Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ovu smo godinu započeli dosta dubokim zahvatima u renesansnu i baroknu muziku i slobodnu improvizaciju pa je red da danas malo odmorimo, slušajući, uh… bluz? (spojler: nećemo se odmoriti) Baba Sissoko & Mediterranean Blues: Live in Basel je, TEHNIČKI gledano ploča bluza izmešanog sa zapadnoafričkim folklorom, snimljena na nastupu u okviru festivala Floss u Švajcarskoj leta 2023. godine. Ali ovo nije „world music“ uz koji sa odobravanjem klimate glavom i u toj istoj glavi sastavljate učene eseje o tome koliko je afrička glazbena tradicija zaslužna za razvoj evropske i američke popularne muzike a da danas ne dobija dužnu pažnju u istim tim Amerikama i Evropama (sve, inače, TAČNO) niti je to bluz uz koji se sedi za kafanskim stolom, u tišini guta nešto ljuto, svakoj noti se posvećuje poseban kontemplativni napor i meditira se o nepravednom životu i teškoj sudbini. Baba Sissoko se suviše dobro provodi kad svira da bi pravio TAKVU muziku i njegov bluz je znojavi, bučni dernek uz koji će i free jazzeri i heavy psych rokeri i metalci da pronađu svoju frekvenciju i unesu se celim telom u obred svete krljačine. Kako su blizanačka dogonska Nommo božanstva bez sumnje i planirala kada su kreirala svet i muziku.
Baba Sissoko je sada već veteran zapadnoafričke tradicionalne mutike i njenih ukrštanja sa popularnom muzikom, i raznim evropskim i američkim formama. Rođen je 1963. godine u gradu Bamako, prestonici Republike Mali a koja sada, ta prestonica na reci Nižer, ima više od četiri miliona stanovnika i predstavlja industrijski ali i kulturni neksus ove zemlje. Da ne nabrajamo sada muzeje i biblioteke, u muzičkom smislu Bamako je Mali i zapadnu Afriku stavio na mapu svetskih world music (i džez) festivala kada su početkom devedesetih Salif Keita i Ali Farka Touré krenuli sa turnejama izvan Afrike i privukli pažnju globalne publike na osobeni zvuk svog regiona. Od tada je zapadnoafrička muzika neka vrsta obaveznog sadržaja na mnogim internacionalnim muzičkim događajima.
No, Baba Sissoko je zapravo svirao međunarodne turneje još polovinom osamdesetih kao dvadesetdvogodišnjak nastupajući sa orkestrom Instrumental Ensemble of Mali a gde je bio perkusionista i svirao đembe i tamani a koji se naziva i „bubnjem koji govori“. Tamani je prvi instrument za mnoge zapadnoafričke klince koji se nadaju da jednog dana budu zvezde makar u svom gradu jer je on deo praktično podrazumevane pratnje u nastupima zapadnoafričkiih griota. Grioti nisu SAMO pevači ili muzičari, već kombinacija poeta, pripovedača, istoričara, recitatora, pevača i muzičara i nosioci oralne istorije i tradicije. U istoriji Malija su grioti bili i savetnici vladara, mada je Baba Sissoko svirao sa manje društveno prominentnim umetnicama koje su uglavnom nastupale po svadbama i drugim veseljima. No, podučavan muziciranju od strane svog dede (Djeli Baba Sissoko), on je svoju perkusionističku tehniku i generalnu muzičku naobrazbu veoma jako razvio.
Kada se malijska muzika probila izvan afričkih okvira početkom devedesetih, Sissoko je osnovao svoj trio Baba Sissoko & Taman Kan, i krenuo u kolaboracije sa raznim muzičarima unutar Malija i izvan njegovih granica. Ovaj je bend svoj prvi album snimio 1995. godine, a Sissokovi saradnici u triju su i sami vrlo ugledni muzičari. Roger Sabal Lecco je svirao sa Manu Dibangom, Felom Kutijem Miriam Makembom i još mnogo drugih muzičara a Reynaldo Hernandez – koji i dalje svira sa Sissokom, više od tri decenije nizvodno – je imao prilike da nastupa sa Gipsy Kings.
Već Taman Kan je bio sastav u kome se kombinuju tradicije i muzička nasleđa različitih nacija u Africi a Sissoko je paralelno razvijao karijeru u kojoj je sarađivao sa raznim drugim muzičarima, kao što su američki džez kontrabasista Reggie Washington, italijanski džez pijanista Antnello Salis, američki perkusionista avangardnog džeza i afrokubanske muzike Famoudou Don Moye…
Mediterranean Blues je jedan od novijih Sissokovih projekata sa istoimenim živim debi albumom izašlim pre sedam godina i solidifikacijom postave – uglavnom sastavljene od italijanskih muzičara – na narednom, studijskom albumu, Mali Music Has No Borders a koji je izašao 2021. Sa Live in Basel ovaj se sastav vraća koncertnoj formi i nudi URNEBESNU živu muziku uz koju je nemoguće ostati miran. Ovaj je projekat i nastavak sada već duge saradnje sa italijanskom promocijom South Side Music i venecijanskim izdavačem Caligola Records i možda nije zgoreg napomenuti da Sissoko sebe sada naziva Afro-Kalabrijcem, insistirajući na dubokom prožimanju između afričke i italijanske kulture i tradicije koje označava ovaj deo njegovog života.
Caligola Records je, inače, vrlo izdržljiva, veteranska inicijativa, osnovana još početkom osamdesetih i sa neumoljivim naporima da se promovišu ne samo radovi notabilnih italijanskih džez umetnika već i mnogo međunarodnih saradnika, kroz izdanja, organizaciju nastupa i izložbi u Veneciji. Izdavač na svojoj Bandcamp stranici ima veliki broj jako zanimljivih izdanja – džeza i srodnih žanrova – i vredi odvojiti nešto vremena da se kroz to prođe.
No, za sada, biće dovoljno da odvojite sat vremena za Live in Basel jer će ova ploča na vas naleteti takvom žestinom da će vam trebati sva snaga koju imate samo da sačuvate prisebnost. „Afrički bluz“ i inače prepoznajemo po repetitivnijim, hipnotičkijim formama nego što su karakteristične za severnoamerički bluz i Sissoko sa svojim saradnicima ovde kombinuje tu hipnotičnost i repetitivnost sa apsolutnim cunamijem energije.
Pored samog šefa koji svira tradicionalne udaraljke i peva, tu su još dvojica udarača (Eric Cisbani na bubnjevima i Ady Thioune na đembetu i raznim udaraljkama), te Alessandro De Marino na klarinetu i elektronici, Domenico Canale koji svira usnu harmoniku, Angelo Napoli opasan električnom gitarom i , Walter Monini na bas-gitari. Na prvoj kompoziciji gostuju i basista Tobia Ciaglia te bubnjar Philippe Lago i ovaj album je naravno fatalno obeležen ritmičarskim orgijanjem sa plesnim programom koji se šeta od tročetvrtinskog gaženja pa do sedmoosminskih klecanja u brzom tempu koja bi partikularno naš narod podigla na stolove u sekundi.
No, verujem da Sissoko uspešno podiže i Švajcarce i već na prvoj kompoziciji on publici komanduje i pušta glas tako da ona ne može a da ne odgovori pa se onda klasična doziv-odziv struktura bluza u Hey Baby Blues izmeće u praktično ritual. Druga kompozicija, Bakadaji je onda kombinacija zapadnoafričkog griot pevanja i električnog fanka ali svirana takvim tempom i intenzitetom da je praktično metal. Već ovde se da primetiti da Domenico Canale usnu harmoniku koristi onako kako bi džez orkestar koristio saksofon i njegovo sparingovanje sa Sissokom je jedan od hajlajta albuma gde se glas-kao-instrument i instrument-kao-glas sudaraju u vazduhu i kreiraju bogatu tenziju i izuvijane tragove kolizije. Slušajte kako Canale solira na Ebi, nadjačavajući čitav poludeli orkestar kao da je od svih đavola na ovoj bini on kanonski vrhunski demon.
Ebi je i neka vrsta demonstracije kako Sissoko kreira pesme iz praktično jednog gesta, jedne fraze, započinjući je zahvaljivanjem i obrednim ponavljanjem osnovne fraze koju prihvata ostatak benda i publike u demonstraciji afričkog porekla gospela i onda, negde pre polovine kompozicije kada proceni da se publika dovoljno odmorila, kreće urnebesni sedmoosminski ritam koji istu temu povlači u ludački ples.
Amadran Blues je bliži „normalnom“ bluzu sa zavijajućom usnom harmonikom i teškim tročetvrtinskim ritmom ali i ovde je obredna komponenta neizbežna sa Sissokom koji vodi i bend i publiku kroz iznurujuću, hipnotičnu procesiju pitanja i odgovora a kompozicija se završava soliranjem klarinetiste, gitariste i harmonikaša u isto vreme jer tu niko ne može da se dogovori ko je u bendu glavni.
Mislim, glavni je naravno Baba i njegovo sviranje ngonija, tradicionanog žičanog instrumenta iz zapadne Afrike koji ovu muziku obeležava još od četrnaestog veka se, nekako, MAGIČNO uvek probija između glasnih duvača i amplifikovanih električara.
Na ngoniju se svira i uvod za Masaya, tradicionalniji zapadnoafrički komad i sam obeležen brzim ritmom i žustrom svirkom ali optimističnije atmosfere i nežnijih harmonija. Mediterranean Blues je onda manifest u kome se bluzerski udarci, ngoni fraze i malijsko tradicionalno zapevanje mešaju u perfektnom znojavom skladu sa ponovo solažama koje kompoziciju prema kraju lansiraju u svemir (posebno distorzirana, psihodelična gitara Angela Napolija).
Djarabi Blues onda kreće sporije, mirnije, da se ipak publika, koja je bez sumnje sva na nogama, malo odmori ali Sissoko nema baš MNOGO milosti i kada krene naordnjački plesni gruv ovo je opet u strahovitom tempu a njegovo komandovanje „EVERYBODY“ nije upućeno samo muzičarima koji dalje horski odgovaraju na neverbalne vokalizacije. Do ovog momenta koncert je već potpuno transformisan u psihodeličnu žurku u paklu pa kada De Marino uleti sa klarinetom provučenim kroz psihodelične elektronske filtere, osećaj napuštanja tla je praktično neizbežan.
Ni Bibisa koja album zatvara i koja je već dugi niz godina u Babinom repertorau nije manje psihodelična niti sporija pesma i ovo je sa svojim obrednim ponavljanjem perfektno finale za album koji ćete dočekati znojavi, rastrojeni i zadihani ali sa dovoljno prisebnosti da krenete od početka, stisnete autoplay i pojačate volumen kako bi i komšije mogle da uživaju dok se vi hladite i promuklo pevate pod tušem.