Čitajući Marvelov tekući serijal Immortal Thor, dakle, aktuelni „glavni“ strip o Thoru, više puta sam pomislio kako je posve neobično da „kuća ideja“ nije Ala Ewinga, scenaristu ovog stripa, vezala za sebe nekom čvršćom sponom. Ewing, istina je, nema previše vremena da se bavi creator-owned stripovima – ali kad ima to je vrlo dobro – ali se slobodno može reći da u Marvelu poslednjih desetak godina nema agregatno jačeg opusa od onoga što je on ispisao. Mislim, volim Jasona Aarona, Chipa Zdarskog, Ryana Northa, Gerryja Duggana, Rainbow Rowell, Kelly Thomposon, Matta Rosenberga, Jonathana Hickmana, ali ovaj Britanac sve što dotakne učini svojim. O njegovom radu na X-Men ću tek pisati (možda kad odem u penziju???), ali njegovo pisanje Hulka, Venoma, Guardians of the Galaxy, čak i mučenih Defendersa je primer kako scenarista ume da uđe DUBOKO u materiju, nađe u njoj značenja i simbolike koje su drugi samo naslućivali, možda ih bili i nesvesni, a da opet na drugu stranu ne izlaze samo suvi eseji-u-stripu već dinamičan, zabavan a pametan analitički pa onda sintetički sadržaj. Ewing je sa Immortal Hulkom, mislim, napisao neku vrstu definišućeg opusa svoje karijere, sažimajući sve najvažnije motive iz poluvekovne biografije glavnog lika a onda ekstrapolirajući te motive na neverovatno inventivne načine, a ovo je još uvek mlad čovek (šest godina mlađi od mene MOLIM LEPO) i ima ispred sebe decenije rada za koji, čini se, ne da mu ne fali inspiracije nego on ne može da stigne da piše dovoljno brzo da je svu iskoristi.
Možda je Ewing naprosto neko ko superherojske stripove shvata dovoljno ozbiljno i nije gramziv pa ne prihvata da radi previše projekata u isto vreme. To da je ipak prihvatio da za DC piše Absolute Green Lantern i Metamorpho – oba su tekući serijali – sasvim moguće signalizira i da njegov rad na Thoru uskoro stiže do kraja (pošto izgleda da mu je Venom toliko prirastao za srce da taj serijal nikako ne želi da pusti). Ali Ewing je neko ko, deluje mi, nije maksimalista i njegovi stripovi traju onoliko dugo koliko on ima nešto da kaže sa njima. Kod Immortal Hulka to je bilo četiri godine, a kod Defendersa samo pet brojeva i to da on sa svakim svojim stripom kao da uspe da postavi tezu, zatim je obrazloži i zaključi je i onda se skloni je kvalitet toliko redak u današnjem američkom strip-mejnstrimu da ljude poput Ewinga treba čuvati kao malo vode na dlanu.
Naravno, te teze mogu da budu i izuzetno komplikovane, kao što smo videli u Immortal Hulku (i u Venomu), a Immortal Thor je još dodatno komplikovan time da se Ewing ovde vrlo studiozno bavi nordijskom mitologijom i to prilično ekspanzivnim zahvatom, gledajući da materijal iz klasičnih trinaestovekovnih eda smisleno spoji sa „novom“ mitologijom Asgarđana, onako kako se ona ispisuje u Marvelovim strpovima. U Immortal Hulku je Ewing zaranjao u kabalizam, sa Guardians of the Galaxy se hvatao tarota, ali ovo su sve relativno neistražena područja što se tiče Marvelovih stripova. Sa druge strane, nordijska mitologija je na kraju krajeva TEMELJ stripova o Thoru, i ma koliko da se u originalnim stripovima Stan Lee nije baš previše bavio njome, docniji radovi Roya Thomasa i Waltera Simonsona su se mnogo eksplicitnije oslanjali na „kanonski“ kontinuitet priče o asgardskim bogovima onako kako su ga zapisali narodni pesnici i autori eda pre sedam i kusur vekova. Ima li, pitaće se čovek legitimno, Ewing tu šta svoje da kaže?
Ali naravno da ima. Ewing je verovatno prvi scenarista koji se ovim materijalom bavi sa jednim ozbiljnijim pristupom, a to kažem uz punu svest da sam o svim stripovima o Thoru čije sam prikaze napisao imao uglavnom povoljno mišljenje pa i da, ruku na srce, ne mogu zaista da se setim ni jednog LOŠEG stripa o Thoru koji sam ikada pročitao (OK, Vikings Gartha Ennisa prilično nategnuto prolazi ovaj kriterijum, najviše jer ga se ne sećam dovoljno dobro). No, dok su drugi scenaristi, po stenlijevskoj inerciji, Thora često radili kao operetu ili sapunsku operu sa božanstvima, koristeći elemente eda kao readymade, samorazumljive motive koje ne morate nešto specijalno razrađivati, Ewing se hvata u koštac sa nekakvom supstancom ovih mitova i postavlja pitanja o njihovim konsekvencama, o protoku vremena, o prolaznostima, cikličnostima itd. Nordijska mitologija se, na kraju krajeva, od avramskih jednobožačkih sistema u kojima statistički svi koji ovo čitaju žive, razlikuje po tome da nema otvoreni, nedijalektički kraj i da čvrsto kodira to kako će kraj doći, ko će sve na tom kraju ozbiljno najebati i šta će biti posle kraja. Utoliko, to da je u trenutku dok ovo kucam najsvežija vest da će u Maju u ovom stripu Tor umreti (pa još u stripu koji se zove „Besmrtni Tor“) nije samo redovni senzacionalistički potez koji Marvel povlači kad god mu prodaja stripova opadne ispod projekcija, već, verovatnije, ishod Ewingovog planiranja i polemisanja sa idejama imanentnim za nordijska verovanja. Da su bogovi smrtni, da nisu svemoćni, da čak i neko ko nosi titulu „sveoca“ tu titulu mora svakog dana da zarađuje i da će je možda ZAISTA zaraditi tek kada umre.
Jer, Thor za razliku od svog oca, Odina, nije kreator. On nije „napravio“ stvari u univerzumu za koje Odin tvrdi da ih je stvorio. Thorovo sedenje na prestolu Asgarda posle Odinove smrti, je stvar nasledstva i krvne linije, svakako i određenih zasluga, ali nije, da tako kažemo, bogomdana DATOST. I Thor to zna, isto kao što zna da, uprkos tome da je odgovoran za ceo univerzum – pa i za druge univerzume – na nekom nivou, on sebe jednako vidi kao pripadnika zemaljske zajednice, jednog od Avendžersa, ali i generalno jednog od „ljudi“ među kojima je proveo toliko vremena i, umesto poniznosti koju je Odin želeo da u sinu probudi, pronašao humanost.
Immortal Thor je počeo sa izlaženjem Avgusta 2023. godine, dolazeći posle vrlo solidnog serijala o Thoru koji je pisao Donny Cates, a koji je i sam došao kao strip što treba da nekako nastavi priču o Thoru nakon skoro decenije uglavnom izvrsnog rada sa ovim likom (i njegovim ansamblom) iz pera Jasona Aarona. I pre Aarona – čiji su stripovi dali i filmovima o Toru dosta njihovih ideja i motiva – su Thora pisali vrlo ugledni scenaristi, poput Matta Fractiona, Kierona Gillena i J. Michaela Straczynskog i sa ovim likom je toliko toga revolucionarnog urađeno samo u ovom veku da sam se malo i pitao koliki je Ewingu uopšte manevarski prostor da napravi nešto novo i, kako rekosmo, SVOJE.
Ali Al Ewing ne bi uzimao ovaj strip da ne zna šta sa njim da radi i Immortal Thor je, uprkos imenu, u velikoj meri i meditacija o smrtnosti a onda i, pošto se dešava unutar mitologije koja je poznata i ispisana, meditacija i predodređenosti, sudbini i otrzanju od nje, o čoveku unutar boga koji ima svoje sumnje i svestan je da nikada neće biti onaj najbolji Tor koji treba da bude ako naspram sebe nema one koji će ga stalno propitivati je li napravio svoj najbolji napor. Kada Loki na jednom mestu u stripu brata pita da li mu veruje, pa Tor kaže da posle svega ipak veruje bogu, jelte, prevare, jer je dokazao svoju lojalnost, a onda ga Loki pita a da li će mu verovati i kada mu bude neprijatelj, ovo je momenat transformacije za lik Lokija, logičan sledeći korak u njegovoj karakterizaciji (a koju je Ewing uveliko oblikovao po svojim zamislima u serijalu Loki: Agent of Asgard) i pozicioniranje Thorovog (usvojenog) brata da bude nikada-do-kraja saznatljivi katalizator događaja čije će posledice odjekivati kroz univerzum eonima.
Loki kao misteriozni lutkar što vuče konce iz pozadine, Loki kao pragmatični mlađi brat, Loki kao neprijatelj ali i Loki kao komični predah su sve uloge koje Ewing ovom liku daje sa jednakim kredibilitetom i ovo je neka vrsta skeleta na kome se gradi ceo serijal. Ovo su priče sa ozbiljnim zapletima, kosmičkim posledicama, kompleksnim istorijskim i mitološkim osnovama, ali su istovremeno i dinamičan superherojski akcioni spektakl, interpersonalna drama pa i komedija.
U prvoj priči, All Weather Turns To Storm, Thor je, recimo suočen sa Toranosom, božanstvom oluje i groma starijim od asgardskog panteona – verovatno zasnovanim na starom keltskom bogu Taranisu/ Taranusu – i mada Marvel već ima jako komplikovan panteon entiteta i božanstava koja su superiorna u odnosu na Asgarđane, uvođenje Toranosa je napravljeno sa takvom pažnjom za teme i detalje odnosa Tora prema svojim dužnostima da čitalac shvata kako se radi o simboličkom, sudbinskom izazovu kakav „naš“ bog groma do sada naprosto nije iskusio. Način na koji Tor na kraju porazi Toranosa – a nakon tuče u kojoj učestvuju i Jane Foster i Storm, na, siguran sam, priličan užas „antifeministički“ ili samo, jelte, tradicionalistički nastrojenih čitalaca* – je ne samo „tehnički“ inventivan i duhovit, već na jednom dubljem nivou otvara pitanja vezana za Torovu dostojnost uloge u kojoj se nalazi i predstavlja prirodan motiv za nastavak priče.
*kojima je možda i promaklo da je Ewing onomad izašao iz klozeta i deklarisao se kao biseksualac, NEMANAČEMU
All Trials Are One je, dalje, priča o Toru i Lokiju koji prolaze seriju mitoloških testova, predstavljenih kao probe snage, brzine, uh, proždrljivosti itd. ali koji se i sami pokazuju kao nešto sasvim drugo, ponovo vezano za sudbine i duboke istine samih likova. To da je Loki u ovom stripu dobar deo vremena nebinarna transrodna osoba je, uzgred, samo delić njegove slojevitosti i višedimenzionalnosti i čini ga PRAVIJIM Lokijem od karakterizacija u kojima je on naprosto narcisoidni psihopata.
Ewing dalje radi neke spretno osmišljene i zabavno izvedene metafikcionalne stvari. Svestan da ne mogu svi zapleti da budu kosmički po razmerama i univerzalni po posledicama jer ćemo tako izgubiti tog čoveka u bogu što ga je Marvel šezdeset godina marljivo gradio (a Tor ovde priča arhaičnijim jezikom i njegov tekst je pisan kvazigotskim fontom pa je taj rizik još veći*), scenarista dovitljivo pozicionira Tora u novi status kvo na samoj Zemlji, među Zemljanima, prevashodno Amerikancima, jelte, tako što nam ga prikazuje kao žrtvu zavere što je oko njega – uz pomoć nekih asgardskih izdajnika – ispleo Dario Agger, recentnih godina Marvelov omiljeni negativac. Agger – inače kreacija Jasona Aarona i Esada Ribića tokom serijala Thor: God of Thunder – je predsednik amoralne korporacije Roxxon i sažetak svih iskvarenih CEO likova u modernom svetu, visokofunkcionalni psihopata (i kad smo već kod toga, minotaur, mada se taj detalj zapravo u ovom stripu menja) koji smatra da je njegovo pravo da oblikuje svet po svom liku. Ewing Aggera produbljuje u odnosu na Aaronova fabrička podešavanja i u jednoj metafikcionalnoj toboganskoj vožnji pokazuje kako je žanrovski posredovan, serijski proizvođen, komercijalno marketiran narativ o Toru „stvarniji“ od Torovog stvarnog života, podučavajuči boga tome da je izvor njegove moći na kraju krajeva vera a da ozbiljni biznisi danas znaju kako da verom manipulišu. Dodatno, Ewing uspeva da dobroćudno satiriše i samu strip-industriju time što baš strip o Toru (a ne filmove ili Fortninte) prikaže kao presudni činilac percepcije Tora od strane Amerikanaca (i Zemljana) a onda je naprosto potez genija da epizodu u kojoj čitamo Aggerovu verziju Tora, crta Greg Land, čovek koji tako uspešno satiriše samog sebe da niste sigurni je li uopšte svestan šta je na kraju nacrtao u ovom stripu.
*da ne pominjem poetsko izražavanje sveznajućeg pripovedača
Land je, da se razumemo, ovde samo gost tokom ove priče. Prvi crtač na serijalu je Marvelov ekskluzivac, urugvajski crtač Martín Cóccolo, čiji stil, čist a dinamičan, realističan ali sa prostorom za humor, izvanredno pasuje uz kombinaciju mitološkog spektakla, superherojske akcije i komedije koje Ewing piše. Samo to kako crta Toranosa treba, što kažu mladi na tviteru*, stati i gledati.
*znam, znam ali statistički svi korisnici tvitera su mlađi od mene!
Uopšte, imam utisak da Ewing, koliko god može, bira crtače koji će umeti da isprate njegovu kombinaciju esejistike, spektakla, simbolike, komedije, pogotovo jer njega po pravilu ne interesuje „kinematsko“ pripovedanje i njegovi scenariji mnogo više naginju „klasičnom“ stripovskom pripovedanju, makar onako klasičnom kakvo je on imao kada je odrastao čitajući, jelte, Waltera Simonsona i druge njegove ispisnike. Cóccolo je zato neko ko vam neće dati savršene perspektive u besprekornim kinematski kadriranim scenama, niti perfektnu ljudsku anatomiju ali će vam DATI grafički prikaz tog neverovatnog opsega ideja, koncepata, emocija, raspoloženja, pa i svetova koje Ewing stavlja u svoje scenarije.
Ostali crtači na serijalu su, podrazumeva se uglavnom dobri. Ibraim Roberson je uradio dve epizode, Carlos Magno jednu, Land jednu (uz tuš koji je sjajno uradio Jay Leisten), kolorisali su ih Matt Wilson i Frank D’Armata, sve vrhunski leterovao Joe Sabino. Jaka ekipa, naravno, a onda u kasnijim brojevima dobijamo „ženskiji“ tim, pa prvo crtež radi Valentina Pinti (kolore Espen Grundetjern), a onda strip preuzima Jan Bazaldua koja ga crta i sada, tj. do dvadesetog broja posle čijeg izlaska pišem ovaj tekst. Meksikanka je meni jako draga crtačica mada se kod nje jasno vidi da kad mora da radi u mesečnom tempu nivo detalja i kompleksnost kompozicija umeju da opadnu. Srećom, ono glavno, KARAKTER stripa, dakle, je očuvano i uz kolore Matta Hollingswortha ovo i dalje izgleda lepo i pitko je za čitanje.
A što je bitno jer Ewing, iako je možda smanjio SPEKTAKL nije ni malo smanjio ambiciju u pogledu onog što želi da uradi sa stripom. To da Tor u trenutnim epizodama ima odraslog sina (komplikovano je, vrlo, ali u okviru neke Marvelove multiverzalne, multirealne logike, konzistentno) je besprekorno dovitljiv preokret i ponovo jako dobro venčava senzibilitete sapunske opere i nordijske ede za krešendo koji će svakako uslediti sa tom pričom o Torovoj smrti. Kako ovaj tekst treba da izađe negde tokom Aprila, tako i vi imate par nedelja da se pripremite i ako do sada niste čitali Immortal Thor ovu grešku PROMPTNO ispravite. Al Ewing radi neke od najboljih superherojskih stripova u ovom trenutku i ako vas uopšte zanima ovaj žanr, NJEGA treba da čitate. Amazon serijal prodaje ovde.
