Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove nedelje imamo kombinaciju brazilskog folklora i džeza a koja do nas stiže preko Talina, glavnog grada Estonije. Što ne deluje naročito logično na papiru ali „latin jazz“ je ionako deo svetske kulturne baštine u ovom trenutku a Candango Trio: Candango Trio je ploča koja zvuči sasvim autentično i uostalom, od troje muzičara koje ćete na albumu čuti, dvojica su Brazilci. Dvotrećinska većina bi bila dovoljna da se njome radikalno promeni i ustav Republike Srbije i u njega stavi obaveza uvođenja kung fua u osnovnoškolski kuikuklum, a kamoli za ocenjivanje ubedljivosti ove muzike.
Candango Trio su, ako hoćete da budemo tehnički precizni, više folk nego jazz postava i to je fer reći na ovom mestu. Album, inače debi za ovu ekipu, sadrži prominentan saksofon – a koji svira čovek sa diplomom iz džez-saksofona – i na njemu ima harmonija koje ćemo klasifikovati kao džezerske, kao i generalnog improvizatorskog pristupa koji je imanentan džezu i, uopšte, kombinacija energičnih udaraljki i soliranja je sasvim u skladu sa džez etosom onako kako ga ja shvatam. No, ovo je prevashodno muzika bazirana na tradicionalnom nasleđu severoistoka Brazila i koristi, između ostalog, gomilu tradicionalnih perkusionističkih instrumenata. Ipak, sve kompozicije na albumu su autorske i Candango Trio se, ako vam je to baš potrebno u životu može nazvati i etno jazz albumom.
Kako u Estoniji napraviti trio koji zvuči ovoliko brazilski? Pa, lepo, uzmete dva Brazilca, jednu lokalnu violinistkinju sa dubokim interesovanjem za etnomuzikološke korpuse drugih kultura i voila! imate Candango Trio. Spoj autorskog i narodnjačkog će onda biti urađen na jedan organski način, da se tradicija uzme kao izvorište ali da izraz bude ličan i bude to na kraju dobar album.
Karoliina Kreintaal je mlada violinistkinja – i, naravno, prosvetni radnik – koja je svoju fakultetsku diplomu stekla baveći se interpretacijom tradicionalne estonske muzike na violini. No, njena su interesovanja značajno šira od bavljenja isključivo estonskim folklorom pa je Karoliina deo svoje akademske naobrazbe sticala i u Švedskoj i Mađarskoj, proučavajući njihove muzičke folklorne zaostavštine. Trenutno je šefica odseka za Narodnu i tradicionalnu muziku na Estonskoj akademiji za muziku i teatar – gde je ovaj album i snimljen – ali i aktivna muzičarka u više postava uključujući ekipu Tintura koja svoj izraz bazira prevashodno na folklornoj tradiciji ostrva Muhu i Saaremaa, ali je meša sa semplovima popularne estonske muzike iz osamdesetih, kao i Ruhnu saare viiulitrio, ženski violinski (i violski) trio koji izvodi muziku poreklom sa ostvrva Ruhnu, ali iz različitih epoha. Oh, Karoliina je takođe i organizatorka violinskog kampa na ostrvu Ruhnu.
Njeni saborci u Candango Triju su, rekosmo, Brazilci. Luiz Black je perkusionista rođen u Sao Paolu a gde je studirao na konzervatorijumu Souza Lima, specijalizujući se za afro-brazilske i kubanske udaraljke. Kao i svaki pošten čovek, dodao bih. Počeo je da se muzikom profesionalno bavi već sa osamnaest godina i tokom svoje karijere svirao jazz, funk i slične stvari sa velikim brojem cenjenih muzičara od kojih ćemo nabrojati samo neke: Freddie Hubbard, Sadao Watanabe, Johnny Griggs (perkusionista koji je svirao sa Jamesom Brownom), Tom Zé… Aktivan već duže od četrdeset godina (bio je jedan od perkusionista na albumu Nave Maria koji je Tom Zé izdao još 1984. godine) u Estoniji je Black radio sa ljudima i postavama kao što su Rita Ray, Motown, Lexsouldancemachine…
Trio upotpunjava saksofonista, flautista i pijanista Marcelo Politano, kompozitor iz Brazila koji je trenutno nastanjen u Talinu. Rekosmo već da je diplomirao džez saksofon 2012. godine na Univerzitetu Campinas, a onda je prešao na kozervatorijum u Sao Paolu da nastavi da uči kompoziciju. Na kraju je master iz kompozicije odbranio u Nizozemskoj, 2017. godine na amsterdamskom konzervatorijumu gde navodi da su mu profesori bili Joël Bons, Wim Henderickx i Rafael Reina. Pošto mu se severna Evropa izgleda dopala, prešao je na Baltik i u Talinu na Estonskoj muzičkoj akademiji odbranio drugi master iz kompozicije 2021. godine a gde su mu profesori bili Helena Tulve, Einike Leppik i Tammo Sumera. Trenutno ima poziciju na dve visoke škole, kao istraživač i doktorand na Estonskoj akademiji za muziku i teatar i kao doktorand na akademiji Sibelius u Helsinkiju. Komponuje dosta muzike za audiovizuelne radove i sastave koji izvode novu muziku, od čega je deo inspirisan folklorom a što sve detaljnije možete da proverite na njegovom sajtu.
Dakle, ovde imamo spoj vrlo jake akademske zaleđine ali i propisnog terenskog iskustva i album Candango Trio uspeva da ne zvuči kao laboratorijska etnomuzikološka studija ali ni kao tek niz lakih nota prebačenih preko neodređeno „etničkih“ udaraljki. U osnovi ploče je muzika forró karakteristična za severoistok Brazila, vezana za zemlju, zemljoradnju i stoku. Vikipedija doslovno navodi da se smatra da je forró nastao tako što su stočari pevali svojim kravama na ispaši, valjda da i sebi i njima skrate vreme, pa onda i drugi seljaci pevali jedni sa drugima tokom žetvi raznih useva (šećerne trske, kafe, kukuruza, raznog povrća), Kreirajući posebne pesme za svaku biljku i za svaku fazu rada. Nakon što je ova muzika našla svoj put i do seoskih slavlja, počela je da se izvodi uz pratnju perkusija kao što je zabumba, brazilski bubanj afričkog porekla, i violão, a što je zapravo gitara. Kasnije, između polovine devetnaestog i polovine dvadesetog veka, sa uplivom imigranata iz Francuske u forró su ušli i harmonika i violina (odnosno brazilska varijanta ćemaneta, rabek).
Candango Trio, naravno, dosta jako forsira violinu i tradicionalne udaraljke, ali prva kompozicija na albumu, Guaiamum odmah uspostavlja i nepobitno džez gruv sa Politanom koji daje osnovu na klaviru i Kreintaalovom čija violina frazira oko vrlo „narodnjačkih“ vokalnih linija koje peva/ izvikuje/ vokalizuje Black. Ovo je vrlo ubedljiv početni iskaz, jedna jasna, energična, vrlo plesna numera sa idealnim odnosom tradicionalnog i autorskog, teme i improvizacije.
Drugu kompoziciju napisala je Kreintaalova i ona zvuči „najevropskije“ sa prepoznatljivo severnjačkom kombinacijom tihe radosti i melanholije što je donose violinska tema i Blackove tonirane udaraljke, te saksofonom koji preko toga setno solira. Black je autor najvećeg broja kompozicija na albumu i one i daju ploči presudan element identiteta. Nonato je tako vrlo plesna, vrlo perkusionistička pesma sa sitnim, ručnim udarljakama koje daju brz tempo, saksofonom koji svira osnovnu, nemirnu frazu i džeziranim soliranjem na violini. Svašta se tu dalje događa, sa dosta unisonog sviranja saksofona i violine i hardbop soliranjima na saksofonu, pa je Nonato komad koji bi na noge podigao bilo koji festival nove muzike u našem regionu isto kao i bilo koju poštenu kafanu.
Blue Pote je sporija i kontemplativnija, ali zapravo i sama vrlo perkusionistička, sa naglašenom atmosferom džungle, barem onako kako smo navikli da o njoj mislimo u popularnoj muzici. Maracatu dos Andes je jedina Politanova kompozicija na albumu i na njoj on svira flautu preko monotonalnog ritmičkog gruva koji mu Black daje svirajući birimbau. Kreintaalova se onda uključi prihvatajući frazu i ovo postaje epski, vrlo kinematski komad muzike.
Do kraja albuma su onda sve Blackove kompozicije. Vem da Bahia je raspevan, izuzetno prijemčiv komad sa Blackovim pevanjem i tapšanjem. Afrobaltic je orgija udaraljki ali i legato džez fraziranja na saksofonu, dok je Verão da Estrada neka vrsta sanjivog ispraćaja albuma na počinak sa Blackom koji peva preko toniranih udaraljki i uprkos brzom tempu hipnotiše slušaoca da se opusti i bezbedno prizemlji u alfa stanje. Izuzetno, dakle, prijatan album i, nadamo se, početak jedne višedecenijske avanture za ovu postavu: