Neobičan je osećaj biti u zaostatku sa igrama iz serijala Yakuza. Godinama je nama, zapadnjačkim ljubiteljima ove serije igara nad glavom visila sve realnija mogućnost da nove nastavke uopšte nećemo videti a kada bi oni na kraju stizali, dolazili su kasno, ponekada u malko osakaćenoj verziji, ili bez fizičkog izdanja. Tako da činjenica da sam tokom nedavnih praznika odvojio vreme da odigram Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name*, a da mi na agendi još uvek stoje rimejk Yakuza Ishin! I Like A Dragon: Infinite Wealth od prošle godine, te da će za koju nedelju izaći spinof TE igre, Like A Dragon Gaiden: Pirate Yakuza in Hawaii i dalje u meni izaziva izvesnu kognitivnu disonancu. Da li je moguće, često pitam sebe, da zaista živimo u svetu u kome su Ryu Ga Gotoku igre postale mejnstrim hitovi koji se rado troše i u Japanu i na zapadu, te da Ryu Ga Gotoku studio po ceni suigurno ne malih žrtava i odricanja uspeva da u neobično kratkim razvojnim ciklusima redovno izbacuje masivne i masivno zabavne nove nastavke serijala? Jer, evo, otkada je serijal uradio neku vrstu mekog ributa sa Yakuza: Like a Dragon iz 2020. godine, promenivši glavne likove i mehaniku borbe, dobili smo Lost Judgment krajem 2021. godine, pa Like a Dragon: Ishin! Početkom 2023. godine pa Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name krajem 2023. pa Like A Dragon: Infinite Wealth početkom 2024. i zapravo to da je za Pirate Yakuza in Hawaii studio sebi dopustio nešto više od godinu dana „pauze“ (a zapravo, budite sigurni KRVAVOG rada) između dva nastaka samo svedoči o tome da je nešto što bi trebalo da bude samo spinof ekspandovano u masivnu novu igru.
*koji, ruku na srce ni sam nema fizičko izdanje
Kako ovaj studio uopšte postiže da objavi toliku količinu igara u tako kratkom vremensmom roku, pogotovo što su ovo AAA naslovi sa bogatom produkcijom, velikim, kompleksnim pričama, mnogo glumaca i motion capture tehnologije i vrtoglavom niskom sistema i mehanika koje igraču garantuju barem 50 a možda i stotinak časova kalorične zabave? Glavni sastojak je svakako požrtvovanost. Naravno, uvek ukazujemo na to da se ovde od igre do igre prenosi veliki deo već gotove arhitekture nivoa, gotovih mehanika, sistema i podsistema, da se studio ne bavi čestim promenama endžina i radi sa onim što poznaje, ne trudeći se da juri titulu grafički „najlepše“ igre na svetu, ali mislim da je neophodno da se ukaže KOLIKO ovi ljudi zapravo GINU da se ove igre naprave, ne samo jureći iz jednog razvojnog ciklusa u drugi već i sa neobjašnjivim entuzijazmom na sebe prihvatajući obaveze da u narednoj igri urade stvari koje do sada nikada nisu radili. Ako ste gledali nedavnu ekspanzivnu najavu za Pirate Yakuza in Hawaii sasvim vam je jasno da ovo nije samo reskinovani Infinite Wealth i da je u pitanju igra koja borbama brodova na moru posvećuje veliki deo svog vremena i prostora.
U tom nekom smislu, igra o kojoj danas govorimo, Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name, PROGRAMSKI napravljena kao quick’n’ dirty spinoff koji treba da publici što je odigrala Yakuza: Like a Dragon da umirujući šot „klasičnog“ Yakuza igranja i sama iznenađuje svojom robusnošću, ali jeste u pitanju naslov koji je napravljen proračunato, ekonomično, možda i štedljivo i zapravo sam se čudio koliko je i pored toga ovde bilo inovacije i smelosti.
Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je, u najciničnijim terminima, igra kojom Sega pokazuje da može da ima i jare i pare. Nakon što je sa Yakuza 6: The Song of Life životna priča dotadašnjeg protagoniste po imenu Kazuma Kiryu dovedena do logičnog zaključka a sa Yakuza: Like a Dragon je serijal dobio novog glavnog junaka i dobrodošlu promenu osnovnog tona, Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je skoro pa reset na fabrička podešavanja: nova igra sa Kiryuom u glavnoj ulozi, u punoj meri utemeljena na viteškom stoicizmu koji karakteriše ovog protagonistu, i povratak u klasični „brawlerski“ sistem borbe u realnom vremenu koji je, svojom brutalnošću i sppektaklom ovaj serijal karakterisao već na njegovom samom početku.
Deluje malo disonantno kada posle veoma uspešne promene smera u serijalu već narednim spinofom (da sada apstrahujemo Lost Judgment koji nije „prava“ Ryu Ga Gotoku igra) odete unazad, ali ovo u velikoj meri svedoči o popularnosti lika kao što je Kazuma Kiryu, jednog od najharizmatičnijih, najdublje realizovanih antiheroja u japanskom gejmingu uopšte. Kiryuova ikoničnost, njegov spoj na Sonnyja Chibu nalik mačo šmeka i goofy, „old man (yells at cloud)“ šarma je zaslužna za veliki deo uspeha čitavog serijala, pa je onda to da je Sega sa Yakuza 6 smelo odlučila da ga pošalje u penziju a sa Yakuza: Like a Dragon mu dovela mlađu i luđu zamenu ipak skoro pa nečuveno kul potez.
Naravno, Kiryu je imao kameo pojavljivanje u Yakuza: Like a Dragon a onda je i Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name potvrda toga da su autori više nego svesni koliko ovaj serijal njemu duguje svog uspeha i način da mu se da novi život na marginama „glavne“ priče serijala. Dodatno, kako je zbog problema sa agencijom koja zastupa Takuyu Kimuru vrlo verovatno da igara iz Judgment podserijala više neće biti, Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je i neka vrsta pažljivo odškrinutih vrata za onaj deo publike koji ne samo da fetišizuje Kiryua već i kome potezni borilački sistem iz Yakuza: Like a Dragon i Infinite Wealth nije po volji i koji će se osećati srećnim samo u urnebesnim borbama u realnom vremenu protiv, u slučaju ove igre, APSURDNO velikih grupa protivnika.
Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je reklamiran i kao neka vrsta žanrovskog zaokreta za Kiryuove avanture, budući da je, obučen u moderno, skupo odelo i opremljen džemsbondovskim gedžetima te vrlo kul tamnim naočarima, on u promotivnom materijalu ove igre predstavljen kao arhetipizovani „tajni agent“. U nastavku narativa sa kraja Yakuza 6, Kiryu je ovde čovek sa novim identitetom – i zove se Joryu – koji radi za „frakciju Daidođi“, tajnu alijansu političara i drugih japanskih moćnika što iz pozadine vuče konce i utiče na razvoj japanskog društva, a gde Kiryu stupa u njihovu službu uz sporazum da niko iz njegove prošlosti neće znati da je živ, ali da će kao kompenzaciju za njegove usluge sirotište na Okinavi o kome se on starao imati diskretnu i kontinuiranu podršku frakcije Daidođi.
Sam početak igre i sugeriše da će ovo biti zaista narativ drugačije arome, sa pričama o slanju pomoći ustaničkoj vojsci u jednoj kontinentalnoj azijskoj državi i Kiryuom koji radi na obezbeđivanju, kako se to kaže, „lica i objekata“, ali ovo je zapravo klasičan „bait and switch“ i nakon prvog poglavlja igre se ispostavlja da je Kiryuov identitet neko pustio u podzemlje i da će stari rivali iz gangsterske alijanse Omi napraviti veliki napor da dođu do njega i regrutuju ga za svoje ciljeve.
Ono što, dakle, kreće kao konspirativniji, međunarodni politički triler se veoma brzo vraća u staro, odavno prosečeno korito fokusirajući se na „jakuza politiku“ i komplikovane odnose kriminalnih organizacija u Japanu a gde Kiryu, sa svojom legendarnom reputacijom „Zmaja porodice Dođima“ i iskustvom (doduše kratkim) vođenja čitavog tokijskog klana Tođo na mestu njegovog četvrtog predsednika treba da posluži kao presudni teg na vagi u vrlo osetljivom momentu vezanom za organizovani kriminal u ovoj državi.
Kada se čovek oporavi od razočaranja ili makar iznenađenja što se igra vraća na same old same old podešavanja, mora da primeti i da su zaplet i narativ u Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name intrigantni, zanimljivi i da se kvalitetno uklapaju sa onim što znamo da se dešava paralelno u narativu igre Yakuza: Like a Dragon. Ryosuke Horri koji je bio na čelu razvoja i jedne i druge igre je ovde pažljivo usmeravao svoj tim tako da se dobiju logične tačke preseka i susreta „starog“ i „novog“ ansambla serijala i da se urnebesno borilačko finale igre jasno nadoveže na jedan od apeksa naracije u Yakuza: Like a Dragon. Glavni junak te igre, Ichiban Kasuga i sam ovde dobija šarmantan kameo i neka vrsta elegantne predaje štafete – koje ni on ni Kiryu nisu u tom trenutku svesni – će igračima koji serijal prate dugi niz godina izazvati razne vrste emocija. Za igrače koji su, pak, tužni što Judgmenta verovatno neće više biti, u igri se u jednoj od misija pojavljuju i Masaharu Kaito, Toru Higashi i Fumiya Sugiura i , NARAVNO, Kiryu i Kaito moraju da se potuku pre nego što počnu da sarađuju.
I u nekom konceptualnom smislu, narativ je ambiciozan jer pokazuje period praktično revolucionarne promene u japanskom podzemlju a u koju su ljudi što smo ih pratili kroz serijal godinama umešani na vrlo organske, logične načine. Sa druge strane, scenaristi Tsuyoshi Furuta i Masayoshi Yokoyama (od kojih je ovaj drugi bio i glavni scenarista Yakuza: Like a Dragon) dalje rade ono što ovaj serijal istorijski radi iznenađujuće sjajno, sa svakim novim naslovom kreirajući nove likove koji imaju interesantne, neretko ekscentrične karakterne lukove. Konkretno, Kiryu ovde sarađuje sa agentima frakcije Daidođi ali ima i nove „frenemy“ rivale iz podzemlja Osake koji, kako je to sad i pravilo za ove igre, od sadističkih monstruma kako ih doživljavamo na početku igre, postepeno prikazuju sve više dubine i ljudskih karakteristika, dok ne počnemo da ih ne samo razumemo već i da sa njima saosećamo samo da bi nam u finalu (barem kod nekih od njih), scenaristi grubo izvukli tepih ispod nogu. Pripadnici porodice Watase iz osakanskog podzemlja, kapetan Tsuruno i poručnik Shishido, pa i njihov patrijarh Homare Nishitani Treći su novi primeri tih ikoničkih jakuza likova koji bez greške niču u ovom serijalu, pleneći harizmom, ali demonstrirajući i neočekivane karakterne dubine, empatske momente, simpatične ljudske nedostatke.
U pogledu lokacije, već sam nekoliko puta pomenuo Osaku i vredi istaći da se najveći deo igre i odvija u ovom gradu, a što je možda i svojevrsno iznenađenje imajući u vidu da igra svojim početkom sugeriše da će glavno poprište događaja biti Jokohama, mesto na kome se odigrao najveći deo Yakuza: Like a Dragon i Lost Judgment. No, za ovu priliku, studio Ryu Ga Gotoku je od prašine otresao stari dobri Sotenbori, „prestonicu dobre zabave zapadnog Japana“* koji najvećem delu „novog“ kontingenta igrača serijala verovatno trigeruje uspomene na njihovu prvu avanturu iz igre Yakuza 0, iako se i deo Yakuza: Like a Dragon odvijao na ovom lokalitetu.
*ova četvrt je, da bude jasno, veoma pažljivo rekonstruisana osakanska četvrt Dotenbori iz stvarnog života sa samo malim umetničkim odstupanjima
Sotenbori, je, naravno, dizajniran još za originalni Yakuza 2 iz 2006. godine a bio je i jedan od važnih lokaliteta u Yakuza 5 pa će za igrače od staža ovo biti i neka vrsta povratka kući. Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je skromnija igra od onoga na šta su nas navikle „glavne“ igre iz serijala a što se vidi i iz činjenice da je narativ ovde podeljen na svega pet poglavlja (umesto na, recimo, trinaest), ali i po tome da ovde nema ekspanzivnih „karijera“ vezanih za, recimo, upravljanje host klubovima ili menadžment nekretnina, onako kako su to radile neke od igara iz serijala. Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name je vitkije iskustvo, usredsređenije na borbu, pa je i dobar deo inovacija usmeren upravo na tu stranu sa jednom velikom novom oblašću dodatom u arhitekturu Osake i jednim možda manje „organskim“ pristupom vođenju glavnog junaka kroz opcione misije u Sotenboriju.
Kiryu ovde, naime, jednom zanimljivom narativnom vratolomijom sklapa partnerstvo sa lokalnom fikserkom po imenu Akame a koja, nagađate ima crvenu kosu i odgovarajući etitjud i ona je zadužena za njegov smeštaj i blagoutrobije dok je u Osaki. Naravno, Akame gleda da sposobnog, kapacitetnog čoveka iskoristi dok je u njenoj blizini a Kiryu ne voli da sedi besposlen (pogotovo kad se negde dešava NEPRAVDA) pa on postaje neka vrsta njenog asistenta u rešavanju problema u Sotenboriju.
U smislu neke logistike doturanja opcionih misija igraču, ovo je vrlo mehaničko rešenje jer Kiryu neće, kao što je to bilo pravilo u starijim naslovima, na mnoge misije naletati slučajno, a što je stvaralo utisak o vibrantnom, živom gradu u kome se stvari DEŠAVAJU, već će ih igrač birati ručno sa liste dostupnih misija u „Akame Network“ delu interfejsa, otvarajući sebi pristup daljim misijama onako kako se glavni narativ bude razvijao. Ovo ne mora da bude problematično samo po sebi i zapravo, nekim igračima, pogotovo ako nemaju mnogo iskustva sa serijalom će pomoći da otkriju raznovrsnost opcionih aktivnosti u ovoj igri. Veliki deo misija će se, naravno, ticati odlaska na određeno mesto i deljenja ulične pravde stisnutom pesnicom – Akame između ostalog ima ambiciju da ulični kriminal i nasilje u Sotenboriju iskoreni uz Kiryuovu pomoć kako bi se građani osećali bezbedno – ali tu su onda i pronalasci raznih predmeta koje treba odneti likovima u igri, pronalaženje načina da se pred drugim likovima pojavite u tačno određenoj odeći, fotografisanje određenih lokacija u gradu za koje često imate samo neodređeni opis od strane onog koji vas na misiju šalje itd. Ovo je ugodno raznolik program (ukljućujući spasavanje beskućnika ali i mačaka od zlostavljanja, pa onda i spasavanje nezivisne scene profesionalnog rvanja u Osaki od propasti) i igrača će podsticati da upozna Sotenbori veoma detaljno, da zagleda fasade i pročelja zgrada, zalazi u uske, zavučene uličice i prolaze, a što je deo legata koji Yakuza igre vuku još od Shenmue i u varljivo kompleksnoj arhitekturi Sotenborija ćete često bit iznenađivani time koliko naigzled mala kvadratura krije neistraženih delova mape. A ako usput pojedete i popijete mnogo zanimljive hrane i pića u restoranima, barovima, menzama i na uličnim štandovima, tim bolje.
Akame je odličan lik, pogotovo što je formatirana kao klasični chaotic neutral rogue koji ne radi sa baš PRAVE strane zakona ali je empatična, pravdoljubiva i glavni deo vremena u životu troši na pomaganje populaciji beskućnika u Osaki pa su oni značajan deo mnogih misija. Ovim se nastavlja vrlo jak fokus na ovu populaciju unutar serijala Like A Dragon, sa nijansiranim prikazom života na ulici u kome se ne beži i od onog najružnijeg ali se i ne poništava ičija humanost.
Potencijalni problem za NEKE igrače biće, već naravno standardne misije vezane za Kiryuove odlaske u kabare klub i ćaskanje sa hostesama. U ovoj igri ovih ženskih likova ima četiri i „inovacija“ koju Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name unosi je to da se u ovim situacijama koristi „čist“ video snimak žene koja sedi u klubu, radije nego motin capture render. Time je još delić barijere koja razdvaja Like A Dragon igre od, jelte, meke pornografije srušen, mada vredi kao i uvek istaći da su ove misije potpuno opcione, ali da su razgovori koje Kiryu vodi sa hostesama zapravo dirljivo nedužni i da su njihova afektiranja i gluma šarmantni. Kada sa hostesom stignete do „kraja“, odnosno kada skalu „simpatije“ koju ona oseća prema redovnoj mušteriji sasvim ispunite, možete sa njom otići na izlazak i igra umesto nekakve naglašenije erotizovane završnice (a kakvih je bilo u prethodnim nastavcima) nudi uglavnom duhovite, humoriostički intonirane i samo nedužno „seksi“ scene. Mislim da je ovo urađeno sa dosta ukusa.
Pomenuti novi deo Osake se ne nalazi zapravo u samoj Osaki i u pitanju je veliki brod u zalivu kojim rukovode jakuze i koji je neka vrsta ilegalne kockarnice, kluba za fetiš-zabavu vrlo širokog spektra (ljudi upregnuti u fijaker kao najočigledniji primer „opscenosti“ na koji ćete tamo naleteti) i andergraund borilačke arene. Ovo je, naravno, neka vrsta unapređene verzije tokijskog Purgatoryja koji je u ovim igrama još od prvog nastavka sa Playstation 2, ali glamurizovana i u svakom pogledu raskošnija od bilo čega što smo do sada videli u ovim igrama. „The Castle“ kako se zove ovaj lokalitet je mesto na kome se igraju najskuplje kockarske igre, ali i mesto sa vrlo ekspanzivnom borilačkom arenom u koju će igrač morati da stupi u okviru odvijanja glavnog narativa igre, ali će kasnije, opciono, moći da ima dugačku i granajuću karijeru borca što će ga dovesti u ring sa velikim brojem vrlo pitoresknih protivnika. Napredovanje u areni se odvija na više odvojenih lestvica vezanih za različite vrste borbe a veliki deo igre – uključujući kasnije misije u Akame Network sistemu – otpadaju na regrutovanje boraca koji mogu da se bore umesto Kiryua ili da učestvuju zajedno sa njim u grupnim mečevima. Svaki od ovih boraca ima svoje karakteristike i statistike a koje se mogu uvećavati na različite načine, uključujući plaćanje posebnog trenera a neke od borbi podrazumevaju i klađenje na Kiryua putem kojeg se može uvećati kapital kojim igrač raspolaže a koji će opet moći da se investira u borce. Ukratko, ovo je vrlo zamašan deo igre koji, iako opcionog tipa, lako može da vam potroši desetine sati i transformiše se u „glavni“ razlog što igrate Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name. I pošto se iz najava vidi da je dobar deo ovog prekopiran i u Pirate Yakuza in Hawaii, jasno je da je Sega sa ovom igrom mudro investirala u budućnost.
Dodatni podsticaj da se bavite zarađivanjem para (a koje su pored bodova koje zarađujete radom na „Akame Network“ zadacima i resurs za kupovinu novih borbenih poteza i unapređenje borilačkih kapaciteta samog Kiryua) je i to da je ovo prva Yakuza igra u kojoj postoji ekspanzivan sistem oblačenja i presvlačenja glavnog lika i Kiryu će ovde moći da ima dva seta odeće (za borbe u Areni i za ostatak igre) koji se mogu menjati tokom igranja i gde se od glavnog junaka može napraviti mnogo zanimljivog u dizajn-smislu. Bilo je krajnje vreme da Yakuza igre ozbiljno pristupe ideju kastomizacije izgleda glavnih likova i vidim da i naredne igre u serijalu zadržavaju ovaj nivo granularnosti, a što snažno pozdravljam.
Strukturalno, igra se, dakle, ne razlikuje supstancijalno od starih Yakuza igara osim što je glavni narativ ovde kondenzovan u kraću i manje raspričanu formu a opcioni sadržaji (a koji ponovo obuhvataju i „Pocket Circuit“ trke automobilčića na daljinsko upravljanje) su možda za nijansu „bitniji“ ili makar samo vidljiviji u igranju. U samom dizajnu glavnih misija se ovde nije išlo u neke velike inovacije i Kiryu će po pravili imati red priče a onda red tuče sa sve težim neprijateljima i grupama neprijatelja, a gde će prema kraju igre teže borbe sa velikim grupama i bosovima praktično prelaziti jedna u drugu bez mogućnosti da se igrač vrati u slobodno igranje.
U tom nekom smislu, sreća je okolnost da je borilački sistem i dalje veoam zabavan i pruža dosta srećan balans između spektakla, tehnike i slepstik komedije. Kako je i u Lost Judgment već bio slučaj, i ovde su borbe sa po dvadeset protivnika sasvim rutinski sadržaj i Kiryu na raspolaganju ima samo dva stila borenja, od kojih je jedan klasičan „Yakuza“ stil sa mogućnošću „punjenja“ udaraca pre nego što ih izvedete ali onaj originalni, „Agent“ stil je najoriginalniji element borilačkog sistema. Igrač može slobodno da menja stilove bilo kada u borbi ali sebe sam, pogotovo prema kraju igre, hvatao kako mnogo više forsiram „Agent“ stil jer Kiryu, i pored slabijih udaraca, uz njega ima pristup zanimljivim gadžetima koji mu omogućuju mnogo lakšu kontrolu mase protivnika, od autonomnih dronova koji će ih napadati nezavisno od Kiryua, preko motornih koturaljki kojima se brzo krećete po bojištu i rušite ljude na koje nalećete, te kabla koji ispaljujete iz sprave na zglobu ruke i njime ne samo privlačite sebi bejzbol palice i štangle što su ih protivnici ispustili već i vezujete protivnike i bacate ih jedne u druge, pa do eksplozivnih cigareta koje mogu da dignu u vazduh čitave grupe neprijatelja.
Ovo sve dosta simpatično osvežava klasični borilački program serijala i čak i u poznom delu igre kada se budete borili sa teškim bosovima korišćenje nekih od ovih spravica može da vam vidno olakša život. Poslednji bosfajt je primereno težak i spektakularan, sa protivnikom koji predstavlja značajan izazov za Kiryua i igra se završava herojski i moćno, sa Kiryuom koji pušta suze, one muške, najteže i igračem koji, ako je igrao stare igre, skoro sigurno i sam lije suze sa ove strane ekrana.
No, verujem da igrači koji vole serijal ali i oni koji možda sa njime nemaju mnogo iskustva i možda im je ovo tek druga Yakuza igra u biografiji jer su serijalu prišli sa Yakuza: Like a Dragon, neće u sprintu ići ka kraju igre. Odlazak u Sotenbori i relativno relaksiran pristup glavnom zapletu znače i da je ovo u velikoj meri igra koja ostavlja utisak „odmora“ za igrača, bavljenja pre svega gradom, njegovim tajnama i stanovnicima, a onda odlascima na bilijar, golf, u karaoke barove, igranja šogija ili pikada, sakupljanja ključeva kojim se otvaraju kasete na jednom od mostova, igranja Master System igara kao što su Alex Kidd in Miracle World, Alien Syndrome, Enduro Racer, Fantasy Zone, Fantasy Zone II: The Tears of Opa-Opa, Galaxy Force, Global Defense, Maze Hunter 3-D, Penguin Land, Quartet i Secret Command, a onda i odlazaka u arkade gde ćete moći da igrate Virtua Fighter 2, Sonic the Fighters, Motor Raid i Fighting Vipers 2 a onda čak i jednu od najpopularnijih arkadnih igara devedesetih godina, Daytona USA 2 (a koja je ovde preimenovana u Sega Racing Classic 2 zbog problema sa licenciranjem) gde ove dve poslednje označavaju prvi put da u Yakuza igri imamo emulirane igre sa Seginog arkadnog hardvera Model 3. A to nije mala stvar. Bližimo se trenutku kada će igre iz Naomi generacije biti zastupljene u ovom serijalu i momenat kada u nekoj budućoj Like A Dragon igri budemo mogli da igramo Monkey Ball, Crazy Taxi ili House of the Dead 2 sve više od lude fantazije postaje POTENCIJALNA realnost.
Like A Dragon Gaiden: The Man Who Erased His Name nije igra koju morate OBAVEZNO igrati ako ste samo umereni ljubitelj serijala Like A Dragon. Ona je srazmerno kratka posveta liku Kazume Kiryua namenjena pre svega ljudima koji su sa njim razvili dubok odnos tokom decenie ili decenije i po igranja starih Yakuza igara i zapravo će ti i takvi igrači najviše i dobiti od ovog paketa, sa sve zasecima duboko unatrag u „loreu“ serijala i, na primer, prizivanjem lika Ryujija Gode koji je bio glavni antagonist Yakuza 2. Opet, baš to što je kratka (makar ako pričamo samo o glavnoj priči) i što je opcioni sadržaj vidljiviji i lakše dostupan, čini je možda idealnim test-primerkom za igrača koji nema iskustva sa serijalom i možda bi samo da vidi o čemu se tu zapravo radi i da li bi mu se sve to svidelo. Galerija dobrih likova, ozbiljan centralni narativ i prebogatstvo opcionog sadržaja, pa onda i ta još uvek odlična kombinacija akcije, drame i komedije, mislim, mogu zaista da uspešno posluže kao „vaša prva Yakuza igra“ i, ako shvatite da vam se sve to dopada, u vama razgore želju da se vratite unazad do Yakuza 0 i prođete čitavu priču od početka. Malo vam, da vam odmah kažem, i zavidim što ćete sve to iskusiti po prvi put. Srećno.
