Kako stara srpska poslovica kaže „samo previše Carla Barksa je dovoljno Carla Barksa“*, tako i mi danas pričamo o još jednoj kolekciji njegovih ranih stripova o Paji Patku i njegovoj, u to vreme još uvek skromnoj familiji, a koju je objavio američki Fantagraphics. Izašao u Novembru, Walt Disney’s Donald Duck „Frozen Gold“: The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 2 je samo u hronološkom smislu drugi tom Barksovih stripova o Paji i ekipi, i rezultat je, nagađam, Fantagraphicsove strategije da prvo objavi one tomove koji sadrže poznatije, cenjenije, pa i, jelte, VAŽNIJE priče, a da ove koje su baš za sladokusce i adikte objavljuje kasnije, kada su već i kreirali dovoljno sladokusaca i adikta svojim do sada objavljenim kolekcijama. U tom nekom smislu, prvi tom će izaći u Junu (sem ako ne počne nuklearni rat u međuvremenu) pa ćemo i o njemu reći koju relevantnu kada za to dođe vreme. Tj. Jun.
*a zgodno je što ista poslovica važi i za Karla Marxa
O Barksu sam pisao već toliko puta da je opravdano postaviti pitanje imam li išta novo da kažem o njegovom opusu, svetonazoru, uticaju koji je ostvario na američki i evropski strip, no, činjenica je da ja svaku novu Fantagraphicsovu kolekciju doživljavam kao nekakav mali praznik. Taj osećaj radosti, topline i svečanosti nije samo zbog prilike da se podsetim stripova koje sam voleo tokom sada skoro celog svog života, već i da se na njih podsetim ne listajući prastara izdanja Mikija iz šezdesetih godina prošlog veka koja su mi ostala u amanet od slavnih predaka ili šamarajući muljave skenove američkih magazina iz četrdesetih ili pedesetih, nego čitajući izuzetno kvalitetne, jako dobro odštampane, povezane i, gde je to bilo neophodno, fantastično restaurirane Barksove stripove koji su ovim sačuvani za još koju generaciju i imaju tretman kulturnog dobra kakav mu ovo čovečanstvo duguje.
Pa ako je praznik, onda da se praznuje i da odmah kažem, slično pre nekoliko meseci prikazanoj kolekciji, Mystery of the Swamp (a koja je hronološki treći tom) ove Barksove priče su DRAGOCEN uvid u rane radove, rano razmišljanje, rano definisanje nekih vrednosti koje će zatim izroditi višedecenijsku karijeru i od Barksa napraviti „the good duck artista“ sa kojim će se svi naredni „duck artisti“ porediti. Ali isto tako, ovo zaista nije kolekcija koju bih preporučio nekome ko nikada ranije nije čitao Barksa – ili uopšte, Paju Patka, ili, a ima, i takvih, stripove uopšte – kao prvo iskustvo koje će sa njim imati. Ne zato što u ovoj kolekciji nemamo dobre stripove – imamo ih i, da bude jasno, Barks, i kada je samo „dobar“, generalno stoji pola metra iznad najbliže konkurencije i kolega – već zato što možda na osnovu nje nećete steći uvid u njegovu veličanstvenost i način na koji su se komedija, avantura, slepstik i globtroterska radoznalost spajali u njegovim kasnijim, klasičnim pričama, tvoreći opus koji je, kako sam to već par puta rekao, bio „moj Korto Malteze“ nekoliko godina pre nego što sam odrastao dovoljno da mogu da čitam pravog Korta Maltezea.
U ovoj kolekciji, koju ćemo skraćeno zvati samo Frozen Gold, ima i par dužih avanturističkih narativa, ali veliki deo Barksovog opusa iz ovog perioda bavio se međuljudskim odnosima, porodičnim i komšijskim tenzijama, istraživanjem ljudskih osobina kao što su zavist, narcizam, ljubomora, osvetoljubivost… Gramzivost će, zbilja, doći na red malo kasnije kada Barks bude izmislio Baju Patka i posvetio veliki deo svoje karijere pronalaženju autentične ljudske topline ispod cinične pokorice tvrdice, srebroljupca i eksploatatora, i Frozen Gold se bavi temama koje su bliskije prosečnom građaninu, ili makar za koje je prosečnom građaninu bilo verovatnije da će ih prepoznati u svojim bližnjima i samom sebi i, možda promisliti o svemu na reflektivan način. Naravno, Barks je u ovo vreme u velikoj meri radio u ključu komedije – stripovske, radijske, filmske – iz perioda dvadesetih, tridesetih i četrdesetih, sa mnogo fizičkih gegova, ali i sa temama koje su bile odabrane da okrenu ogledalo prema čitaocu i pitaju ga vidi li on, nakon svega, SEBE?
Hronološki, najstarije priče iz ove kolekcije su objavljene Septembra 1943. godine (magazin Four Color* broj 29) a najnovija je publikovana januara 1945. (Walt Disney’s Comics and Stories broj 52), što znači da su svi ovi stripovi izašli za vreme rata. Koji se JESTE dešavao negde daleko, preko jednog ili drugog okeana, ali su njegovi odjeci u Barksovim stripovima postojali. Namenjeni prevashodno deci i omladini, ti su stripovi, naravno, traumatizujuće elemente ratnih vremena držali duboko u podtekstu, ali kako smo već viđali u prošlom tomu, ponekada je to izbijalo i na površinu.
*da bude jasno, magazin ovog imena nikada nije postojao već se radilo o neimenovanim „one shot“ magazinima koje je izdavao Dell i davao im brojeve a istoričari su ih onda naknadno krstili Four Color, kako bi bilo jasnije da pričaju o nečemu što je više spontano nego planski, predstavljalo celinu u izdavačkoj praksi Dell Publishinga.
Takođe, neke od ovih priča nisu imale naslove kada su objavljene, neke su ih zatim dobile u reprintima ili su im naslove nadenuli čitaoci i pedantni istoričari pa se u kasnijim kolekcijama ovi naslovi koriste zvanično. Pričamo, da podsetimo, o stripovima starim, u ovom trenutku više od osamdeset godina i to da uopšte postoje ovakve i ovako kvalitetne kolekcije – kakve, recimo, nemaju Supermen ili Betmen iz istog tog doba – je, da se dogovorimo, i dalje jedno malo čudo za koje svakih nekoliko meseci pomisli da haluciniram i onda moram da odem i pipnem knjige da se uverim da je sve stvarno.
Za one koji se plaše da u ovom tomu UOPŠTE neće biti dužih, pustolovnijih priča zbog kojih je Barks uglavnom tako omiljen, odmah da kažemo da naslovna priča, Frozen Gold, a koja kolekciju i otvara (iako je hronološki najkasnija) upravo predstavlja rani primer Barksovog eksperimentisanja sa dužom formom i avanturističkim narativom. U pitanju je tačno treća duža/ pustolovna priča koju je Barks kreirao (prve dve će izaću u prvom tomu, dakle u Junu)* i u njoj se, i pored mnogih još uvek nekanonizovanih elemenata pačijih priča i nesolidifokvanih koncepata, odmah prepoznaju neki ključni elementi Barksovog rada koji će se podrazumevati u njegovim radovima tokom narednih decenija i koje će mnogi njegovi nastavljači preuzeti kao de fakto formulu po kojoj se ovakvi stripovi prave.
*ako ne bude nuklearnog rata
Frozen Gold, tako, kreće od jedne vrlo „domaće“ situacije u kojoj Paja i sestrići čiste strašno napadali sneg u Patkovgradu i na nagovor mlađarije Paja se odlučuje da sve to otera u tri lepe, da proda kuću i za te pare kupi stari, polovni avion, kojim će moći da se odleti na jug, na neko mesto u SAD gde sneg nikada ne pada. Barks već na ovom mestu postavlja Paju Patka kao osobu koja, doduše, ima kratak fitilj i sklona je naglim odlukama, ali i koja je preduzimljiva i sposobna (uključujući da pilotira avionom) i nije kodifikovana isključivo kao niže-srednjeklasni luzer kako je to bilo u tridesetim godinama.
No, čim se kupovina aviona obavi, patkovgradski gradonačelnik moli Paju da obavi misiju za grad i odnese paket penicilina zavejanom „nativnom stanovništvu“ Aljaske. Paja ne može da kaže „ne“ i zapravo provodi dan ili dva uživajući u statusu heroja – proglašenom od strane patkovgradskih medija – pre nego što on i sestrići krenu na zastrašujuće opasni let tokom koga će morati da iz aviona izbace sve sem dragocenih antibiotika kako bi uopšte živi dobacili do još uvek srazmerno divlje teritorije na severu (uzgred: Aljaska je postala država unije tek 1959. godine i do tada se vodila samo kao „teritorija“).
Humana misija u kojoj se protagonisti izlažu smrtnoj opasnosti je dalje filovana i kriminalističkim zapletom a koji se tiče, naravno, zlata koje je neko otkrio ali nije u to vreme imao resurse da ga eksploatiše i ovo je tema koju će Barks kasnije mnogo puta varirati (uključujući u kultnom Povratku na Klondajk). No, ono što je posebno interesantno sa Frozen Gold je to da je ovaj narativ nastao od storibordova koje je Barks još 1936. godine uradio za animirani film sa Mikijem Mausom, Northwest Mounted. Ovaj film nikada nije napravljen, ali je „mikijevski“ herojski narativ koji uključuje i Pajino privremeno slepilo izazvano snežnom belinom, pa onda i uskakanje sestrića u ulogu mladih, sposobnih i odvažnih heroja, jasno prisutan u ovoj priči. Dodatno, glavni negativac je vizuelno gotovo identičan Mikijevoj arhinemezi, Hromom Dabi (Pegleg Pete), osim što ima brčiće i zove se Foxy Pete, ali im je modus operandi identičan, sa sve zastrašujućom odlukom da Paju Patka odvede usred snežne divljine i tamo prvo veže za drvo a onda i oslobodi kako bi ovaj umro bezuspešno tražeći put natrag do naseobine a eventualna buduća istraga bila bespomoćna da utvrdi da je u pitanju zaista ubistvo.
Ovo je, da bude jasno, vrlo „mikijevski“, vrlo flojdgotfredsonovski momenat u priči i u generalnom Barksovom opusu su takvi momenti retki. Ono što ovde ne manjka, bez obzira na akcioni, avanturistički pa i blago hororični element priče (snežno slepilo i strah od smrzavanja u ledenoj pustinji je apsolutno nešto što biste videli u nekom gotskom tekstu nalik na Poovog Artura Gordona Pima ili Vernov nastavak ovog romana) je izvanredan vizuelni humor – na primer u sceni gde Paja, slep i dezorijentisan, vrlo siguran u svoje čulo dodira hoda preko nezamislivo rizičnog terena i samo neverovatnim spletom okolnosti (morževi izranjaju da preko njihovih glava pređe vodu u kojoj bi se inače udavio) preživljava – ali i izvanredna vizuelnost uopšte. Barksove kompozicije su ovde već zaista izvanredne, kao što je izvanredno crtanje divljih životinja (beli medved na koga Paja naleće u iglou i greškom, jer je slep, misli da se radi o čoveku u krznenom kaputu), a crtanje niskog horizonta i postavljanje kamere tako da likovi izgledaju mali u snežnoj pustopoljini daje svemu potrebnu, „kinematsku“ atmosferu strašne, opasne avanture na dalekom severu.
Naredna priča, The Hard Loser je iz 1943. godine i radi se o klasičnom geg-stripu u kome Paja odlučuje da se nadmeće sa svojim sestrićima u nečem relativno besmislenom i onda se pretvara u najpokvarenijeg čoveka na svetu kome roditeljska licenca treba da bude promptno oduzeta. Ova epizoda crtana je „grublje“ u smislu pačije ekspresije i anatomije, a u njoj se i pominje Pajin „deda“ koji u ovom trenutku nema ni ime ni fizionomiju i služi samo kao alatka za pripovedanje (i kasnije, kada se stric Baja bude pojavio u ovim stripovima, taj deda nikada više neće biti pominjan), a smatra se da su ovaj narativ inspirisale dve klasične Gottfredssonove priče o Mikuju Mausu, ona sa trkom konja (Mickey Mouse and his Horse Tanglefoot) i ona sa trkom drugih životinja (Oscar the Ostrich, u kojoj se Miki nadmeće na noju Oskaru). I u ovoj priči radi se o trci koju organizuje grad i u kojoj može da učestvuje svako ko ima NEKAKVOG konja, ali Barks joj daje sopstveni preokret na samom kraju kada, posle demonstriranja toga KOLIKO je Paja spreman da bude đubre samo da ponizi i pobedi svoje sestriće, grad otkriva tajno pravilo što je važilo za ovu trku.
Too Many Pets je iz iste godine i ovo je jedna klasična priča o sestrićima koji dovlače kući životinje za koje se nadaju da će im biti odobreno da im budu ljubimci i Paji koji, iznerviran time što kućići, žabe, ptice itd. stalno prave nek lom objavljuje moratorijum na SVE kućne ljubimce. Ovaj je zaplet Barks varirao nekoliko puta kasnije u karijeri, ali ovaj partikularni ima zanimljiv preokret sa majmunčetom po imenu Jingo, koje je jako inteligentno, do mere da lokalni provalnik rešava da ga otkupi i iskoristi za upad u dobro obezbeđenu zgradu.
Barks ovde pravi vrlo neočekivan žanrovski prelaz – kasnije često prisutan u njegovim radovima – gde priča koja je prvo samo slepstik komedija, u kojoj majmun, naravno, napravi RŠUM po kući i okućnici, onda dolazi u centar špijunskog zapleta gde mu je zadatak da ukrade planove vezane za američku vojnu infrastrukturu. Barks je vrlo retko ovako direktno koristio „stvarnost“ u svojim radovima i time je Too Many Pets interesantan izuzetak u njegovom opusu.
Iako je grafički i Too Many Pets vidno „rani“ Barks, barem što se tiče Paje Patka, njegov rad sa osveteljenjem je ovde već na trag onog što će biti karakteristično kasnije, sa čestim slikama gde su likovi u kontrasvetlu i vide im se samo crne figure. Barksovi stripovi nisu bili samo komedije i ovakve slike su često korišćene da im daju sumoran, melanholičan ili preteći ton.
Good Neighbors je jedna od najpoznatijih priča u ovoj kolekciji na ime toga da je 1953. po njenim motivima urađen animirani film The New Neighbor, u kome Paja ratuje sa svojim susedom. No, u stripovskim okvirima, ovo je prva veća uloga za komšiju po imenu Jones, sa kojim će Paja imati još nekoliko okršaja u kasnijim epizodama. Reprintovana mnogo puta u jugoslovenskim/ srpskim Dizni-publikacijama, Good Neighbors je klasična dinamična komedija u kojoj dva suseda koja se ne mirišu i stalno se brecaju jer onaj drugi krši komšijske konvencije, odlučuju da se pomire i da budu tolerantni jedan prema drugom, samo da bi splet okolnosti doveo do prvo malih, inadžijskih odmazdi (sa sve i dalje širokim mada lažnim osmesima na licu) a onda eskalirao u pravi rat sa sve namerom da se povredi onaj drugi i, još više, da mu se ošteti imovina. Scena u kojoj oba suseda crevima za baštu polivaju kuće onog drugog čiji su krovovi izbušeni od šrapnela je onaj ikonični prikaz ljudske zlobe koja nam pumpa „dobre“ hormone u krvotok, ubeđujući nas da radimo nešto ispravno iako vidimo da radimo nešto UŽASNO a da u isto vreme i sami stradamo. Dodatno, Paja je ovde, u priči iz Novembra 1943. godine već dobio vrlo elegantnu, izduženu figuru i izgleda kao proverbijalnih milion dolara. Klasik.
Salesman Donald je, pak, priča u kojoj Barks ide malo drugačijim smerom, iako je u pitanju još jedna kratka geg-priča u kojoj dva tvrdoglava čoveka idu daleko preko granice „normalnog“ inaćenja da isteraju svoje. U ovoj priči Paja je spretni, štaviše, izvanredni putujući prodavac ručnih miksera* ali on to radi samo da bi svojim sestrićima, frustriranim što to niko od njih neće da kupi, pokazao da MOŽE kada je čovek slatkorečiv, ubedljiv, asertivan.
*onih „egg beatera“ koje pokrećete vrteći ručicu pričvršćenu za zupčanik sopstvenom rukom. Vi se sada smejete, ali moje babe su to imale i ja sam to koristio kao klinac, diveći se elegantnoj mehanici gde je kružno kretanje po jednoj osi prenošeno u kružno kretanje po drugoj.
Ovde, dakle, Paja priču započinje kao arogantna osoba, ali arogantna osoba sa stvarnom podlogom za tu aroganciju. Njegova motivacija je narcistička – iako nominalno pomaže sestrićima da zarade dovoljno za kupovinu nečeg što priželjkuju – i onda, naravno, kada naleti na pustinjaka koji živi sam u kući na ivici grada i ne želi NIŠTA da kupi, u njemu proradi demonski ego.
Barksova vizuelna komedija je i ovde na izvanrednom nivou, sa Pajom koji radi strašne stvari da bi ušao u kuću nesuđene mušterije i strašnim stvarima koje mu se događaju zauzvrat. Mnoge od ovih scena su kao ispale iz crtanog filma, sa jakim deformacijama anatomije i energičnim dešavanjima koja bi u „realističnom“ stripu ovog tipa trebalo da dovedu do ozbiljnih ozleda. Barks to sve uspeva da organski uveže jedno sa drugim a finale priče u kome se pustinjak na kraju predaje i kaže da je vredelo jer je bilo zabavno, dobija skoro tragički preliv na poslednjoj tabli kada sestrići otkrivaju Paji da je celo njegovo zalaganje zapravo bilo uzaludno. Divna, dinamična priča.
Kad smo već kod fizičkih ozleda, Snow Fun iz Januara 1944. godine je priča o Paji Patku koji, iako rešen da istera svoje, pred kraj ovog kratkog komičnog stripa u jednom trenutku shvati da je spuštanje skijama niz strahovitu strminu gotovo sigurna smrtna presuda za njega pa rešava da odustane. I naravno da se baš u tom trenutku dešava nešto što on ne želi, sa sestrićima koji ga, nesvesni njegovog straha, šalju u let preko planine koji NIKO drugi osim Carla Barksa ne bi umeo ovako da nacrta. Ponovo, ovo je vrlo crtanofilmovski kadriran i energizovan narativ, ali je u domenu same postavke pripovedanja Barks ovde utvrdio formulu koju će kasnije često slediti, sa tripletima replika i situacija a koji su odjek činjenice da su Raja, Gaja i Vlaja faktički jedan identitet veštački podelje na tri dela. Naravno, Pajine nesreće sa skijama su sa svakim narednim ponavljanjem sve strašnije ali su i toliko zabavne da do kraja čitalac zaboravi da je Paja u svemu ovome zapravo žrtva i da su ga sestrići faktički nasankali da uopšte uđe u priču sa zimskim sportovima. Naravno, njegov ego je uradio ostalo i tu smo gde smo.
The Duck in Iron Pants je samo tangencijalno vezan za „Čoveka sa gvozdenom maskom“ i predstavlja još jedan zimski (Februar 1944.) geg-strip u kome Paja ratuje sa svojim sestrićima. Sem što je ovde rat skoro doslovan jer se sve dešava na snegu pa grudvanje i tvrđava od snega i leda zauzimaju prominentno mesto u radnji. Ovog se stripa sećam iz mladosti najpre na ime genijalno nacrtanog oklopa koji Paja sebi pravi od stare furune na drva kako bi izdržao baraže grudvi kojima ga zasipaju sestrići. Naravno, Barks je uvek bio svestan potencijala kontrastiranja elemenata ali i one poslovice o dobrim slugama i lošim gospodarima, pa vatreni element koji Paji daje prednost u ratu sa sestrićima na kraju biva i izvor njegovog poraza. Dodatno, fraza koju Paja izgovara kada oklopljen nastupi prema tvrđavi – Ja sam zla kob lično – je veličanstvena.
Kite Weather iz Marta 1944. godine je još jedna priča o takmičenju u puštanju zmajeva, i notabilna je po najmanje dve stvari*. Prva je da je ovo praktično jedini Barksov strip koga mogu da se setim u kome sestrići eksplicitno kažu da imaju (ne više od) šest godina – što je naravno, suludo – a druga da se Paja ovde, kako bi se uključiio u takmičenje u puštanju zmajeva za decu do šest godina, maskira u devojčicu.
*tri stvari zapravo, ali o trećoj ću na kraju teksta
„Komični krosdresing“ je svakako bio sveprisutan u crtanim i igranim filmovima tridesetih i četrdesetih, ali dok je kod, recimo, Duška Dugouška, akcenat često bio na neočekivanom erotskom naboju i zamagljivanju rodnih razlika koje je donosilo oblačenje u žensku odeću i šminkanje muških likova a koje je bilo izvor ne samo komedije već i subverzije vladajućeg rodnog poretka*, mislim da je kod Barksa u prvom planu apsurdnost ideje da odrastao muškarac može da se obuče kao devojčica, napravi pletenice i doslovno peva pesmicu koja aludira na devojčice sa koledža za biblijske studije. Naravno, to da Barks priču koristi i da se poduhvati seksističkih predrasuda, pa i da ih direktno izvrgne ruglu, a sve kroz protagonistu koji je zapravo narcistički egomanijak, spreman da promeni sopstveni rodni identitet ne bi li trijumfovao u takmičenju, ponovićemo, namenjenom deci do šest godina je prosto genije na delu.
*na kraju krajeva, činjenica je da su se kod Duška Dugouška ovakve scene najčešće završavale vlažnim poljupcem kojim bi on, maskiran u žensko, počastio drugog muškarca i time ga pretvorio u pančlajn vica, i činjenica je da one mogu biti čitane i kao osnažujuće za queer gledaoca
Three Dirty Little Ducks je jedna od onih priča u kojima Paja i sestrići imaju u kući i velikog psa, doroćudnog, lenjog bernardinca po imenu, uh, Bolivar (ne znam ni ja) a koji je najbolji ortak sa sestrićima i njihov prirodni saveznik u ratu protiv roditeljske figure. Po naslovu se već vidi da je ovaj rad iz Aprila 1944. zasnovan na večitoj borbi roditelja da svoju decu održe u razumno čistom i higijenskom stanju i večitoj ambiciji klinaca da ostanu prljavi što je duže moguće. Naravno da Paja smišlja sve luđe šeme kako da svoje sestriće – koji se na početku stripa svečano zariču da se neće kupati, kao da su grupa zaverenika koja priprema atentat na kralja – ubaci u kadu, i naravno da on ti nastrada više od njih, ali NARAVNO da Barks na kraju smišlja neočekivano inventivan način da Bolivar, pseći saveznik nestašne dece, bude i vektor njihove propasti.
The Mad Chemist iz maja 1944. je prva Barksova priča u kojoj Paja Patak dospeva u svemir. I, tipično, takav se razvoj događaja na početku ne može ni naslutiti. Jer na početku Paja, takođe tipično, sa mnogo omalovažavanja posmatra sestriće koji eksperimentišu sa dečijim kompletom za hemiju i onda, pošto se on ne plaši „male flaše tečnosti“, izaziva akcident u kome mu, u staroj kosmičkoj tradiciji, povreda glave izaziva ne samo promenu ličnosti već i epizodu genijalnog intelekta. Paja, naravno, postaje praktično natprirodno telantovani hemičar i njegova potraga za gorivom koje će rešiti svetske probleme vezane za energiju – ne zaboravimo da Drugi svetski rat i dalje traje – ga na kraju odvodi u orbitu oko Meseca, ali, nagađate, na posletku NIKO nema koristi od njegovog prolaznog genija. Barks je sa ovom pričom morao da pripoveda vrlo brzo, s obzirom na to da ona ima nekoliko odvojenih činova i horizonata događaja onako kako Pajine ideje eskaliraju i ovo nije njegov najelegantniji narativ ali, u vizuelnom smislu, prizor male rakete nad Mesečevom surovom površinom je veličanstvena najava kasnijih Barksovih svemirskih prizora, a dolazi kao vrhunac već izvanredno kinetičkih, crtanofilmovskih scena sa eksplozivom kojim se Paja maje tokom najvećeg dela priče.
Rival Boatmen, iz Juna 1944. godine je, iz naslova se da pretpostaviti, još jedna od onih priča gde Paja radi neki pošten posao i nadmeće se sa drugom osobom koja radi isti posao samo manje pošteno, pa kreće rat. No, ovde su Pajini suparnici zapravo njegovi sestrići a njegova ideja da na svaki način uništi njihov mali biznis voženja turista čamcem po moru, kako bi ON bio taj koji ih prevozi je motivisana čistom zlobom. Nominalno, deca se trude da spuste cenu ispod neke „prihvatljive“ cifre kako bi privukla pecaroše da iznajme njihov čamac ali Paja dela ne iz nekakve proleterske svesti nego iz – za ono vreme kod njega često prisutnog – osećaja da su mu klinci konkurencija koja se mora smrviti na svaki način, a što taj način za njih bude više ponižavajuć, to bolje. Ne znam kakve je Barks imao traume iz detinjstva na farmi ali mora da su bile duboke jer je motiv roditelja koji svoje štićenike ponižava i BESMISLENO i predimenzionirano insistira da je bolji od njih u svemu jako prisutan u ovim ranim pričama o Patkama.
Enivej, ovo je samo još jedna fizička-komedija-na-vodi, sa gomilom bizarnih morskih kreatura a koju možda izdvaja to da je lik kojeg Paja vodi na pecanje fizički sličan Hromom Dabi, ali nije on, a Barks će ga koristiti i u nekim budućim pričama kad god mu bude bio potreban funkcionalan ali ne naročito karakteran lik u centru drame.
Rivalstvo između ujaka i sestrića je u centru i naredne priče, Camera Crazy, samo što ovde Paja ima, nominalno, plemenitiji cilj, da bude frilens fotoreporter, koji će slikati zanimljive incidente po gradu i prodavati ih novinama, ne bi li zaradio za koru hljeba. Sestrići takođe nađu neki stari aparat i pitaju ujaka smeju li oni da se takođe okušaju a na šta im Paja vrlo arogantno odgovara da smeju ali da ne smetaju njemu dok slika svoje slike. Već na ovoj, prvoj tabli Barks postavlja sugestiju kako će Paja nastradati na kraju stripa, ali do kraja će on proći, kako očekujete, gomilu urnebesnih situacija u kojima opasnost po njegov život sve više eskalira. Niko kao Barks nije radio tu kombinaciju apsurdističke komedije i praktično horor-trilera, pa ovde imamo padanja sa zgrada, napade divljih zveri (u gradu) itd. Kao i uvek, Paju sahranjuje njegov arogancija. Ali ga smešno sahranjuje.
Farragut the Falcon je priča iz kontingenta nepoćudnih, teških kućnih ljubimaca koji progresivno urnišu život svojih vlasnika, samo što je ovde ljubimac trenirani soko koga Paja posle nekoliko „kućnih“ incidenata pokušava da iskoristi kako bi zaradio. Ovo, naravno, odlazi po zlu, a Barks koristi činjenicu da je ovde ljubimac ptica za „trodimenzionalni“ vizuelni humor kome će se kasnije često vraćati.
U The Purloined Putty se vraćamo na zaplet rata između suseda. Komšija Jones je ponovo tu i svađa nastaje oko pozajmice kante gita za koju obojica tvrde da ju je onaj drugi pozajmio od njih. Barks ovde crta finale u kome su oba rivala jednako poražena, ponavljajući poentu iz prethodne priče sa susedom Jonesom ali su set pisovi koje ovde izmišlja još luđi i priručne smicalice iz prošle priče ovde bivaju zamenjene nekim srazmerno visokotehnološkim oruđima dok opasnost po telo i život (pogotovo Paje Patka) biva značajno veća.
High Wire Daredevils je nova varijacija na zaplet u kom Paja vidi da sestrići rade nešto u čemu pokušavaju da budu dobri pa onda ne samo da im zabrani da to rade već i odluči da će on sad da to radi i da bude MNOGO BOLJI od njih. Možda je najbizarniji element priče da se ovde radi o hodanju po žici i da Paja sestrićima ovo ne brani jer je zabrinut za njihovu bezbednost nego doslovno jer želi da ih unizi i spreče da rade išta zanimljivo i kreativno a što im nije on dao da rade. Finale priče donosi urenebesan set pis sa prelaskom Nijagarinih vodopada preko zategnute žice gde, u skladu sa već tada razvijenim Barksovim pravilom, sestrići pokazuju ne samo spretnost već i herojstvo ali to niko ne primećuje.
Ten Cents’ Worth of Trouble je zaplet koji se tiče vrednog novčića od deset centi i mada je ovo jedna fina kombinacija komedije i visokooktanskog, kinetičkog trilera spakovana na mali broj strana, jasno je da je u pitanju samo zametak budućih priča u kojima će figurisati Baja Patak. Paja ovde, u potrazi za novčićem koji su mu sestrići nesmotreno izgubili prolazi kroz razna iskušenja, smišljajući sulude maske i izgovore da zvoni na vrata raznim ljudima i sve se završava njegovim nervnim slomom, a što JESTE neka vrsta privjua za kasnije mentalne probleme koje će imati Baja Patak u klasičnim narativima popt Povratka na Klondajk i Tra la la.
Donald’s Bay Lot je priča sa (retkim) hepiendom u koe Paja i sestrići zarade devet puta više novca nego što su potrošili, ali je, naravno poslednja replika tu da im malo zagorči pobedu ukazivanjem da će, uprkos novostečenom bogatstvu, morati da ponovo jedu sardine od kojih im je već muka. San o životu u kući na obali mora ovde je nemilosrdno satirisan a Barks na malom broju strana uspeva da se pozabavi ne samo urnebesnim vizuelnim programom katastrofa koje će zadesiti patkove već i da prikaže prevrtljive prodavce nekretnina i neiskrene marketare. I sve to koristeći ponovo alat komičkih tripleta. Jednom rečju: majstorija.
Thievery Afoot je poslednja priča u kolekciji i još jedan narativ o problemu sa životinjama u urbanom domaćinstvu. Ovog puta nisu u pitanju kućni ljubimci već pacovi i teško je u ovoj priči iz Januara 1945. ne prepoznati i refleksiju muka koje su morile mnoge Amerikance što su živeli u kućama od drvene zgrade. Naravno, Pajin problem sa pacovima je urnebesno predimenzioniran, kao što su i njegova rešenja, i nije sad neko iznenađenje da se ovde pojavljuju i sačmarice i ručne bombe i da se sve završava rušenjem kompletne kuće. Odsustvo stvarnog kontinuiteta između priča je Barksu dopustilo da ode ovako daleko, ali je, iz današnje perspektive posebno, moguće ovu priču čitati i kao upozorenje na rizike naoružanja lako dostupnog američkim civilima.
Kako već rekosmo, ovo nije kolekcija za ljude koji nisu do sada čitali Barksa. Stripovi u njoj – odlični kakvi jesu – su još uvek relativno ograničeni po viziji (da ne pominjemo prostoru: na kraju knjge ima ekstenzivno objašnjenje kako je Kite Weather morala biti skraćena na sedam strana zbog ratnih restrikcija i nedostatka papira i kako je u ovoj verziji vraćena na originalnih deset) i često variraju jedan isti motiv na različite načine. Barks će tek u narednim godinama izgraditi najvažnije osobenosti svog pristupa i nacrtati svoja remek-dela. No, čak i tako, ove stripove karakteriše majstorstvo i izuzetan zanat kome u ono vreme naprosto nije bilo ravna. Istorija američkog (i, da ponovim, i evropskog) stripa bi bila posve drugačija bez Carla Barksa i Frozen Gold je jedan mali, simpatičan i nikako nevažan deo te istorije. Ako znate ko je Carl Barks, ovo treba da pročitate. A ako ste tek sada čuli za njega, krenite od neke druge kolekcije pa se vratite ovoj. Uživaćete. Fantagraphics je prodaje ovde.
