Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas se osećamo velikodušno pa možemo da preslušamo dva recentna albuma koja, svaki na svoj način, rastežu granice onog što znamo kao jazz, mešaju ga sa rokom, pa, reći će neki, i sa metalom, ali na najdobronamernije načine, koji bi svakome trebalo da budu makar interesantni.
Prvi bi na redu bio Dead Kenny Gs: House With An „R“, živi album sastavljen od snimaka sa dva nastupa koje je ovaj trio održao na Floridi 2011. godine tokom turneje gde su svirali kao podrška Primusu. Ako znate išta o Dead Kenny Gs onda znate i da je njihov saksofonista, klavijaturista i elektroničar, Eric Walton, poznatiji možda pod nadimkom Skerik, takođe bio i osnivački član postave The Les Claypool Frog Brigade (danas poznatije kao Colonel Les Claypool’s Fearless Flying Frog Brigade),a u kojoj je Les Claypool, proširujući koncepciju matičnog benda Primus, gledao da zahvati široku lepezu uticaja progresivnog i avangardnog roka, od King Crimson, preko Pink Floyda do Zappe.
Naravno, sa Dead Kenny Gs Skerik svira muziku bližu jazz zvuku, ali ne toliko blisku da biste ovo mogli da podmetnete Voji Pantiću i da on baš ni ne trepne. Često opisivani kao punk-jazz ekipa, Dead Kenny Gs već i samim imenom potvrđuju ovu klasifikaciju, parodirajući ime jedne od najvažnijih američkih pank rok grupa, time što u njega umeću ime jedne od vodećih faca komercijalnog, smooth jazz zvuka Amerike 21. veka, mutliplatinastog saksofoniste Kennyja G-ja. Ako vam kažem da je Kennyja jedan Pat Metheny na snimku koji još ima da se vidi na JuTjubu sa osmehom na licu opisao kao „najgluplju muziku koja uopšte može da postoji“, jasna je šaljiva subverzija u korenu filozofije ovog benda.
Dead Kenny Gs imaju vrlo malo studijskog materijala u divljini, jedan EP i dva albuma, od čega je poslednje izdanje izbačeno 2012. godine, a kada su, koliko umem da vidim, ovi ljudi i poslednji put nastupali u nekom ozbiljnijem kapacitetu. Imajući u vidu da Bandcamp stranica sa živim albumom na koji danas ukazujem bend vodi kao da je smešten u Nju Orleansu – originalno ovo je bila postava iz Sijetla – možemo da se nadamo novoj kreativnoj ili bar aktivnoj fazi grupe. House With An „R“ svakako služi kao fino podsećanje da je ovo bend uz koji se možete dobro provesti a da pritom drugima možete da nabijate na nos da ste se provodili uz konceptualno ambicioznu muziku.
Naprosto, Dead Kenny Gs su skup dobrih uticaja, od postpankerskih eksperimentatora poput Minutemen, preko fanka izašlog iz mantije Georgera Clintona, pa do proggy pustolova koje svakako epitomizuje Frank Zappa. Kolega koji je na Jazzinu pisao prikaz njihovog drugog albuma dobro je primetio da se kod ove ekipe može primetiti i prilična Rock in Opposition komponenta i, naravno, da su Skerik i ortaci počeli da sviraju petnaest-dvadeset godina ranije i da su iz Evrope, vidim da bi ih istorija pamtila kao RiO bend.
Sve to znači da House With An „R“ nudi zagarantovan provod, sve dok volite dobar plesni ritam, čvrstu, mišićavu svirku i dosta eksperimentisanja sa spajanjem žanrova unutar iste kompozicije. A ako ne volite, nisam siguran kako ste zalutali već u šesti pasus ovog teksta, no divim se vašoj istrajnosti i hrabrim vas da nastavite dalje pa ćemo se već sresti u paklu jednog dana, vi i ja.
Možda je najimpresivnija komponenta ovih nastupa to koliko kvalitetnih i distinktnih jazz-funk-rock-noise minijatura možete da napravite u trio-postavi. Iako liberalno koriste elektroniku, Dead Kenny Gs na ovim snimcima ne posežu za semplerima i sve što čujemo odsvirali su muzičari u realnom vremenu. Tako, kada krene obrada jednog od ranih Dead Kennedys hitova, Kill the Poor pa čujete dva saksofna, ne morate da se pitate kako Skerik svira dve potpuno odvojene linije na dva odvojena instrumenta u isto vreme. Iako inspirisani Rolandom Kirkom između ostalih uticaja, i uprkos onome što piše na Bandcamp stranici za ovaj album, Dead Kenny Gs MOGU da imaju dvojicu saksofonista u postavi kada im to treba jer basista Brad Houser, kao i na studijskoj verziji ovde svira bariton saksofon u uvodu pesme, da bi se kada krene prva strofa dohvatio svog vernog električnog basa i počeo Biafrine satirične stihove da bljuje u mikrofon.
Pored klasičnog pank roka ovde se čuje i mnogo jazz-funka, punk-funka, distorziranih vokala, distorziranog basa, saksofona proteranog kroz efekte, ali i izvrsnih perkusionističkih bravura od strane Mikea Dilliona koji svira i vibrafon kada je to potrebno. Bend nema problem ni da upadne u hip-hop teritoriju kada je to oportuno (na Black Death gde mešaju repovanje i pankerski gruv) ali ni da radi komplikovane kombinacije punk-jazza i egzotike (Melvin Jones) i sa dvadesetčetiri pesme i solidnim živim miksom, zabava vam je ovde praktično zagarantovana bez obzira na to da li možda bend smatrate pretencioznim ili, naprotiv, mislite da su se suviše zajebavali i nikako nisu uspeli da realizuju ogroman potencijal koji su imali. Pratićemo da li će ovde biti daljih aktivnosti, a do tada, House With An „R“ nudi odličan provod:
Drugi album dolazi sa teritorije jazz rocka, a i sa teritorje severne Evrope, a na njega sam naleteo brauzujući najnovija metal izdanja. STANITE GDE BEŽITE. André Drage: Wolves je drugi album talentovanog norveškog bubnjara po imenu, jelte, André Drage i nalazi se na idealnom brisanom prostoru između jazz-fusion ekstremizma i progressive rock dekadencije. Postava na Wolves je, da se razumemo, VRLO električna, jedini EVENTUALNO akustični instrument pored bubnjeva je violina a ni za nju nismo sigurni da li nije ozvučena nekim malenim pikapom, i ovo je mnogo bliže Mahavishnu Orchestra fjužn-formatu nego bilo kakvoj majsldejvisovštini ili herbihenkokovštini kakve sam u ovoj životnoj fazi statistički mnogo skloniji da slušam.
No, kako to kaže i stara sprska poslovica: „ko baš nikada nije voleo Mahavishnu Orchestra u svom životu taj nije uopšte ni živeo“, i prepuštanje ovom mišićavom, energičnom progg-jazz-rock albumu, električnom i napaljenom, sve dok vas ne uznese u vrhunce zadovoljstva je jedna etički sasvim nekontroverzna odluka.
André Drage je svoju izdavačku kuću osnovao koliko prošle godine, upravo da izda svoj prvi solo album, Journeyman (a odmah za njim i ovaj album), no, to je bila znatno „mekša“ fjužn ploča, više okrenuta perkusijama, sanjivim atmosferama, naglašenijim uticajima afričke folklorne tradicije na nekim mestima. Beše to sasvim solidan album, sa dosta fine ritmičke komplikacije, ali i sa mnogo mirnih pasaža meditacije i nekako je Wolves kao naredni korak došao skoro i sasvim prirodno. Ako je na Jorneyman Drage ispitivao sebe i tražio svoj partikularni izraz, zahvatajući u nasleđe Mahavishnu Orchestra, ali i bendova poput Gong ili Soft Machine, te narodne muzike Malavija, sa Wolves je, u jakoj kvintet-postavi on pozvao druge da se usele u njegov svet i kreiraju nešto ekspanzivnije i bučnije ali, možda ključno, ekspresivnije, sa mnogo izvrsne međuigre sjajnih muzičara.
Drage je inače bubnjar hard rok postave Draken, ali svira i sa drugim ekipama u raznim mutacijama roka, nojza, etno-džeza , fanka (Kennel, Aquafaba, De la transistor…), a ideja o osnivanju sopstvene etikete došla je kada se posle pandemijskih pauziranja zatekao sa gomilom snimaka u raznim stilovima kojima je trebalo naći nekakvu kuću ali i jasan identitet. Drage Records je osnovan kada je Drage već imao prva dva albuma praktično gotova, sasvim programski spremajući Journeyman kao uvodni iskaz i postavljanje temeljnih vrednosti a onda Wolves kao građenje kuće na tim temeljima.
Ekipa koja sa Drageom ovde svira je mlada ali jaka. Gitarista Viktor Bomstad je master stekao na Muzičkoj akademiji Oslo, baveći se folklornim nasleđem Samija i tražeći mu mesto u savremenoj muzici. Takođe je strastven improvizator. Violinista Jørgen Krøger Mathisen je radio sa mnogo džez postava, pozorišnih orkestara ali ima i solo izdanja, basista Petter Asbjørnsen takođe svira sa gomilom džez postava u Oslu a u Berlinu je pripremao pa u Kopenhagenu (Rytmisk Musikkonservatorium ) odbranio svoj master. Konačno, klavijaturista Vegard Lien Bjerkan svira sa gomilom bendova (Relling, Soft Ffog, Sondre Ferstad Ensemble) i oni zajedno čine André Drage Group, čvrstu, snažnu postavu koja na Wolves EKSPLODIRA od entuzijazma.
Ali ne eksplodira nekontrolisano, Drageove kompozicije su perfektno odmerene i izbalansirane da ponude i atmosferu i gruv i ritam i munjevitu, blistavu improvizaciju, ali i zvučne pejsaže koji se u nekoliko slojeva i u nekoliko različitih brzina kreću pred opčinjenim slušaocem pre nego što upadnu u kompleksne, sinkopirane a zarazne teme vođene violinom ili gitarom. Drage navodi Soft Machine, i King Crimson kao dodatne tačke orijentacije pored Mahavishnu Orchestra i ovo su sasvim dobre reference jer pored električnog, psihodeličnog džeza sa indijskim uticajima, a koji je bio karakteristika McLaughlinovog projekta, na Wolves se zaista čuje dosta britanske prog-ekscentričnosti i eksperimentacije i puno čvrstog gruva uz koji se, ako ste kao i Drage, metalac i metalskoga roda, da pošteno hedbengovati.
No, ne želim da ostavim utisak da je ovo nekakva „ekstremna“ muzika. Drage piše lepe teme – ma koliko ritmički kompleksne umeju da budu i ma koliko da im je harmonski program pustolovan – i ovo je uvek, od početka do kraja, album dobrog raspoloženja, pozitivne energije i dostojanstveno svetlih tonova. Čak je i najsporija pesma, Nesodden, u kojoj se najviše čuju uticaji folklora, napravljena sa jednim naglašeno kinematskim, naglašeno „narativnim“ aranžmanom na pameti, da bude ne samo mesto na kome se istražuje tema i njene konsekvence već i mesto na kome će tema moći da se pronađe u neobičnim, neočekivanim okruženjima, sa promenjenim atmosferama, mutirajućim harmonijama i dosta propisne rok-energije u krešendu. I to je jako lepo.
Naravno, album se zatvara poliritmičkom orgijom pod naslovom Brainsoup u kome Asbjørnsenova bas-gitara kao da prkosi zakonima fizike, Drage se detonira na bubnjevima, a Mathisen, Bjerkan i posebno Bomstad upadaju u frenetične improvizacije i sve je baš kako treba da bude. Andréa Dragea obavezno dalje pratiti jer je već do sada pokazao da je vanserijski kompozitor, aranžer i izvođač: