Pogledali smo prvi ikada nastup grupe Bohren & der Club of Gore u Beogradu a ujedno i prvi od njihova dva nastupa u našem glavnom gradu, u do sada relativno neiskorišćenom, ali reklo bi se za određene postavke IDEALNOM koncertnom prostoru Teatar 78 u Resavskoj ulici u Beogradu. Naravno da se radi o prostoru onog što se nekada zvalo Radničkim univerzitetom Đuro Salaj (danas Poslovni sistem Đuro Salaj AD) i ova vrlo pristojna, stara ali smisleno projektovana dvorana sa starim ali PRISTOJNIM sedištima i zapravo neočekivano dobrom akustikom je podsećanje da su komunisti koje poslednje tri i po decenije toliko blate iza sebe ipak ostavili i mnogo toga ne dobrog, nego esencijalnog za kulturnu istoriju društva u kome mi danas živimo, da su oni u kulturu namenjenu, dakle, radnicima, zbilja INVESTIRALI.
Otkada je Beograd prepun Rusa dinamizovana je i njegova kulturna ponuda. Koncertni promoteri koji su zapalili iz Putinove sankcijama opterećene Rusije su ovamo počeli – pored naravno mnogo ruskih izvođača, zabavljača, muzičara, komičara itd. – da dovode i ljude koje nikada nismo videli. Tako su stigli i Bohren & der Club of Gore, sastav koji duže od tri decenije predstavlja neku vrstu deljenog tajnog aduta među ljubiteljima ekstremnih formata metal i hardkorpank muzike, kartu koju vadite iz rukava kada se zateknete u finijem društvu što ga treba impresionirati nečim suptilnijim od nabrajanja unatrag naslova svih 28 pesama sa prvog albuma Napalm Death. Dovoljno „jazz“ da budete ubedljivi i pred sagovornicima koji Milesa Davisa zovu samo „Miles“, kao da su se lično poznavali i lomili pogaču nad stočićem sa kašikama, špricevima i upaljačima, a opet dovoljno ekscentrično mračni da se vidi da ovo nije samo pokajničko bekstvo od tinejdž grindcore ekscesa u akademski legitimisanu muziku, Bohren & der Club of Gore još od 1992. godine spajaju emotivnu ekspresivnost džez muzike sa monomanijačkom usredsređenošću i reduktivnošću ekstremnog metala, praveći pesme koje su iz albuma u album skoro pa varijacije na jednu istu temu, kao nekakva mašina zadužena da pravi odlivke topljenog metala, sipajući usijanu leguru u jedan isti kalup, i uvek, bez ostatka, sa jednakim oduševljenjem pokazujući posmatraču kako je gotovi produkt SAVRŠEN.
To da na koncertu održanom u Petak uveče sa početkom oko devet časova skoro nije bilo moguće pogoditi iz kog je perioda benda koja kompozicija je, dakle, deo plana a ne nekakav nedostatak Bohren & der Club of Gore. Ovo nije bend koji je kreiran da evoluira ili revolucioniše formate već da večno – ili bar do smrti svojih članova – taj jedan format koji je sam za sebe napet, apsurdan, ne toliko revolucionaran koliko skoro teorijski neodrživ, istražuje sa jednakom posvećenošću, budističkom mirnoćom, diveći se svaki put iznova kako je zvuk čudesna stvar, kako su akordi nešto najbliže magiji što ljudska kultura poznaje, kako je ritam, kad malo bolje razmislite, samo prazan, ničim ispunjen prostor između dva jedva čujna šušnja kontračinele razdvojena provalijom vremena.
Bohren & der Club of Gore su iznikli iz nemačke hadrkor scene osamdesetih godina, sa korenima u bendovima 7 Inch Boots i Chronical Diarrhoea. Uticaji evropskog, notabilno britanskog mračnog hardkor panka, doom i death metala, grindcorea i nadirućeg industrial metala su bili deljeni širom evropskog andergraunda pa su i ova dva benda jednim spontanim eksperimentalnim gibanjem evoluirali prvo u Bohren, koji je bio više gitarski i ambjentalno orijentisan (sa sve pozivanjem na Black Sabbath i američki death metal instituciju Autopsy), a onda, 1993. u Bohren und der Club of Gore pa konačno u Bohren & der Club of Gore i, sa dolaskom Christopha Clösera 1997. godine u postavu, konačnom solidifikacijom zvuka benda u ono što smo slušali i sinoć.
Clöser je ne samo jedini član benda za koga možemo da posvedočimo da ume da govori (ali jedva) već i možda najupečatljiviji kao scenaska pojava. Naravno da govorimo o bendu koji je od statičnosti, neaktivnosti, jedne radikalne uzdržanosti napravio čitavu karijeru, pa im je takav i scenski „nastup“ ali Clöser makar ima dugu kosu, pomera se po bini kada treba da ostavi saksofon i stane iza vibrafona, pije pivo i komentariše da je „lager“ „tasty“ i generalno priča možda i više nego što bi se očekivalo. Ima nečeg dirljivog u tome što je, na molbu benda čitava publika odustala od snimanja i slikanja koncerta (uključujući vašeg izveštača) pa Clöser onda može da vidno tronut kaže kako je ovaj prostor predivan i kako on sa bine vidi samo apsolutni mrak. Za bend čiji članovi nastupaju pred publikom skoro četiri decenije, pogled u tamu iz koje ne sijaju lampe mobilnih telefona mora delovati kao neka vrsta psihodeličnog vremeplova.
A što je dobar opis i za muziku koju bend isporučuje. Bohren & der Club of Gore su sinoć imali neopisivo – i neočekivano – izvanredan zvuk, sa dubokim, nežnim (a definisanim) vibracijama kontrabasa, prozračnim naricanjem Moog sintisajzera, toplim kapima Fender Rhodes dirki, psihodeličnim, kiselim vibrafonom i lelekanjem tenor saksofona koje gotovo da verbalizuje „poruku“ benda. Naravno da Bohren & der Club of Gore nemaju tekstove i pevanje (mada jesu radili sa vokalima u najranijoj fazi) ali Clöserovo sviranje saksofona je – već činjenicom da prati ritam i intenzitet njegovog izdisanja – aktuelizacija ljudske emocije na način na koji to električni klavir i sintisajzer, kontrabas i činele naprosto ne mogu da urade. Bez saksofona, ovo je i dalje emotivna, evokativna muzika ali sa Clöserovim razradama tema – odnosno te jedne teme koju bend varirta preko trideset godina – ovaj se sastav zaokružuje i spasava rizika da zazvuči samo kao grupica Nemaca koji Monkov ’Round Midnight sviraju JAKO SPORO.
Jasnije rečeno: „doom“ komponenta ovog benda je najočiglednija u glacijalnom tempu kojim se pesme izvode a koji se nalazi negde između najekstremnijih radova ’90s doom vedeta poput Cathedral i My Dying Bride i modernijih funeral doom predvodnika poput Ahab i Bell Witch, ali još više u tvrdoglavo svedenom formatu koji kompozicije benda prate. Kao i većina „pravih“ hardcore muzičara u ekstremnim krilima metal i pank muzike, Bohren & der Club of Gore su savršeno srećni da jedan isti tematski i stilski okvir istražuju iznutra, bez ambicija da napuštaju utvrđene pozicije, znajući da, ma koliko njihova muzika delovala jednostavna, čak prostačka, u njoj ima još mnogo neotkrivene teritorije.
I ima. Čuje se. I isto onako kako nikada niste kritikovali Electric Wizard, Sleep ili Winter što ne probaju nešto novo i ne ubace kalipso, mambo ili fjužn elemente u svoju muziku, kao što niste gunđali kako australijski The Necks u svom kontemplativnom džezu nikada ne pređu u makar nekakav sving, tako i Bohren & der Club of Gore nemaju ni najmanji dug da oduže ikome sem samim sebi i njihov spoj džez teksture, doom metal tempa i spore, kontemplativne ekspresije i u 2025. godini deluje kao nešto čemu se nema šta oduzeti ili dodati. Čak i kada prepoznate da Robin Rodenberg (kontrabas i udaraljke) i Morten Gass (električni klavir, sintisajzeri, udaraljke) svaku pesmu sviraju identično kombinujući spore, odmerene, meke a mehaničke gestove – čak i ako nisu sve pesme BAŠ identičnog tempa i ritma – i da Clöser na vibrafonu i saksofonu solira skoro stalno krećući od istih fraza, ta kombinacija harmonije, teksture, ritma, sinkopa i melodije uspeva da opstane kao znatno više od proste sume svojih činilaca i ovaploti se kao praktično magičan, trodimenzionalni zvuk, bilo da slušamo četvrt veka staru On Demon Wings ili Karin iz 2008. godine.
Clöserova komunikacija sa publikom je razoružavajuće neuvežbana. On će pitati slušaoce da li im se dopada ono što čuju ali njegov stidljivi, blago izlomljeni Engleski sa jakim rurskim naglaskom je miljama daleko od „you motherfuckers having a good time?“ prozivki koje će nam statistički 100% death metal frontmena uputiti pre dvadesetog minuta nastupa. Kada napravi šalu čekaće da publika reaguje pa ako se to ne desi on će je uputiti da se očekivao aplauz (pa onda kada aplauz usledi slavodobitno dobaciti „PREKASNO!“), samo da bi svaku njegovu kasniju pauzu u govoru – a praviće ih mnogo jer očigledno ne može da se seti pravih reči na Engleskom a i, realno, nema pojma šta je počeo da priča – pratili ohrabrujući aplauzi. Pomenuće Trampa jer je 2025. godina i mada on to NE ZNA, oseća da imamo i mi svog Trampa koji u tom trenutku putuje od Jagodine ka prestonici. Dodaće da ćemo se ponovo videti „a tada će Tramp biti mrtav“ što je valjda najnihilističnije ohrabrenje koje bend može da ponudi publici na koncertu, bez obzira da li svira džez, metal ili kao u slučaju Bohren & der Club of Gore i jedno i drugo odjednom. Čak će i objasniti da kad odsviraju poslednju pesmu, neće da se prave da silaze sa bine, da ne bi trošili ničije vreme i da publika samo treba malo da zapljeska pa će bend da odradi još dva komada. ALI KAKVA!
Ovaj „inside baseball“ ne pati od cinizma i zapravo je samo iskrena, ranjivo otvorena predstava same predstave koju Bohren & der Club of Gore rade već tolike godine, a kakva im je i muzika. Jednostavna, repetitivna, uvek ista, ali uvek toliko savršeno ista da dok je slušate shvatate da čujete zvuk koji bi nastao u boljem svemiru od ovog u kome su Miles Davis, Thelonious Monk, Black Sabbath, Mournful Congregation, Tangerine Dream i Thomas Köner imali dete i da je to dete kupilo saksofon u Atini, pre svega dva dana, nazvalo ga Nicolle i priznalo pred beogradskom publikom da Nicole ne zvuči baš sjajno ali da IZGLEDA DOBRO. Clöser naprosto sebe i bend dekonstruiše tako nemilosrdno da kada kaže da je njima veliko zadovoljstvo da sviraju u „Belgradu“ vi morate da mu verujete. Ovde nema naučenih fraza i kurtoazije i muzika Bohren & der Club of Gore je i sama takva, sa svakom sledećom notom za koju se legitimno pitate da li će doći, sa zveketom kontračinele i akordom na klaviru koji stižu iza dugih momenata praznine, jeke, prisećanja. Nastup Bohren & der Club of Gore je lišen sentimentalnosti ali je duboko melanholičan jer vam daje vreme i prostor da razmišljate o onome što vam muzika radi i da se pitate koliko ste jedno drugo zaslužili. Pa nek večeras bude jednako dobro.
