Iskoristio sam malo slobodnog vremena koje sam imao proteklih dana da se probijem kroz svih do sada izašlih osamnaest epizoda tekućeg Imageovog serijala Undiscovered Country. Iako sam se na momente osećao kao partizani tokom Igmanskog marša i sebi govorio da treba da radim stvari koje će me manje frustrirati, pogotovo sad kad mi je zdravlje ugroženo, nije ovo strip o kome se ne može napisati puno lepih stvari. Pa ću probati da to sada i uradim.
Undiscovered Country je počeo sa izlaženjem Novembra 2019. godine, pretičući aktuelnu pandemiju za nekoliko meseci a što se pokazalo kao prilično srećna okolnost u pogledu „neofocijelnog“ marketinga i kulturne, jelte, prepoznatljivosti ovog serijala. Štaviše, strip je izlazio relativno stabilnim tempom tokom onog prvog pandemijskog talasa kada je čitav distributivni sistem u SAD bio na prilično nesigurnim nogama, a globalna epidemija bolesti „Sky“ koja je jedan od elemenata zapleta u ovom serijalu fino je poslužila da priču Undiscovered Country i nehotice ofarba prelivom „realističnosti“ i da osećaj neugodno „stvarne“ urgentnosti onome što se u njoj događa. Tako se po ko zna koji put pokazalo da naučna fantastika sa svojim nabadanjem na sve strane, ponekada mora i da ubode nešto što je aktuelno, makar čistim slučajem, i da to može da joj solidno posluži. Rispekt.
No, nikako ne bi bilo fer reći da Undiscovered Country svoj status hit-serijala duguje isključivo „srećnoj“ slučajnosti da je u stvarnom svetu krenula da se razvija pandemija paralelno sa početkom izlaska stripa. Ovde se radi o veoma studiozno pravljenom, i veoma ambicioznom projektu iskusnih i cenjenih strip-profesionalaca i zaraza o kojoj pričamo čini samo mali deo njegovog zapleta. Undiscovered Country je na neki način kruna (barem dosadašnje) karijere njegovih autora i još jedan od onih primera za to kako bi „veliki američki roman“ izgledao da čovečanstvo – ili makar Amerika – nikada nisu razvili čistu prozu već sa pećinskih crteža pivotirali direktno na grafičke romane.
Charles Soule i Scott Snyder, kreatori ovog koncepta i scenaristi serijala su dva čoveka koje prilično često pominjem pišući o stripovima. Soule je pravnik, štaviše advokat koji je u slobodno vreme počeo da radi stripove i pronašao veliki uspeh, pišući najvećim delom za Marvel i radeći neke veoma cenjene serijale za ovog izdavača u protekloj deceniji. Od sjajnog She-Hulk maksija, preko herojskog rada na Inhumans, povremeno problematičnog ali povremeno impresivnog rada na Daredevilu pa do aktuelnog pisanja Star Wars, Soule je zaradio reputaciju veoma pouzdanog scenariste u kući ideja, a njegovi serijali za nezavisne izdavače, poput BOOM!-ovog Strange Attractors ili Onijevog Curse Words o kome, nažalost nisam pisao a trebalo bi, su ga pokazali i u vrlo lepoj, nadahnutoj formi kada radi izvan tuđih, etabliranih univerzuma.
Sa svoje strane, Scott Snyder je i pored svoje dosta bogate karijere izvan superherojskog stripa svakako najpoznatiji po svom cenjenom radu na Betmenu tokom New 52 faze DC univerzuma, a zatim po visokokonceptualnom radu na Justice League koji je sa obe strane bio obeležen velikim company-krosoverima (Metal i Death Metal) što su u dobroj meri obeležili i razvoj i kretanje čitavog DC-jevog multiverzuma za naredni period. Snydera možete voleti ili ne voleti, ali makar nije, poput Bendisa pre neki dan, pažnju privlačio najavama da će pobiti sve članove Lige pravde (mada, ako TO niste očekivali od Bendisa, ŠTA ste, dođavola očekivali?).
Ipak, Snyder je, ne treba zaboraviti, pažnju na sebe privukao i pre rada na Betmenu, autorskim serijalom za Vertigo sa Rafaelom Albuquerqueom, pod naslovom American Vampire a koji je bio interesantna istorija vampirizma u SAD, pa je Undiscovered Country na neki način i prirodan nastavak njegovog rada i ono proverbijalno čuvanje Vertigo vatre od strane Image Comicsa.
I, zaista, Undiscovered Country je pre i posle svega, strip sa KONCEPTOM, ako već ne i čisti strip-koncept. On je ideja, i to ne jedna, već jedna VELIKA centralna ideja a onda i pregršt malih, za nju vezanih, koje su sve upletene u taj koncept i doprinose njegovoj analizi. Ima razloga što sam gore pominjao „veliki američki roman“, taj, jelte, specifično američki format romana u kome se esencija američkog duha i karaktera hvata na papiru i predstavlja naciji koja klima glavom u prepoznavanju pa i možda impresionirano aplaudira u epifaniji, jer Undiscovered Country u svoj centar stavlja upravo Ameriku, Sjedinjene američke države ili makar ono što je od njih nastalo u futurističkoj fikciji ove priče, formatirajući narativ upravo kao postepeno otkrivanje „neotkrivene države“.
Glavni element zapleta, onaj proverbijalni elevator pitch za Undiscovered Country je relativno jednostavan: 2029. godine su Sjedinjene američke države svetu objavile da se, praktično, otcepljuju od njega i oko ove velike zemlje podignuti su zidovi, što betonski, što elektromagnetni kako niko više u nju ne bi mogao da uđe i kako ništa, pa ni zalutala radio emisija ili telefonski poziv iz nje ne bi mogao da izađe. Amerika, poznata po svom, jelte, konceptu izuzetnosti, ovde je rešila da je suviše izuzetna da bi se i dalje držala ikakve svetske politike, ili trgovinske razmene, pa se naprosto zapečatila unutar sopstvenog mehura i nastavila svoj razvoj (ili, ko zna, rastakanje) samostalno.
Trideset godina kasnije, svet je uglavnom podeljen na dve velike naddražavne celine: Evro-afričku Alijansu i Pan-azijsku zonu prosperiteta. Ovi prvi su, jelte, prosvećena i demokratska ekipa, ovi drugi su malko autoritarniji, ali nekako sarađuju sve dok pomenuti virus „Sky“ ne krene da desetkuje svetsku populaciju. U sasvim neočekivanom trenutku, iz zapečaćene Amerike stiže video-poruka kojom se poziva ostatak sveta da sklopi delegaciju i pošalje je, sledeći tačno određene koordinate, na teritoriju ranije poznatu kao SAD, gde će Amerikanci biti ne samo spremni da sa svetom podele lek za Sky, već, ako sve bude išlo kako treba, i da možda ponovo otvore svoje granice prema ostatku planete. Delegacija, ili, ako ste skloniji terminologiji avanturističke proze, ekspedicija, biva sastavljena delom od dimplomata, delom od novinara, delom od naučnika, delom od vojnika a delom od, jelte, problematičnih avanturista koji jedini možda znaju nešto o Americi posle zaopečaćivanja iz prve ruke i ovaj tim kreće helikopterom prema američkoj obali, samo da bi ga tamo, na koordinatama koje su verno ispraćene, dočekao projektil zemlja-vazduh i rušenje na američku teritoriju, te susret sa divlje mutiranim životinjama i vrlo neprijateljskim domicilnim stanovništvom…
Undiscovered Country nije tek satira o Americi koja nakon odluke da traži sopstveni put krosz istoriju devoluira u varvarstvo – to bismo dobili da su ovaj strip pisali, recimo, Rick Remender i Jason Aaron – i „Destiny“, teritorijalna celina u kojoj se naši protagonisti pronađu na samom početku je samo jedan od trinaest eksperimenata koje je američko društvo napravilo nakon zapečaćivanja. U daljem razvoju priče saznajemo – naravno, veoma sporo – deliće novije američke istorije, pa se posle osamnaest epizoda može reći da shvatamo obrise projekta koji je preduzet posle otcepljenja. Umesto klasičnih federalnih jednica, Amerika je podeljena na trinaest celina od kojih je svaka sažetak nekog od velikih američkih principa i društva u njima razvijala su se, dalje, sasvim raziličitim putanjama, nezavisno jedna od drugih, u nekoj vrsti, reklo bi se, nadmetanja između različitih filozofija i temeljnih društvenih načela. Tako je prva zona koju naši protagonisti iskuse, puna mutiranih životinja i tribalnog nasilja – nazvana, prigodno, Destiny – emanacija čistog libertarijanskog duha, gde svako radi šta misli da je za njega najbolje i jaki prirodno dominiraju nad slabijima. Kako je strip formatiran tako da svakih šest epizoda čini jedan tom, i u okviru jednog toma se obiđe jedna celina, do sada smo upoznali, pored Destiny i još dve zone.
„Unity“, u kojoj se događa druga priča izgrađena je na principima jedinstva, zajedništva i kolektivizma. Ovo je vrlo utopijski komuntaristički koncept u kome su stanovnici, da ne kažem „građani“ povezani ne samo kao zajednica, već, praktično i kao živi organizam, sa deljenim neurološkim kapacitetima. Treća zona je „Possibility“, društvo izgrađeno na idejama i, eh, fantazijama, umetnika, muzičara, književnika, takoreći stvaralaca i kreativaca svih profila kojima je data ne samo neograničena sloboda da stvaraju već i tehnologija da svoje ideje realizuju a koja prevazilazi sve što mi danas imamo i zalazi u domen magije…
Kao što se vidi, jedna stvar koja Undiscovered Countryju nikako ne nedostaje je koncept. I mada su i Soule i Snyder ljudi sa solidnom istorijom koncepta-kao-vučne-sile u svojim radovima, fer je reći da je Undiscovered Country i primer stripa koji je u koncept uložio ogroman trud, da bi sama tehnologija pripovedanja vidno kaskala za njim.
Zaustavite me ako ste ovo već čuli, ali što sam stariji (a sve sam stariji!) sve manje strpljenja imam za stripove koji su pravljeni kao pič za televizijsku seriju. Mislim, ja televizijske serije sada gledam samo iznimno, kada za to imam baš dobar razlog, jer se većina onoga što površnim pregledom mogu da obuhvatim pretvorila u ređanje koncepata, beskrajnog broja likova sa beskrajnim podzapletima, sa sve manje nekakvog opipljivog, da ne kažem „ljudskog“ elementa u svim tim konstruktima kreiranim putem floučartova i tabela. Undiscovered Country je za mene i malo bolno podsećanje na to koliko je J.J. Abrams sa Lost temeljito redefinisao ideju televizijskog narativa i koliko danas veliki deo žanrovske produkcije sledi njegove lekcije o visokom konceptu koji služi kao kontejner u koji se smeštaju bezbrojni podzapleti i individualne drame.
Da ne bude zabune, nije ovaj pristup LOŠ po sebi: Twin Peaks ga je, na kraju krajeva, znatno pre Lost baštinio i to sa velikm uspehom, ali… Lynch je neko ko se ne zaustavlja na osmišljavanju dobrog koncepta i čiji bezbrojni podzapleti nisu tu tek da bi produžili minutažu serije… Hoću reći, ovaj pristup JESTE loš ili makar problematičan kada se pretvori u čistu mehaniku, u čistu proizvodnju „sadržaja“. Neretko me čujete kako kažem da danas umesto filmova od dva sata gledamo televizijske serije koje su samo filmovi razvučeni na deset sati i pretrpani banalnim i mehanički sklopljenim podzapletima. Undiscovered Country je, da bude jasno, još pre nego što je izašao, bio predmet rata ponudama između više filmskih i TV produkcija i Snyder i Soule su na kraju odšetali sa sedmocifrenim iznosom na sporazumu potpisanom od strane New Republic Pictures. I mada se ni film, ni serija, pa ni pilot nisu još materijalizovali, sam strip je izuzetno vidno pravljen upravo sa dinamikom moderne televizijske serije na umu.
I, odmah da kažem, možda je problem samo u meni i mom konzervativnom shvatanju (ne samo) kinematske naracije. Možda sam sa godinama naprosto postao nestrpljiv i džangrizav. Fakat je da publika širom sveta voli serije poput The Walking Dead ili The Witcher koje su meni bile maltene negledljive – bez obzira na moju ljubav prema njihovim izvornim i derivativnim predlošcima – da je Westworld bio veliki hit a da ja nisam mogao da dobacim do kraja druge sezone, da čak i ljudi u mojoj okolini rado gledaju Netflixove radove poput Dark ili Archive 81, od čijih se samo sinopsisa meni agresivno prispava.
No, Undiscovered Country sa ovim radovima deli iste mehaničke (i estetske) elemente i oni jedan interesantan koncept pretvaraju u jedan, hajde da ne kažem banalan, ali inferioran narativ u kome interesantne motive i potentne simbolike razvodnjava prevelika količina trivijalnih interakcija između neinteresantnih likova, puno beskorisnih podzapleta i lokalnih drama koje nemaju težinu. Ne mislim da su jedini dobri narativi oni u kojima imate kvalitetne glavne likove sa kojima se možete poistovetiti, ali kada strip ima SEDAM protagonista a oni nemaju karaktera ni da se napouni rakijska čašica, to se, bogami oseti kao problem.
Snyder i Soule su, naravno, suviše veliki i iskusni profesionalci da bi ono što pišu bilo „loše“ u nekom tehničkom smislu, pa su tako dijalozi ovde lepo odmerenog tempa i volumena, no likovi su uprkos razlikama u poreklu i temperamentu ravni, nezanimljivi, nedovoljno distinktni jedni od drugih. Čak i da apstrahujemo da su u pitanju Evropljani, Kanađani, Azijati i Afrikanci koji svi misle, ponašaju se i govore kao Amerikanci – iako Amerike u svetu nije bilo tri decenije – sa karakterističnim frazama ali i filozofijama koje ni na koji način ne demonstriraju njihove, teoretski, različite svetonazore, strip naprosto ne kreira nikakvu „stvarnu“ tenziju pri susretu „drugih“ sa fantazmagoričnim načinima na koje se američko društvo razvilo u odvojenim zonama. Pragmatizam, kao autentično američka filozofska škola je ovde u temelju razmišljanja svih neameričkih likova i ansambl je, zbog toga iznenađujuće bled, neinteresantan i nema snagu da iznese strip.
Zbog toga je teško da i čitalac nađe stvarnu motivaciju da prati likove – njihova motivacija je čisto literarna, objašnjena čitaocu eksplicitno, kroz dijaloge i deklamacije i ako likovi imaju ikakav unutrašnji život koji bismo mogli da naslutimo i o njemu špekulišemo, strip se time ne bavi. Otud nam neki primarni vektor ulaska u strip biva presečen i ostaje nada da će sam koncept i njegova obrada biti dovoljno dobri da spasu stvar.
No, u daljoj analizi, iako je ovo strip prepun misterija, polunaslućenih koncepata i elemenata zapleta (ne sumnjajte u to da svaka epizoda ima i suplementalni materijal na kraju kojim još opširnije pojašnjava koncept i istoriju sveta u kojem se priča dešava), njegove simbolike su izrazito bukvalne a filozofske rasprave pešadijske i bez nekakvih interesantnih novih uvida. Da će libertarijanizam bez kontrole mutirati u smeru ubilačke anarhije i (doslovno) bizona koji jedu meso, a da će komunutarizam bez nadzora doslovno biti sagrađen na eksploataciji mrtve dece bez imena – to bi trebalo da budu samo zgodne simboličke slike u nekom dijalogu, ne stvarni pančlajnovi kojima autori objašnjavaju svoje stavove o ovim „američkim“ konceptima. U tom filozofskom smislu je najbolji treći tom, Possibility jer se ovde priča u jednoj meri ubacuje u za Snydera svakako već poznati strip-o-stripovima kolosek, mada je i ovde korišćenje simbola iz šire američke popularne kulture obilno i možda preobilno za ono što strip na kraju uspeva da kaže. Ponovo: preobilje KONCEPTA, premalo stvarnog rada sa konceptima, tezama, simbolima i arhetipima. Da kažem to drugačije: mnogi scenaristi u američkom stripu pokušavaju da budu Grant Morrison, ali samo mali broj (Gillen, Hickman…) imaju potrebnu semiotičku naobrazbu za taj posao. Undiscovered Country stoga izrazito pati od ponovljenog problema gde će POMENUTI mnogo toga ali da neće zaista uspeti da zadovoljavajuće prodiskutuje gotovo ništa od toga što je pomenuo ostajući na površnom nivou reference i citiranja, bez stvarne transformativne energije potrebne ako analizirate temeljne principe jedne nacije.
No, ako ništa drugo, Soule i Snyder su za crtača odabrali italijanskog majstora Giuseppea Camuncolija, pa je realizacija njihovih fantastičnih ideja uvek na jako visokom nivou. Camuncoli je blistao na Spajdermenu pre nepunih deset godina i u međuvremenu izrastao u vrsnog crtača primerenog sinemaskopskoj širini vizije potrebnoj za strip ovog formata. Njegovo pripovedanje je izvrsno i jasno, uprkos gotovo konstantno fantazmagoričnom imaginarijumu sa kojim radi a likovi su mu, uprkos tom pomanjkanju karaktera na strani samog teksta, distinktni i jasno zaokruženi. Sa Camuncolijem crtež radi i kvalitetni tušer Leonardo Marcello Grassi dok je za kolore zadužen Matt Wilson koga sam već izuzetno hvalio za The Wicked + The Divine, pa ovaj strip, uz letering koji potpisuje Crank, izgleda baš onako skupo i moćno kako treba.
I, da podvučem poentu: ovo nikako nije loš strip, naprotiv, on ima intrigantan koncept, sjajne ideje i jednu vrlo časnu ambiciju u svojoj srži, da dobro protrese i prodiskutuje neke temeljne američke principe, služeći se formatom herojske pustolovine tako primerenim američkom nasleđu. No, egzekucija je ono što se na kraju broji i mada ću reći da Undiscovered Country, kako vreme protiče, postaje bolji rad, jer autori očigledno nalaze sve udobnije načine da se uklope jedni sa drugima, u ovom trenutku nemam iluzija da će gusta mreža podzapleta i mehanički upletenih motivacija likova ikada biti zaista raščišćena da bi ovaj strip zbilja mogao da se posveti diskusijama o svojim centralnim temama na način koji bi mene zadovoljio. No, kako srećom ja nisam jedina osoba na svetu za koju se stripovi prave, Undiscovered Country je serijal koji ću rado preporučiti na isprobavanje svakome. Sa izlaskom osamnaeste epizode ovog meseca završen je, vrlo uredno, treći tom pripovedanja, pa je ovo i sasvim lepo mesto da uskočite na kompoziciju i vidite koliko vam se sve to doada. Comixology stranica je ovde.
