Znate šta, počinjem da mislim da za Gartha Ennisa više nema nade. Batman: Reptilian je narativ koji je slavni škotski scenarista pripremao još pre nekoliko godina, šaljući pič DC-ju za potrebe jedne priče u serijalu Legends of the Dark Knight, a sa planom da se za ovaj posao angažuje Steve Dillon, crtač sa kojim je Ennis napravio neke od svojih najboljih stripova. Dillon je, avaj, u međuvremenu preminuo i ova je ideja sedela neiskorišćena pola decenije, samo da bi odjednom izronila u formi miniserijala za DC-jev Black Label, prestižni imprint na kome ugledni scenaristi dobijaju pristup odličnim crtačima ali i slobodu da o superherojima pišu izvan kontinuiteta, sa idejama i narativima koji lome uobičajeni kalup i donose nam inovativne, hipotetički i prevratničke radove o poznatim likovima. Već sam pisao o Johnsovom Three Jokers i Kingovom Rorschachu i ako ste primetili, nisam bio oduševljen ni jednim od ovih radova. Za potrebe postizanja het-trika, reći ću odmah da Batman: Reptilian i sam spada u kategoriju stripova za koje nakon što ih pročitate – a bogami i dok ih čitate – reagujete okretanjem lica prema nebu i jednim tihim, nečujnim, a bolnim „ali zašto?“ Kao i u pogledu prethodno navedena dva serijala, Batman: Reptilian je primer stripa koji prosto puca od kvaliteta, ne samo u tehničkom već i u umetničkom smislu ali koji, kada se posmatra kao celina, naprosto nema SMISLA.
Ennisu je za ovaj projekat dodeljen Liam Sharp na ilustratorskim dužnostima i ovo je možda najveći greh koji je DC mogao da počini, uzimajući jednog od najsvestranijih, najizvrsnijih crtača koji su poslednjih godina radili za njih a zatim ga plaćajući da ilustruje jedan smušen, simbolički konfuzan a narativno neefikasan scenario. Sharpa sam SUMANUTO hvalio za rad sa Grantom Morrisonom na The Green Lantern i on ovde u nekim momentima prevazilazi samog sebe, kreirajući scene koje treba da stoje u svakom muzeju o Betmenu, ali u nekim momentima teško je malo ne zaplakati se nad činjenicom da je ovako teška grafička artiljerija mobilisana za strip koji se nije sa sobom dogovorio ni šta zapravo hoće da kaže. Utoliko, iako nije izašao za Black Label, Ellisov i Hitchov The Batman’s Grave mi je nekako najbliža komparacija sa Batman: Reptilian, strip koji se upinje da bude odrastao, zreo i mračan, ali koji očajnički na kraju ne uspeva da išta kaže.
Ennis je svakako i malo neobičan izbor za scenaristu bilo kakvog Betmena s obzirom da je u pitanju čovek koji je svoju slavu u američkom mejnstrimu osvojio najpre na ime nesuperherojskog rada (Preacher) a kada je i radio za superherojske izdavače to su bili uglavnom stripovi o likovima koji ne spadaju u klasičan superherojski asortiman – Hitman za DC, Punisher ili Nick Fury za Marvel. Dalje, ne samo da su neke epizode Hitmana predstavljale otvorenu sprdnju sa Betmenom, već je i jedan od najuspešnijih Ennisovih radova u stripu uopšte na kraju bio serijal The Boys, nimalo prijateljska satira i dekonstrukcija superherojštine, od koje je kasnije nastala i izuzetno popularna televizijska serija.
Kada se u obzir uzme i da je Ennis autor koji svojim stripovima uvek nešto želi da kaže, ali da u poslednje vreme pati od toga da to što kaže više deluje kao ogorčenost već omatorelog privilegovanog muškarca a manje kao pravednički gnev koji stiže „iz baze“, nije previše reći da je ponekad teško gledati svoje heroje kako stare.
A opet, Ennis je iz nekog razloga poželeo da napiše priču o Betmenu a neko u DC-ju je njegovu ideju prihvatio pa joj još dao premijum-tretman, angažujući Sharpa i sve formatirajući kao Black Label miniserijal, kao da Batman: Reptilian predstavlja nekakav značajan iskaz. Opet, kad vidim da su američki sajtovi koji se bave stripom ovom miniserijalu dali ipak nešto više pozitivnih nego negativnih kritika, teško mi je da krivim DC za taj primenjeni cinizam. U firmi su verovatno svesni da bi se bilo šta što Ennis i Sharp naprave smatralo dobrim, pa je otud, uz podsećanje da je u proseku američka strip-kritika upokojena i sahranjena i da nekoliko glasova koji još nešto vrede postoje maltene na nivou statističke greške, i sasvim jasno kako ovakav strip na kraju dođe do čitalaca.
Hoću reći, Batman: Reptilian je strip koji ne funkcioniše maltene ni na jednom nivou. Krenimo prvo od dramaturgije i pripovedanja: oni su izlomljeni i hromi, sa neefikasnom, često nejasnom naracijom, prevelikim brojem strana utrošenim ni na šta i ignorisanjem osnovnih načela pričanja priča. Ennis izmišlja scene i u priču ubacuje likove onako kako mu u tom trenutku odgovaraju, da ilustruje neke trenutne poente, bez obraćanja pažnje na, jelte, „veliku sliku“ pa tako, recimo, strip počinje scenom u kojoj figurišu seksualno nasilje i „toksična muškost“, sve iza paravana institucija i društvene uređenosti a gde bogati uspevaju da ne odgovaraju za svoje zločine, dok sirotinja po pravilu bude izjebana, metaforički i stvarno, a onda strip skrene na neku sasvim drugu stranu i Betmen je do kraja u punoj meri zatočnik sistema koji čak i predaje neke od negativaca vlastima svestan da će na njima biti vršeni eksperimenti, uz ciničnu opasku da su se ionako dovoljno izvlačili. Verujem da su početak i kraj scenarija pisani sa nekoliko godina razmaka, ali valjda bi neki urednik trebalo da ustane, reaguje ukaže? No, veliki broj urednika u superherojskom stripu redukovan je na službenika koji se bavi pukim zakazivanjem rokova i smaranjem autora da ih poštuju – eventualno da brinu da se ne naruši „kontinuitet“ – a ovaj miniserijal čak i nema potpisanog urednika što valjda govori samo za sebe.
Utoliko, Ennisu su ovde date odrešene ruke da radi šta hoće i on metu tako spektakularno promašuje da čovek mora malo da se zapita da li je iko pročitao ovaj scenario pre ulaska u štampu. I dalje na nivou dramaturgije i pripovedanja: jedan od glavnih elemenata identiteta stripova o Betmenu je već decenijama njegova veoma pitoreskna galerija negativaca koji svi imaju komplikovane persone, motivacije i istorije. Kako je ovo premijum-serijal tako je i Ennisu dopušteno da upotrebi i Jokera, i Pingvina, i Scarecrowa i Killer Croca, i Poison Ivy i Riddlera, ali on ih, uz retke izuzetke, koristi prevashodno kao topovsku hranu. Većina njih u narativu figuriše doslovno kao post-mortem bekgraund jer su već mrtvi (ili besvesni) kada Betmen ulazi u priču i čitalac ili vidi njihova unakažena tela, ili samo čita o tome kako su oni unakaženi. Ovo je proverbijalno ubijanje vola zbog kile mesa – Ennis u piču koji je poslao DC-ju napominje da bi radi efekta bilo dobro kada bi neki od jačih likova mogao da bude ubijen ili osakaćen, ali kada je Batman: Reptilian unapređen u out-of-continuity naslov, scenarista je očigledno otpustio sve kočnice.
Potpuna dehumanizacija ovih likova i njihovo svođenje na visceralnu scenografiju bi možda imali opravdanje u priči u kojoj se Betmen radikalno menja jer prolazi kroz situaciju kakvu nikada nije iskusio i mora da preispita svoje paradigme, ali, ironično, Batman: Reptilian je sve osim toga. Ovo je u stvarnosti zaplet u kome su za Betmena ulozi vrlo niski i gde, i pored visokog body counta, stradaju uglavnom zločinci. A njega za to, zapravo nije briga.
Što nas dovodi do drugog nivoa na kome strip žestoko fejluje: karakterizacije.
Najkraće rečeno, Ennis ovde ne dekonstruiše Betmena već ga izrazito boli kurac da pronađe način da pronađe fini, komplikovani balans između njegovog nihilizma i herojske požrtvovanosti. Poslednjih sam meseci i nedelja pominjao razne Betmene koje su radili Darick Robertson ili Chip Zdarsky i njihovi stripovi su u odnosu na Ennisov izrazito trapavi rad prava remek-dela suptilnosti. Ennisov Betmen ovde ne samo da je zloban, lažljiv, pasivno agresivan i aktivno agresivan, već i povremeno govori u konstrukcijama koje su izrazito britanske. Sad, nisam od onih zilota koji imaju u glavi jedan jedini „Betmenov glas“ i upiru prstom u sve ostalo vrišteći da to nije „pravi“ Betmen, ali svakako postoji razlika između toga da klasični lik predstavite iz nove perspektive koja se na plauzibilan način nastavlja na ono što znamo, i toga da naprosto stavljate svoje reči, ton i dikciju u usta lika kome one uopšte ne odgovaraju. Razmene između Betmena i takođe ciničnog Alfreda su me najviše i podsetile na Ellisov i Hitchov The Batman’s Grave utoliko što su podjednako postiđujuće za čitanje a Ennis uspeva da nikud ne ode sa aluzijama na uobičajenu kritiku Betmena da svoje Bogatstvo troši na ekstravagantne načine da tuče kriminalce umesto na unapređenje socio-ekonomskih uslova u društvu koji dovode do kriminala. Hoću reći, ovde se samo nasumično mahne u smeru ovih starih rasprava i ide se dalje.
Možda bi, da budemo jasni, strip bolje funkcionisao da ga je crtao Dillon. Ennisov i Dillonov Punisher je bio tako dobar strip jer je Dillonov crtež perfektno radio sa Ennisovim scenarijom, dajući tekstu jedan vidljivo, i efektno satiričan ton. Tako da, ovde treba i reći da koliko god da lično obožavam Sharpa i mislim, kako već rekoh, da je u Batman: Reptilian napravio neke od najboljih tabli u istoriji Betmena, ovaj strip jako loše funkcioniše u kombinaciji teksta i slike.
Sharp je, rekosmo, izuzetno svestran crtač sa sposobnošću da se prilagodi različitim pripovednim postupcima i da koristi veoma širok spektar tehnika. Pošto je ovo Black Label strip, Sharp je svih šest epizoda uradio u slikarskoj tehnici i ne bi vam, što reče jedan kritičar, bilo zamereno da ste bacili jedan ovlašan pogled na neku do tabli i uzbuđeno pomislili „Whoa, Dave McKean ponovo radi Betmena? DAJTE DA TO VIDIMO!“
Siguran sam da je taj arkamasajlumovski ton Sharpovih ilustracija zaslužan za prodaju velikog dela kopija ovog stripa, ali on zapravo slabo radi sa tekstom. Naravno, ideja ovog stripa je između ostalog da predstavi ciničnog, jako mračnog, pretećeg Betmena i Sharp ovde svakako postiže željeni efekat ali je posledica odabrane estetike i to da mnoge table nisu jasne, da se u njima naracija dešava samo u tekstu dok je grafički deo sveden na teksturu i neodređenu atmosferu pretnje i bolesti.
A što bi na kraju možda i bilo prihvatljivo, da Ennis nema ambiciju da onda pravi crnohumorne gegove i metapošalice koje Sharp junački hvata u letu ali koje na kraju dana imaju efekta pre svega kao izolovane slike (na primer omaž Alfredu E. Neumanu, maskoti magazina MAD) ali ne i smisla u generalnom tonu stripa. Možda bi ovo sa Dillonom zaista bilo bolje…
…a možda i ne, jer još ništa nisam rekao o zapletu, a on je možda i najgori deo celog paketa. U najkraćem – u Gotamu se pojavljuje neka ogromna, reptilska pretnja koja decidno NIJE Killer Croc a koja sakati ili ubija gotamske kriminalce. Betmen te ljude ne voli ali ne može u njegovom gradu neko drugi da nanosi bol čak ni kriminalcima i njegova detektivska istraga – koja podrazumeva malo hemije, malo čitanja poverljivih dokumenata, a malo i pretnji fizičkim nasiljem, te ucena – dovodi ga do fascinantnog otkrića.
Na ovo mestu ću spojlovati glavni preokret u priči ali pošto je on toliko glup, ne osećam preveliku krivicu, no, ako ipak želite da u Batman: Reptilian ugazite kao u devičanski snijeg, stanite sa čitanjem sada i idite da pročitate strip. Ima razloga što sam potrošio preko 1.800 reči da vas ubedim da je ovo loše a bez pominjanja zapleta.
Jer, da se razumemo, zaplet uspeva da istovremeno bude gnusan, neoriginalan i besmislen, a što je het-trik kakav nisam očekivao od Ennisa. Ispostavlja se, naime, da je reptilsko čudovište koje hara Gotamom, zapravo, er… beba koju je rodio Killer Croc, a da toga nije svestan. I da ta beba, eto, ne zna kako da se snađe, pa traži majku po gradu i napada sve koji su bili u kontaktu sa Crocom tokom njegove trudnoće pošto su oni nekako obeleženi reptilskim estrogenom koji je Croc lučio za vreme blagoslovenog stanja.
Ovo je toliko besmislen narativ da Ennis i sam uviđa da mora nečim da ga podeblja pa se upliće u komplikovano naučnofantastično objašnjenje koje poteže predugačak flešbek sa početka sedamdesetih i Croca predstavlja kao nekakvu kombinaciju ljudske i vanzemaljske biologije. Naravno, ideja da mužjak reptilske vrste može da ima potomstvo bez seksualnog kontakta meni deluje kao da je Ennis napola upamtio zaplet Jurskog parka i u magnovenju povikao „Reptili! Reptili rešavaju sve!!“ a onda oko ove ideje konstruisao strip koji…
…zaista ne zna šta želi da kaže. Ako je Ennis želeo da ironizuje ekstremno naglašenu mačo personu Killer Croca pretvarajući ga u „ženu“, to je moglo da se uradi na niz značajno elegantnijih načina. No, nisam siguran da je Irac zaista imao ikakvu dublju ambiciju sem da prikaže Betmena koji se cinično smeška dok savetuje Croca da podoji svoje dete.
I ta suženost vizije, to fokusiranje na scenu koja je šokantna i (možda) satirična uveliko oštećuje ovaj strip. Čak i da stavimo na stranu potpunu zbrku simbolika – reptili generalno, a krokodili partikularno ne rađaju živo potomstvo već nose jaja, da ne pominjem da ponovljene neukusne aluzije na laktaciju tek nemaju smisla s obzirom da reptili decidno NISU sisari i ne hrane mladunce mlekom – akrobacije koje scenario mora da napravi da nas dovede do eksplozivnog finala su naprosto neprihvatljive. Croc ne samo da nije bio svestan da je u drugom stanju tokom, jelte, „trudnoće“, nego je i rodio dete veličine minibusa a toga se ne seća. Betmen, na kraju, doslovno ulazi u „trbuh zveri“ da bi rešio slučaj i ovo je verovatno mesto na kome je Ennis sebi čestitao na tome kako je idiom pretvorio u visceralni set pis iako za način na koji se finalna borba rešava uopšte nije bilo neophodno da Betmen fizički bude unutar, jelte, čudovišta.
Naravno da Batman: Reptilian ima neke dobre strane, neki dijalozi su uspešni i, kada ne mora da se bavi Ennisovim pokušajima satire, Sharp crta neke od najlepših tabli sa ove strane Arkham Asyluma, ali ovaj strip sada svedoči o već zabrinjavajućem pomanjkanju vizije unutar Black Label tima i ne inspiriše u meni previše poverenja u budućnost ove DC-jeve edicije. Comixology stranica je ovde.
