Da bih malo, što se kaže, produvao dizne, pročitao sam petodelni serijal Maw u izdanju BOOM! Studios, a koji je sa izlaženjem krenuo u Septembru prošle godine i završio se pre neki dan. Kada strip počne upozorenjem da se materijal koji ćete konzumirati bavi silovanjem i seksualnim traumama i da, ako vam se od svega malo sloši treba da se javite najbližoj službi podrške, to verovatno ne signalizira tipični „dobar provod“, jelte, no, Maw je interesantno sklopljen feministički horor-narativ kakav mi je, ispostavilo se, bio potreban da se malo detoksikujem od visokokonceptualnog Undiscovered Country o kome sam juče živopisao. Ne da Maw nema KONCEPT ali ovo je strip koji udara malko niže, u donji stomak, pa i koji centimetar ispod njega i bez obzira na to šta na kraju on KAŽE, fakat je da taj senzibilitet traume hvata na zaista impresivan način.
Jude Ellison Sady Doyle, u daljem tekstu samo Jude Doyle, je jedan od onih autora koji predstavljaju noćnu moru za konzervativnijeg čitaoca. Ne samo da Doyle spada u savremene feminističke autore sa nekoliko knjiga iza sebe koje se bave analiziranjem neprijateljstva prema ženama, pogotovo aktivnim i glasnim, od strane (uglavnom zapadnog) društva, nego je i u pitanju seksualno-rodni koktel od koga, dizvinete, može da vam ispadne monokl: Doyle je transrodna, ne-binarna biseksualna osoba koja uprkos, jelte, feminizmu, koristi zamenice „on“ i „oni“ (a ne „ona“) a istovremeno je u braku sa muškarcem sa kojim ima ćerku. Pritom, u svom radu i aktivizmu Doyle se u velikoj meri bavi seksualnim nasiljem i pominje da je i sam bio žrtva seksuanog napada, zbog čega vuče posttraumatski stresni poremećaj za sobom.
Ideju da će Doyle biti idealan autor, jelte, stripa, koji čitate da se zabavite, dakle, treba baciti kroz prozor, ali o istom se trošku treba odmah razračunati sa idejom da je ovo neko ko je dobio priliku da radi strip za uglednog nezavisnog izdavača samo da bi neko zaradio malo „woke“ poena. Ne samo da je Doyle vrlo kompetentan u scenariju za Maw i donosi pred čitaoca jedan impresivno mračan i napet horor-narativ, nego bi svakom ko se imalo interesuje za feminizam i generalno, rodni aktivizam u modernom dobu trebalo da bude jasno da je Maw ekstremno teška i strašna priča čak i za najveći deo „woke“ publike. Ovo, da bude jasno, nije puki virtue signalling već autentičan, brutalan rad fikcije, fantazije, ali i izražene simbolike.
Crtač A.L. Kaplan, odnosno Alan L. Kaplan koji je drugi autor ove priče je za mene takođe bio prijatno iznenađenje. Iako sam maglovito bio svestan njegovog postojanja – Kaplan je radio na nekim stripovima po Storyteller propertiju Jima Hensona, i autor je dugovečnog web-stripa Full Spectrum Therapy – ovo je prvi put da zaista čitam neki strip koji je nacrtao. Kaplan je po vokaciji dizajner i stripove, kaže, radi u slobodno vreme, ali Maw je vrlo upečatljivo-izgledajući grafički narativ.
Maw na Engleskom, naravno, zhači čeljust ali su istovremeno u pitanju i inicijali protagonistkinje ovog stripa po imenu Marion Angel Weber. Marion je narogušena i besna devojka koja sa svojom sestrom, Wendy dolazi na ostrvo Angitia, neku vrstu privatnog feminističkog rizorta gde omatorele, jelte, lezbijke i sedokose feminiskinje okupljaju klinke koje su voljne da plate dobre pare za iskustvo raznoraznoh „osnažujućih“ rituala što treba da dotaknu žensku suštinu u svim prisutnima, pomognu im da prevaziđu traume i naoružaju ih čvrstinom i asertivnošću za budućnost. Marion je vrlo negativna spram čitave ove ideje i došla je samo na Wendyn nagovor, a koja je i sama za sve čula od svoje joga-instuktorke. Marion je ubeđena da je u pitanju puki biznis i razbibriga za domaćice kojima je dosadno pa bi sa malo feminizma da razbiju svoju kolotečinu. Svakako, Wendy i jeste jedna od njih, fina, udata, majka dva sina kojoj ništa u životu ne nedostaje osim što joj je možda pomalo dosadno.
U kontrastu sa njom, Marion je, pa, recimo problematična sestra koja pije i svađala bi se sa svima. Ne prođe previše vremena pre nego što saznamo da je Marion preživela seksualno nasilje za koje su vinovnici na kraju bili čak i osuđeni ali da ona ne samo da ne smatra da je pravda na bilo koji način bila zadovoljena, već je i iskustvo prolaska kroz istragu i suđenje samo produbilo traumu celog događaja i doprinelo njenoj izolaciji i PTSP-u. Znajući da je Doyle ovo pisao iz iskustva, čitav taj sloj priče vezan za seksualno nasilje i ono što iza njega sledi deluje još mračnije čak iako strip isprva nema nikakve očigledne fantastičke elemente i deluje sasvim naturalistički.
Ovome doprinosi dobar rad sa likovima. Doyle kaže da se nikada do sada nije ovako zabavljao nešto pišući i mada je ovo prilično kratak narativ, likovi koji se tokom njega formiraju su zanimljivi i uspešno nose priču što sa svakom sledećom epizodom postaje izrazitije fantazmagorična i fantastična. Dve sestre koje su u centru narativa su lepo kontrastirane i mada čitalac na početku misli da treba da odabere onu za koju će da „navija“, istina je da ni jedna od njih nije bolja ili lošija od one druge. Narativ ispituje različite aspekte ženskog, ako tako mogu da kažem, „stanja“ u savremenom društvu i mada Wendy i Marion imaju različite životne puteve, priča uspeva da nam ih proda kao različite aspekte podređenosti žena u savremenoj zajednici. Jedna od stvari koje žene na ostrvu u priči rade je i da imaju neke vrste grupnog obreda/ terapije, gde pričaju o svojim prošlim traumama a onda im osmišljavaju pozitivan kraj. Marion ovde ni ne želi da učestvuje jer je zatvorena u sebe i smatra ceo taj feministički cirkus, pa, cirkusom, dok Wendy želi ali naprosto ne može da se seti ni jedne STVARNE traume koju je preživela a vezana je za njen rodni identitet. A opet, Wendy ne samo da je odabrala da provodi vreme na ovom ostrvu nego i oseća autentičnu nesreću, pa i zarobljenost u svojoj ulozi supruge i majke.
Pored sestara tu je i lokalni diler vutre, jedni simpatičan muški lik u priči gde se muškarci, ne sumnjajte u to, pojavljuju gotovo isključivo kao uplašeni, nesigurni predatori i toksične budale, pomenuta instruktorka joge, a onda i te legendarne, sedokose feministknje koje vode celu paradu i koje su, reklo bi se, od klasične naučne teorije zalutale duboko u okultno i pseudomitološko.
Način na koji Doyle vodi priču je, pa, prilično fascinantan jer se iz jedne vrlo naturalističke, vrlo prizemljene naracije, utemeljene na nasilju, traumama i njihovim posledicama, vrlo lako i prirodno pređe u fantazmagorični horor. Ja se obično emotivno isključim kada inače realističan narativ pređe u fantastički horor i napusti nekakvu racionalističku plauzibilnost zarad simboličnosti, no u Maw je ovaj prelaz vrlo dobar. Doyle se vrlo spretno i pažljivo drži motiva sa kojima barata i prikaz polako odmotavajuće lokalne tragedije u kojoj Marion, začaurena u svojoj ulozi večite žrtve, puna bola i agresije, na ponovo veoma traumatične načine biva uterana u promenu perspektive, pa i u preuzimanje aktivne, asertivne uloge je odrađen odlično. Ovo nije prosta priča o osveti, isuviše je ovde više simbolike i diskusije o tome šta je zapravo suština ženskog iskustva, ali postoji komponenta osvete koja je, opet, ritualistički uobličena i nije samo naplata ličnog duga. Kraj stripa ima i pomalo nihilističku crtu sa rešenjem što je revolucionarno ali koje ne najavljuje nekakav rekonstruisani svet i pravedno društvo, već se najviše orijentiše na rušenje starog, trulog i toksičnog po svaku cenu i uživanju u osećaju snage koji ovo pruža.
Kaplan ovde odrađuje lavovski deo posla svojim fantastičnim dizajnom i odmerenim, pažljivim pripovedačkim postupkom, dajući čitaocu jedan visoko simboličan, fantasičan imaginarijum, a bez konfuzije oko toga šta se događa i u kom pravcu se narativ odvija. Njegov crtež je konstantno impresivan tokom celog miniserijala, sa pažljivim rukovanjem karakterizacijama i „glumom“ likova, ali i sa vrlo detaljno razrađenim lejautom gde se scene ispisuju kroz pažljivu smenu krupnih kadrova i zumova na detalje. Fabiana Masscolo i Federica Mascolo koje su radile kolor su dale presudan doprinos atmosferi stripa koja se menja između jutara i večeri ali i sa sve većim uplivom onostranog u narativ, dok je letering rado Cardinal Rae i ovaj je deo dizajna vrlo kvalitetan, u skladu sa reputacijom osobe koja je radila i za Marvel i za Dynamite i za Image i za DC…
Maw je izrazito mračan narativ koji u ljudima traži i uverljivo pronalazi one najgore impulse. To da muškarci ovde često bivaju prikazani u najgorem mogućem svetlu nije, pak, puki mamac za radikalne feminiskinje i Doyleova i Kaplan čine dosta napora da pokažu višedimenzione likove, od onih koji u sebi imaju mnogo dobrog (i samo malo lošeg) do onih koji loše stvari čine jer su slabi i i sami uterani u svoje društvene uloge, reklo bi se, bez stvarnog uticaja sopstvene volje. Kako ni žene nisu prikazane kao bezgrešne svetice kojima se samo zalomilo da ih maltretiraju gori od njih, pa i među njima postoji veliki raspon karaktera, od kojih su neki i negativcni, bez obzira što (misle) da rade plemenite stvari, Maw je zadovoljavajuće, i impresivno složena analiza rodnih odnosa i rodnog nasilja, provučena kroz uznemirujuću ali zavodljivu horor prizmu. Više nego dovoljno da se svako zainteresuje. Comixology serijal ima ovde.
