Danas bismo se kratko pozabavili dvama miniserijalima (!!!!) Image Comicsa iz prošle godine a koje povezuju dva faktora: jedan je da oba imaju izraženiju humorističku dimenziju a drugi da je oba pisao (kao jedan od dvojice scenarista) američki komičar i metalni ambasador, Brian Posehn.
Posehn je jedna od retkih mejnstrim figura koja sebi dopušta luksuz kontinuiranog valjanja u blatu „niske“ kulture i to ne jedne, već dve. Kao glumac poznat po ulogama na televiziji (uključujući hit-seriju Big Bang Theory) ili filmu (The Devil’s Rejects, Sleeping Dogs Lie, Fantastic Four: Rise of the Silver Surfer, Knights of Badassdom, Surf’s Up), Posehn je možda najprominentniji metalac u ovoj populaciji, sa svojim stend-ap komičkim programom koji se neretko vrti oko rokenrola i metala, ali i sa konkretnim muzičkim proizvodima, kao što je recimo album Grandpa Metal gde su mu gostovali ugledni muzičari popur Phila Demmela (Vio-lence, Machine Head, onda Slayer i Kerry King), Coreyja Taylora (kome je ovo prvi put u ličnoj istoriji da ga neko opiše kao „uglednog), Scotta Iana, pa i Weird Ala Yankovica.
Sa druge strane, Posehn je i ozbiljan ljubitelj stripa i kada je pre malo više od decenije Marvel relansirao serijal Deadpool nakon iznenađujuće propulzivnog rada Daniela Wayja sa ovim junakom, on je bio koscenarista zajedno sa Gerryjem Dugganom za solidan broj epizoda. Meni se, pisao sam o tome, taj početak serijala nije naročito dopao, i danas mislim da je komički tajming uglavnom ispromašivan, a što je verovatno i rezultat Posehnovog ulaska u novi medijum gde je naracija ipak osobena, pa sam tada bio donekle i spreman da sve otpišem kao stant-kasting i Marvelovu ambiciju da dotakne mejnstrim publiku na ime poznatog imena za kormilom serijala a gde je prvi film o Deadpoolu već bio u produkciji. No, Posehn je kasnije otišao sa serijala, Duggan ga je potpuno preuzeo i kreirao jedan od najmemorabilnijih narativa u istoriji Deadpoola i sve se dobro završilo.
U kasnijim će godinama Posehn tek povremeno imati vremena da se vrati ovom medijumu, uglavnom sa one-shot stripovima u kojima mu je ponovo asistirao Duggan, ali je onda 2024. godina dobila ne jedan već dva nova serijala na kojima Posehn ima scenarističke dužnosti i oba su, mislim, vredna svačije pažnje.
Prvi o kome pričamo je Rifters, serijal za koji se za sada ne zna koliko će trajati jer u trenutku dok ovo kucam, u Novembru, on ima šest epizoda i na početku je svog drugog narativnog luka. Image Comics je ovo počeo da izdaje u Junu sa najavom da je u pitanju tekući serijal i mada se svakako ne radi o NAJBOLJEM stripu koji ova ugledna kuća izdaje u ovom trenutku, svakako je fer reći da je ovo drugi najbolji Imageov strip koji piše gitarista grupe Fallout Boy, Joe Throman*.
*o prvom najboljem, The Holly Roller, a koji Throman piše sa Rickom Remenderom ćemo uskoro
Priznajem da sam imao dosta sumnji u to koliko će Rifters uopšte valjati imajući u vidu da ga pišu dva čoveka koji nisu scenaristi po profesiji i gde je onaj iskusniji, Posehn, do sada uglavnom radio uz nadzor jednog od najcenjenijih profesionalaca u poslu, Gerryja Duggana. No, Rifters je, ispostavlja se, sasvim dovoljno smešna, dinamična akciona komedija sa naučnofantastičnom osnovom koja bi, imajući u vidu koliko su danas stripovi GENERALNO tretirani tek kao Petrijeva šolja u kojoj se uzgaja zametak novog kulturnog dobra što će svoju punu formu ostvariti tek u nekom drugom mediju, mogla da za koju godinu završi i na nekoj od televizija kao sasvim legitimna serija.
Rifters je crtao Chris Johnson, a kolor je uradio Mark Englert uz letering koji je dao Joe Sabino i ovaj trio iskusnih profesionalaca obezbeđuje stripu mejnstrim identitet i čitaoca uverava da u rukama drži nešto napravljeno od strane ljudi koji znaju šta rade. To je možda i presudno za uspeh Riftersa jer Posehnov i Thromanov scenario je suštinski niz komičnih gegova i akcionih set pisova bez previše obzira na pravila strip-naracije i generalnu dinamiku pripovedanja. Uz manje iskusnog crtača, Rifters je mogao ispasti i samo fanzinski, sirovi andergraund strip koji bi imao prođu među srednjoškolcima što bi ga čitali ispod klupe na času (Klinci to i danas rade, zar ne? Mislim, nemoguće je da SVI samo skroluju po Tiktoku dok nastavnica ne gleda!) ali ne bi imao potencijal za doseg šire publike.
No, Johnson je iskusna stara kuka, ne toliko poznat superherojskoj publici jer do sada nije radio za „big two“, ali sa vrlo ubedljivim portfolijom koji ubraja i Star Trek i Usagi Yojimbo, i Grimm Fairy Tales, i Teenage Mutant Ninja Turtles. Anarhični, ’80s senzibilitet ovog poslednjeg stripa nekako najviše može da se prepozna u Rifters, a što je i adekvatno, jer se radi o stripu koji se bavi putovanjem kroz vreme.
No, u pitanju je strip koji svoj visoki koncept koristi pre svega za satiru i sirovi humor a žanrovski se prevashodno radi o buddy-cop narativu u kome dvojica pripadnika službe zadužene za prevenciju vremenskih paradoksa imaju UŽASNO loš dan, a koji se zatim izmeće u komplikovanu zaveru što prolazi kroz nekoliko vremenskih epoha i testiraće njihovu lojalnost agenciji ali i generalnu percepciju društva i sveta u kome žive. Sve je to standardna trilersko-akciona galanterija, naravno, ali ta naglašeno humoristička, satirična srž i jako dinamičan crtež daju Riftersu posebnu draž i karakter.
Kad smo već kod karaktera, strip se dosta presudno oslanja na karakterizacije svoja dva glavna junaka od kojih je jedan afroamerički šmeker (ili bi bar on sebe tako opisao) a drugi nervozni cinični, beli gej koji nikako ne uspeva da ostvari krštenu vezu jer smara sve svoje dejtove sa pričom o istoriji putovanja kroz vreme. Likovi imaju dobru, zabavnu dinamiku, pod uslovom da volite skatološki humor i NEUMORNO međusobno podbadanje, ali to ste valjda unapred očekivali uzimajući u ruke strip koji je napisao stend-ap komičar.
Sa druge strane, svet u kome se priča dešava je zanimljiv jer je putovanje kroz vreme u njemu komercijalna aktivnost, dakle, ne nekakav „naučni“ ili vojni resurs već neka vrsta novog turizma u kome se razne firme sa svojim varijacijama na temporalnu tehnologiju nadmeću u tome ko će ponuditi klijentima luđu zabavu u prošlosti. Ne znam da li svesno ili pukom prirodnom konvergencijom ideja, tek Rifters se u ovom domenu dosta naslanja na neke od koncepata britanskog stripa Flesh koji je 2000AD izdavao krajem sedamdesetih godina prošlog veka, baštineći istu ideju satire koja pokazuje kako će konzumerizam, kapitalizam i halucinacije „slobodnog tržišta“ zasrati jedan od najsvetijih motiva klasične naučne fantastike.
Posehn i Throman stavljaju jak akcenat na dinamiku između dva glavna lika i negativaca sa kojima oni imaju posla, ali ovaj satirični sloj priče je uvek prisutan, negde naglašenije (prva epizoda pogotovo), negde manje naglašeno. Vidi se, da ponovim, da ovo pišu ljudi kojima strip nije profesija i dinamika i tempo pripovedanja naprosto nisu na onom nivou koji ste navikli da danas viđate u mejnstrim stripovima, ali ako volite ovu vrstu humora, kikotaćete se na praktično svakoj tabli (na primer, agencija za koju protagonisti rade koristi ne-letalno oruđe da onesposobi protivnike kada je to potrebno, a koje proizvodi „smeđu notu“ emitujući zvuk niske frekvencije velikim intenzitetom i čineći da se svi u okolini promptno useru).
Johnsonov crtež i Englertov kolor su, rekosmo praktično presudni u tome da nam se ovaj strip proda kako treba. Johnson se odlično snalazi sa stakato-pripovedanjem u kome često svaki naredni panel pripada drugom vremenu i mestu, ali i sa kasnijim kinematskim scenama akcije u kojima su potezi likova razdvojeni po panelima gotovo kao da ih gledate u slow-motionu. Kompozicije su mu intenzivne, dinamične ali uvek čitke a Englertov kolor je agresivan i daje stripu taj preliv distorzije koji ide uz njegovu neizgovorenu ali podrazumevanu rokenrol podlogu. Naravno, Sabino mora da se snađe sa neretko mnogo replika na pojedinačnom panelu i njemu to ide dosta dobro, održavajući sulud tempo koji scenaristi nameću i ne dajući priči da uspori.
Rifters je više grešno zadovoljstvo nego sad nekakav novi klasik. Ovo je strip u kome je filozofska komponenta gotovo ekskluzivno vezana za podsmevanje ljudskoj pokvarenosti, lenjosti, gramzivosti, a likovi su postavljeni kao realistične karikature ljudi koje svako ima negde u svom okruženju (ili je i sam jedan od njih). Nije to strip za svakoga, ali pokazuje Posehna u fazi sazrevanja koju pozdravljam iz sve snage jer ovde koncept, naracija, akcija i humor počinju da poprimaju formu ozbiljne (mada humorističke) priče. Lepo. Image vam ovaj serijal prodaje na ovom mestu.
No, drugi serijal o kome danas pričamo je, pokušaću da argumentujem, zapravo bolji, makar u hic-et-nunc situaciji gde još nemamo pojma gde će Rifters stići do svog kraja a taj drugi strip, formatiran kao mini-serijal od sedam epizoda, sa svojom petom epizodom vrlo jasno pokazuje o čemu je, šta govori i kako će se završiti. Grommets, kako se ovaj serijal zove je prva Posehnova saradnja sa gorepomenutim Rickom Remenderom i njegovim studijom Giant Generator i izlazi od Maja 2024. godine, sa idejom da će se završiti u Februaru ove.
Ako znate Ricka Remendera (a ako ne znate, ZA KOGA SAM JA SVE ONO PISAO ZA IME SVETA) onda znate i da je u pitanju jedan od onih američkih momaka za koga su stripovi i muzička andergraund kultura bili komplementarni i VRLO formativni fenomeni u osetljivom životnom dobu. Remender je pripadnik one generacije za koju je termin „punk rock“ počeo da sve više mutira prema „hardcore punk“ strani spektra i koja je nakon Ramonesa i Germsa tražila čvršće i „opasnije“ izraze u muzici bendova poput Black Flag, Dead Kennedys, Suicidal Tendencies, Circle Jerks, DRI… Uzgred, logotipe svih ovih bendova ćete videti na jednom panelu u drugoj epizodi dok se jedan od dvojice glavnih junaka, po imenu Rick, bude razbuđivao uz zvuke radija koji govori o potencijalnom nuklearnom ratu između SAD i Sovjetskog saveza, i diktat aerobik-instruktorke sa televizora koja njegovim roditeljima daje tempo jutarnjeg vežbanja. Godina je 1984*. i Rick ima klasičnu pubertetsku fizionomiju, skejtbord i samo jednog druga u školi u Sakramentu u koji su se njegovi roditelji, zajendo sa njim, upravo doselili iz San Franciska. Kako se zove taj jedini drug koga Rick ima? Pa, Brian naravno, zar to nije bilo odmah jasno? Brian je samo malo stariji od Ricka, takođe vozi skejt i u prvoj sceni u kojoj ga susrećemo nosi majicu sa motivom Defenders of the Faith, albuma koji je jedan od najslavnijih heavy metal bendova svih vremena, Judas Priest, izdao te godine, nudeći hedbengerima opasne materijale poput Freewheel Burning i Love Bites da na njima testiraju svoju posvećenost.
*kasnije i 1985.
Grommets je, dakle, neka vrsta lažnog memoarskog stripa, nostalgično prisećanje dvojice ljudi (koji se tada nisu poznavali*) perioda kada su bili mladi, ludi i – mada toga nisu bili svesni – srećni, i retroaktivno zamišljanje da su u to vreme imali jedan drugoga za najboljeg ortaka. Grommet je, inače, metalni prsten koji se stavlja u, recimo, zavesu za tuš-kabinu kako bi mogla da se okači ali u kalifornijskom slengu se ovaj termin još od šezdesetih koristi da opiše novu generaciju (surfera, skejtera i sličnih „nezvaničnih“ sportista) koja je mlađa, napaljenija, spremnija da gine od svake prethodne. Lično, nikada nisam stao na skejt ali, evo, pošto sam ja slične generacije kao autori i prolazio sam vrlo sličnu inicijaciju u andergraund kulture i subkulture, odmah da kažem da me je ovaj strip EKSTREMO raznežio.
*a Posehn je i sedam godina stariji od Remendera, moliću
A što je u neku ruku i iznenađenje. Narativi kojima je primarno oruđe nostalgija, posebno nostalgija za detinjstvom su meni generalno odbojni i nesklon sam tom nekom slatkastom, otužnom prekopavanju po neizbežno romantizovanoj prošlosti a koje nas sprečava da vidimo koliko je sadašnjost u stvari zanimljiva i da ćemo onda, posle još deset ili dvadeset godina i ovu sadašnjost posmatrati sa nostalgičnom žalošću, uvke propuštajući da živimo u trenutku koji je SADA.
No, Grommets nekako uspeva da se ne udavi u nostalgiji i da zapravo kreira jedan duhovit, autentičan polaroid polovine osamdesetih godina u kome će protagonisti biti onako nesavršeni kako klinci tih godina UVEK jesu i koji će imati stvarne, prepoznatljive situacije u kojima će se ponašati onako kako se nezrela dečurlija, pritom ubeđena da je posebna na ime pripadanja tim nekakvim „andergraund“ kulturama, inače ponaša.
Najgora stvar u vezi sa Grommets je da je ovo strip bez stvarnog zapleta i u pitanju je samo hronika doživljaja dvojice ortaka koji voze skejtborde, kače se sa siledžijama iz škole, lože se na vršnjakinje i diskutuju o tome da li masturbiraju na Madonine spotove. Naravno, i najbolja stvar u vezi sa Grommets je da je ovo strip bez stvarnog zapleta i u pitanju je samo hronika doživljaja dvojice ortaka koji voze skejtborde, kače se sa siledžijama iz škole, lože se na vršnjakinje i diskutuju o tome da li masturbiraju na Madonine spotove. I, mislim, naravno da masturbiraju uz napomenu „prvo utišam zvuk. Pa nisam životinja.“
Remender je taj „nismo životinje“ geg već koristio u svom Punisheru u vreme kada je pisao za Marvel* ali je ova vrsta juvenilnog humora zapravo IDEALNA za strip u kome su protagonisti juvenilni i u kome je narativ zaista samo niska tinejdžerskih idiotluka nadevenih nabujalim hormonima i neizdrživom željom da se pokažete kao DRUGAČIJI od proverbijalne jebene mase pa makar i po cenu praktično autodestruktivnih hobija.
*tamo se to odnosilo na opsecanje kore hleba tokom procesa spremanja sendviča za Franka Castlea
I, sad, Bam Margera i njegov Jackass su od toga napravili biznis i neku vrstu mejnstrim kulture ali u osamdesetima je vožnja skejtborda – i konstantno lomljenje na skejtbordu – bila legitiman i sveprisutan deo kontrakulture. Posehn i Remender naglašavaju koliko je voženje skejtborda za njih bila važna stavka u tinejdž-uzrastu, koliko su obojica bili bespomoćno beskorisni kad su u pitanju „pravi“ sportovi i koliko je voženje skejta bio bitan deo identiteta za pankere i metalce koji su, kao i oni, bili otpadnici u školi i kraju, neugođeni na frekvenciju kulture glavnog toka i usmereni na sport u kome – u to vreme – nije bilo ni bodovanja ni zvaničnih takmičenja, ni sponzora ni nagrada, u kome nije bilo bitno koliko si DOBAR već koliko si posvećen.
Mogao bih sad da sedim i da nabrajam koliko je beogradskih hardkor likova u ono vreme cepalo skejt i naručivalo Thrasher majice od rodbine na zapadu – davno je to bilo i neki od njih nisu više ni živi – ali nema potrebe, skejtbording je naprosto bio deo hardkor kulture u kojoj su se spajali ekstremniji delovi metal i pank svetova i, sa svojom vrlo kinetičkom i vrlo nebezbednom prirodom predstavljao je magnet za klince koji bi inače vreme ispunjavali aktivnostima mnogo sumnjivije vrednosti, uključujući konzumiranje lakih a možda i težih narkotika. Naravno, i ovde ih konzumiraju, ali pre svega hobistički, ne padajući u zamku toga da „džanki“ identitet postane temelj njihovih ličnosti.
Posehnov i Remenderov narativ je, dakle, još jedna priča o frikovima koji, pošto ih društvo ne razume i ne želi, nalaze svoje društvo i grade svoju mitologiju – sastavljenu delom i od stripovskih i od muzičkih mitova – i mada strip, rekosmo, suštinski nema zaplet, on ima gomilu zanimljivih likova i gomilu realističnih situacija u kojima se naši junaci zatiču. Grommets tako postiže skoro idealan odnos dokumentarističkog (Remender naglašava, recimo, da je paklena žurka iz pete epizode u kojoj je popio strašne batine, praktično prepisana iz njegovog života) i dramskog, nudeći nam likove koji su istovremeno i realistični ali i arhetipski „pojačani“. I ovo se odnosi i na roditelje koji nisu ni zlonamerni ni nesposobni ali decidno ne umeju da prepoznaju potrebe svojih potomaka, na starije rođake koji u živote klinaca unose dozu dobrodošlog haosa i anarhije što podsećaju da se „svet odraslih“ samo pretvara da je uređen i disciplinovan, ali i na likove devojaka koje i same voze skejtborde i nose jednu vro prirodno feminističku crtu. A koja je i opet prirodno deo kontrakultura o kojima pričamo bez obzira što je možda prvi impuls da ih opišemo kao „neformalne dečačke klubove“.
Autri vrlo lepo hvataju duh sredine osamdesetih, taj osećaj izopštenosti iz društva i izgubljenosti koji likovi osećaju iako žive u Kaliforniji koja sebe doslovno zove „Zlatnom državom“, te interpersonalne drame koje dolaze kada se kontrakulturni klinac po prirodi stvari mora suočiti sa vršnjacima koji ne dele njegov kulturni milje. Ovo je i vrlo dobro podsećanje na važnost izlaganja mlade osobe drugim mišljenjima, drugačijim (mikro i makro) kulturnm obrascima, važnost susretanja komunikacijskih izazova na koje možda neće biti u stanju da u tom trenutku odgovore ali će im ostati u glavi za kasnije promišljanje tokom života. Današnja omladina usmerena na internet gde je beskrajno lakše naći istomišljenike i kulturološke saveznike možda zapravo i nema dovoljno prilike da svoj karakter gradi ukrštajući svoje svetonazore sa ljudima koji misle drugačije i mada Grommets nikako nije pisan u maniru „old man yells at cloud“ ogorčenosti na današnju mlađariju, mislim da je korisno to kako jasno demonstrira da su drame kroz koje su prošli autori kada su bili mladi, pomogle da se izgrade kao ljudi sa širim shvatanjima, većim poštovanjem za druge, izgrađenijim socijalnim veštinama.
A što uopšte nije loše za strip bez, rekosmo, zapleta.
No, dosta o priči, treba reći nešto i o crtežu i, evo da odmah kažem da je Grommets možda najbolje nacrtan strip koji sam čitao u 2024. godini. Dobro, sve je uvek i stvar ukusa, ali Brett Parson je ovaj strip ALI POKIDAO. Parson je iskusan crtač poznat možda najviše po radovima na (izvanredno crtanim) Tank Girl stripovima, pa onda i po radovima za Vertigo, Boom!, 2000AD ali i kao crtač za cenjeni The Goon Erica Powella. Parson je, tvrdi njegova biografija, bio i aktivan na masačusetskoj sceni boksovanja golim pesnicama ali se penzionisao i posvetio crtanju i, evo, ako ćemo da verujemo da je to istina, to znači da je i treća osoba umešana u rad na ovom stripu imala „karijeru“ u neformalnom sportu pre svoje današnje karijere.
Kako god, Parson ovaj strip crta fantastično sigurno dajući mu stilizaciju koja će vas odmah podsetiti na Tank Girl, ali sa takvim nivoom detalja da će vam se činiti kako ste teleportovani u kalifornijsku suburbiju 1985. godine. „Karakter“ je operativna reč u stripu koji nema mnogo zapleta, ali pored OGROMNE količine karaktera, Parson donosi i izvanredno pripovedanje, uzimajući elegantno napisan scenario (za šta zasluge sigurno idu Remenderu) i onda ga pretvarajući u filmski vođenu priču sa svim onim J-cutovima i L-cutovima koje ste navikli da očekujte u modernom stripu što ga izdaje Image Comics. Naravno, pošto je ovo i skejterski strip (a ima i tuče), Parson ima priliku da demonstrira i perfektan dar za kreiranje kinetičkih, energijom nabijenih scena, ali i da stripu podari element visceralnosti koji možda niste očekivali ali koji ide uz tu hardkor pank i metal osnvu na kojoj je izgrađen. A ovde onda italijanski kolorist Moreno Dinisio (a koji je već sarađivao sa Remenderom na Deadly Class, The Scumbag, The Holy Roller…) udara završni glanc izvanredno živim, dinamičnim bojama. Na kraju naravno dođe Rus Wooton sa svojim izvrsnim leteringom i Grommets je strip koji toliko dobro izgleda da nekako svojeručno legitimizuje ovaj medij kao „umetnost“ iako je najdalje od „artističkog“ strip-izraza što možete da zamislite.
Grommets verovatno nije strip baš za svakoga. Iako neopterećen nostalgijom, on se svakako u izvesnoj meri obraća generaciji koja pamti doba od pre četrdeset godina i sa odobravanjem klima glavom čitajući ga, mrmljajući sebi u bradu da je BAŠ tako bilo, a pogotovo pripadnicima te generacije koji su i sami vozili skejtborde i smatrali se društvenom avangardom na ime toga da su slušali Suicidal Tendencies i Iron Maiden. No, njegova atmosfera ratnog-drugarstva-u-mirnodopskim-uslovima je zarazna, likovi su dopadljivi a pripovedanje toliko dobro da, uz zaista izvanredan vizuelni program koji pružaju Parson i Dinisio u najmanju ruku moram da insistiram da ga isprobate. Image ga prodaje ovde.
