maskiranog osvetnika koji noću zavodi red po ulicama, nego i kome je autentično stalo da se dođe do pravičnog ishoda za sve umešane. Scenarista James Reid se u DC-ju više bavi uređivanjem nego pisanjem, ali njegova priča je jasna, precizna, ima sve potrebne odlike old school drame koju biste očekivali iz nekog dekonstruktivnog filma iz četrdesetih, a crtač je ovde iskusni Francesco Francavilla i Italijan svemu daje prvoklasnu film-noir aromu, sa izražajnim likovima, ikoničkim kadrovima, jasnom naracijom bez ijednog dijaloga (i sa samo par redova teksta u leteringu Davea Sharpea na početku). Sjajno.
The Perfect Gift u glavnoj ulozi ima Vixen a koja je valjda i neka vrsta queer ikone za određeni deo DC-jeve publike. No, ovde je u centru zapleta njena decenijska romansa sa Bronze Tigerom. Autorka scenarija, Zipporah Smith – Afroamerikanka, dakako – je sebi u zadatak stavila narativ koji se razvija tokom više od deset dana i bavi se i privatnim i superherojskim životom Vixen, i to je sad jedna, jelte, ljupka romantična, ne-sasvim-komedija u kojoj mlada i uspešna afroamerička poslovna žena ne zna šta da dragoj osobi pokloni za Božić… Ovo bi verovatno bolje funkcionisalo u malo razrađenijem formatu nekakve Netfliks serije ili makar filma jer na ovako malom broju strana mora da maltene doslovno sprinta kroz naraciju, ali ni tada, priznajem, ne bi to bila priča za mene, ne sa ovako klišeiziranim likovima i sa premalim uplivom superherojskog posla u priču. Crtež Andrewa Drilona, mladog filipinskog talenta koji je već radio za DC, je sladak, pogotovo sa tim prijatnim kolorima, ali su mu figure za moj ukus previše drvene a kompozicije bi mogle da budu smelije. Opet, dobro je da u ovom stripu nema mnogo superherojske akcije jer nisam siguran kako bi TO izgledalo. Letering Josha Reeda ipak svemu daje praznični štimung.
Poslednja priča, O Glowy Night, IPAK ima Supermena u glavnoj ulozi uprkos onome što sam pričao u uvodu, ali decidno nema Deda Mraza. Scenarista Calvin Kasulke – „writer, podcast producer and transsexual menace living in Brooklyn“ – je ovu priču zamislio kao neku vrstu ode Supermenu, tom svetioniku nade i optimizma u ljudskim životima pa je zaplet taj da posle sukoba sa Toymanom (koji, eto, ove godine dobija uloge glavnog negativca u čak dve priče!) ovaj počinje da bukvalno sija a ne zna ZAŠTO. Sad, ko je čitao Supermena dovoljan broj godina odmah će da pogodi ko je, jelte, odgovoran za Supermenov novi status blještavog humanoida, ali sve je to simpatično i dovoljno duhovito napisano a crtež Anthonya Marquesa i kolor Wila Quintane – obojica su prekaljeni profesionalci – mu daju potrebnu toplinu i dobro raspoloženje, dok leterer Pat Brosseau stvari odrađuje profi i nenametljivo.
Dakle? Od Marva Wolfmana sam očekivao više, to da kažem odmah. Ali i u njegovoj priči ali i u ostalima se vidi i da malo nedostaje uredničkog rada – odnosno najbolje editovana priča, Silent Nite, je imala i najpoznatuju urednicu, Katie Kubert – i ovo je argument u prilog tezi da i najbolji autori mogu presudno da zavise od dobrog ili lošeg urednika. Pa, eto, ako volite Božić, blagdane generalno, a volite i DC-jeve superheroje, ovde ima dosta toga zanimljivog, od čega je ponešto i vrlo dobro. A neke od ovih scenarista i ilustratora vredi zapamtiti. Amazon antologiju ima ovde.
Preko, kod Marvela imamo na programu samo jedan strip, ali koji je zapravo kolekcja što sakuplja osam mikroepizoda „serijala“ koji je letos išao u raznim Marvelovim stripovima, na poslednjih pet strana, tizujući čitaoce da, jelte, pokupuju i stripove koje inače ne čitaju kako bi videli kuda će dalje ići i gde će stići najnovija šašava avantura dvojice od najomiljenijih Marvelovih likova. Deadpool/Wolverine: Weapon X-Traction je jedan od onih stripova u kome je sve sprdnja, od početka do kraja, i pola dijaloga koje ćete u njemu pročitati znate već unapred, jer ste već čitali mnogo stripova sa otkačenim, hiperaktivnim Deadpoolom i nadrndanim, mrzovoljnim Wolverineom, ali on ima i dušu i koristi ova dva popularna lika – još popularnija nakon letošnjeg filma – da pošalje čitaocu malo pozitivne enregije i podseti ga na to da ni jedan čovek nije ostrvo i da svakom treba neko da ga gleda onako kako Deadpool gleda Wolverinea.
Mada, naravno, i naslovna strana i prva tabla stripa prikazuju Wolverinea i Deadpoola u vrlo krvavom međusobnom sukobu. I, takođe naravno, Wolverine je u obe ove kompozicije onaj odozgo, dominantan, muževan, spreman da borbu završi najefikasnije, najbrže što može, dok je Deadpool onaj odozdo, slabiji, možda submisivniji, ali sklon prljavim trikovima. Javier Garrón koji je ovo nacrtao je vrlo iskusan superherojski crtač i njegove sumanuto detaljne kompozicije, iskrivljeni kadrovi i kinetičko, dinamično pripovedanje su pravi izbor za pripovest koja ne samo da mora da projuri kroz MASU paralelnih univerzuma – u jednom od njih svi, i muškarci i žene, imaju brkove po uzoru na one koje su nosili kopači zlata na američkom zapadu u devetnaestom veku (tzv. „prospector mustache“) – već i gde likovi imaju jasno suprotstavljena mišljenja o onome što im se događa i različite ideje kako da im se to više ne događa. „To“ je, naravno, manično skakanje između paralelnih univerzuma, borba sa tamošnjim protivnicima (npr. zombijima) i onda skok u naredni univerzum dok ovaj prethodni kolabira, a Garrón uspeva da dva lika koji sve vreme nose maske i kostime budu izražajni i da imaju čitljivu pa i zaraznu komičnu dinamiku sa, jelte, otkačenim Deadpoolom i neraspoloženim Wolverineom koji je, razume se, „straight man“ u ovoj postavci.
U oko pada, pored grafičke energije, i jak, vibrantan kolor Edgara Delgada, pogotovo kada se setite da je ovaj strip u svojoj prvoj turi išao u vreme premijere filma a koji sam onoliko kritikovao za muljavu, umirenu kolornu paletu, dok je leterer Joe Sabino, svojom uobičajenom magijom, uspeo da strip sa MNOGO teksta i opširnih dijaloga spakuje u nešto grafički ultimativno prijemčivo.
Ovo je sve napisao Ryan North, čovek koji je u Marvelu već radio kultni The Unbeatable Squirrel Girl a sada je scenarista aktuelnog Fantastic Four. Naravno, malo starija publika zna da je North svoju slavu već zaradio na internetu radeći jedan od najpopularnijih web-stripova ikada, Dinosaur Comics, pa su njegovi komički kredencijali nesumnjivi. Deadpool/Wolverine: Weapon X-Traction nije po ambiciji niti konceptu na nivou koji je uspostavila The Unbeatable Squirrel Girl, ali jeste jedna zabavna „bromance“ avantura u kojoj se neranjivost i funkcionalna besmrtnost dvojice glavnih likova prorađuje na očekivano komičan ali i u podtekstu melanholičan način. Deadpoolovo očajničko insistiranje da su on i Wolverine po prirodi stvari dobri ortaci – a što Wolverine sve vreme sa indignacijom odbija jer ne želi ni da ga vide u društvu te, jelte, budale, luzera i pervertita – ima u sebi i meru autentičnog straha od samoće, pogotovo kada se ima na umu, a na šta strip dovoljno suptilno ukazuje, da će većina sadašnjih prijatelja, neprijatelja, ljubavnika itd. oba ova muškarca uskoro umreti a da će njih dvojica nastaviti da žive, možda i večno.
Naravno, Northov scenario ovo stavlja u zaplet koji tera dvojicu antiheroja da se posle međusobne borbe zapitaju zašto naizgled nasumično skaču između univerzuma koji propadaju i kako da to propadanje spreče ali najbolje do čega dođu je to da ih je neko spojio kako bi nekog drugog ubili, a pošto ne znaju koga, onda ubijaju sve redom gde god da se zateknu. Ovo je, nominalno, mračna dimenzija ove pripovesti, ali Northov scenario a pogotov Garrónov crtež sve prikazuju u apsurdističkom ključu koji čitaocu ne dopušta da se baš MNOGO pita „hej, je li u redu da ova dva supeheroja ubijaju ovako masovno i bez diskriminacije“. Onda je posle svega završni čin topao, human i – iako je orginalno izašao tokom leta – vrlo prigodan za sezonu zimskih praznika. Konzervativni, namrgođeni Wolverine ovde prećutno priznaje da mu sve-više-queer-kodirani hodajući ADHD u liku Deadpoola ipak na neki način treba u životu i to je PRESLATKO. Amazon će vam kolekciju prodati ovde.
