U Maju prošle godine je izašla kolekcija Imageovog četvorodelnog miniserijala Blood Commandment, a koji je originalno izlazio počev od Novembra pretprošle godine i pošto se u ovoj kući ime Szymona Kudranskog CENI, priuštili smo sebi malo horor-zabave. Ako ste i sami horor i hororska roda, odmah ćemo reći da od Kudranskog dobijate baš ono što očekujete: mrak, pretnju, visceru, KRV (mislim, ista je već u naslovu), dosta kinematskog kadriranja i vođenja priče, pa nema neke dileme oko toga da li Blood Commandment treba da makar prelistate. A ako imate sklonosti ka malo filozofije u kojoj se vampirizam i hrišćanstvo stavljaju u debatnu arenu da se vidi ko je tu jači ili makar mogu li da egzistiraju kao koncepti unutar istog uma, onda je Blood Commandment još više vaš pehar djevičanske krvi.
Szymon Kudranski je vrlo uspešan poljski crtač/ kolorista koji je tokom poslednje decenije i po ostvario vrlo ozbiljnu karijeru u američkom stripu na ime svog upečatljivog, vrlo „filmskog“ stila. Nije, da se razumemo, to kako Kudranski crta, koloriše i procesuje svoje table, za svakoga, niti odgovara svakom stripu, ali je baš zato zgodno da su urednici prepoznali njegove jake strane i uglavom ga zapošljavali na projektima koji mogu da profitiraju od njegovog opsesivnog rada sa svetlom, od kinematske atmosfere i realističnih prikaza izmešanih sa ekstremno visceralnim krešendima. Kudranski je definitivno čovek horora i mračnjaštva i nije neko kome ćete, recimo, dati da crta Teen Titans ili Ms. Marvel, ali jeste uspeo da pronađe solidan broj projekata unutar DC-ja i Marvela na kojima je pokazao da su mračni i krvavi superherojski stripovi (uključujući Punishera i Fallen Angels za Marvel) njegov forte. Naravno, ovde je mnogo pomoglo što je još 2010. godine Todd McFarlane prepoznao Kudranskog kao idealnog crtača za njegov dugovečni serijal Spawn na Image Comicsu i iz ovog sjajnog spoja proizašao je dobar deo američke karijere poljskog umetnika.
Štaviše, u poslednje vreme je Kudranski izrazito jakim vezama vezan za Image Comics, stavljajući svoj rad za korporacije u drugi plan i baveći se pre svega proizvodnjom autorskih stripova kroz sopstveni studio One Man Art, čiji su radovi publikovani od strane Imagea na, moram da pretpostavim, obostrano zadovoljstvo. Kudranski za Image trenutno radi sopstevni serijal Something Epic, crtač je na novom Sam & Twitch serijalu (koga piše McFarlane) a za istu firmu radio je i horor serijal sa Steveom Nilesom, A Town Called terror (o kome smo ovde pisali) kao i serijal Misery – opet sa Toddom McFarlaneom – čiji prvi broj, u trenutku dok ovo kucam, krajem Maja, tek treba da izađe.
Zaposlen, dakle, čovek, ali Kudranski svakako bira šta će da radi i zapošljava svoj talenat na stripovima koji će biti u skladu sa njegovim interesovanjima, senzibilitetom, jakim stranama, izborivši poziciju da ne bude najamna radna snaga već AUTOR – a što je pozicija koja se mnogima crtačima danas nažalost po pravilu ne priznaje.
Za Blood Commandment je Kudranski i kompletan autor, sa scenarijom i dijalozima, crtežom i kolorom koje je uradio sam (urednik Atom Morwill je pomogao oko prevoda teksta), dok je letering pao u dužnost Marshallu Dillonu i, da bude jasno, raditi letering za Kudranskog je priličan izazov.
Jer, Kudranski stripove crta i koloriše tako da imate utisak da su u pitanju umetničke fotografije. „Realističnost“ tona koju on postiže nije samo na ime uverljive anatomije, proporcija, izraza lica i gestikulacije likova već i osvetljavanja i digitalnog procesovanja čitavog ambijenta u kome se priča događa. Kolorna gradiranja i način na koji Kudranski i u ovom stripu sugeriše kao da stvari gledamo kroz sočivo kamere, podcrtavajući „depth of field“ efekte naglašenim izbacivanjem iz fokusa nekih od planova na slici će vam i svesno i podsvesno sugerisati da gledate ne „običan“ filmski ili fotografski materijal već umetnički procesovan filmski ili fotografski materijal koji treba da evocira određene atmosfere, emocije, instinkte u vama.
I, mislim, kada na to treba da nakačite balončiće sa tekstom, veliko je pitanje kako da se uklopite u strip koji ni po kadriranju, ni po bojama ne izgleda kao normalan strip. Letereri često u ovakvim prilikama – dakle, kad rade sa Daveom McKeanom i sličnim crtačima – i sami nastoje da pruže program drugačiji od normalnog leteringa, birajući „atmosferične“ fontove, koristeći kolorisane pozadine i izvitoperene oblike balona, ali Dillon se odlučio za sasvim suprotan pristup, rezonujući da sa OVOLIKO teksta u dijalozima (i monolozima glavnog junaka, takođe) treba pre svega prioritizovati čitljivost jer inače NIKO neće pročitati šta je sve tu Kudranski napisao. I mada onda, naravno, postoji naglašen i možda i mestimično neugodan kontrast između crteža koji često deluje kao zaustavljeni film i dijaloga koji su standardni beli baloni sa standardnim crnim fontom, mislim da je Dillon napravio dobar izbor, omogućujući da i table koje su doslovno PREKRIVENE tekstom i na njima jedva ima mesta za likove koji vode taj opširni dijalog, budu čitljive, dovoljno pitke i ne pretvore se u prepreke koje treba savladati da biste došli do onog što u ovom stripu, pretpostavka je, tražite – a to su atmosfera natrprirodne horor-pretnje i visceralna krešenda sa obilnim krvoliptanjima.
Kudranski definitivno nije scenarista-zanatlija koji tačno zna kako treba da izgleda tempo izlaganja narativa pa će onda na kraju biti i ne mnogo bitno šta u dijalozima zapravo piše. Ovim stripom on nastoji da uđe u psihologiju vampira koji to ne želi da bude, čoveka kome je žeđ za krvlju ne samo opterećenje (jer, znate već, ne može po danu da izlazi na sunce, mora da pije krv da bi preživeo) već i GREH. Ezra Conolly je sredovečni muškarac koji sa maloletnim sinom živi u brvnari duboko u provinciji na američkom severu, klinca sam podučava u skladu sa američkom homeschooling tradicijom, ali ga vodi i u lov i uči da puca i generalno živi život podaleko od ljudi, sa kojima se sreće samo kada uveče mora da ode u nabavku u obližnje mestašce (udaljeno, zapravo, par sati vožnje od mesta u šumi na kome otac i sin žive). Klinac, Wil, voli oca i vidi da se ovaj izrazito trudi oko njega ali naravno da mu nedostaju grad, druženje, nekakva normalna zabava koju bi trinaestogodišnjak za sebe prirodno želeo. Ezra u jednom napetom, bolnom dijalogu sinu kaže da se strpi samo još par godina i imaće svu slobodu koju želi, ali naravno da Wilu odsustvo OBRAZLOŽENJA zašto je osuđen na izolaciju u osetljivom periodu svog života donosi ogromnu frustraciju.
Kudranski pristojno pokazuje ovaj odnos oca i sina, ne abolirajući Ezru od očigledno loših odluka koje je doneo u nekom prethodnom životnom periodu, ali i ne prikazujući ga kao čudovište. A što je zgodno jer Ezra u suštini jeste čudovište i već decenijama nastoji da pobegne od te činjenice. Kada se u kraju pojavi stari vampir koji je od Ezre i napravio to što jeste, jedna intimna priča o ocu i sinu koji su posle gubitka supruge i majke morali da ga nekako zajednički isprocesuju, ne pričajući o tom gubitku u dovoljnoj meri, pretvara se i u akcioni horor narativ, ali i u tu neku filozofsku diskusiju koju smo sugerisali na početku.
Jer, kako rekosmo, Ezra MRZI to što je vampir i zapravo prezire tu celu priču o supremaciji vampirske „rase“ nad običnim ljudima koju baštini njegov vampirski „otac“. Ezra je očigledno podignut u jednom hrišćanskom duhu empatije, egalitarizma, požrtvovanja, i za njega je to da može da ljude koristi kao resurs, da se to od njega zapravo OČEKUJE, ne samo moralni prekršaj nego i greh. Posle ženine smrti od raka – a koju je mogao da spreči da je suprugu pretvorio u vampiricu – Ezra pokušava da živi bez greha, da sina vaspitava da bude moralan i pravičan i sve to dok se u sebi bori protiv jedne somatske kompulzije da ljudima zariva očnjake u vrat i pije njihovu krv.
Ovo je vrlo solidna postavka za pripovest i Kudranski sasvim verovatno gradi svoj slučaj na temeljima onoga što je osamdesetih i devedesetih radio maestro J.M. DeMatteis, ali i na sopstvenom iskustvu odrastanja u katoličkoj, verničkoj kulturi. Blood Commandment je otud istovremeno i žanrovski strip u kome je glavni negativac iskežena, fašistička karikatura u kojoj gotskog vampirskog glamura ima u tragovima, i naglašena je njena sadistička, patološka strana, ali i strip u kome se snaga vere shvata ozbiljno i legitimno predlaže kao jedino upotrebljivo oružje u ovakvim situacijama. I naravno da suprotstavljanje hrišćanske vere i vampirizma nije sad nekakav NOV koncept, ali Kudranski ga piše sa dosta ubeđenja i nijansiranja, pa onda, iako je tekst često preopširan i na momente i ne baš nezgrapan, ali natrpan opštim mestima, to dosta dobro funkcioniše makar u pogledu provociranja čitaoca da sam razmišlja o odnosu dve filozofije – jedne koja je bazira na individualizmu i u kojoj nema ničeg bitnijeg od snage i druge koja se bazira na verovanju u apstraktno i apsolutno dobro i u kojoj je potčinjavanje tom dobru radosni čin obogotvorenja. Ima tu dosta štofa.
Ne da Kudranski priču priča idealnim tempom, rekli smo već da on nije zanatlija koji ovakve stvari radi po formuli i Blood Commandment ima primetne varijacije u tempu i tonu pričanja, sa smenama vrlo kinematskih momenata gde se svo pripovedanje odvija kroz procesiju pažljivo kadriranih slika, i statičnih scena dugačkih dijaloga. Meni ovo, da bude jasno, ne smeta. Blood Commandment nije film – iako na njega liči – niti ta njegova mešavina narativnih tehnika smeta u prihvatanju njegovih poenti. Nije ovo najbolje ispričan strip svih vremena, pogotovo jer mu je priča tako bitna, ali je korektan.
Naravno crtež i kolor su ekstremno upečatljivi i Kudranski je ovde isterao na polje tešku artiljeriju, kreirajući izuzetno upečatljivu atmosferu daleke provincije, duboke šume, nudeći nam i realistične, televizične likove, a onda i brutalan, krvoločni masakr, sve u okviru jedne neprekinute estetske ideje, dobro shvaćene, besprekorno izvršene. Da budem malo i sitničav, Kudranski zapravo možda i previše forsira filmska kadriranja i filmski tempo izlaganja radnje i na momente biste, strogo uzev, mogli da ga optužite za manirizam, kada u šesnaest nemih kadrova priča scenu za koju bi bila dovoljan četiri, ali opet, svaki od tih kadrova je besprekoran do najsitnijeg detalja, sa očiglednim velikim trudim uloženim u to da slike budu jasne, da se prirodno nastavljaju jedna na drugu, da pripovedanje teče prirodno i neprekinuto, pa nekako nemam srca da tu sad nešto mnogo prigovaram. Kudranski, jednostavno, nije crtač i pripovedač standardnog tipa, ali ono što radi je istovremeno i osobeno ali i jasno, neposredno, angažujuće i za oko i za intelekt čitaoca. Pa, eto, ako imate bar jedno oko i nekakve ostatke intelekta, Blood Commandment bi mogao da vam bude simpatičan. Image ga prodaje ovde.
