Prošle godine pisao sam o kolekciji klasičnih manga-radova iz kolekcije SUPER SENTAI – Himitsu Sentai Gorenger a već na samom početku ove godine je isti kanadski izdavač, Seven Seas Entertainment izbacio još jedan kapitalni rad istog autora vezan za možda još značajniji properti. Makar u Japanu. Kamen Rider – The Classic Manga Collection izašala je na Engleskom jeziku i u tvrdom povezu da obeleži pedesetogodišnjicu pojavljivanja Kamen Ridera na televiziji i u stripu* i mada je u zakašnjenju nekoliko meseci da bi se tačno podudarila sa ovim jubilejem, i dalje pričamo o nekim od najuzbudljivijih japanskih stripova koje ste mogli čitati pre pola veka, paralelno sa praćenjem televizijske serije koja je pokorila svet. Ili barem Japan.
*tri mekokoričene kolekcije sa istim materijalom su već bile izbačene 2012. godine
Na zapadu su Super Sentai/ Gorengeri svakako poznatiji jer su nastali kasnije, građeni na poukama i lekcijama koje je dao između ostalog sam Kamen Rider, a i jer ih je Haim Saban, transformacijom u Moćne Rendžere za zapadnu publiku pretvorio u svojevrsni fenomen ranih devedesetih godina na mnogim zapadnim tržištima koja naprosto nisu bila pripremljena na takvu eksploziju boja i energije.
No, Gorengeri i Power Rangeri verovatno ne bi postojali da nije bilo Kamen Ridera. U tekstu o prethodnoj kolekciji ukazali smo da je Shotaro Ishinomori bio apsurdno plodan autor, sa toliko stripova u svom portfoliju da i dalje, 24 godine posle smrti, drži svetski rekord u broju individualnih naslova koje je publikovao, no put do Gorengera je podrazumevao korake tokom kojih je autor usavršavao svoj pristup žanru i pronalazio pogodne izražajne tehnike. Kamen Rider je utoliko ekstremno važan kamen-međaš u ne samo Ishinomorijevoj kariejri već i u japanskoj popularnoj kulturi generalno.
Ishinomori je i pre Kamen Ridera već jasno identifikovao teme i senzibilitet koji ga interesuju kroz rad na strip-serijalu Cyborg 009. Ekipa iz ovog stripa je ponekad navođena kao prvi japanski superherojski tim, a Ishinimori je ovaj serijal započeo da radi 1964. godine i on je trajao sve do 1981, sa prvim anime-adaptacijama već 1966. 1967. godine u vidu dva filma od po šezdeset minuta a onda i sa prvom anime serijom iz 1968. godine, igranim filmom iz 1966. itd. Cyborg 009 je, dakle, bio vrlo uspešan eksperimentalni rad za Ishinomorija, sa kombinovanjem naučne fantastike, špijunske intrige i akcije, a mnogi motivi ovog stripa će zaživeti i u njegovim kasnijim radovima. Tehnički, Kamen Rider je svoj razvoj započeo kao adaptacija Ishinomorijevog drugog serijala, Skull Man, o jednom od prvih antiherojskih (a supermoćnih) likova u japanskoj popularnoj kulturi), no, sličnosti sa Cyborg 009 se samo nižu što dalje idete kroz priču. Ishinomori će kasnije mnoge iste motive ponoviti i za Gorengere, pokazujući da se ni malo ne stidi iterativnog pristupa. Uostalom, uspeh ovih propertija mu je očigledno dao za pravo.
Kamen Rider je krenuo na televiziji kao igrana serija 1971. godine (i, ako govorite japanski ili umete da čitate indonežanski titl – gotovo celu originalnu seriju možete besplatno pogledati na JuTjubu) i u svojoj prvoj inkarnaciji nakucao čak 94 epizode, završavajući se 1976. spektakularnim finalom pete sezone – odnosno pete serije kako se to tada zvalo – Kamen Rider Stronger. No, to je bio tek početak i od sedamdesetih godina prošlog veka, Kamen Rider je gotovo konstantno prisutan u japanskoj popularnoj kulturi, sa novim serijama svakih nekoliko godina, a koje su uključivale nove protagoniste sa novim kostimima u ulozi titularnh Maskiranog jahača. Onako kako je Ishinomori vrlo iskalkulisano za Gorengere smislio da će ih biti pet jer to omogućava varijetet u dizajnu igračaka i akcionih figura, tako je i smišljanje novih Ridera i njihovog izgleda bilo pogodno za stalno osvežavanje sekundarnog tržišta ove franšize. Haim Saban je i ovaj properti doneo anglofonom tržištu formatirajući svoj Masked Rider kao zapravo spinof Power Rangersa, osiguravajući tako da publika kojoj se dopala jedna adaptacija Ishinomorijevih predložaka nikud ne pobegne kada se pojavi naredna. U svakom slučaju, poenta je da Kamen Rider ide na japanskoj televiziji, praktično neprekinuto od početka ovog veka, sa pauzom koja je pravljena tokom devedesetih ali sa ogromnim uspehom koji je napravljen u novom milenijumu gde su čak 23 posebne sezone kreirane od 2000. godine, sa Kamen Rider Revice što je započeta prošlog Septembra i završila se prošle nedelje, obeležavajući pola veka postojanja franšize, ali praveći i krosover sa prethodnom serijom, Kamen Rider Saber.
Sve u svemu, pričamo, dakle, o neverovatno uspešnom i dugovečnom serijalu koji je unutar svog poluvekovnog postojanja kreirao masu različitih, odvojenih kontinuiteta koji se nekada preseku, nekada ne, ali, pošto tu treba još pribrojati i mange, pa onda bioskopske filmove kojih ume da izađe i po dva godišnje (već znamo da Shin Kamen Rider dolazi 2023. godine), jasno je da je u pitanju ne bez razloga popularan rad. Kažu da je originalna serija maltene svojeručno lansirala drugi henšin talas, dakle, tokutatsu produkcije – crtane, igrane itd. – u kojima se glavni junaci transformišu u nešto VIŠE NEGO LJUDSKI onda kada je potrebno da se suprotstave zlu.
Stripovi o kojima pričamo, sakupljeni u ovoj kolekciji, izlazili su naporedo sa prvom serijom i ja i ovde moram da kažem da doslovno ne razumem kada je Ishinomori stizao da spava, imajući u vidu da je koordinirao rad na urnebesno popularnoj televizijskoj seriji a onda sedao i radio epizode stripa koji će pratiti njenu radnju i davati publici u drugom medijumu delić ukusa neverovatne akcije koja je krasila televizijski predložak. Ovaj strip je izlazio u Weekly Shonen Magazinu naporedo sa serijom – kolekcije su objavljene u četiri toma naredne godine – a njegova je karakteristika da se, posle određene tačke u narativu priča, ali i ton televizijskog „originala“ i mange koja ga prepričava zapravo dosta razlikuju.
Kako rekosmo, Ishinomori je voleo da koristi iste motive pa i vrlo slične zaplete i ako ste familijarni sa Cyborg 009 ili Gorengerima, Kamen Rider je, sasvim očigledno napravljen od istog materijala. I ovde imamo preteću, mračnu i neverovatno moćnu organizaciju koja planira stavljanje čitave planete pod svoju kontrolu a kojoj se suprostavlja dobro opremljeni, veoma moćni, ali najvažnije SRČANI, nepokolebljivi superheroj sjajnog dizajna i velikih borilačkih sposobnosti.
Organizacija se u ovom slučaju zove SHOCKER i Ishinomori, pogotovo u mangu, upreda dosta špijunske paranoje, pokazujući veze između „naučnofantastičnih terorista“ i svetskih vlada, vrlo konkretno japanske vlade. Jedan od likova u kasnijim epizodama je i agent FBI koji dolazi u Japan da pomogne nativnim superherojima da se bore protiv SHOCKER-a i mada i dalje pričamo o vrlo „shonen“ stripu, namenjenom mladoj publici i bez ambicije da se previše upliće u hight-tech intrigu i špijunažu, svakako je osvežavajuće videti kako Ishinomori lako i rado koristi razne motive poput kiborga koje SHOCKER proizvodi radeći rekonstruktivnu hirurgiju na običnim ljudima, poput kontrole uma i targetiranih asasinacija.
Glavni junak – makar na početku stripa – je Hongo Takeshi, mladi muškarac sa strašću prema motorima ali i sa nasledstvom koje mu je ostalo iza pokojnih roditelja, te sa batlerom koji će mu u superherojskoj karijeri što sledi biti glavna uzdanica i pomoć. Nemam pojma je li Ishinomori bio upoznat sa Betmenom i u kojoj meri ali Kamen Rider u stripu svakako deli mnoge motive sa američkim superherojem. Takeshi biva kidnapovan od strane SHOCKER-a na početku, sa ciljem da se transformiše u još jednog supermoćnog vojnika u njihovim redovima, no u njegovom slučaju, hirurški zahvat bude prekinut pre nego što mu se oduzme slobodna volja i on uspeva da pobegne sa svim supermoćima ali bez, jelte, uzice oko vrata, pa onda posvećuje svoj život borbi protiv ove terorističke pretnje.
Strip – kao ni TV serija – nema baš MNOGO konzistentnosti u pripovedanju i likovi i motivi ovde ulaze i izlaze kako je potrebno za trenutnu priču, a Riderove moći su, iako u jednom kasnijem momentu, taksativno nabrojane, u principu opšteg tipa. On je kiborg čiji kostim asocira na skakavca, vozi besan motocikl i mnogo se dobro bije – to je praktično sve što je o Kamen Rideru potrebno znati i narativni lukovi u mangi se uglavnom tiču sukoba sa po jednim supermoćnim „vojnikom“ koje na Ridera šalje SHOCKER, a koji imaju različite „životinjske“ aspekte i motive – Man-Spider, Eel-Man, Man-Bat itd. i strip je prevashodno hronika neverovatnih borbi između našeg junaka i ovih zločinaca, presecan napetim momentima događaja „u pozadini“. Ishinomori ovde ima vremena i da prikaže dirljivu priču o sestri i malom bratu koji umire od leukemije, ali i horor-inotniranu „folk“ epizodu u primorskom selu.
Ono što je u stripu svakako najšokantnije je da Hongo Takeshi biva ubijen u jednoj za njega praktično bezizlaznoj situaciji pa će ime i opremu Kamen Ridera preuzeti drugi lik, Hayato Ichimonji. U televizijskoj seriji ova zamena glavnog lika došla je kao posledica povrede glavnog glumca, Hiroshija Fujioke koji je na snimanju polomio obe noge pa je scenario brže-bolje Takeshija poslao u inostranstvo, a Hayato Ichimonji je zamišljen kao privremeno rešenje. I dok se u seriji Takeshi vraća u igru i on i Ichimonji će na kraju raditi zajedno, u stripu je pronađeno originalno i intrigantno rešenje, a ton i zapleti od te tačke na dalje se dosta razlikuju od televizije, dajući svemu jednu očajničku, možda i mučnu notu borbe protiv neprijatelja koji sa svakim porazom kao da postaje još snažniji i otkriva svoje veze u visokim krugovima moći.
No, ne bi se reklo da su baš ZAPLETI najvažniji deo ovog stripa. Ishinomori je jedan od najvećih manga autora u istoriji medijuma pre svega jer je, oslanjajući se na predloške koje je ostavio njegov mentor Osamu Tezuka, kreirao stil toliko nabijen akcijom i dinamikom da je svojeručno promenio senzibilitet mange uopšte, pogotovo njene „akcione“ strane. I ova kolekcija daje mogućnost da se čitalac upozna sa Ishinomorijevim eksplozivnim radom, po prvi put u finim, tvrdim koricama, sa sve kratkim bonus-stripovima na kraju.
Ishinomori je, naprosto, majstor akcije i umetnik energije. Njegove kompozicije su spektakularne a pripovedanje iako sasvim u skladu sa „filmskim“ dekompresijama i kadriranjima klasične mange, istovremeno i fantastično efikasno. Naravno da je potrebno u svakoj epizodi ostaviti dovoljno prostora za akciju i Ishinomori sebe ni malo ne štedi kada akcione scene dođu na red, crtajući tablu za tablom sumanutih vratolomija kakve su televizijski originali samo mogli da sanjaju da imaju.
Pričamo, dakle, o klasiku stripa za decu i omladinu, koji, uprkos svojim mračnijim momentima i zanimljivom (pod)žanrovskom svaštarenju zapravo nudi konzistentno moćno, zadovoljavajuće iskustvo. Preporuka je, svakako da se ovo kupi u tvrdo koričenoj kolekciji, a kome su draži digitalni radovi, evo kolekcije na Comixologyju.
