Pošto ni previše Đunđija Itoa nije DOVOLJNO Đunđija Itoa, danas bismo zajednički prelistali drugu recentnu kolekciju njegovih horor stripova koju je izdao beogradski Darkwood, naslovljenu Fragmenti strave ili, u japanskom originalu Ma no kakera, a ako ste pre svega anglofon i anglofonskog roda, onda Fragments of Horror, kako je na Engleski naslove kolekcije preveo američki Viz kada ju je izdao 2015. godine. Dobro, reč „recentnu“ u prethodnoj rečenici koristim očigledno dosta relaksirano jer je kod nas ovo izašlo 2022. godine a u Japanu je kolekcija publikovana 2014, sa prethodnom serijalizacijom u Asahijevom dvomesečnom magazinu Nemuki* tokom 2013. i 2014. godine. No, Đunđi Ito je ne samo nacionalno japansko već i globalno kulturno blago i nije, mislim, ni malo neopravdano, nakon što smo pokrili recentniju kolekciju priča nastajalih u vreme pandemije, osvrnuti se na nešto staro malo više od decenije. Pogotovo što Ito, kao i vino, stari jako dobro i apsolutno je jedinstven u japanskom strip-krajoliku bez obzira na popularnost i uticaj koje njegov rad ima.
*ime magazina je danas zvanično Nemuki mada je to prvo bila zgodna skraćenica za puno ime koje je glasilo Nemurenu Yoru no Kimyō Na Hanashi, a što bi bilo nešto tipa „Čudnovate priče za besane noći“.
Fragmenti strave su interesantna stavka u Itovoj karijeri jer zapravo predstavljaju povratak kralja horora onome po čemu je, pogotovo izvan Japana, on i najpoznatiji. Dakle, hororu. I u pogovoru koji daje ovoj kolekciji Ito naglašava da je za njega ovo bio neobičan trenutak u životu i karijeri. Od 2006. godine on nije nacrtao ni jedan horor strip, baveći se slikanjem i radom na stripovima iz drugih žanrova (poglavito serijalom Junji Ito’s Cat Diary: Yon & Mu koji se bavio mačorom Yunom i Itovim životom sa njime) i kada je uredništvo od njega tražilo nove horor stripove upao je u proces refleksije pitajući se kako je prošlo toliko vremena bez horora i da li to znači da su njegovi kapaciteti da radi stripove zapravo merljivo umanjeni. Dobro, to je samo japanska strogost prema samom sebi na delu, ali se onda trenutak poklopio i sa smrću njegovog dugogodišnjeg urednika, pa onda sa smrću mačora Yonsukea a koji je i bio osnova za lik Yona iz Junji Ito’s Cat Diary: Yon & Mu, a što je sve rezultiralo i izvesnom sumnjom u sebe i zapitanošću MOŽE LI SE zapravo ispuniti želja uredništva i kreirati nešto kvalitetno i smisleno u žanru koji je Ito, u praktičnom smislu, bio ostavio iza sebe.
Štaviše, kada je novom uredniku u Asahiju Ito doneo nacrt prve priče, Futon, ovaj je reagovao sa zabrinutošću, pozvao ga telefonom i, verovatno veoma ljubazno, ukazao da se od autora njegovog ranga očekuje malo VIŠI nivo kvaliteta. Naravno, japanska samopregornost sigurno ovde malo kiti priču ali Ito kaže da je pič koji je dostavio zaista bio ispod njegovih standarda, da je priču onda temeljno preradio za objavljivanje ali da i u svojoj završnoj formi ona zapravo nije dovoljno dobra i da je to bio razočaravajući početak njegovog novog horor-rada. Onda dodaje da je dalje uradio narednih šest priča bez mnogo napora ali da i dalje nije siguran da mu je to vratilo „osećaj za horor“.
Da ne držimo čitaoca u neizvesnosti: priče u Fragmenti strave su DOBRE i sve su bolje nego Futon, a za jednu ili dve bih rekao da spadaju u sam vrh Itovog rada u formatu kratke priče. Naravno, njegov „osećaj za horor“ se itekako vratio a što smo videli ne samo na primeru Granične zone, već i znatno pre toga sa izvanrednom adaptacijom romana Ningen Shikkaku koju je uradio 2017. i 2018. godine, primenjujući svoju horor ekspertizu na ključni tekst moderne japanske proze. O ovome sam opširnije pisao na ovom mestu povodom Stalkerovog izdanja te mange na srpskom jeziku.
Fragmenti strave, naravno, nisu monumentalno delo kao što je Ningen Shikkaku, pa ni duža i kompleksnija priča poput Black Paradox ili Tomie (o kome je plan da uskoro nešto napišem), već kolekcija kratkih storija fokusiranih na po jedan centralni motiv. Ovo su i manje obimni ogledi od onih u Graničnoj zoni, bliži radovima koje smo čitali u kolekcijama kao što su Venus in the Blind Spot ili Deserter. Ne postoji očigledna poveznica među njima u smislu metateme ili zajedničkog vremena ili mesta (sem što u dve priče imamo likove istih imena koji igraju iste „uloge“ ali nije jasno jesu li u pitanju zaista isti likovi ili, možda, nekakve njihove alternativne verzije iz paralelnih stvarnosti…) ali je vidno da se veliki deo njih bavi odnoso erosa i tanatosa, seksualizacijom horora i hororizacijom seksa, a onda u nekima to biva supstituisano (ili maskirano) odnosima unutar najbliže porodice. Ovo su priče sa MNOGO momenata u kojima se uglavnom muški kapacitet da se sačuva hladna glava kada krv krene u, khm, niže telesne regione prikazuje kao žalosno nedostatan a što kreira brojne porodične i društvene probleme, ali i sa prikazom fatalnih žena i psycho-girlfriend arhe/ stereotipa koji ne da izmiču kontroli nego odleću u stratosferu. I to stratosferu STRAVE. Naslovna strana, sa kompozicijom što izrazito podseća na Munchov Krik je svakako dobar sažetak emocije koju ćemo često viđati na stranicama ove kolekcije ali i koje ćemo sami imati. Hajde da sada na brzinu pogledamo šta ovde sve ima u ponudi:
Pomenuti Futon otvara kolekciju i ovo je najjednostavnija, najkraća i u neku ruku najbanalnija priča koja u centru ima mladi bračni par gde suprug Tomio u jednom trenutku razvija tako snažan agorafobični strah da ne samo da odbija da izađe iz stana – nažalost, statistički ne toliko retka pojava među mladim japanskim muškarcima – već sve vreme provodi u futonu (japanskoj tradicionalnoj prostirci/ vreći za spavanje u kojima spavaju i drugi likovi Itovih priča u ovoj kolekciji), pokriven preko glave. Supruga Madoka pokušava da mu izađe u susret i da se o njemu stara, nadajući se da će on prevazići ovaj strah i celu epizodu staviti iza sebe, ali što vreme više prolazi, Tomio kao da sve više tone u psihozu, govoreći o zlim duhovima koji lebde ispod tavanice. Naravno, jedne noći Madoka i sama počinje da vidi muževljeve „halucinacije“…
Futon je suštinski priča o muškom neverstvu i „šaranju“ izvan braka, ali prevashodno o krivici koju to ostavlja u muškarcu i od koje nema spasa. I dok je Itovo pripovedanje ovde zapravo dosta grubo, pogotovo sa „objašnjenjem“ na poslednjoj tabli – a što sugeriše da je zaista možda malo gubio „osećaj za horor“ – crtež mu je i dalje IZVANREDAN, sa prelepim mladim likovima ali i sa strahovito jakim prikazom halucinacija od kojeg bi Karl Gustav Jung ozbiljno, i sa poštovanjem, podrignuo.
Drvena misterija je, pak, zanimljiv spoj nekoliko tradicionalnih horor i folk-horor motiva smešten u mizanscen stare, tradicionalne japanske kuće sa jedanaest soba u kojoj sami žive otac i ćerka. Kuća, deo porodičnog nasleđa u kojoj su rođeni i otac i ćerka, je toliko lepa, stara i arhitektonski superiorna da je upisana kao deo japanske kulturne baštine i onda jednog dana u posetu dolazi mlada, pomalo misteriozna žena koja tvrdi da je studentkinja arhitekture i moli da joj se, iako još ne postoji zvaničan program poseta, omogući da malo pogleda kuću. Uprkos ćerkinom nećkanju, otac pristaje, malo iz osećaja dužnosti a malo i jer baca farove na mladu, privlačnu devojku sa luzibruksovskom frizurom i maznim, flertovanjem ispunjenim tonom komunikacije. Pa kada onda devojka zamoli da joj se dopusti da živi par meseci sa njima – jer joj se kuća EKSTREMNO dopada – i ponudi da kiriju plaća tako što će kuvati i čistiti za oca i ćerku, on i na to pristane iako ćerka nije baš oduševljena.
Jedna stvar, kako se to kaže, vodi ka drugoj pa se ćerka malo i navikne na kućnu pomoćnicu a kada se otac i gospođica Manami Kino na kraju venčaju, ona je skoro pa spremna da je gleda kao sasvim okej maćehu. Naravno, ni jedna priča u istoriji žanrovskog pripovedanja u kojoj postoji par maćeha-pastorka nije se završila dobro, pa tako i ovde imamo prliku da posmatramo studiju bizarnog seksualng fetiša i dalju disipaciju realnosti i njenu zamenu halucinantnim košmarom. Naravno, Ito ovde izvlači strašnu kilometražu kontrastiranjem greda i dasaka od grubog, neobrađenog drveta sa snežno belim, savršenim, nagim ženskim telom i erotski naboj ove priče samo služi da čitaoca dublje uznemiri.
Tomio: Crvena rolka nas ponovo vraća paru Madoka/ Tomio i temu muškog neverstva ali ovog puta predigre nema i priča je odvrnuta na jedanaest sve vreme. Centralni motiv je toliko jednostavan a toliko efektan da ne želim da ga prepričavam, čak ni nagoveštavam u ovom prikazu, reći ću samo da pogledate još jednom naslovnu stranu kolekcije i zapitate se ZAŠTO lik na ovom crtežu kao da svoju glavu steže šakama jako čvrsto.
Postepeni rastanak je po tonu mirnija priča, bez naglašenog psihoseksualnog centra, sa izrazitije melanholičnim tonom. Njen zaplet tiče se mlade devojke koja se udaje u veliku i bogatu porodicu i tamo ima problem da se prilagodi praktično aristokratskoj atmosferi, trudeći se da je tazbina prihvati ali stalno imajući utisak da nije dovoljno dobra, da je ignorišu, da je posmatraju kao nekog ko tu samo prolazi. Ovo je za nju dodatno stresirajuće jer se sama već godinama opseda time da će njen otac jednog dana umreti i da ona neće znati kako da nastavi sa životom posle svega.
Ito ovde majstorski kreira avetinjski puls priče koja na početku deluje kao obična socijalna studija a preokret koji stiže na kraju je emotivno jako težak i njegov pripovedni postupak njime rukuje odmereno, dajući likovima dostojanstvo i humanost.
Seckalica je možda i pomalo nesrećan prevod naslova naredne priče mada je već iz njene naslovne strane jasno da se ovde radi o „psycho-girlfriend“ stereotipu, još jednoj mladoj, lepoj ženi sa kosom nalik na Luiz Bruks, sumanutim osmehom na usnama i, uh, skalpelom u ruci. Japanski naslov priče, Kaibō-chan bi se kod nas najpre mogao prevesti kao „Slatka obdukcionistkinja“ što, priznajem, možda ne zvuči mnogo srećnije od „Seckalica“ ali je, mislim, bliže nameravanom kontrastu emocija koje taj naslov treba u čitaocu da izazove.
Ali dobro, lako je tuđim skalpelom gloginje mlatiti i sa tri godine zakašnjenja prevodiocu koji ovo nikada neće čitati deliti lekcije o tome kako je trebalo da radi svoj posao. Bitnije je kakva je priča a priča je STRAŠNA. Ito se ovde bavi seksualnim fetišom koji bi devet od deset lekara što gostuju u RTS ordinaciji ili kakvom drugom programu koji se bavi zdravljem okaraktersalo kao težak poremećaj mentalnog zdravlja, dok bi se onaj deseti naprosto prekrstio i otišao iz emisije da zove patrijarha da okadi ceo studio ako tu uopšte išta još može da se spase. Autor priče ovde ide do daske pa imamo mladu, privlačnu ženu koja ima fetiš disekcije i vivisekcije i pokšava da ubedi studente medicine na vežbama iz anatomje da seciraju nju umesto dostupnih leševa.
Ne samo da je ovde već sam motiv dovoljan da se prosečna osoba zgadi i bučno zalupi strip pre nego što ga baci u kamin gde pucketa vatrica od moćnih, muževnih cepanica, već Ito pokazuje i vezu između glavnog junaka – studenta medicine – i pomenute devojke koja seže još u detinjstvo i gde se uobičajeni prvi znakovi rađanja svesti o seksualnosti fatalno mešaju sa opsesijom smrću, otvaranjem tela, proučavanjem unutrašnjih organa. Kontrast ženske lepote – makar i sa psihotičnim prelivom – i strahota za koje nam se sugeriše da su unutar naših tela je grafički potentan čak i pre spleš stranice pred kraj stripa koja spada među najveličanstvenije i najviše uznemirujuće kompozicije što ih je Ito ikada uradio.
I Crna ptica u širem smislu obrađuje „psycho girflriend“ trope ali je ovde taj motiv stručno izmešan sa ruralnim hororom, folklornim hororom ali u izvesnoj meri i istraživanjem devijacija muškog odnosa sa svoji hraniteljkama i devijacija Edipovog kompleksa. Povrh svega, postoji i komponenta putovanja kroz vreme i Ito ovde sebi definitivno nije zadao lak zadatak. No, on se u svoj toj gomili motiva dobro snalazi pa i kada treba da nacrta pticu sa zubima a koja je istovremeno i, jelte, ljudska žena, to njemu lepo ide od ruke. Priče o nemoćnim muškarcima koji životno zavise od nege što im ih pruža posvećena i više nego zainteresovana ženska osoba nisu baš tako retke u hororu – ako ništa drugo čitali ste Kingovu Misery – ali Ito uspeva da ovom osnovnom konceptu da efektan osobeni preliv i tom folklornom osnovom i hrononautičkom dimenzijom stravu učini još (ironičnije) strašnijom.
Kad smo već kod Kinga, Magami Nanakuse je priča o devojci koja sebe smatra „čudnom“ pa i izopačenom, a dokaz za to joj je da se strašno loži na romane savremene spisateljice po imenu Magami Nanakuse a koji su, ti romani, puni likova što imaju nekakve neobične karakterne detalje. Kada devojka, Kaoru, dobije priliku da poseti spisateljicu u njenoj raskošnoj, velikoj kući u ruralnoj provinciji ona to prihvati oberučke ali znate već šta kažu za to da možda ne bi trebalo da susretnemo svoje idole.
Magami Nanakuse, naravno, nije ono što je Kaoru očekivala, naprotiv, neprijatna je, ekscentrična na načine koji nisu šarmantni kada ste vi na meti njenog ponižavanja i ismevanja, ali narativ se onda do kraja centrira na te neobične karakterne detalje koji signaliziraju „izopačenost“ i nisam siguran da svi slojevi što ih je Ito ovde ubacio u priču preživljavaju translaciju na drugi jezik i kulturu. Da bude jasno, ovde ne kritikujem ponovo prevodioca (nisam baš toliki gad) već mi se čini da se ova storija bavi vrlo specifičnim dimenzijama odnosa fandoma prema autorima (a o čemu Ito verovatno može da priča naširoko kao decenijama najpopularniji autor horor-mangi) i dimenzijama unutar samih autora koje mi izvan Japana ne poznajemo niti shvatamo šta tačno o njima ova priča treba da nam kaže. No, vizuelno ovo ima najmanje jedan LEGENDARAN momenat pa zavređuje svaku pažnju.
Zbirku zatvara Žena koja šapuće, iznenađujuće dirljiva studija o kompleksnosti ljudske, poglavito ženske prirode koja, ta studija, iako vizuelno ima jasne reference na japanski folklorni horor, zapravo stvarni užas drži u sasvim realističnoj, svakodnevnoj ravni. U prvom redu tu je devojčica koja ima mentalne probleme i čiji očajni otac prolazi kroz veliki broj personalnih asistentkinja pre nego što nađe onu koja može da joj zaista pomogne. Mentalni problem je „izmišljen“ ili makar prenaglašen za potrebe priče – devojčica je patološki neodlučna i doslovno za svaki izbor u toku dana kakve mi donosimo nesvesno upada u parališuću polemiku sa samom sobom – ali služi kao veoma dobra podloga za elegantnu, pa na kraju i potresnu priču o požrtvovanosti, partnerskom nasilju i pronalaženju autonomije u životu koji je praktično tamnica.
Fragmenti strave, dakle, Đunđi Ito koji nikada nije razočarao pa neće ni sada. Ako još niste pročitali ovu zbirku, a vi hop u najbližu knjižaru ili ako je to teško (jer mnogi gradovi u Srbiji više i nemaju knjižare) onda izvolite naručiti ga od Darkwooda. Anglofoni ovde imaju Vizovo izdanje u digitalnoj formi, a ako biste Vizovu štampanu i tvrdo koričenu varijantu, to ima na Amazonu. Pa uživajte.
