E, pa tako, da vidimo i na ovaj sveti datum, ima li šta lepo od novog metala. Mislim, znate već da ima pa je dobro da i ja, evo, kao nešto poklonim vama. Mada sam ja samo skupio linkove, naravno:
Blek metal! Drugi album Kanađana Hexenklad, nazvan Heathenheart je baš ono što bismo naručili kad dođemo kući posle napornog radnog dana u kome smo više puta propitivali same sebe za smisao postojanja. Kanađani tresu jako živ i energičan folklorni blek metal koji savršeno kombinuje distorzije i lep emelodije u jednu skladnu i prirodnu celinu. Meni je, kao i uvek, važno da je ovo energično i brzo pa mogu sa zadovoljstvom da prijavim da Hexenklad ne smaraju sa mnogo meditacija i kontemplacija a da, kada toga i ima, to obično dođe uz vrlo lepe folk-teme pa se lakše izguta. Fina ploča puna prvoklasnog metala:
https://hexenklad.bandcamp.com/album/heathenheart
A drugi album švajcarskih Lykhaeon zove se Opprobrium i u pitanju je izuzetno mračna, kavernozna ploča koja se bavi apokaliptičnim temama iz jedne cinične perspektive (pesme se zovu, recimo, Scorching the Wings of Destiny ili The Whorish Arrogance of Immortals), kroz dugačke, hermetične pesme iz kojih verovatno nećete pamtiti individualne rifove ili stihove već pre svega opštu atmosferu represije i košmarnosti. No, bend ulaže dosta napora u pisanje pesama i produkciju i ovo je vredno napora:
https://lykhaeon.bandcamp.com/album/opprobrium
Vrlo prolifični nemački jednočlani blek metal projekat, Voidcraeft, ima novi EP. Μισόσαρκος (Hater of Flesh) je kolekcija ružnih, nelagodnih pesama, ali ne u smislu da su ikako na tehničkom planu loše, naprotiv. Ovo je vrsno napisana i izvedena muzika gde je ružnoća izbor i odražava se u dementnom pevanju i disonantnim gitarama, ali ovaj momak ume da piše pesme koje i pored svega zvuče dobro, sa solidnom produkcijom i energijom koja se ne može poreći:
https://voidcraeft.bandcamp.com/album/hater-of-flesh
Indonežanski solo projekat Pejam zvuči intimno i emotivno na EP-ju A Nation Of Heartfelt. Ovo su dve pesme melodičnog, mada energičnog blek metala koji prelazi u te neke post-blek metal vode i ono gde Pejam nema skupu produkciju nadoknađuje se duševnim izvođenjem i iskreošću. Fin komad muzike:
https://pejam.bandcamp.com/album/a-nation-of-heartfelt-ep
Neaghi su još jedan izdanak bogate poljske blek metal scene, ovog puta sastav sa originalnim zvukom u kome je blek metal samo osnova. Album Whispers Of Wings je, recimo, ploča progresivnog blek metala, producirana vrlo čisto i sa puno tehničkih bravura, ali sa pesmama koje u osnovi imaju blekmetalsku napetost i energiju. Naravno, ovo je namenjeno mnogo široj publici nego što je blek metal pa album ima masu vrlo „rokerskih“ elemenata ali suštinski, uvek se tu čuje malo te klasične osnove. Zanimljivo i mom uhu vrlo prijatno:
https://neaghi.bandcamp.com/album/whispers-of-wings
Dejtonski blek metalci Stake Driver imaju novi EP i Summery Funerary Ritual je baš prijatan, letnji koktel možda ne baš HITOVA ali upečatljivih pesama sirovog blek metala koji na momente pokazuje i malo sofisticiranosti (teme i melodije u From Under the Cross, recimo). Ne dopada mi se preterano vrlo glasna produkcija ovog izdanja, ali Stake Driver zvuče ubedljivo i zabavno na ovom materijalu i uživao sam:
https://stakedriver.bandcamp.com/album/summer-funerary-ritual
Fini su blek metal sastav sa Maldiva i njihov EP, Cold In Our Hearts ima dve dugačke, melodične i meditativne pesme koje krasi taman dovoljno prirodan i sirov zvuk i poštena svirka da meni budu simpatične. Ovo će leći mladima koji vole melanholični blek metal ali generalno trese dovoljno žestoko za moje potrebe i, eto, preporuke:
https://finiofficial.bandcamp.com/album/cold-in-our-hearts
Ereskigal iz Londona na svom novom EP-ju, end, sviraju manje blek metal a više blackened grindcore. Što su manje bitne distinkcije a bitnije je da je ovo razbijački materijal sa masom sjajnih rifova i ubistvenim tempom. Sve zvuči jako tečno i moćno sa bendom koji opako poliva bez prestanka a jedina zamerka ide na to da je produkcija iako zapravo vrlo solidna možda za nijansu previše lišena dinamike da bi ovako pržačka muzika bila zaista idealno predstavljena. Ali kakvi bismo mi to bili ljudi da u svemu tražimo idealnost, Ereskigal su zapravo izvrsni, sviraju fenomenalno i iz sve snage i ovo je baš za šutku i lom:
https://ereskigalofficial.bandcamp.com/album/end
Srce su mi ove nedelje ukrali Krossfyre iz Barselone svojim black-thrash jurišom i fotografijom gitare u plamenu na debi albumu Rites Of Extermination. Ovo je muzika koja fino balansira potrebnu primitivnost i „glupost“, odnosno neposrednost ove vrste meala sa sofisticirano napisanim pesmama i kvalitetnom izvedbom. Kada se na to doda lep, svetao i ne prenapucan zvuk, Krossfyre su bend koji možete slušati u svako doba dana i uživati u prvoklasnom metalu što ujeda i prži a opet je umiljat i drag. Sjajan debi:
https://krossfyre.bandcamp.com/album/rites-of-extermination
Prelazimo na sporu, tešku i šmekersku muziku, tj. doom, stoner, psihodeliju… Bottomless su iz Italije i kažu za sebe da ne sviraju „ništa osim neukaljanog doom metala“ što je već samo po sebi lepo. Debi album, jednako nazvan Bottomless pokazuje pedigre ove ekipe od koje neki članovi sviraju u odličnom sastavu Messa, pa je album pun odličnih rifova i mračne atmosfere, a da sve to ima lep gruv i dinamiku. Pevač je možda mogao da bude za nijansu energičniji ali pošto je muzika snažna i glasna, njegova relativna uzdržanost ne kvari utisak na neki bitan način. Deset pesama na ovom albumu zaista pružaju lepo doom metal iskustvo za svakog ko voli težak rif i gazeći ritam a da su oni uklopljeni u prijatan, kinetički gruv. Vrlo fino:
https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/bottomless
Belgijski Absynth takođe svira doomčinu na albumu Plèbe 2178 ali ovo je mnogo manje gruverski, mnogo više mučno i hipnotički, sa elementima drone metala i pesmama koje traju jako dugo, idu jako sporo i iznuruju slušaoca ponavljanjem i psihodeličnim solažama. Ovo, da ne bude zabune, sve pričam u pozitivnom smislu, Absynth ispunjavaju onu mazohističku potrebu u mojoj duši da budem izložen muzici koja je spora, primitivna, tupa i bolna ali koja je i pored svega toga – prijateljska. Ove distorzije nisu sa ovog svijeta i zato ih i treba, er, dizati:
https://absynthdoom.bandcamp.com/album/pl-be-2178
Grci Mad Shaman kao i skoro svi Grci koji sviraju desert rock, zvuče odlično. EP Millions of Miles ima tri pesme jake distorzije, šmekerskih vokala, jakog ritma i generalno jedne zaokružene, potpuno zrele forme. Mad Shaman u toj formi ne nude bogznašta novo ali ove tri pesme su upakovane u izvrsnu svirku i kvalitetan zvuk tako da nemam nekih ozbiljnih zamerki:
https://madshaman.bandcamp.com/album/millions-of-miles-full-ep-2021
Argentinski Vanpusher su odlični na istoimenom EP-ju koji donosi šest pesama bluziranog i vrlo gruverskog stoner roka. Bend ima odličan zvuk, sa majstorski upotrebljenim efektima na gitari, ali i meljućom ritam sekcijom koja razume dinamiku i, jelte, gruv. Najekscentričniji element muzike je pevanje koja ide na rokersku, cool sirovost ali zvuči i prilično neobično sa čudnim engleskim naglaskom. No, ovo je simpatičan sloj muzike koja osvaja šarmom i hipnotiše već pomenutim gruvom, tako da je sve u redu.
Švedski Cavern Deep na svom istoimenom debi albumu zvuče kao da su krenuli da sviraju doom ali ih je nešto u međuvremenu rastužilo. Hoću reći, ovo nije doom metal kao saundtrak za veštičije obrede i ’70s horor filmove, nije masna, bluzirana, nestašno fazirana igrarija, pa ni tipično gotski, atraktivan imaginarijum, već imamo posla sa intimnom, emotivnom, pa skoro zaista „emo“ pločom. Naravno, doom komponenta je važna, ovo je sporo i heavy (dobar, dinamičlan mastering veoma lepo leži uz miks) a tužno, naričuće pevanje preko valjajuće muzike iako podseća na folk muziku koliko i metal, ume lepo da se uklopi. Kada se sve sastavi na pravi način, recimo u majestičnoj Waterways sa svojim raspevanim refrenom, Cavern Deep su izvanredni. Ostatak vremena su svakako interesantni ali ovde treba malo i izdržati dugačke pesme koje ponekad deluju kao da su dugačke zato što to tako u doom metalu mora… No, album je sa svojom lavkraftovskom koncepcijom i dobrim zvukom svakako vredan da se čuje:
https://caverndeep.bandcamp.com/album/cavern-deep
Filadelfijski Witching su u Maju otišli u studio i snimili živu sesiju, hate5six X Studio 1935 Live Session i ovo je zaista živo-zvučeći materijal u kome je naglasak na gruvu. Doom metal koji ovaj bend svira kombinuje melodične gitarske linije sa vritšećim pevanjem vokalistkinje Jacqui, ali su i kompozicije raznovrsne i kombinuju dosta različitih metal formi, uključujući thrash ili death elemente koji se lepo uklapaju uz mračni i emotivni doom. Zvuk na sesiji je na taman dobrom mestu između sirovsti i studijskog kvaliteta pa ovo, uz cenu od koliko biste da vi date, vredi poslušati:
https://witching.bandcamp.com/album/hate5six-x-studio-1935-live-session
Sardinijiski Electric Valley Records nastavlja da radi ono što najbolje radi – da izdaje fantastične psihodelične lo-fi doom bendove iz „trećeg“ sveta. Na programu su ove nedelje Kostarikanci Crypt Monarch čiji EP, The Necronaut pakuje samo tri pesme u tridesetšest minuta. I to je baš ono što mi treba: sporost, lepljivi rifovi, težina, a uz sve to jedan osećaj spontanosti, lepršavosti, sugestiju da je muzika snimljena odjednom, bez studijskog peglanja i dotezanja, da je ovo produkt stvarne ljudske potrebe i najboljeg što ta potreba može u ovom trenutku da iznedri. Odlično izdanje koje pomera mozak iz ležišta i resetuje paletu ukusa:
https://evrecords.bandcamp.com/album/crypt-monarch-the-necronaut-2
Rusi Stonemongers su na zanimljive načine izmešali stoner rok, psihodelični rok, malo drone eksperimentisanja i energičnog progresivnog roka na EP-ju Join the Trip! Muzički je ovo prilično izmešano i nikad ne znate šta će sledeće da se desi, pogotovo što su pesme instrumentalne i ne zanima ih ikakvo držanje strukture strofa-refren, pa to može da deluje i pomalo neusmereno, ali kompozicije su pune dobrih momenata i vredi ih poslušati a bend i omogućava da ovo platite koliko želite:
https://stonemongers.bandcamp.com/album/join-the-trip
Planet of the Dead sa Novog Zelanda sviraju sasvim prijatan „kosmički sludge metal“ i na svom drugom albumu, Pilgrim, pevaju i o Dini Franka Herberta, a što je dobar tajming s obzirom na relativno skoru premijeru filma. Album je lepo produciran, sa dosta dinamike, tvrdo odsviran, ali sa dosta gruva, a brojne reference na različite naučnofantastične filmove (uključujući Aliena ili Robocopa) nisu naročito nametljive i ne dodaju bogznašta muzici ali joj ništa ni ne oduzimaju. Uredno, prijatno, gruvi:
https://planetofthedead.bandcamp.com/album/pilgrims
Brazilski duo Aphotic Spectre nastao je prošle godine i već ima prvi album, Væneration i, ako volite funeral doom, pa, ovi momci nude sasvim originalnu verziju istog. Album je zapravo po tempu i trajanju pesama blizak funeral doom metalu, ali se uobičajeni death vokali i tužne gitarske melodije ovde smenuju sa deonicama koje imaju mnogo više „post metal“ šmek. Pesme ovde rutinski valjaju kombinaciju horskog, melodičnog pevanja i „pravog“ funeral dooma, a što, neiznenađujuće, zvuči odlično. Vrlo osvežavajuće izdanje i bend na koji vredi obratiti pažnju:
https://aphoticspectre.bandcamp.com/album/v-neration
Nijemci Lizard Fist toliko vole svoje ime da su i drugi album nazvali isto tako, samo su dodali „II“. Ali dobro, zaista jeste dobro ime a i muzika, napeti, distorzirani sludge metal, vere mi, nije rđava. Lizard Fist znaju kako da napišu pesme koje imaju gruv i tenziju, ne udarajući iz SVE snage SVE vreme ali kanališući prijatnu nelagodu i najavljujući eksplozivna razrešenja. Fin album a plaćate ga koliko hoćete. Jako dobar dil:
https://lizardfist.bandcamp.com/album/lizard-fist-ii
Smoke je popularno ime među bendovima koji sviraju stoner rok, iz jasnih razloga, a najnoviji takav dolazi iz Bafala sa svojim prvim demom, naslovljenim skromno, Demo I. Ali ovi ljudi zaslužuju jako mnogo pažnje jer pričamo o PRVOKLASNOM modernom hard-roku/ stoner roku, sa muzikom koja je ne samo gruvi i odlično snimljena već i odlično napisana, sa sasvim formiranim pesmama koje nemaju samo dobar rif ili refren ili gruv nego SVE. Najvažnije, bend već ima izražen karakter i identitet i što se kaže, prepoznali biste ih u masi drugih stoner bendova bez ikakvih problema. Ovaj odlični materijal sa jedanaest pesama se daje za koliko vi želite da ponudite pa ne propustite, u pitanju je sjajan album.
https://smoke10.bandcamp.com/album/demo-i
Santaga iz San Hozea u kaliforniji zvuče vrlo raspoloženo na albumu nazvanom Self Tifled, odnosno Santaga. Od omota koji mažira Santanu na duhovit način pa do muzike koja je spoj stoner roka i panka, Santaga su bend koji očigledno zna šta radi i ima puno energije i veštine da to i uradi. A time je više iznenađujuće kad pročitate da je jedan od gitarista praktično dodat u bend tokom snimanja. Ne čuje se tu ikakva frikcija i ovo su kratke, ekonomične, gruverske pesme dobrog zvuka i opipljive energije. Rokenrol:
https://santaga.bandcamp.com/album/self-titled
Ajdemo sad na thrash, crossover, hardcore punk, grindcore itd. Cold Beer, Space Dick je ime prvog albuma francuskih Thrashtalk i, jelte, taj naslov albuma sugeriše da su u pitanju Francuzi isto koliko ime benda sugeriše thrash metal. Ovo je pomalo i krindži kad slušate tekstove jer se Thrashtalk trude da imaju cool uličarsku pozu dostojnu kasnih osamdesetih a što baš ne ide kad vam maternji jezik nije engleski. No, svirka je dobra i ovo je album prijatnog old school thrashcorea koji bih rado vrteo na kakvoj olupanoj kaseti 1988. godine i ne i mi smetao čudan naglasak pevača i ti bezvezni tekstovi. Lepo, pa makar i glupo (EDIT: i izbrisano sa interneta u međuvremenu tako da, džaba klikćete…):
https://thrashtalk50.bandcamp.com/album/cold-beer-space-dick
Česi Exorcizphobia pored komplikovanog imena imaju i puno talenta i veštine da proizvode odličan thrash metal. Njihov četvrti album, Friend Of Lunacy je izrazito dobro snimljen i odlično odsviran primerak istočnoevropskog thrash metala koji se oslanja na proverene i čvrste formule kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, nudeći urednu svirku i promišljeno napisane pesme. Exorcizphobia ne obaraju brzinske niti, er, „sirovinske“ rekorde, ali njihova muzika ide napred brzo i isijava puno energije, sa odličnim rifovima i pevačem koji je vrlo upečatljiv. Vrlo impresivna ploča, preporućena svakome ko voli, recimo, Sacred Reich:
https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/friend-of-lunacy
Garažni spid metal koji sviraju bristolski Grave Altar je u odličnoj formi na novom EP-ju, Hell’s Necromancer. Ovo je vrlo u modusu ranih osamdesetih sa brijućim rfovima, visokim tempom i napaljenim vokalima a jeftina produkcija ne prikriva kvalitet same svirke. Bend pored dve svoje pesme (koje su odlične) obrađuje i po jedan klasičan komad od Sepulture i Slayera (ali bez soliranja pošto je ipak previše tražiti od nekoga da skine Kerija i Džefa) pa je ovaj EP time još lepši a bend ga i daje za koliko sami ponudite. Obavezno:
https://gravealtar.bandcamp.com/album/hells-necromancer
Njemački Eradicator svoraju svoj malo staromodni ali dopadljivi thrash metal sa dosta uverljivosti i kvalitetne produkcije na albumu Influence Denied. Ovo je peti album za ekipu u dvanaest godina pa se čuje jedan profesionalni kvalitet i u svirci ali i u strukturi pesama i kogod voli melodičniji, skoro progresivni thrash metal koji i dalje ne gubi ništa na brzini i energiji, svakako treba ovo da posluša:
Španci ZUTIK! na svom albumu ...Hiltzea Zor zvuče vrlo prijatno svirajući jedan blago metalizirani hardkor pank koji je mogao biti snimljen i osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je brzo, energično, onako organski odsvirano bez neljudske kompjuterske preciznosti, sa pevanjem na španskom i aranžmanima koi nisu uvek „prirodni“ ali su time još više, jelte, ljudski. Ovo me malo podseća i na domaće bendove iz onog vremena, recimo Motuus, pa mi je tim draže:
https://zutik.bandcamp.com/album/hiltzea-zor
Beyond Salvation iz Mančestera sebe nazivaju thrash metal bendom ali njihov EP Reascension ima i dosta hardcore elemenata, pogotovo u „uličarskom“ stilu pevanja i dosta moshcore delova u pesmama koje su srednjeg tempa i nabadačke. Dakle, stilski, ne nužno sasvim po mom ukusu ali Beyond Salvation sviraju izvrsno, pišu dobre pesme i producirani su sjajno. Dve pesme, funta i po, vredi poslušati:
https://beyondsalvation.bandcamp.com/album/reascension
Teksaški Shellshock su, pak, krosover sastav koji isto ima izraženu nabadačku „hardcore“ komponentu u svom zvuku pa njihov EP, Damage Control ide sporije i teže nego što sam se ja ponadao. No, ovo je puno dobrih rifova i solaža a i ne ide zaista mnogo sporo pa se lepo sluša. Dobra produkcija, dobar kvalitet pesama, plaćate koliko hoćete, pa ako volite Agnostic Front ili Pro Pain, poslušajte:
https://shellshocktx.bandcamp.com/album/damage-control
Još malo metaliziranog hardkora nam stiže ovog puta iz Kranja. Sakrabolt su svoj drugi EP (demo?) nazvali Demokaos i ovo je vrlo dopadljivo, sa odličnim mošerskim gruvom i energijom kojoj uopšte ne smeta jeftinija produkcija. Četiri pesme jakih rifova, nabod-vokala i razbijačkih bubnjeva a sve to platite koliko hoćete, pa ako to nije najbolji od svih svetova, ja ne znam šta bi bio:
https://sakrabolt.bandcamp.com/album/demokaos
Band of Bastards je hardkor pank bend sastavljen od članova …And You Will Know Us By the Trail of the Dead i Sparta a njihov prvi album, Delete.Repeat. je, pa, kao da slušate nešto nastalo u vreme kada su Minor Threat, 7 Seconds, Gorilla Biscuits i Youth of Today bili kraljevi. I mislim, kraljevski je, brzo, čukački, pozitivno, razbijački. Faking pank rok što bi rekli matorci:
Danci Pestigor zvuče vrlo dobro na EP-ju Nurgle’s Rot, mešajući razjareni lo-fi pank sa odličnim ženskm vokalom i trešerski metal, u pesmama koje su „metalkor“ onako kako ga ja shvatam (verovatno najpogrešnije moguće, kažete vi i verovatno ste u pravu). Lo-fi, dakle, ali odlično. Tri pesme, puno sreće.
https://pestigor.bandcamp.com/album/nurgles-rot
Londonski Armed Response Unit su izvrsni na albumu Serfs Up koji su snimali više od deset godina. Naime. Gitare i bubnjevi su snimljeni još 2010. godine da bi album bio dovršen tek ove. No, isplatilo se čekati, jer je Serfs Up sjajan koktel superbrzih, fantastično energičnih, jako dobro napisanih pesama koje u trajanja često ispod minut spakuju solidno kompleksne aranžmane što su pritom prirodni i zvuče kao „normalan“ hardcore thrash radije kao nekakva eksperimentalna muzika. Odličan songrajting, vrhunska svirka i jako dobra produkcija, album za ne propustiti:
https://armedresponseunit.bandcamp.com/album/serfs-up
Šveđani Exil RAZBIJAJU na albumu Warning koji zvuči kao da ste uzeli nekakav američki hardcore punk klasik iz 1983. godine i napravili ga danas, sa kvalitetnom studijskom produkcijom i nivoom svirke koji uzima u obzir četiri decenije razvoja žanra. Teško mi je da ovo nahvalim dovoljno, Exile su fantastično oživeli klasičan zvuk a da ne zvuče kao imitatori ili, nedobog, plagijatori, a pesme su napisane izvrsno, odsvirane autoritativno, snimljene perfektno. Ne propustiti:
https://armageddonlabel.bandcamp.com/album/warning
https://exilhardcore.bandcamp.com/album/warning
Indonežanski Tsunami svira hardcore thrash sa malo grindcorea na EP-ju Self Titled i ovo je šest pesma udaračkog, sprinterskog hardkora koji nema skupu produkciju ili naročito različite pesme, ali je iz srca, snažan, brz, nervozan, i sve zvuči baš kako treba za prvo izdanje ovakvog sastava:
https://grafisgelaprecs.bandcamp.com/album/self-titled
Mark Sinestra je deathcore kvartet iz Gvadalahare koji svira prilično po mom ukusu. Ne znam tačno šta je u njihovom prvom EP-ju, The Black Horns što mi se sviđa više nego muzika većine njihovih kolega – ali verovatno je to dosta visok tempo, odsustvo melodičnijih metalcore elemenata i propisan death metal mosh radije nego prosti breakdown delovi. U svakom slučaju Meksikanci su mi odlični, sa dobrom produkcijom i poštenom, žustrom svirkom:
https://marksinestra.bandcamp.com/album/the-black-horns
Sonic Slaughter je vrlo preteći naziv albuma ali Poljaci Scumeater zapravo sviraju vrlo prijatan deathgrind sa razgovetnim zvukom, lepim rifovima, solidnom produkcijom i prijemčivim gruvom. Kako to u Poljskoj već umeju. Trinaest pesama a daunloud košta koliko VI odredite – ja tu vidim samo pobedu na svakoj strani:
https://scumxeater.bandcamp.com/album/sonic-slaughter
I Brazilci Guro prže solidan deathgrind na svom drugom albumu, Missa Profana. Ovo je producirano nešto sirovije i puno disonantnih gitarskih tema te blek metalskog pevanja, a aranžmani su maštoviti pa pomalo i eksperimentalni tako da je u pitanju jedna nestandardna i vrlo interesantna grindcore ploča. Poslušati:
https://guro1.bandcamp.com/album/missa-profana-2
Eelnoc je, koliko shvatam jednočlani bend iz Denvera čiji album, Lakes and Endless Roads počinje sporom, gruvi, emotivnom post metal pesmom i čovek pomisli da zna kako će ostatak kompozicija zvučati, ali… čovek se prevari. Eelnoc ima još tih emo-metal komada na albumu ali ovde ima i puno tvrdog, hermetičnog sludge metala, pa i blackened grind momenata. Za svakog ponešto, dakle, a ovo je i vrlo pristojno produciran materijal s obzirom na to da pričamo o maloj, jeftinoj ploči. Vrlo solidno:
https://eelnoc.bandcamp.com/album/lakes-and-endless-roads
Why Im Dead iz Indijane svoju muziku naziva screamcore i to je pošteno. EP How to Handle the News, While Sailing Through Confusion ima tri pesme udaračkog, pomalo matematičarskog grindcorea sa mnogo vrištanja ali i sa solidnom idejom kako da pesme koje su kompletno u kulminaciji traju po minut i po i budu dobre. Produkcija je čak, iznenađujuće solidna pa ovo izdanje preporučujem za slušanje i, po ceni od svega jednog dolara, kupovinu:
https://whyimdead.bandcamp.com/album/how-to-handle-the-news-while-sailing-through-confusion
Poljski Misguided na istoimenom albumu meša grindcore, i recimo sludge i post metal u kompozicijama koje idu malo brzo, malo sporo, trudeći se da budu mučno-upečatljive i energično-emotivne a da ne ispadnu, jelte, „emo“ Solidno to ide, Misguided su dobri muzičari i samo blaga monotnonost materijala može da vas malo zabrine, ali opet – ovo je album napravljen da bude ujednačen i pomalo hipnotički nastrojen tako da je sve to deo plana:
https://misguided0.bandcamp.com/album/misguided
Bad Gateway iz Albukerkija sviraju prljav, bučan i meljući deathgrind na EP-ju Circulatory i ovih pet pesama traju jedva preko šest minuta, sa sve muljavim rifovima, užasnim vokalom i svim onim što volite kod ovakve muzike. Naravno da se ovaj, zapravo lepo producirani materijal, prodaje za koliko date i meni je vrlo prijao:
https://badgatewaynm.bandcamp.com/album/circulatory
Trepanation Recordings je britanska etiketa posvećena ekstremnom, eksperimentalnom i progresivnom metalu, pa njihova kompilacija Trepanned – Volume Two za svega tri funte nudi pedeset bendova sa različitim idejama o ekstremnosti, progresu, eksperimentu. Ima ovde sjajnih pesama a verujem da ono što je sjajno vama možda i nije isto što i meni u čemu i jeste lepota ovakvih projekata. Obavezno poslušati:
https://trepanationrecordings.bandcamp.com/album/trepanned-volume-two
A sada death metal. Crystal Colossus je jednočlani bend iz Kolčestera u Engleskoj i Mike Holmes koji sve ovo piše i svira je vrlo talentovan čovek. Novi EP, Calamity Season je prijatna smeša gruverskog death metala i gitarske progresive, producirana vrlo solidno i mada Crystal Colossus ima element tog u sebe zagledanog, malčice insularnog pristupa svojstvenog jednočlanim bendovima, ovo su dobre pesme i generalno veoma lep materijal pun interesantnih momenata:
https://crystalcolossus.bandcamp.com/album/calamity-season
Commencement sa Floride na svom prvom EP-ju, The Fortress of Fear donose pravi haos fontova na omotu ali i dve pesme prljavog, distorziranog, mračnog, low rent death metala. Dva momka koji ovo sviraju imaju puno iskustva u lokalnim death postavama pa je i The Fortress of Fear vrlo vešto sročan materijal koga tehnički kvalitet izvedbe i neke lepe ideje u samoj muzici sprečavaju od toga da bude samo generički, readymade death metal sa Floride. Ovo ima puno gruva, zanimljiv harmonski rad i prljavu a idealnu produkciju, pa sam ja vrlo zadovoljan:
https://metalcultistmedia.bandcamp.com/album/the-fortress-of-fear-ep
Meksički Grotesque Deity imaju vrlo težak, lepljiv zvuk koji pokazuje prilične simpatije prema švedskim death metal uzorima. Nema ničeg lošeg u tome pa drugi album ove ekipe iz Meksiko Sitija, Dark Arts of Torture and Pleasure, dolazi kao melem na ranu pod uslovom da je rana metafora za nedostatak bendova poput Dismember u vašem životu. Grotesque Deity su vrlo solidni u tome što rade, plus znaju i da napišu i da odsviraju i da produciraju materijal tako da podseća na već pomenute švedske uzore i mada ne dobijaju ni malo poena za originalnost, ovo je dobar album:
https://grotesquedeity.bandcamp.com/album/dark-arts-of-torture-and-pleasure
Transantlantski death metal duo Reign Of Terror je od 2017. godine do danas izbacio čak pet albuma a sada, sa EP-jem The Final March najavljuju odlazak pevača Oscara. Ovo je greota jer se i na ovom izdanju čuje odlična hemija između njega i autora muzike, Jeretha, pa je The Final March gorkoslatka kolekcija solidnih lo-fi death metal himni koje gaze napred marševskim korakom i uživaju u tom svom prljavom gruvu. Uživaćete i vi, pogotovo uz cenu koju sami definišete ako se odlučite na kupovinu:
https://reignofterrormetal.bandcamp.com/album/the-final-march-ep
Misery Index su upravo izbacili kompilaciju neobjavljenih snimaka, remiksa, demo verzija itd. nazvaniu Coffin up the Nails. Ako volite njihovu gruversku, politički osvešćenu varijantu deathgrinda, ovde ima mnogo lepih pesama (uključujući obradu Nailbombove Wasting Away, kao i moj personalni favorit, Traitors), pa nećete pogrešiti. Misery Index su uvek odlični a raznolikost materijala koji je ovde u ponudi je vrlo zdrava:
https://miseryindex.bandcamp.com/album/coffin-up-the-nails
Nijemci Temple of Dread su mi se sa svojim jurišnim, jednostavnim a srčanim death metalom dopadali još prošle godine, a drugi album, Hades Unleashed je baš dobar, rafinirajući njihov pristup i još poboljšavajući zvuk (mada ne umanjujući zaista glasnoću sa kojom se ovo masteruje). Rafiniranost se ovde očitava u tome da su pesme naoko jednostavne ali zapravo sklopljene tako da zvuče prirodno i ekonomično, usmerene da isporuče glavnu temu uz maksimalnu štetu. Opasan program surovog čukanja i siguran hit za letnju sezonu:
https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/temple-of-dread-hades-unleashed
Nizozemski Caedere na svom albumu, Eighty Years’ War (Dutch War of Independence) govore o ratu iz šesnaestog i sedamnaestog veka koji su povele pobunjene zemlje danas poznate i kao Belgija, Nizozemska i Luksemburgija protiv vladavine Felipea Drugog, tadašnjeg španskog kralja, i, kao što možete da zamislite, nije to bilo baš udobno ni za koga, ali se katolička vlast u Evropi barem malo smanjila na kraju. Elem, muzika na ovom, četvrtom albumu momčadi iz Haaksbergena je kvalitetan, mesnat death metal koji, bez obzira što je to zaista prelako poređenje, mogu da preporučim svima koji vole Sinister. Caedere ne ZVUČE kao poznati zemljaci ali imaju isti Down-to-Earth pristup death metalu sa pesmama koje su mošerske, gruverske i brutalne u razumnoj meri. Naravno, NEKOM će ovo biti i malo monotono jer sve ume da zazvuči malo slično ali Caedere se trude oko sekvenciranja ploče i album je prijatan za slušanje:
Ah, novi EP Hideous Divinity, kao naručeno! Znameniti italijanski tech-death majstori na ovoj ploči sa dve pesme, pod naslovom Sinful Star Necrolatry zvuče sjajno, pogotovo što je ovo zapravo njihov prvi demo iz 2007. godine, sada široko distribuiran i ovo je superkvalitetan brutalni death metal koji dosta, priznajem, podseća na Hate Eternal, ali zar je TO nekakva zamerka? Hideous Divinity su ovde već veoma formirani i samo će im ostati da malo rafiniraju svoj pristup death metalu, ali ove dve pesme su sjajne i druga, As Flesh Gospelled Pure Hate je zapravo već bila na njihovom prvom albumu pa je gušt slušati je ovde u nešto sirovijoj formi. Ali da se razumemo, ovo nije sirovo, uopšte, već vrhunski:
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sinful-star-necrolatry
Prognostication iz Misurija deru vrlo ozbiljan prog-death metal na albumu Collapse. Ovo je šest podugačkih, pažljivo napisanih pesama sa puno „tehničkog“ kvaliteta ali i sa dosta duše pa i emocije. Muzika je raznovrsna, svirka jako impresivna a bend ima i element divljačke, nepoćudne energije koji je jako bitan da se sve ne pretvori u nekakav sterilni studijski rad. Odlično:
https://prognostication.bandcamp.com/album/collapse
Dvočlani death metalci Moist iz Indijane su me kupili u prvoj sekundi EP-ja Under the Influences jer je ovo kompilacija obrada bendova koji su uticali na ovaj sastav a prva pesma je Liege of Inveracity od Suffocation, pesma koja je izmislila slamming death metal i koju Moist sviraju FANTASTIČNO. Što se kaže prvo pa transrodno, ljubi ga majka! Tu su i Death, Deicide (i to baš Dead by Dawn, kao da su znali!!!!), Morbid Angel (i to baš Maze of Torment, kao da su znali!!!!) i In Flames pa ovaj odlično odsvirani i dobro producirani EP koji se daje po ceni od koliko vi želite nikako ne treba zaobići:
https://moistslam.bandcamp.com/album/under-the-influences
Ne znam u koji bih žanr stavio Broder iz Kopenhagena jer ova dva Danca prave nesvetu buku što ulazi u brojne metal i nemetal žanrove – death, black, drone, sludge, noise, uh, punk… Što kažu, ju nejm it, dej did it. Novi EP, Det højes smed ima čak devet pesama lo-fi krljačine koja nije ni glupa ni generički spravljena, već, onako, smišljeno primitivna i zapravo inspirativna. A sve to presecano ambijentalnim/ dron pasažima. Meni ovo odlično jer ljudi umeju da skoro amorfnu masu buke pretvore u upečatljive teme i rifove a da ne izgube tu jaku primitivnost koja nosi veliki deo šarma:
https://vesterkjaer.bandcamp.com/album/det-h-jes-smed
I pensilvanijski Blood of Raui’Ahn su manje-više neuklopljivi u žanrove jer ono što čujem na EP-ju 600 Days of Bloodshed jedva da bih opisao kao blackened noise ako bi mi neko stavio pištolj na čelo. Ali, mislim, dobro je, ovo je muzika ultimativnog nihilizma, ali uspeva da ima taman toliko topline i neposrednosti da me uvuče i natera da slušam, radije nego da zatvorim tab i pređem na nešto drugo. Možda su to ti bubnjevi koji zvuče kao mitraljez, možda neljudski vokali, možda gitare koje su nerazaznatljive, možda ceo taj prenapucani, lo-fi zvuk, tek, Blood of Raui’Ahn su kao nekakav pank-Portal i to je meni dovoljno:
https://rauiahnkvlt.bandcamp.com/album/600-days-of-bloodshed
Siđimo sad u prijatne krajeve klasičnog heavy zvuka. Rage and Fire su portugalski bend čiji demo 1986 + 35 označava uglavnom to da sviraju muziku koja bi 1986. godine zvučala apsolutno savremeno a da, eto, tri i po decenije kasnije ima časih ljudi koji to vole. Pričamo o heavy metalu na granici power metala, epskom, melodičnom, onako, herojskom kako i treba da bude, negde između Manowara i ranog Anthraxa i meni to naravno pogađa sve potrebne žice u srcu. Rage and Fire su naprosto iskreni i vole ovaj zvuk a, bogami i umeju da ga prave, te produciraju. Ako EP kupite dobijate i odličnu obradu WASP-ove I wanna be somebody, a što je divan bonus (koji možete čuti i u donjem JuTjub videu):
https://rageandfire.bandcamp.com/album/demo-1986-35
Vrlo je lepo što je švedski gitarski bog, Yngwie Malmsteen svoj novi, dvadesetdrugi album, Parabellum stavio ceo na JuTjub jer tako mogu da ga čujem i ja, samo marginalno zainteresovan za Malmsteenov autput. Mislim, naravno da volim što Malmsteen postoji ali njegova muzika je meni više da se ČUJE, manje da se SLUŠA, ako me razumete. No, nisu svi nadrndane starkelje poput mene pa vredi ukazati da je Parabellum ozbiljan povratak Malmsteenovoj neoklasicističkoj formi, album masterovan šokantno dinamično i živo pa Yngwijevo sviranje zvuči prirodno i skoro ranjivo, te kad ga čujete da sipa sulude skale i citira dela klasične muzike u superbrzini, sve ima jednu ljudsku dimenziju i ne zvuči kao napravljeno u kompjuteru. I, da se ne lažemo, ja u metalu obožavam brzinu i kurčevitost pa mi je i Parabellum u celini vrlo pozitivno preduzeće:
Italijanski Metal Detector su simpatični na EP-ju Maximum Overdrive, nudeći klasičan mid-tempo hevi metal koji peva o kolima i, er, ratovanju na okeanu. Ako se apstrahuje česta boljka italijanskih bendova koji pevaju na engleskom (jak naglasak), te urnebesno montirana promo fotka, ovo je vrlo dopadljiv, odlično produciran materijal koji će se dopasti old school publici:
https://metaldetektor.bandcamp.com/album/maximum-overdrive
What the? Mordred JOŠ postoje? Kako? Zašto? Bend je svoj poslednji legitiman album izbacio 1994. godine a i tada je delovalo da ekipa što je osamdesetih bila kating edž pokušava da pronađe malo stare slave. No, iznenađujuće, novi album, The Dark Parade je, pa, solidan. Mordred su bili jedan od originalnih funk metal bendova, samo što je kod njih to podrazumevalo i mešanje hip-hop i thrasha pa je i novi album, na moje veliko iznenađenje, prilično sigurna i energična kombinacija ovih stilova. Ne sad da mi se ovde sve dopada, ali Mordred demonstriraju dosta živosti i osobene energije, sa sve nekim staromodnim elementima (repovanje, skrečovanje) koji ne kvare genralni kvalitet pesama i izvedbe. Evo, baš sam se iznenadio:
https://mordred.bandcamp.com/album/the-dark-parade
Argentinci Tantra sviraju vrlo old school sleaze metal na svom, pretpostaviću debi albumu Afrodisíaco. Ovo i zvučno podseća na osamdesete sa produkcijom koja nije skupa ali sa prilično pročišćenim, dinamike lišenim zvukom koji svemu daje malo te „sintetičke“ dimenzije koju su znali da imaju slični bendovi osamdesetih. No, ovo je, ako ste rasli uz Kerber ili, uh, Loverboy, ponuda za vas, sa svojim popičnim melodijama i samo blago distorziranim, rokerskim izvedbama:
Brazilski Gueppardo su, pak, bliži mom ukusu sa svojim epskijim pristupom heavy metalu. I Am The Law im je treći album i mada i ovde pričamo o srazmerno radio-friendly muzici, sa melodičnim refrenima i ajmo-ruke-gore momentima u svakoj pesmi, Gueppardo su više „metal“, sa naklonima Diu ili sličnim pravovernim ikonama osamdesetih. Bend pritom piše vrlo dobre pesme, ima kvalitetne solaže, karakternog pevača i zvuči jako usvirano. Preporuke:
Peruanci Hyena zvuče mnogo slatko na snimku Live at Sanctuary koji je, iako sniman uživo, zapravo snimljen u studiju, bez publike. Naravno, da je šteta da nema publike, ali bend makar ima živ i dinamičan a čist i kvalitetan zvuk koji paše njihovom old school heavy metalu. A koji, dalje, veoma paše meni. Hyena su ekipa koja svira u maniru energičnog, prljavog, ali melodičnog i hitoidnog NWOBHM-a, nalik na rani Iron Maiden ili Tygers of Pan Tang ili, kapirate već… Bend ima tačno idealan odnos eksplozivne energije i melodičnog, himničnog sadržaja i ovaj materijal je, moram priznati, njihova apsolutna legitimacija za snimanje prvog albuma. Sjajno.
https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/live-at-sanctuary
Francuski Burning Dead imaju pevačicu koja zvuči (i izgleda) vrlo opasno a i pišu solidnu muziku. Njihov EP, The Warrior, sa dve pesme isporuči užasno mnogo tvrdog ali opet toplog, i prijateljskog modernog heavy metala koji ima dodirne tačke sa ekstremnijim podžanrovima ove muzike ali je suštinski namenjen svima. Kao nekakav Celtic Frost za narod? Da, baš tako! Odlična produkcija, odlične dve pesme i nadam se da će bend uskoro snimiti i album jer zvuči sjajno:
https://burningdead.bandcamp.com/album/the-warrior
Za kraj, malo black thrasha, ali kakvog! Craven Idol dolaze pravo iz Londona i JEBU KEVU vrlo studiozno. Album Forked Tongues, njihov treći, je masivna, energična ploča konstantnog brijanja i uraganske paljbe koja mi je bukvalno za prsa otela titulu albuma nedelje od španskih Krossfyre o kojima sam gore onako lepo pisao. Za razliku od mnogo blackened thrash kolega, Craven Idol imaju prlično kvalitetnu produkciju koja ih pomera malo i u smeru death metala, a album se, naravno, nameće i kvalitetom pesama. No, suluda energija sa kojom Britanci ovo sviraju je verovatno najjači adut momaka i ona nosi album sa nivoa kolekcije dobrih pesama na nivo apsolutne lektire. Još jedan siguran hit za Dark Descent Records:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/forked-tongues
