Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto je danas uskrs, i to po oba kalendara, red je da se sluša nešto bogougodno. A ima li šta bogougodnije od albuma Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings koji je posthumno, i to ZNAČAJNO posthumno, izašao da kruniše opus jednog od najvećih saksofonista, najglasnijih GLASOVA avangardnog džeza šezdesetih godina prošlog veka, Alberta Aylera? Ako ima ja ga nisam čuo a ja sam ipak neko ko je ekstenzivno preslušavao snimke Djivana Gasparyana, monaha iz Kovilja i diskografiju Nusreta Fateha Alija Khana…
Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je izašao tek 1998. godine, dakle, skoro pune tri decenije nakon Aylerove smrti i u moj život je ušao kao nenadana eksplozija radosti i duhovnog zanosa nakon što sam pažljivo preslušavao ranije Aylerove snimke rađene za ESP ili Debut. Albumi poput Spirital Unity, Ghosts, ili živog Bells su prikazivali jednog od najvećih saksofonista svoje epohe kako ispisuje istoriju avangardnog džeza i upisuje se tik uz kolege kao što si bili John Coltrane, Archie Shepp ili Pharoah Sanders – da pomenemo samo njih trojicu kako ne bismo ovde bili do uveče – osobenom tehnikom i glasom ali istim zanosnim, neopisivo snažnim iskazom koji će mobilisati emocije, intelekt, duh i fizički rad u svojoj i generacijama koje će doći. A ipak nisu bili DOVOLJNA priprema za Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings.
Šezdesetih je godina saksofon u džezu postao ne samo zaštitni znak celog žanra – onako kako su u prethodnim deecenijama to bile truba ili klarinet – već i više od toga, vesnik novog doba, poziv na pobunu i na evoluiranje čitave filozofije muziciranja i življenja. Saksofonisti više nisu bili samo majstori svog zanata kao što su samo nekoliko godina ranije bili Sonny Rollins ili Coleman Hawkins već politički i duhovni vođi koji su svom narodu pokazivali da sećanje na ropstvo i život u i dalje jakoj diksriminaciji ne mora niti sme da bude kompeltan horizont njihove percepcije. Coltrane, Sanders, Shepp i mnogi drugi su svojim saksofonom rasparali nebo i pokazali ljudima zvezde, učinili da shvate da su ONI zvezde, dali im u ruke vatru znanja i pozvali ih da se izdignu iz prašine, blata, asfalta i betona koji su im predstavljani kao jedina sudbina i da se uspnu na sasvim nove duhovne nivoe. Albumi novog džeza više nisu bili imena dobijali po romantičnim ljubavnim baladama ili sleng-izrazima za seksualne činove, već su se zvali „Muzika vatre“, „Uspenje“, „Ljubav vrhunska“, „Tauhid“, „Heliocentrični svetovi Sun Ra“, i, ako računamo i posthumne ploče, „Zvezdani regioni“, „Međuzvezdani svemir“, „Sveti duh“…
Ayler je na sugestiju baš Johna Coltranea svoj prvi album za Impulse!, izdavača koji je u to vreme izdavao Coltranea i bio superteški šampion novog jazza, snimio uživo u nekoliko klubova u Greenwich Villageu u Njujorku i izbacio ga na jesen 1967. godine, dakle, suviše kasno da bi ga Coltrane, koji je umro sedamnaestog Jula, čuo. Ayler će, naravno, i sam biti mrtav jedva tri godine kasnije, sa svega 34 leta spojena na ovoj Zemlji i, nakon nestanka od tri nedelje, proglašen samoubicom kada mu je telo nađeno u Ist riveru 25. Novembra 1970. Čovek koji je svirao najekstatičniju muziku na svetu je na kraju sam sebi oduzeo život, iako se dosta dugo pričalo da je ubijen od strane mafije i bačen u reku vezan za džuboks.
Albert Ayler in Greenwich Village je imao samo četiri kompozicije ali je bio dovoljan da raspameti tadašnju publiku i otvori brzometnu seriju albuma izašlih za Impulse! koji su Aylera, u odsustvu Johna Coltranea stavili u ulogu nosioca baklje, čoveka oko koga će se dalje skupljati svi oni što sanjaju o slobodi, o istini, večnosti i pravdi.
Impulse! je 1978. godine izdao The Village Concerts, album sa ostalim materijalom snimljenim 1966. I 1967. godine po Greewich Villageu da bi konačno 1998. godine album o kome danas pričamo ujedinio kompletan materijal i u jednom raskošnom duplom CD formatu nam dao čak dva sata i četrnaest minuta muzike koju gotovo da je reduktivno nazvati džezom.
Ayler je na ovim snimcima spojio post-boperski free jazz, gospel, marševsku muziku, bukvalno molitvene pesme i onda sa dve postave od osam ljudi (na kontrabasu ZAJEDNIČKI po dva od trojice muzičara: Bill Folwell, Alan Silva i legendarni Henry Grimes, da bi zvuk bio topao i dubok) kreirao nešto potpuno magično.
Kada sam prvi put čuo ovaj album te 1998. godine, mislio sam da sam spreman. Na kraju krajeva, već sam slušao Coltraneove radove iz poznije faze, kosmički, slobodni džez intenziteta i masivnosti od kojih otpada glava. Znao sam modernističke i afrofutirističke radove Sun Ra i neprozirni, hermetični urnebes Cecila Taylora. Na kraju krajeva, slušao sam Aylera, kako već rekoh, njegove kompleksne, guste improvizacije na albumima za ESP i Debut. Ali nisam bio svestan koliko su Albert i njegov brat Donald – koji na ovim snimcima svira trubu – daleko otišli u spiritualnoj potrazi za istinom, pravdom, pravom na istoriju i na slobodu. Naravno, svi njujorški saksofonisti su u to vreme gledali u Johna Coltranea kao u vođu, ali samo je Ayler napravio takav NAREDNI korak da je delovalo kao da je otvorio NOVI svemir da se u njemu svi zajedno izgube. Uostalom, ovo je čovek koji je kompoziciju For John Coltrane, koja originalno otvara Albert Ayler in Greenwich Village – a ovde je prva na drugom disku – odsvirao bez bubnjeva i duvajući u alt-saksofon, instrument koji ni on ni Coltrane nisu svirali na svojim studijskim radovima. Ova kompozicija, posveta iz najdubljeg poštovanja i ljubavi prema Johnu Coltraneu je istovremeno i jasno rekla „Hvala ti, beskrajno. Ja nisam ti. Ali radiću da budem dostojan tebe.“
I itekako je bio. Ostatak albuma je, hajde da kažemo, spoj free jazza RAZORNOG intenziteta i spiritualnih himni u kome, tom spoju, truba, saksofon, violončelo, klavir, violina i dva kontrabasa, te bubnjevi, zvuče kao da doslovno iz primordijalnog haosa originalnog postanja izvlače koncepte svetlosti, istine, slobode, radosti. Kompozicije poput Divine Peacemaker, Our Prayer, ili Spirits Rejoice su ispunjene takvom nepatvorenom radošću da čak i kada iz optimističnih marševskih tema pređu u uzvitlani, furiozni free jazz ovo nije moguće tumačiti drugačije nego kao čistu, nepatvorenu sreću koja dolazi sa životom u slobodi i sa životom koji ima svrhu. Naravno, Truth is Marching In, koja je bila i na originalnom albumu je možda najpoznatija, neka vrsta himne koja će mnoge glave okrenuti u Aylerovom smeru i učiniti ga jednim od najuticanijih i najimitiranijih saksofonista u muzici dvadesetog veka.
A opet, NIKO NIKADA nije zvučao kao Ayler. Možda jer niko nije osećao tavkvu SVRHU? I takvu slobodu? Možda je to trajalo jako kratko, kako rekosmo, Albert Ayler je izvađen mrtav iz njujorške reke krajem Novembra 1970. godine, ali je svrha iza njega opstala i ostala. Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je ploča koja nadahnjuje i danas jednako onako kako je nadahnjivala kada sam je prvi put čuo pre dvadesetosam godina i, verujem, jednako onako kako je materijal sa te ploče nadahuo ljude još dobre tridesetdve godine pre nego što će biti kompetiran na dvostrukom CD-u. Kako je i Carla Bley rekla: „Ljudi koji se čak i nisu razumeli muziku mogli su da uđu u ono što je svirao jer je to bila ta radosna vrsta sviranja, optimistična, ali sa nekim veoma tamnim elementima. Bilo je prelepo, i svi smo ga jednostavno voleli—svi koje sam poznavala u to vreme, a to je bila gomila frikova.“ Pa, bez obzira da li se osećate frikom ili ne – a ako ste do ovde sve pročitali onda, da, osećate se – ovo je muzika takve čistote, takve neposrednosti, lišena akademske distance, ali i nekakve „eksperimentalne“ nedorečenosti da će za vas biti doslovno lekovita. I ne budite škrtica, podelite je sa drugima, biće vam zahvalni.