Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za danas imamo još jedan album stare muzike a koja do nedavno nije bila dostupna ljudskim ušima. Ili barem ušima širih narodnih masa. Ronald Shannon Jackson and the Decoding Society Live at the North Sea Jazz Festival 1983 je, kako mu i ime kaže, snimak nastupa visoko cenjene i uticajne grupe bubnjara Ronalda Shannona Jacksona na North Sea Jazz festivalu u Hagu*, prestižnoj manifestaciji koja se od polovine sedamdesetih nametnula kao jedan od najvažnijih džez događaja u toku godine na evropskom kontinentu. Iako nam izdanje na Bandcampu ne daje precizan datum nastupa, ovaj se festival održava drugog vikenda u Julu mesecu pa je lako u rezoluciji od dva dana utvrditi kada su Jackson i njegova banda nastupali (naime devetog ili desetog). Uostalom, već godinama imamo snimljen natup iste postave sa festivala u Montreju, a koji je snimljen 21. Jula i ovo je deo iste turneje sastava po Evropi, sa donekle sličnom set listom…
*festival se tek poslednjih petnaestak godina održava u Roterdamu
Ronald Shannon Jackson je jedan od ključnih džez muzičara njujorške avangarde i onoga u šta je ona mutirala sedamdesetih godina prošlog veka. I jedan od najvažnijih bubnjara džez avangarde uopšte. Rođen u Teksasu 1940. godine, Jackson je bio sin jedinog Afroamerikanca koji je bio vlasnik prodavnice poloča u Fort Worthu i majke koja je svirala klavir i orgulje u lokalnoj crkvi. Sasvim razumljivo, već su ga sa pet godina dali da uči klavir, a u srednjoj škoi je svirao u školskom orkestru. Majka mu je u to vrerme kupila bubnjeve jer je mladi Ronald pokazivao inklinacije ka udaraljkama pa je Jackson već sa petnaest godina krenuo da nastupa progesionalno nekoliko puta nedeljno. Ipak, nije mu bio plan da se muzikom bavi profesionalno do kraja života pa je, promenivši tri univerziteta, krenuo na studije istorije i sociologije u Konektikatu samo da bi zahvaljujući Kennyju Dorhamu dobio stipendiju od univerziteta Njujork da se ipak bavi studijama muzike.
Naravno, po dolasku u Njujork, 1966. godine, Jackson će odmah postati deo tamošnje nabujale scerne novog Jazza, svirajući sa nekim od najprestižnijih lidera tog vremena, uljučujući Mingusa i Aylera, ali i Dorhama, McCoy Tynera, Joea Henderesona… Nažalost već 1967. se vrlo ozbiljno navukao na heroin, snažno potresen Coltraneovom smrću, i 1970. godine je, boreći se sa adikcijom, prestao da nastupa, svirajući samo sam sa sobom kod kuće.
Zavisnike iz kandži adikcije ponekada spase duhovnost pa je i Jackson zahvaljujući pijanisti Onajeu Allanu Gumbsu počeo da se bavi budizmom i meditacijama, prvo samo eksperimentalno a onda vrlo posvećeno. Ovo mu je pomoglo da se skine sa heroina, da organizuje svoj život i Jackson je ne samo postao posvećeni budista i vegetarijanac već se i vratio na scenu. Sedamdesetih se talentovani bubnjar pokazao kao jedan od centralnih muzičara novog avangardnog jazza, svirajući sa Cecilom Taylorom na četiri albuma, ali, ključno, svirajući sa Ornetteom Colemanom na albumima koji su utemeljili „free funk“, novu, električnu kombinaciju free jazza i funka, jedan istorijski neminovan susret onoga što su radili sa jedne strane free jazz prvoborci poput Colemana ili Aylera i onoga što su sa druge radili „električari“ poput Milesa Davisa i Herbieja Hancocka. Jackson je bio jedna od dva bubnjara Colemanovog sastava sa sredine sedamdesetih, Prime Time (drugi je bio Colemanov sin Denardo, u to vreme devetnaestogodišnjak) i sa bendom snimio dva klasična albuma (Dancing in Your Head i Body Meta), učeći od Ornettea „harmolodics“ principe stvaranja muzike, ali i dobijajući od lidera ohrabrenja da se i sam pozabavi komponovanjem.
Jackson će to i učiniti i nakon sviranja sa Taylorom će, 1979. godine osnovati Decoding Society, svoju free funk postavu kroz koju će tokom godina proći gomila značajnih muzičara i koja će zvuk električnog, slobodnog fanka poneti dalje u neispitane divljine i evoluirati tokom osamdesetih godina.
Ronald Shannon Jackson and the Decoding Society Live at the North Sea Jazz Festival 1983 je, dakle, nastup koji je došao posle pet studijskih albuma koje je Decoding Society uradio od svog osnivanja (Barbeque Dog je izašao marta te godine i bend na ovom nastupu svira ultra-furioznu verziju Say What You Will sa tog albuma pokazujući da Jacksonova ljubav prema brzom, energičnom free jazzu nije odumrla za račun plesnih fank ritmova) i po spisku pesama se donekle preklapa sa albumom Montreux Jazz Festival. Pritom, u pitanju je naglašeno sirov snimak, rađen preko miksete ali očigledno ne sa namerom da ovo ikada bude objavljeno – verovatno je ovo što dobijamo konačno ozvaničenje piratskog snimka koji je lutao scenom decenijama. Ako je, to jest, ovo uopšte STVARNO snimak sa ovog festivala.
Hoću reći, na samom snimku se ne čuje gde bend svira, a Bandcamp nalog koji je ovo izdao, iako nosi Jacksonovo ime (sam Jackson je preminuuo 2013. godine), kao da nije siguran u sve podatke pa tako navodi da na ovom nastupu saksofon svira Byard Lancaster što ne samo da gotovo fizički nije moguće – Lancaster nije svirao na poslednja dva albuma Decoding Society, i u to vreme je sarađivao sa Davidom Eygesom – već Jackson pred kraj nastupa jasno i glasno kaže da alt saksofon (i sopran saksofon i flautu) ovde svira Zane Wayne Massey. Da ne pominjem da dok slušate snimak počinjete da se pitate da li vam se priviđa trubač, iako ga podaci na Bandcampu ne navode. Naravno, ne priviđa vam se, trubu i flugelhornu je svirao tadašnji član Decoding Society Henry Scott i kombinacija njega na trubi, Masseya na saksofonu i Vernona Reida na sintisajzerima je ubitačna.
Naravno, Vernon Reid ovde svira prvenstveno gitaru, ali i bendžo (i sintisajzer) i veliki muzičar, kasnije širokim masama poznat kao lider jedne od najvećih afroameričkih hard rok/ metal grupa, Living Colour, osnovane već naredne, 1984. godine, ovde je u urnebesnoj formi, sa pirotehnikom koja spaja fank i atonalnu avangardu gotovo bez ikakvog napora. No, Decoding Society ovde, ključno, ima i dva električna basa, pa Bruce Johnson svira „ćelavu“ bas gitaru, a Melvin Gibbs (kasnije metal i pank publici poznat i kao basista Rollins benda) „obični“ električni bas. Naravno, Bandcamp stranica pogrešno navodi Alberta Mcdowella kao jedinog basistu. Zašto? Ne znam – nije da je, kao, bilo potrebno da preslušate album da biste znali ko na njemu svira, dovoljno bi bilo da pogledate lajnap na Montreux Jazz Festival disku koji postoji već više od dvadeset godina…
Elem, uz sumnjiv kvalitet informacije o ovom izdanju i dostupnost više drugih živih albuma iz karijere Decoding Society, notabilno Montreux Jazz Festival koji je snimljen istog meseca a sa DALEKO boljim kvalitetom zvuka, opravdano je zapitati se da li vam je Ronald Shannon Jackson and the Decoding Society Live at the North Sea Jazz Festival 1983 uopšte potrebna ploča. I, mislim, recimo to ovako: možda VAMA nije ali MENI jeste.
U prvom redu, ovo je mnogo kompletniji nastup od onog što se čuje na Montreux snimku, sa više od sat vremena muzike i više kompozicija, uključujući, recimo, pomenutu Say What You Will i mada ovo Bandcamp izdanje niti navodi naslove pesama, niti deli nastup na onoliki broj kompozicija koliko je bend zaista odsvirao (odlućujući se umesto toga za „Track 1-4“ a koje sadrže po više komada u jednom), pričamo i dalje o fascinantnom materijalu koji treba čuti jer pokazuje raskošan opseg Jacksonovih ideja i interesovanja iz perioda ranih osamdesetih. Jackson je, naravno, bio u ogromnoj meri inspirisan Ornetteom Colemanom i Prime Time albumima na kojima je i sam svirao, pa i njegova muzika iz ovog vremena nepogrešivo priziva Colemanov električni free funk i harmolodics, ali Decoding Society već ovde imaju svoj zvuk i taj zvuk treba čuti.
Treba čuti te ritmove – Jackson je kao nekakv pijani robot koji uspeva da kroz haos i maltene nasumično udaranje prizove strahovito zarazne, plesne fank ritmove (to jest, kad ne svira rafalnu fri džez poliritmiju). Dvojica basista su, razume se, onda onaj ključni element muzike koja dobija jedan naglašeno zarzni, ali tuđinski gruv, sa besprekorno zapaljivim, duhovitim, ali harmonski sasvim egzotičnim kvalitetima. Plesna kompulzivnost fank muzike ovde je podebljana, pojačana time da dve bas gitare sviraju dve linije u isto vreme, dopunjujući jedna drugu u bizarnim harmonskim intervalima ali i ritmičkim celinama koje kao da rade jedna protiv druge a opet zajedno stvore skladnu kompoziciju.
Naravno, duvači su u „normalnim“ džez postavama u prvom planu, ali Scott i Massey moraju žestoko da se oznoje da dođu do izražaja pored ovakve ritam-sekcije, pa su njihovi hedovi i solaže prodorni i ekstremno upečatljivi, a „električnost“ benda se postiže i sviranjem kroz efekte – Masseyovo duvanje saksofona kroz harmonajzer, recimo, daje svemu jednu „naučnofantastičnu“ dimenziju kakvu u to vreme ni Miles ni Hancock nisu imali. Kada se ovoj dvojici pridruži i Reid na gitarskom sintisajzeru, elektro-akustična, jelte, trauma, je kompletna.
No, Reid je prevashodno gitarista i njegova fank seckanja i atonalne solaže su ovde za pamćenje. A opet, on svira i bendžo – na albumu Barbeque Dog izašlom tog proleća ga je imao na nekoliko pesama, ali i na Mandance iz prethodne godine, pa i ovde izvođenje kompozicije Iola donosi kombinaciju istočnoazijske harmonije i brzog rada prstiju koje čoveka zavede i, do kraja, raspameti.
I samo izvođenje je najvećim delom furiozno. Utisak je da bend svira brže i žešće nego na Montreux nastupu – mada je delom ovo i zbog sirovosti snimka – a svakako se čuje da su muzičari odlično raspoloženi i, pored brzih free pesama, i oni gruverskiji komadi poput Gibbsove Mother’s Day ili Alice in the Congo zvuče razularenije i bešnje. Posebno Alice in the Congo u ovoj verziji potpuno izleće sa šina i pretvara se u brutalnu, bučnu improvizaciju u kojoj Reid rezurektuje Hendrixa i zasipa publiku distorziranim talasima otopljene magme.
Drugim rečima, da, ovaj album je sumnjivog porekla i kvaliteta podataka ali je muzika na njemu nesumnjivo vrhunska, bez obzira na sirov snimak, ona je živa, žestoka, moćna i zanosna. Pankerski kvaliteti izdanja na kraju krajeva samo doprinose osećaju da smo dobili izgubljeni biser iz jedne važne, starinske ere kada su mogućnosti delovale beskonačno.