Tako se nekako potrefilo da sam Red Angel (odnosno Akai Tenshi), jedan od najpoznatijih radova režisera Yasuzoa Masumure gledao praktično u istom danu kada sam pročitao nedavno opisani strip Onward Towards Our Noble Deaths i poklapanje tema, motiva i senzibiliteta ova dva umetnička rada u meni je proizvelo snažne sinergijske reakcije. Naravno, radi se o dva produkta u dva različita medijuma, sa različitim pričama, ali u oba slučaja govorimo o naglašeno antiratnom sentimentu, prikazanom iz perspektive ljudi koji su bili „na terenu“ u vreme kada je teren bio – pakao.
O Masamuri sam dosta ekstenzivno pisao tokom prošle godine, prikazujući do sada tri njegova filma, sva tri iz šezdesetih, a koje se smatraju njegovim najplodnijim periodom. Između njih su Irezumi i Blind Beast posebno upečatljivi radovi jer se i jedan i drugi bave vezama između ljudske seksualnosti i nasilja, eksploatacije i različitih fetiša, sa izraženom psihoseksualnom dimenzijom u oba filma. Takođe, oba filma su u koloru i predstavljaju neke od vrhunaca fotografije u japanskom novom talasu šezdesetih godina prošlog veka.
Red Angel, snimljen 1966. godine, dakle iste godine kada i Irezumi, i sa istom glavnom glumicom, Ayako Wakao, pak, prikazuje drugu stranu medalje. Iako je i ovde u glavnoj ulozi žena izložena seksualnom nasilju i eskploataciji a koja dalje nalazi način da ostvari izvestan nivo samovlasnosti i svrhovitosti u okruženju što je gotovo nerazaznatljivo od pakla, Red Angel nije „period drama“, nije kostimirana priča o vremenima prošlim gde se okrutnost društvenih normi može pripisati „starom“ Japanu iz vremena pre Meiđi obnove i modernizacije društva, već brutalan, gotovo naturalistički a svakako traumatizujući prikaz ratnih dešavanja starih jedva više od četvrt veka iz vizure medicinske sestre poslate na kinesko bojište tokom japanske imperijalne ekspanzije na kontinentu što je prethodila „zvaničnom“ početku Drugog svetskog rata.
Kako smo već rekli, Yasuzo Masumura je u svom najplodnijem periodu često radio po književnim predlošcima pa je i Red Angel urađen po romanu Akai Tenshi autora po imenu Yorichika Arima. Arima nije poznat na zapadu i nisam siguran da je uopšte prevođen na zapadnjačke jezike ali radi se o uspešnom i nagrađivanom spisatelju rođenom 1918. godine. Arima je najpre poznat kao autor detektivskih romana i „proze između“, odnosno onog specifično japanskog „žanra“ koji se nalazi između lake literature i „prave“ književnosti. No, iako je prvu knjigu objavio još 1937. godine, kao devetnaestogodišnjak – radi se od zbirci kratkih priča – naplaćivanje tantijema od ovog izdanja pokazalo se kao priličan izazov. Nažalost, zbog toga je Arima morao da napusti školovanje a što je odmah rezultiralo nemogućnošću da dalje izbegava mobilizaciju. Tako je 1940. godine poslat u Mandžuriju da ratuje za cara i proveo tamo tri godine.
Arima se vratio živ i zdrav iz rata, radio kao novinski reporter, oženio se gejšom Chiyoko i pisao antiratnu prozu i ratne dnevnike. Krenule su i prve nagrade, ali posle japanskog poraza u ratu njegov otac, Yoriyasu Arima, ratni Ministar poljoprivrede (da bude jasno, Yorichaku je došao iz vrlo ugledne porodice, majka mu je bila kraljevskog porekla) je bio uhapšen pa je čitava porodica pala u nemilost ali i ekonomski tesnac. No, Yorichika Arima nije prestajao da piše, objavljujući svoje radove i samostalno sve do polovine pedesetih (finansirajući izdavanje prodavanjem delova očevog imanja) da bi nakon dobijanja Naoki nagrade 1954. godine – jednog od najviših literarnih priznanja u Japanu – njegova karijera krenula uzlaznom putanjom. Arima je od pedesetih akcenat stavio na detektivsku prozu koja je bila cenjena zbog njegovih socijalnih i psiholoških analiza između standardnog proceduralnog rada, a između 1956. i 1988. godine (Arima je umro 1980.) po njegovim delima snimljeno je čak jedanaest filmova i dve televizijske serije.
Arima je imao turbulentan život, pokušavajući i samoubistvo početkom sedamdesetih godina nakon smrti legendarnog pisca i kritičara Yasunarija Kawabate, a koja ga je jako potresla, da bi svoje poslednje godine proživeo sa ljubavnicom što ju je upoznao u bolnici gde se oporavljao od pokušaja da se otruje gasom. Nažalost, nakon 1971. godine nije napisao ništa (ili ništa značajno) i period do svoje smrti proveo je potpuno razdvojen i od svoje porodice ali i od književne zajednice.
Red Angel, zanimljivo, spada u kasniji Arimin rad, u vreme kada je već veliki deo njegovih romana činila detektivska proza (i nešto pisanja o bejzbolu koji je obožavao i pre rata i okupacije). Objavljen 1966. godine bio je odmah adaptiran u scenario od strane Ryôzôa Kasahare, jednog iskusnog i plodnog scenariste koji je radio od 1937. pa sve do polovine osamdesetih sarađujući sa više studija. Zapadna publika zapravo Kasaharu najpre zna po američkom akcionom filmu Blind Fury iz 1989. godine jer je scenario koji je na kraju korišćen za snimanje baziran na Kasaharinoj prvoj verziji.
Sam Yasuzo Masumura je već bio u ozbiljnom naletu do 1966. godine i studio Daiei mu je davao dosta slobode pa je Red Angel napravljen u iznenađujuće, možda i šokantno direktnom, neposrednom ključu, bez skretanja pogleda pred najružnijim licima rata ali i kritikama upućenim partikularno japanskoj strani. Slično Mizukjevom stripu o kome sam pisao pre nekoliko dana, u filmu Red Angel se neprijatelj – kineska vojska koja se do ovog momenta okanula unutrašnjih konflikata i nacionalističke snage Čang Kaj Šeka su se udružile sa komunistima da brane Mandžuriju od Japana – gotovo i ne vidi. Masumura „neprijatelje“ prikazuje najviše posredno, kroz minobacačke granate i metke koji doleću nitokuda a kada u poslednjim kadrovima filma i vidimo kineske vojnike oni su praktično apstraktne, nejasne figure u daljini.
Red Angel, dakle, nije „ratni“ film već utoliko što ne formira svoju priču oko srži konflikta i prevazilaženja koja je prirođena žanru. Ovo je izraženo antiratni film jer se pre svega bavi iskustvom medicinske sestre koja radi delimično u pozadini a delimično na samom ratištu i prikazuje ne samo emotivne ekstreme što će ih ona proći izložena neprestanom užasu ali i naučena da pokaže empatiju i pruža pomoć sve dok je u stanju da stoji, već i neke izrazito mračne momente koje ona preživljava od „svojih“.
Masumura je, rekosmo, i u drugim svojim filmovima rado i često istraživao teme seksualne eksploatacije i samovlasnosti žena prinuđenih da žive u muškim okruženjima koja ih posmatraju prevashodno kroz prizmu seksualnosti, no Red Angel je najsiroviji, najmanje stilizovan prikaz ovog koncepta, sa glavnom junakinjom koja u prvih šest minuta filma preživljava silovanje od strane vojnika što leži u vojnoj bolnici u pozadini a čije kolege mu pomažu jer im je ionako „dosadno“.
Red Angel, pak, nije film o jednoj traumi, već pre svega o životu unutar traume koja je neprestana i koja taj život obesmišljava. Sakura Nishi, mlada medicinska sestra u centru ovog filma, prijavljuje silovanje glavnoj sestri koja primećuje da je pomenuti vojnik poznat po sličnim incidentima. Nešto kasnije vojnika šalju natrag na front jer glavna sestra podnosi izveštaj da se potpuno oporavio. Kada i sama Sakura stigne na front nešto kasnije, da radi u tamošnjoj poljskoj bolnici i prisustvuje smrti ovog vojnika njena reakcija je prevashodno to da je ona odgovorna za njegovu smrt.
Utoliko, Red Angel nije fokusiran samo na iskustvo pretrpljenog nasilja nego na jedan opšti sistem nasilja u kome svi imaju svoje uloge kao njegove žrtve ali i počinioci. „Antiratnost“ ovog filma vidi se već u prvim scenama gde glavna sestra objašnjava novim medicinskim sestrama koje su stigle iz Japana da im je glavni zadatak ne da ranjenu vojsku leče i neguju već da prepoznaju ko se od vojnika folira da mu je još uvek loše, iako se oporavio, kako bi bio poslat natrag u rat. Kao što se može zamisliti, nikome od vojnika se ne žuri da se vrati na front i zapravo jedna scena kasnije u filmu pokazuje bolničara koji psuje i udara vojnika što je pustio da mu se – inače laka – rana upali i inficira (čak i larvama muva) kako bi bio poslat natrag u Japan umesto da se vrati u borbu. Ovaj na to odgovara da mu je sin rođen dva meseca nakon što je regrutovan i da mu nikada nije video lice.
Prizori koje Masumura prikazuje u poljskoj bolnici i, kasnije u filmu, u izbačenoj vojnoj ispostavi gde glavna junakinja bude poslata pred finale su ekstremni, ne samo u grafičkom smislu – a u tom smislu su zaista upečatljivi, sa besprekorno koordinisanim kadrovima ranjenika na nosilima i medicinskog osoblja oko njih, zbilja podsećajući na scene samog pakla – već i u konceptualnom. Sakura je deo medicinskog tima koji bukvalno radi po dva ili tri dana bez prestanka nakon velikih ofanziva gde se ranjenici broje hiljadama a jedan hirurg u poljskoj bolnici radi po 150 operacija jednu za drugom. Medicina je ovde svedena na zanat a uloga lekara na odlučivanje ko će umreti a ko živeti, često bez udova koji bi mogli biti spaseni da ima vremena, opreme i resursa. Hirurg, doktor Okabe, je grub, možda i okrutan čovek koji više ne može da zaspi bez uzimanja morfijuma i svestan je da radi posao onako kako nikada nije trebalo da bude rađen i on i sam koristi svoj čin i autoritet da mladu medicinsku sestru iskoristi za zadovoljavanje svojih potreba.
No, film je ovde zapravo nijansiran i Okabe nije seksualni napasnik već mu je samo potreban neko da sa njim priča, da sa njim pije i da sedi pored njega (ili leži, ako sama to poželi) dok morfijum ne proradi i pošalje ga u san. Sakura se, kako to već ume da bude u ovakvim narativima, u njega zaljubljuje i njihova romansa dobija neobično, pomalo nastranu seksualnu realizaciju ispunjenu borbom protiv opioidne adikcije ali i za Masumuru karakterističnim fetišima.
Romansa nije zaista centar narativa. Red Angel se zapravo velikim svojim delom bavi, iznenađujuće ili ne, krhkošću muškosti u muškaraca koji su stavljeni u ekstremne situacije. Što duže gledate film, shvatate da je mlada i idealistički nastrojena sestra koja preživljava seksualno nasilje i drugu eksploataciju zapravo najsnažniji lik u filmu, koji ne samo da zna šta hoće već i dobija to što hoće i ne žali da žrtvuje ni zdravlje ni život da bi to imala. U kontrastu sa njom, muškarci su suočeni sa poništenjem svoje muškosti i ni jedan od njih ne preživljava film. Vojnik koji siluje Sakuru na početku pokušava da joj se izvini u svom poslednjem, samrtnom ropcu, Doktor Okabe je impotentan zbog redovnog korišćenja morfijuma i sa prezirom gleda na Sakurine izjave ljubavi sve dok i sam ne počne da joj govori da je voli, svega nekoliko sati pre nego što će čitava postaja biti zbrisana u napadu kineskih trupa. Pogotovo upečatljiva epizoda nam prikazuje vojnika kome su amputirane obe ruke i koji se ne samo stidi svog sada „nepotpunog“ tela pa moli Sakuru da ga sunđerom kupa samo po mraku da ga drugi ne bi gledali već i shvata da nikada neće videti svoju ženu natrag kod kuće jer bi prizor osakaćenog vojnika loše uticao na moral stanovništva. Svestan da će ostatak svog života provesti negde sakriven daleko od javnosti u ustanovi zatvorenog tipa, ovaj vojnik Sakuri priznaje da je on i dalje seksualno biće da i dalje ima potrebe, a koje ne može sam sebi da zadovolji jer nema ruke i Masumura ovde kreira sebi svojsten suptilan i višeslojan odnos između dvoje mladih ljudi koji bi maltene u bilo čijim drugim rukama bio čista eksploatacija ili pornografija.
Kontrast između Sakurine dobrote, a koja nije samo odraz naučene krotkost japanskih žena već autentične empatije, njenog truda da pomogne svakome, i, sa druge strane, gotovo apsurdno stravičnih scena u poljskoj bolnici – ali i kasnije u isturenoj ispostavi gde „žene za opuštanje“ dobijaju koleru a vojnici, slepi od testosteronskog gneva i dalje ne mogu da se uzdrže – je onaj majstorski sloj ovog filma. Masumura doslovno slika lekare koji testerišu ljudima noge i bolničare koji odnose odsečene udove u kante sa otpadom, a među njima kao da lebdi Sakura, uvek prisutna, uvek spremna ne samo da radi svoj posao, već i da ponudi emociju i utehu. Ayako Kawao je jedan plamičak svetla u urlajućoj tmini ovog crno-belog filma, sjajno i nežno lice žene koja, kada se poslednja velika tragedija sruči na jedinicu kojoj je pridružena, i dalje radi na tome da pomogne koliko god može i ode sa ovog sveta radeći nešto u šta veruje.
Fotografija koju potpisuje Setsuo Kobayashi, česti Masumurin saradnik (između ostalog na Blind Beast) je ovde izrazito ekspresivna sa jakim senkama, svetlima koja se jedva bore protiv njih i minuciozno postavljenim, širokim kadrovima. Muziku je radio prolifični Sei Ikeno i njegov mračni orkestarski skor dobro pristaje atmosferi filma, no ovo je pre svega film u kome briljiraju režiser i glumci. Masumura ovde pokazuje izvanrednu efikasnost u pripovedanju, britak tempo i zastrašujuću ubedljivost u režiranju scena koje prikazuju užas rata, a bez upadanja u horor trope. Rat koji on prikazuje je pre svega „indirektan“ i mada ćemo videti i scene borbe na kraju, i one su, kako rekosmo, uglavnom indirektne, bez jasnog prikaza „druge strane“, sa fokusom na protagonistima i njihovom proživljavanju najgorih trenutaka svojih života. Ti najgori trenuci su, razume se, obeleženi pre svega besmislom, najgorim elementom rata za koji niko ovde ne zna za šta se zaista vodi, a Masumura njima kontrastira likove koji su, naravno, na ivici pucanja sve vreme, ali koji u tom besmislu rata pokušavaju da pronađu ostrva mira ako već ne smisla.
Empatija i dobrota koje Ayako Wakao pokazuje kroz svoj lik, ali i njena strast, pa i na neki način nastranost prema kraju filma, su u izvrsnom kontrastu sa razočaranim, nasilnim cinizmom doktora Okabea koga dobro igra iskusni Shinsuke Ashida i koji u svojim poslednjim trenucima kao da zaista pronalazi mir i svrhu. Red Angel nije jednostavan narativ sa jednim jasnim slojem motiva i njihove obrade, i njegovo igranje na polju seksualnog nasilja, fražilne muškosti i pomalo izvitoperene romanse na pozadini neprestanog užasa i besmisla znači da on nije tek „japanski hemingvej“ niti nešto lako za gledanje, pogotovo za modernog gledaoca. Ovde nema urednih, pa možda ni ispravnih odgovora na pitanja koja film pokreće ali to i jeste česta odlika antiratne proze i kinematografije napravljene na predlošcima iskustava onih koji su u ratovima zaista učestvovali. Što, valjda, znači da su ta pitanja o kojima pričamo – i dalje aktuelna.
