Posle nedelje ispunjene desetočasovnim radnim danima i mračnim projekcijama budućnosti, lekovito je malo se izduvati uz metal. Nadam se da ste imali blju nedelju od mene, naravno, a obećavam da u donjem pregledu novih metal izdanja nema ni Ghosta ni Machine Heada ni Calibana pošto ćete to naći i bez mene a što onda samo da se nerviram bez razloga. Ali hoćete naći nekoliko šokantno dobrih stoner ploča, novog Conana, novi (živi) Kanonenfieber, par hardcorepunk izdanja koja su me oduševila, nešto lepog death metala i, bogami pregršt IZUZETNIH heavy metal ploča. Sve krunisano najboljim grindcore albumom koji sam čuo u poslednjih bar pola godine. Pa hajde:
Deo 1: BLACK METAL
Kanonenfieber, rekosmo, ima novi živi album, Live in Oberhausen i mislim da enigmatični Noise ovde baš dobro koristi pažnju koju je s pravom osvojio na ime svojih studijskih albuma. Kanonenfieber je idealna kombinacija modernijih, atmosferičnih blek metal tendencija, sa old school hermetičnošću i koketiranjem sa ratnim temama pa pošto se pokazalo da živa postava ovog inače jednočlanog projekta dobija takođe dosta pozitivnih reakcija, Live in Oberhausen je kao nekakav prirodni parnjak prošlogodišnjem drugom studijskom albumu projekta. I, mislim, vrlo je solidan, naravno. Ako volite melanholičan ali dostojanstven blek metal koji o ratu meditira sa dosta zrelosti, ovde nećete pogrešiti:
Nemački anzerkrieg 666 su, pak, ona vrsta blek metal benda zbog koje nervozno vadite gugl i pretražujete razne zabačene džepove interneta ne biste li proverili da li ova grupa podržava naciste ili ne. Mislim, naziv bend, nazivi izdanja, vojnička ikonografija – niko se ne bi baš IZNENADIO da pronađe dokaze da ova ekipa prilično simpatiše Hitlera i njegovu ideologiju. No, Panzerkrieg 666 eksplicitno – uključujući na samoj Bandcamp stranici – pojašnjavaju da NISU nacisti i da se bave istorijom i ratom bez simpatija za fašističke ideologije, pa se onda najnoviji EP, Day of Genocide sluša mirnije. Naravno, treba onda progutati i omot ovog izdanja i sempl iz filma Hitmen for Hire koji otvara naslovnu pesmu – radi se o „dokumentarcu“ koji su snimila dva momka što će nekoliko meseci kasnije počiniti masakr u Kolumbajnu – ali, da bude jasno, ko ima stomak za sve to, uživaće u prvoklasnom war metal iskustvu. Panzerkrieg 666 RAZARAJU na ovom albumu, sipajući strahovite blastbitove i kišu letalnih rofova, sa razjarenim, moćnim vokalom koji odozgo dovršava monument agresije. Kao Marduk u svojim najbešnjim momentima, Panzerkrieg 666 su oluja spakovana u muzički medij. Možda nam je malo neprijatno zbog svega, ali to ovo iskustvo valjda i čini dubljim:
Amalekim su italijansko-poljski projekat sa, evo, već trećim albumom iako su osnovani 2020. godine. Neki ljudi RADE dok se mi zajebavamo a posebno to važi za tridesetogodišnjeg multiinstrumentalistu po imenu Nicolò Paracchini kome je ovo samo jedan od MNOGO projekata. Pored njega tu je još jedan Italijan a druga polovina postave je iz Poljske i muzika na Shir Hashirim i jeste nekakav lep presek između severnjačke discipline i melanholije sa jedne, te mediteranske baroknosti i epike sa druge strane. Kvalitetno je ovo, vrlo, ako volite moderni, epski, melodični blek metal koji sviraju ljudi sa znanjem i strašću:
MNOGO siroviji program dolazi iz SAD sa novim EP-jem veteranskog projekta Profanatica. Wreathed in Dead Angels je dvadeset minuta sirovine i black-death mračnjaštva, sve sa produkcijom koju bi drugi bendovi stari više od tri decenije smatrali nedostojnom sebe, ali Profanatici ovo baš ČUČI:
Kad smo već kod black-death metala, Supreme Void su poljski bend koji kombinuje tehnički death metal sa, pa, vrlo POLJSKIM blek metalom i rezultati su dosta impresivni. Debi album, Towards Oblivion je ploča koja neće biti interesantna samo „muzičarima“ među nama, uostalom, gomila tritonusa i disonanci ne bi trebalo da nikoga posebno impresionira u 2025. godini, več i široj publici koja ceni kompleksnije napisan i aranžiran ekstremni metal, sa dosta agresivne svirke ali onda i dosta zdravog eksperimentisanja na poljima harmonije, aranžiranja, naracije. Solidna produkcija i bend koji jako mnogo obećava a koji sam još pre dve godine dosta hvalio za tada aktuelni EP. Lepo je videti kako ispunjavaju potencijal koji su pokazali:
Kome nije do melanholije i filozofije nego je došao da se bije, molim lepo, imamo debi album italijanskih Martoriator. Naslovljena Bloodpainted Visions of Perpetual Conflict, ovo jeste ploča krvavocrvenih vizija i perpetualnog konflikta, black-death metal iskomprimovan u svoju war metal esenciju, ali sa dovoljno disciplinovanim aranžmanima i produkcijom da se izdvoji iz amorfne mase sličnih ekipa na Bandcampu. Ko voli da se samo tuče – na primer ja – ovde će naći svoj fiks.
Za još black-death zvuka ali od one baš sirove, gadne sorte, tu je prvi minialbum kalifornijskih Samiarus. Naslovljen Reign Destroyer ovo je koktel vrištanja i mračnih, meljućih riifova, dosta mikrofonije i generalno abrazivnih tekstura. Ali nije glup i pesme su zapravo promišljeno napisane i iskombinovane sa tim sirovim, brutalnim zvukom da izazovu EFEKAT. Meni je to vrlo dobro:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Luiz Bruno zvani LULE (ozbiljno) je Brazilac u Londonu koji snima relaksirani, optimistični psihodelični rok u društvu bubnjara po imenu Joey Joesph. Aktuelni album, Cosmic Despair je, prosto, niska nežnih, sanjivih psihodeličnih halucinacija sa malo distorzije na gitarama, umirujućim sintisajzerskim akordima, gruverskim ritmom. Nema ovde ničeg agresivnog, sve i jeste pravljeno da bude umirujuće i uljuljkujuće, ali Bruno ne pravi bezveznu, ravnu muziku i pesme imaju puno dobrohotne drame i delikatne dinamike koja će vam prijati. Nije mnogo „heavy“ ali jeste „psych“ i radi tačno ono što treba:
Aortes su post-metal bend iz Litvanije koji svoj zvuk opisuje kao „mračan i haotičan“ i, naravno, ako ste skloni mračnom i haotičnom post-metalu, treba da čujete album Carrion. Nećete zapamtiti ni jedan rif jer gitare sipaju skoro isključivo disonantne nizove nota koji NE TREBA da budu pamtljivi, a nećete zapamtiti ni jednu pesmu jer su dugačke i aranžirane bez skoro ikakvog obzira prema konvencijama rokenrola, dakle, delovi se ređaju onako kako narativu treba a ne onako kako se to inače radi. I sad, to možda na papiru deluje odbojno i hermetično a možda deluje i STRAŠNO privlačno, moraćete da čujete i odlučite sami za sebe. Ono što mogu da dodam je da je zvuk solidan, dakle, ne PRETERANO spljeskan u masteringu kako je u post-metalu to često običaj, i da bend vrlo dosledno radi tu svoju apstraktnu, avangardnu muziku koja treba da vas istrgne iz pozicije stabilnosti i baci u mesto-između-mesta:
Vikbole boogie brigade su Šveđani sa simpatičnim lo-fi zvukom na EP-ju Efter Midnatt. Sve ovde zvuči prirodno, spontano, rađeno u jednom cugu, sa mnogo džem-sešn šmeka i, ako volite džemove, ovo je sasvim pitko jer su pesme ipak za mrvu ili dva iznad običnog džema, sa sve pevanjem i nekakvim zakucanim formama, ali uz puno psihodelične slobode:
Cemetery Frost iz Nju Orleansa su abrazivna, vrištava doom-death ekipa čiji debi album Frozen in Death voli da potrči i brzo kada okolnosti to omogućavaju. Većina muzike je, naravno, u sporijem i srednjem tempu, sa ipak oštrim rifovima i mnogo hrapavih tekstura. Cemetery Frost se ne uklapaju u danas aktuelne trendove u doom metalu, prizivajući jedan hardkorskiji/ stenčkorskiji prizvuk i mešajući ga sa standardnijim doom harmonijama, eksperimentišući sa čestim promenama ritma i tempa i, nekako, sve to bude zanimljivo:
Debi album nizozemskog jednočlanog Structure je u stilskom smislu znatno manje po mom ukusu ali pošto čak i tako shvatam da je prilično dobar, onda vredi da se pomene. Bram Bijlhout, bivši ili sadašnji gitarista raznih tamošnjih bendova od kojih je najpoznatija atmosferična doom firma Officium Triste sa svojim prvim albumom pod imenom Structure – a album se zove Heritage – iznosi srce na teren i u jednoj sirovoj ali ljudski neposrednoj formi kreira osam podužih pesama melanholije i nesputane emocije. Nisam preveliki ljubitelj doomgaze pristupa i rekao bih da ovde standardni metalski cheese na više mesta prelazi u zaista krindži format, ali kod doom metala je ovo uvek osetljivo igranje na oštrici karikature i Bijlhout svoje tužne pesme izvodi sa punim ubeđenjem da stvara umetnost vrednu da odjekne u večnosti. I ja to cenim:
Da se malo detoksikujemo od sve te melnholije, tu su nam omiljeni italijanski lo-fi narko-dileri Sonic Demon sa novim albumom, a bilo bi vam oprošteno ako biste, kao uostalom i ja, odmah odjurili na Metal Archives da proverite da nije neka greška jer ste sigurni da je ovaj isti bend već imao album naslovljen Planet Terror. Ali nije, nego je samo stvar u tome da Sonic Demon koriste sve prepoznatljive trikove – uključujući dizajn omota – da vam se predstave kao fuzz rock bend iz sedamdesetih čiji su članovi odavno počivši jer, jelte, živeli su brzo, umrli su mladi i leševi su im očuvani jer ni crvi neće da jedu meso zagađeno sa TOLIKO opijata. Enivej, Planet Terror je, dakle, lo-fi narko-orgija fuzza i groovea u proizvodnji dva čoveka koji znaju da niko za njih neće reći da su novi Black Sabbath ali koji su sasvim zadovoljni ako im kažete da je realno da bi se Ozzy, da ga probudite usred noći, verovatno zakleo u Šeron i decu da je ovo neki njegov stari demo iz ranih sedamdesetih koji nije čuo pedeset godina. A i meni je to dovoljno. Sami odredite cenu i šibajte:
Freakwizard iz Ujedinjeng kraljevstva su donekle slični samo što ih ima trojica, dakle, imaju bas-gitaru i MALO su uzdržaniji po pitanju fuzza. Ali to je to: gruverski, garažni stoner rok sa dosta psihodelije u sebi, kompaktan, jednostavan i MNOGO ZARAZAN. Album 3 Magus ima dvanaest pesama i to je jedno vrlo ubedljivo slavlje kod kuće uzgajane i sa ljubavlju pripremane, domaćinske psihodelije za ljude koji znaju da prepoznaju bisere i u blatu. Odličan album, familijarne a opet originalne muzike, za frikove i urkomane a po ceni, ponovo, koju ponudite sami:
Void King iz Indijanapolisa imaju nastavak svog trećeg albuma iz 2023. godine, i The Hidden Hymnal: Chapter 2 je ODLIČNA ploča doom-stoner muzike, sa kvalitetnim, bogatim zvukom, ubedljivom svirkom i dosta truda uloženog u pesme. Ovo je, dakle, negde na skoro idealnoj sredini između stonerskog džemovanja i promišljenog dooma koji HOĆE NEŠTO DA KAŽE, i bend sa pet pesama i dva inteludija uradi dosta toga. Nešto je tu i sasvim eksperimentalno i sasvim je lepo videti kako se ljudi trude da osveže format u kom sviraju a da ne napuste njegove osnovne vrednosti:
Između silnih jednočlanih stoner i doom bendova koje sam s razlogom preskočio ove nedelje, kvalitetom mi se izdvojio Dead Shrine. Ovaj novozelandski jednočlani projekat sa svojim drugim albumom, Cydonia Mensa izuzetno sigurno ispostavlja osam pesama gruverskog, bluzerskog teškog roka čija je psihodelija prirodna, neusiljena, a aranžmani, posebno vokalni, su odlični. Craig Williamson – multiinstrumentalista koji svira u dosta bendova – nije sad neki pevač koji će otvoriti vokalnu akademiju ali JESTE čovek sa naglašeno karakternim glasom i svešću kako da ga upotrebi u višekanalnoj situaciji za sjajne efekte. No, i ostatak muzike je izvrstan, sa produkcijom koja je jeftina ali i to albumu daje šmek autentičnosti i prijateljske prljavštine što osvaja srca i duše. Odlično je:
Jona Davisa fino krenula ova godina. Prošle nedelje sam BAŠ NAHVALIO album njegovog eksperimentalnog projekta Ungraven, a ove se nedelje ponovo vraća da krade srca i vreme pravovernih ljubitelja doom metala šestim albumom svog osnovnog benda, Conan. Izdavač, naravno ponovo Heavy Psych Sounds Records, ovo naziva „sedmim dugosvirajućim“ izdanjem Conana, verovatno ubrajajući i neki od živih albuma na listu ali od matematičke preciznosti ovde je važnije da primetimo koliko je Violence Dimension DOBRA ploča najjednostavije muzike na svetu. Ozbiljno, Jon, Johnny i David kao da prave najprostije pesme na svetu, vrteći primitivne, sirove rifove i skoro pa džemujući po deset minuta sa njima, ali ti rifovi ovako nisko naštimovani i naprženi u studiju (a ne u kompjuteru) zvuče kao da stiže sudnji dan, a hemija koju trio ima je neponovljiva. Jako je lepo čuti kako doom-sludge grmljavina može da istovremeno bude i strahovito opresivna a i strahovito gruverska, plesna, neodoljiva i to da nas bend tri četvrti sata bombarduje OVAKO jako a da mi posle hoćemo JOŠ nije mala stvar:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Nisam siguran da reč Aggressivity postoji u Engleskom jeziku ali SAD postoji i to je taj prelepi doprinos nas ne-nativnih spikera, imperijalističkom Engleskom. Inače, radi se o bendu iz Čilea a čiji je debi EP, Collective Psychosis, naravno, old school thrash metal sa puno melodičnih heavy metal fora na gitarama, cheesy epikom u rifovima i refrenima, ali sa jednim zdravim, uličnim, pankerskim pristupom svirci i produkciji. Lepo je to:
Kad smo već kod old schoola, imamo i old school black thrash ekipu Repugnatory, takođe iz Čilea a kojoj je Satán Gobierna en su Trono peti album. I to je sada jedna porocesija satanskog kreveljenja ali solidnih rifova, sirovije ali čvrste produkcije i povremeno tako zapaljivih melodija da morate da držite protivpožareni aparat pri ruci. Mislim, slušajte Supremacía de oscuridad koja je tako jebeno pankerska a opet apsolutni metal hit. Kidanje:
Latinska Amerika ISPOŠTOVALA ove nedelje pa su tu i Meksikanci Phantom sa svojim drugim albumom, Tyrants of Wrath i to je fina kombinacija sirovog speed-thrasha i malo melodičnih, epskih tema. Producirani iznenađujuće solidno za old school ekipu, Phantom ovde zvuče entuzijastično i mada ne donose neke SUPSTANCIJALNO nove trikove proverenom žanrovskom programu, imaju jako mnogo šarma:
Game Over, naravno, sviraju thrash metal i zvuče kao da su OZBILJNO izučili thrash lekcije veterana osamdesetih godina (BLAGO seksistički intoniran omot na stranu AL ŠTA DRUGO OČEKIVATI OD ITALIJANA). Šesti album ekipe iz Ferare, Face the End, doduše mene više podseća na Sacred Reich nego na Nuclear Assault, ali sve je to unutar predviđenih parametara i ovo je zabavna, energična ploča thrash/ heavy čukanja sa produkcijom koja kao da je i sama rasla krajem osamdesetih i rešila da se u tom periodu najbolje oseća. Rokanje, rifovi, refreni:
Pillars for the Dying je drugi album litvanskih ForeAeon i to je thrash metal sa više od jedne dimenzije. Mislim, ovde ima oštrih rifova i brze svirke, ali ima i malo kompleksnijih aranžmana i dinamičnijeg songrajtinga i to prija. ForeAeon ne idu predaleko od thrash osnove, zvuk je uvek napet, snažan, agresivan, ali pesme su fino raznovrsne i to meni prija:
Kruševljani BlastForge su naređali nekoliko vrlo solidnih EP-jeva u prethodnih nekoliko meseci, puneći ih besom, frustracijom i agresijom usmerenom na nepravdu i represiju, pa je najlogičnija stvar na svetu da ovaj hardcore/ crossover bend napravi i EP koji će se direktno osvrnuti na aktuelni sociopolitički momenat u Srbiji. Neural Collapse ima četiri pesme tvrdih rifova, smrknute introspekcije i gneva a završava se pesmom PUMPaj!, prvom na Srpskom koju je bend snimio i koja bi mogla da bude OZBILJAN pokretač masa na koncertima sa svojim brutalnim srednjetempaškim gruvom i refrenom. Odličan je ovaj projekat a sad je i na rubu nekakve skoro mejnstrim prepoznatljivosti:
Meksikanci Doom Hammer uprkos imenu ne sviraju doom metal već nekakav thrash/ crossover. Novi EP, Extinction odlikuje se prljavim zvukom, gruverskom, ne naročito urednom ali dovoljno ubedljivom svirkom i aranžmanima koji nisu mnogo promišljeni ali to pesmama i daje šmek nepredvidivosti koji može da šarmira slušaoca. Ne dopustite da vas ubedljivo najružniji omot izdanja u ponudi ove nedelje odbije od slušanja, vredeće:
Skinned Alive su iz De Mojna u Ajovi i mada su nominalno hardcore postava, njihov zvuk je u ogromnoj meri plesni, gruverski death metal. I neočekivano je zarazan! EP Injustice 4 All je pun dobrih rifova i u njegovih pet pesama dobijamo i vrhunsku svirku i promišljeno aranžiranje, i samo kvalitet same produkcije sugeriše da se radi o bendu koji tek počinje sa radom. Odlično a cena je koliko sami odredite:
Viagra Boys imaju četvrti album, duhovito naslovljen Viagr Aboys. Mislim, ja bih to tako otkucao sasvim slučajno bar tri pod pet puta pokušavajući da otkucam pravo ime benda. Enivej, ovo je prvi album za njihovu sopstvenu etiketu i jedna više postpank ploča nego što su bili prethodni albumi. Ima tu štofa, mada sam ja sumnjičav prema svakom pank bendu koji postane poznat i odmah svira post-pank, ali IMA ŠTOFA. Šveđani umeju da eksperimentišu i neki od ovih komada su odlični, a ako volite, jelte, post-pank, može da se desi da vam i sve bude odlično:
Iz nekog razloga Švajcarci The Shattered Mind Machine sebe vide kao stoner rok bend iako je album Achilles Heel skoro čist pank rok. OK, što se rifova i harmonija tiče, može se govoriti o srodnostima sa stoner zvukom, ali pesme su brze, energične, sa pevljivim refrenima i bez bluzerske tromosti koja karakteriše stonersku muziku. Da ne bude zabune, The Shattered Mind Machine pišu višeslojne komade sa pametnom dinamikom i dosta harmonskog vatrometa, ali tempo i poletnost svirke su ono što meni sugeriše da je ovo PANK. Kako god da ga zovete, ovo je sjajan album rokenrola:
Monk iz Los Anđelesa navodno sviraju „zen hardcore“ i imaju pesme o majndfulnesu, ali album Dark Side of the Mind je ploča prilično old school hardcore thrash komada koji idu brzo, lože jako i ne smaraju nekakvim tananim emocijama. Naprotiv, Monk imaju očuvanu pank sirovost ali i ’80s hardcore neposrednost i to im odlično stoji sa modernom, moćnom produkcijom:
I Scope iz Čikaga su duboko ukorenjeni u ’80s hardkor trešu, pa im demo naslovljen samo Demo sa četiri pesme traje samo pet minuta i nudi prijatno podsećanje na vreme kada hardcore nije bio asociran sa tetovažama, pištoljima, pitbulovima i pretnjama izvikivanim „geto naglaskom“ već je bio ubrzani pank-rok, sa dodatom porcijom klasne i socijalne osvešćenosti. Dalekobilo da ja sad pokušavam da kažem da je „u moje vreme sve bilo bolje“, naprotiv, to da Scope postoje i rade u 2025. godini je podsećanje da danas svako može da nađe muziku koja mu treba i ja iz sve snage preporučujem ovaj demo svakome ko je ikada voleo Youth of Today, Uniform Choice i njihove ispisnike:
Isto iz Čikaga su i Flowering i imaju kasetu Growth Through Decay za Damien Records iz Minesote. I ovde na programu imamo dosta old school hardcore thrash, s tim što su Flowering bliži prljavijim delovima spektra, pa se u njihovom zvuku mnogo više čuju Siege nego, jelte, Youth of Today. Al se čuju ODLIČNO i ako ste ikada voleli Siege, ali i evropske pandane poput Larma i Heresy, Flowering će vam odmah biti prijatna ponuda punitivnog hardkor udaranja. Ovo je masterovao nepogrešivi Will Killingsworth, još jednom demonstrirajući kako da jednom objektivno lo-fi zvuku date preliv profesionalizma i ozbiljnosti. Sjajno je:
The Chris Rolling Squad su francuska pank rok atrakcija, sa takođe atraktivnim albumom Damn You All To…Hell koji, pored slatke slike na omotu nudi i petnaest pesama visokooktanske, brze, razbijačke ali istovremeno prijateljske i optimistične svirke. Bend se nalazi negde na idealnom mestu između speedrocka i hardcore thrasha, piše neodoljivo zapaljive pesme i ima odličnu produkciju, makar za standarde ove muzike tako da je u pitanju jedna od najzabavnijih ploča koje možete da čujete ove nedelje. Pa, eto, ne propustite:
Bruxist su trio australijskih „blast veterana“ a koji sa ovim projektom kombinuju hardcore i death metal. Ali uglavnom štrokavi crustcore i njemu srodan death metal tako da je istoimeni album hrapav, abrazivan, jednostavnih aranžmana ali sa dovoljno šmeka i gruva da ne bude dosadan nekome ko se generalno loži na ove sirovije, hermetičnije muzike. A znamo se, jelte. Ima ovde i dosta maštovitih rešenja, zvuk je SOLIDAN i album je prilično pitak.
Švedski crust-death-grinderi Övervåld imaju vrlo lep EP, Vigarv, kojim nastavljaju pobednički niz kraćih izdanja započet prošle godine. Ovo su četiri pesme niskog štima, suvih vokalnih frajeva i generalno hermetične a agresivne svirke sa severa Evrope, kakve nikada nije dosta. Övervåld su zreli za album i nadam se da je on iza ugla jer je ovo i dobro napisano i dobro producirano i generalno ODLIČNO:
Pre nekoliko nedelja sam pominjao živi album nemačkih Ancst i hvalio njihov pitki, prijemčivi pristup metalkoru (koji, evo, za razliku od novog Calibana, ja APSOLUTNO MOGU da slušam) a oni su, evo, sve vreme spremali novi studijski materijal. Dominion je minialbum od sedam pesama i to je i dalje melodičan, ali oštar, napadački orijentisan metalcore mirisa koji podseća na prvu deceniju stoleća ali izbrušen, uglancan, definitivno moderan u smislu produkcije i ubedljiv u svirci. Čuje se da ovo rade ljudi sa već dosta kilometraže ali možda je najbolji element ovog izdanja to da je taj danas popularni spoj metalkora i melodičnog death metala urađen unutar dobro napisanih pesama koje osvajaju pamtljivim temama, dobrim tempom, ekonomičnošću aranžmana. Odličan materijal:
Heavy Heavy Low Low iz San Hozea i sami sviraju metalcore ali njihov album, Pain Olympics, uspeva da u metalkor strpa sve od propisnog, pravolinijskog pank roka do mathcore ekscentričnosti, neretko i u okviru iste pesme. I to bude dosta dobar program, pa mi čak ni jako nedinamičan zvuk ne smeta jer se dobro uklapa uz ovako zanimljivo pisane pesme:
Grind Police iz Helsinkija sviraju, naravno, grindcore. EP Masters Of Negativity ima pet pesama, ni jedna ne prelazi dva minuta ali sve je to muzički kvalitetno, dobro odsvirano, solidno napisano i ima mnogo karaktera. Zvuk je KRŠINA ali to ide uz ovakvu muziku, dakle preporučuje se SNAŽNO a cena je koliko date:
Gorescum su američka postava, verovatno za sada samo u internet-formi, koja je snimila prvi demo, Demo 2025, kujući pravo u mozak trima pesmama ODVRATNOG deathgrinda. Ali odvratnog u najboljem smislu. Ovo je, dakle, jako teško, jako agresivno, ne smara dužinom, odmah prelazi na poentu a ima u sebi i dosta old school death metal šmeka. Dakle, ako volite Autopsy ali da sviraju brže i sa kraćim pesmama, Gorescum su TO. A demo se plaća koliko hoćete:
Caustic Wound iz Sijetla su vrlo solidna ekipa koja sa svojim drugim albumom, Grinding Mechanism of Torment stručno pokazuje kako se spajaju grindcore i savremeni primitivni death metal. Štim, stil svirke, ceo zvuk su kao da slušate Witch Vomit ili neki drugi od 20 Buck Spin bendova, ali su pesme kratke, eksplozivne i JEBU, A i treba:
Panpsychism iz Kolorada su posle tri godine rada snimili debi album, Imperfect Mortality i ovo je više nego korektan death-thrash metal. Ne specijalno inovativan, ali promišljano napisan, dobro odsviran produciran profi i ubedljivo. Pesme imaju finu dinamiku, ozbiljno rade na razvoju svojih tema i ovo nije samo sipanje rifova kao da ste na probi i zagrevate se za pravi rad, već ploča na kojoj se vidno RADILO. Odobrava se i preporučuje!
Coffin Feeder su svojevrsna supergrupa belgijskog ekstremnog metala (sa članovima uglednih ekipa poput Aborted, Leng Tch’e, Acephalous itd.) i nekako meni sve što sviraju na kraju zvuči simpatično iako sviraju deahtcore opsednut serijskim ubicama. Da, hm, eto, dakle, debi album, Big Trouble, posle dosta kraćih izdanja, nudi sve što očekujete da ponudi, dakle LUDAČKI komprimovan zvuk i muziku koja ima svu suptilnost udarca čekićem pravo u oko, ali je ovo i dobro napisano, sa dosta dinamičnog aranžiranja, drame, fine smene gruva i zakucavanja i mada nisam siguran da su Coffin Feeder bend zainteresovan za DUBINU, nude makar vrlo pitak program uz koji se, dok vam od DR skora uši ne stupe u štrajk, lepo provodite. Plus taj omot koji kondenzuje pop-kulturu osamdesetih u jedan haotični prizor ne može a da čoveku ne donese osmeh na lice:
Šveđani Seventh Sight su osnovani još 1991. godine i, evo, tri i po decenije kasnije I DALJE nisu snimili debi album. No, diskografija kraćih izdanja dobija ove godine fini pančlajn vrlo solidnim minialbumom Throne of the Serpent Sun. Ovo je death metal moćnih, epskih tema i kvalitetne svirke, produciran pristojno, sa karakterom i identitetom. Utemeljen u old school zvuku i spreman da odlazi u doom metal i black metal smerovima kada mu je to potrebno, ovaj materijal od šest pesama me je veoma lepo zabavio i verujem da vredi da se nađe u svakom domaćinstvu koje drži do sebe:
Iako bi ime PyreWitch sugerisalo nekakav doom/ stoner metal, mančesterski bend o kome pričamo svira močvarni slamming death metal. I svira ga dobro. Debi minialbum, Hatred Of The Living je prilično dobro napisan i stručno odsviran, sa pesmama koje nude kompulzivani plesni gruv, artikulisanim pevačem i mnogo dobrog gitarskog rada. Ovo je slem koji se ne trudi da bude NAJEKSTREMNIJA muzika na svetu već da bude karakteran i ako ću išta kritikovati to je, nagađate, preterivanje sa zvukom doboša koji TOLIKO zvoni da u blastbitovima zaklanja skoro sve ostale instrumente. Da je miks bubnja samo malo manje „edgy“, da je doboš makar samo stišan ovo bi bilo IZVRSNO a i ovako je vrlo solidno:
Warmbody iz Ohaja sebe nazivaju death metal bendom, ali debi minialbum, Parasitic Holy Place im je dosta originalan u tome kako death metal interpretira kao okretniji, eksplozivniji deathgrind radije nego kao nešto klasično. OK, razumem da su ovo nijanse nebitne najvećem procentu publike ali ja prosto volim kada natrčim na bend čiji pristup ekstremnom metalu izlazi iz okvira koji se danas smatraju standardom i uspeva da mu pesme zazvuče zanimljivo, originalno, nadahnuto. Pesama ima pet, bend čuka VRLO agresivno ali sa puno gruva i tehničkih kvaliteta i ovo se jako lepo posluša:
Rusi Murder Of Life u svom death metalu imaju dosta mošerskog hardkora i to da na raznim slikama vidite članove benda u duksevima sa logotipima Suffocation i BioHazard je savršen sažetak njihove muzike. Debi minialbum Emptiness of Oblivion ima vrlo solidan zvuk i šest pesama uz koje je vrlo lako pokrenuti se jer su plesne, gruverske, jake. No, ima ovde i dobrih ideja, interesantnih eksperimenata, dovoljno dubinskog death metal rada da sve ne bude samo puka niska plesnih rifova i Murder Of Life su me vrlo prijatno iznenadili više puta na ovom izdanju pa mogu da ga preporučim od sveg srca. Seed of Pure Evil, recimo, je IZVRSNA pesma na tragu onoga što rade američke kolege Dying Fetus, a pored toga što se daunloud plaća koliko sami odredite, vredi istaći i da su tekstovi na Ruskom. Sjajno!
Komšije Gorekaust su iz Finske i sa svojim drugim albumom, Fleshcross, daju vam BAŠ ono što zamišljate. Dakle, prljav, štrokav, lo-fi death metal stare škole. Ali ne PRETERANO lo-fi, Gorekaust ne vole modernu upeglanost ali nisu baš ni totalni amateri u studiju a pesme su napisane stručno, odsvirane žustro, za sve pare i ovo je album idealan za svakog ko voli bolesni, kavernozni death metal kakav su devedesetih legitimisali Incantation a danas se svira na svim meridijanima:
Death metal koji sviraju Indonežani Morefected na svom prvom demo snimku, Demo 2025 je, kako od Indonežana uglavnom i očekujemo, tehnički kvalitetan, okrenut brutal death metal delu spektra, ali, u ovom slučaju sa nešto izraženijim old school prelivom u zvuku. Ove tri pesme dosta, dakle, vuku na devedesete, i po produkciji i po strukturama aranžmana, i po rifovima, i to meni veoma prija. Nema greške sa braćom sa Zapadne Jave:
Francuzi Disfuneral sebe, u najavama drugog albuma, In Horror, Reborn, reklamiraju pominjući Autopsy i Necrot i mada je ovo tehnički tačno, mislim, žanrovski to jeste taj neki gadni, old schoolom inspirisani death metal iz kanalizacije, ne mogu da kažem da je sam kvalitet pesama na TAKO visokom nivou. No, bend zvuči raspoloženo i NEKE pesme jesu dobre tako da ovaj album vredi da se zavrti:
Avenger Of Blood su iz Las Vegasa (originalno iz Kalifornije) a novi EP im se zove Revenge is My Name, i to je MNOGO solidan death thrash. A kad kažem „MNOGO solidan death thrash“, mislim, kao Kreator sa malo nižim štimom. A to je dovoljno da se pošten čovek dosta uzbudi. Četiri pesme OZBILJNOG krljanja, al sa stilom. Takođe, primetiti kako je omot izdanja školski primer odlične slike koju EKSTREMNO kvare dizajn i pozicioniranje logotipa benda:
Za još death thrasha, tu je drugi album njemačko-španjolskih Sijjin. Ovaj trio zaposlenih i iskusnih metal muzičara nam je za Helljjin Combat spravio osam pesama koje zvuče kao Possessed na speedu. Pa vi sad vidite. Mislim, zvuk je dosta sveden, ali pesme nisu glupe, naprotiv, dosta se ovde radi sa formatom old school death metala i hermetičnog thrasha i meni se to dopalo:
Cancer imaju sedmi album, Inverted World, a što za skoro četrdeset godina rada i nije mnogo. No, dobro, nije ovo bend koji se ikada guzio da bude predvodnik žanra, ali ima prvoboračke zasluge i izvesnog uticaja na razvoj death metala i to mu se ne može osporiti. U sedam godina koliko je prošlo od prethodnog albuma, bend je uspeo da regrutuje Gabriela Valcázara (aktuelni bubnjar Wormed) da svira bubnjeve, Daniela Magantoa za bas, a na drugu gitaru doveo i trećeg Španca, Roberta Navajasa tako da je sada ovo tričetrt španski a samo četvrt britanski bend. No, neki osnovni zvuk Cancer je i dalje tu, i on je… okej. Ovo nema ni tu neku monumentalnu usredsređenost Bolt Thrower ni lepršavu eksperimentalnost Morbid Angel ili Death (da nabrajamo samo bendove koji su iz slićne generacije) ali Cancer u 2025. godini i dalje zvuči ambicioznije od, na primer, Benediction ili Massacre. Ne MNOGO, sve je ovo uglavnom jedna business as usual svirka, ali pesme ipak imaju neke unikatne identitete i razlikuju se međusobno. I ima tu vatre koja prija:
Kad smo već kod te generacije, i Cadaver imaju novi album, Hymns of Misanthropy, ali Anders Odden ima značano veći apetit za eksperimentisanje, a u postavi su ponovo stari znalci, Ole Bjerkebakke za bubnjevima i Eilert Solstad na basu pa Cadaver posle duže od tri decenije i dalje zvuče interesantno, pa i pustolovno. Nije sve na ovom albumu SJAJNO, naravno, ali Cadaver zvuče kao da autentično traže nove teritorije dok se ne odriču sirove, bazične metal svirke koju su sa jednakim entuzijazmom pržili kasnih osamdesetih i početkom dvedesetih i to je nekako dirljivo. Hymns of Misanthropy je ploča koja lako i prirodno spaja death metal i mračniji rok i ne brine se da li će biti pogrešno shvaćena. Sve ovo dolazi iz srca i to je prelepo:
Pretpostavljam da bi trebalo nešto pametno da kažem i o novom albumu ekipe Kardashev iz Arizone, ali em je meni mastering ove ploče skoro nepodnošljivo glasan, em mi je ta „progresivna“ kombinacija melodičnosti i tehničkog death metala nekako nesimpatična. Ali ja sam stvarno star i ogorčen čovek pa stavljam album – Alunea – ovde da ga čuju mlađi i vide sami ima li tu nečega ili nema. Meni je ovo bukvalno kao da slušam nekog da menja kanale na radiju a na svakom kanalu je ili deathcore ili metalcore ili post metal i sve ih je masterovao isti čovek KOJI ME MRZI, ali evo, poslušajte sami:
MNOGO više mi je, naravno, po ukusu Changeling, novi projekat Toma Geldschlägera koga možda znate kao bivšeg gitaristu uglednih Obscura, ali koji ima i sijaset zanimljivih projekata u trenutnoj rotaciji. Changeling je osnovan prošle godine, a debi album, Changeling, je sat vremena ozbiljno progresivnog death metala sa MNOGO melodičnosti, MNOGO fretles bas-gitara, MNOGO jazz rock elemenata, ali koji prevashodno ide brzo i lomi stvari. Geldschläger je, da ne pretreram, ali kao neka mlađa verzija Devina Townsenda, gladan eksperimentisanja ali istovremeno strahovito nasviran muzičar, sa sopstvenim studijom i dosta kilometraže u ulozi inženjera zvuka, tako da Changeling zvuči ne samo ludački zainteresovano da spaja nespojive žanrove i instrumente, već i zvučno zaokruženo, smisleno i MOĆNO. Uživaćete:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Finci Murtuma u svojoj muzici imaju očigledne uticaje Godflesh, ali je njihov zvuk takođe blizak blek metalu i sludge metalu po drugim elementima. Demo Syvyyksien sulkema – drugi nakon prošlogodišnjeg debi albuma – ima tri pesme mračne, muljave, ali gruverske svirke koja treba da vas drži u napetosti i ponudi samo privremene relaksacije. Prilično je to dobro i razgrara glad za još a plaća se po želji:
Znam da SUMANUTO smaram sa svojim pasivno-agresivnim odnosom prema Aaronu Turneru ali, evo, čovek se sam podmeće. Novi album Sumac, njegovog najavangardnijeg projekta, je saradnja sa Moor Mother, uglednom afroameričkom spoken-word umetnicom (koja sada, mislim, živi u Njemačkoj jer tamo malo više cene ovu umetnost), naslovljen The Film i to je meni bukvalno nešto što je trebalo da bude snimljeno početkom devedesetih. Danas, tri i po decenije kasnije, ta kombinacija strastvenih recitacija i distorziranih dronova i mikrofonije meni deluje čak ne ni staromodno koliko nemaštovito, ali vredi uvažiti da sam ja SUMANUTO mator i blaziran i da će neko mlađi u svemu prepoznati nešto autentično i svoje:
PLQ MRX su noise-punk-eksperimentalni-metal kombo iz Filadelfije i meni njihov EP, mada zapravo minialbum, CUMGITSUM zvuči kao Mr. Bungle na kreku. I znam, ZNAM, da Mr. Bungle i sami zvuče kao da su na kreku (bar je onaj originalni Mr. Bungle znao tako da zazvuči) ali razumećete šta mislim, čim ovo pustite. A mislim, da se i to razume, u najpozitivnijem smislu, da je ovo bučno, haotično ali SMISLENO i zna kuda ide:
Steel su tri Mađara koja su prvi album snimila pre deset godina a onda tihovala pa uradila i drugi, Armageddon. Ali to je jedan pristojan, dobro vaspitan armagedon, jer Steel sviraju klasičan, prijatan hevi metal, sa melodičnim gitarama i tekstovima na Mađarskom. Kućna produkcija – doduše razumno kvalitetna – svemu daje šmek hobističke zabave ali Steel pišu simpatične rifove i imaju dušu a to ne mogu da ignorišem:
Tu su negde i Španci NoisAlivE sa svojim drugim albumom, takođe nazvanim NoisAlivE. Ovo je blago „progresivnija“ verzija heavy metala, sa skupljom produkcijom, ali je i dalje prilično jednostavna, pitka, okrenuta rifu i hedbengu radije nego nekakvim kompleksnim aranžmanima i višeslojnim atmosferama. Nemam ideju koliko ovaj bend nastupa uživo – albume snimaju relativno sporim tempom – ali ovde se čuje da BAŠ VOLE metal i to dosta jako šarmira slušaoca:
Black Sword Thunder Attack su vrlo epski, vrlo GRČKI hevi metal bend, sa istoimenim debi albumom. Aktivno duže od dvadeset godina, ovi ljudi imaju prilično prepoznatljiv zvuk, sa elementima folklora, upečatljivim ženskim vokalom i mnogo korišćenja klavijatura u spravljanju pesama koje imaju svu grandioznost tolkinovskog mita, ali u srazmerno jeftinoj produkciji. Ovo albumu daje mnogo na šarmu mada on, jasno je, nije za svakoga. Ali možda je za vas:
Za power metal publiku tu je novi, sedmi album švedskog projekta The Storyteller, a koji naslovom, The Final Stand sugeriše da Lars-Göran Persson posle trideset godina rada pod ovim imenom možda odlučuje da stavi ključ u bravu. Ako ovo bude poslednji album za The Storyteller, barem može da se kaže da je otišao uz proverbijalni tijesak, nudeći žestoki, melodični, često NEODOLJIVO poletni power metal koji priziva u sećanje rane radove Helloween i Blind Guardian na najbolji moguć način. Ovo je muzika koja voli melodiju i optimizam, ali voli i da KIDA i to je savršeno:
Trovão su sleaze metal ekipa iz Brazila čiji drugi album, Diamante već u prvih pola minuta priziva sav neon i znojavi stiskavac osamdesetih godina prošlog veka, ali koji ipak zna i da malo nagazi po gasu. Meni to ne treba mnogo reklamirati, ja se odmah nađem opijen nostalgičnom izmaglicom, sa sve produkcijom koja emulira ’80s zvuk sa velikim, pljeskavim dobošima, kamikaza-solažama na gitari tokom kojih se kurbla ne ispušta iz ruke, i tepih-bombardovanjem super-cheesy klavijaturama. Mislim, SVE je cheesy ovde, ali je SLATKO. Ko od ovoga ne poželi da napravi mini-val i nabavi nekoliko litara korektora i tečnog pudera da mu se nađe pred izlazak u grad, taj nije samo ćaci nego i nema dušu:
Sirens Death su iz Bona i istoimeni demo, njihov prvi snimak, ih prikazuje kao NWOTHM bend sa epskim ambicijama. Pesme su napisane da budu melodične i vrlo „narativne“, sa pevačicom Jacky Fette koja je najupečatljiviji element koncepta u prvom momentu. Ovo je i dobro i loše, dobro jer ona ima lep glas i povremeno izvodi odlične trikove da osveži vokalni aranžman, ali i loše jer u njenoj interpretaciji ima i malo nesigurnosti a koja se nesrazmerno mnogo čuje na ime vrlo visoko miksovanih vokala. Sem vokala, ostatak muzike je stamen, čvrst i prijatno old school. Bend demonstrira MNOGO potencijala i sa zadovoljstvom ću ih pratiti u budućnosti:
Teaser Sweet su Šveđani, izdaju za High Roller Records i već znate da tu nema promašaja. Osnovani 2013. godine, Teaser Sweet imaju iza sebe već tri albuma, a najnoviji, četvrti, naslovljen Night Stalker ih stavlja na vrlo visoku poziciju unutar scene švedskog novog talasa klasičnog heavy metala. Mislim, ako volite Mindless Sinner, Air Raid, Slingblade, Century i tako te junake, Teaser Sweet nude odličan heavy zvuk, zapaljiv ’80s gruv i pevačicu karakternog, šmekerskog glasa. Naravno da je produkcija dosta jeftina TO JE I POENTA, ovi bendovi su verni onome što je osamdesetih bio cutting edge uličnog heavy metala i ne ganjaju neonski top-40 saund, ali Teaser Sweet pišu vrlo solidne pesme i rade sve što treba da vam one uđu pod kožu IZ SVE SNAGE. Ne propustiti:
Isto iz Švedske su i Blister Brigade ali njihov heavy metal je moderniji, sa manje očiglednih napora da se emuliraju osamdesete. No, album A Rioting New Breed je solidan u svom kombinovanju horor-teatra i rokenrola i ima jednu za Šveđane praktično podrazumevanu razinu kvaliteta koja ga čini pitkim čak i ako vam se, kao meni ne dopada IDEALNO sam stil kojim bend svira. Ovo su dobro napisane pesme i produkcijski je sve prilično pristojno tako da vredi da se čuje:
Za švedski het-trik tu su The Riven, sa svojim trećim albumom, Visions of Tomorrow, a koji izdaje Dying Victims. Ovo je kombinacija heavy metala iz sedamdesetih i hard rock/AOR zvuka iz iste dekade, jedna bluzerska, ali istovremeno eksplozivna, melodična ploča muzike koja inspiriše i podiže. Jeste, čuje se tu dosta Hendriksa, ali i dosta meodičnih, harmoničnih refrena, tinlizijevskih i višbounešovskih gitarskih dueta i ovo je album koji lepo mogu da slušaju i matori ljudi i da se NAUŽIVAJU a da u pitanju nije neka matematička rekonstrukcija ’70s zvuka već savremena ploča urađena sa ljubavlju i razumevanjem:
Imamo još patiniranog heavy metala. Venator iz Linca u Austriji samo izgledaju i zvuče kao da su veteranski bend koji je omirisao bolju stranu osamdesetih, iako su osnovani pre manje od jedne decenije. Ali su DOBRI! Debi album pre tri godine, izašao, kao i ovaj novi, za Dying Victims me je još tada opasno šarmirao a drugi album, Psychodrome nastavlja da stručno meša street metal mišićavost sa samo MRVICOM neonske, sleazy himničnosti, da pogodi pravo u srce i osvoji vas na prvi ugriz. Pesme su očekivano odlično napisane, produkcija je retro, svirka energična, pevač raspoložen i album ima barem 3-4 pesme koje bih bez problema uvrstio na bilo koju kompilaciju savremene neo-NWOBHM muzike i da tamo BLISTAJU. Venator nađeni odlični pa ako ih do sada niste, sad treba:
I kako Dying Victims Productions vole da sve rade u serijama od po tri, izdali su ove nedelje i novi, šesti album, britanskog Pagan Altar. A ovde pričamo o bendu koji je ZAISTA bio deo originalnog NWOBHM talasa, aktivan još od osamdesetih i sa raznim međuvremenim pauzama u radu, ali bez, jelte, predavanja. Otud se album zove Never Quite Dead i zapravo više podseća na ’70s okultni metal i radove bendova poput Witchfinder General ili Cirith Ungol, nego na „pravi“ NWOBHM. Nekome će to biti čudno, nekome prelepo, ali Pagan Altar svakako imaju svoj zvuk i ne odriču ga se, sa sve starinskom produkcijom i jednom narodnjačkom dimenzijom u zvuku koja ima mnogo old school šarma:
ALBUM NEDELJE
Uprkos tome da novi, četvrti album finskih Blastanus u postavi navodi i saksofonistu pored trojice standardnih članova, nemajte sumnje da je u pitanju jedna od najrazornijih grindcore/ deathgrind/ death metal ploča koje ćete čuti ne ove nedelje već ove GODINE. Blastanus su i na prethodnom albumu bili odlični (i imali saksofon na nekim pesmama, što im je davalo pitki progresivni preliv), ali Land Of The Weak, Home Of The Slave je apsolutno remek delo rafinirane agresije i razaračke brutalnosti. Napisan u najbržem tempu dostupnom ljudskoj biologiji, aranžiran u hiperkompaktne komadiće od po minut-minut i po bombardovanja, album je istovremeno raznovrstan, maštovit i duhovit i podseća na to koliko grindcore zapravo pruža opcija za muzičko izražavanje kada se njime bave ljudi koji, jelte, uče da sviraju tokom svog života. Ovo je toliko dobro da sam skoro lično uvređen što je bend stavio cenu od pišljiva tri dolara za daunloud. Land Of The Weak, Home Of The Slave je, da ponovim još jednom, da ne bude nejasno, REMEK DELO i svaka kuća treba da ga ima:
