Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas mi je zadovoljstvo da kažem da ćemo preslušati jednu free jazz/ free improv poslasticu, ali mi je i žao što je povod za to tužan. Veliki belgijski džez pijanista Fred Van Hove je umro trinaestog Januara, pa je F.I. Quartet: live at free music XXVII antwerp, 2000, snimak živog nastupa kvarteta sa kojim je Van Hove svirao objavljen pre nekoliko dana na Bandcampu kao neka vrsta posvete ovom značajnom muzičaru.
Fred Van Hove je bio institucija belgijske i evropske improvizacije. Rođen 1937. godine u Antwerpu, studirao je klavir, muzičku teoriju i kompoziciju i svirao različite forme džeza i, kako kaže njegova biografija, muzike za igru, pre nego što će se polovinom šezdesetih godina otisnuti u smeru slobodne improvizacije, slobodnog stila svirke koji je u to vreme počeo da ruši barijere između akademske i, jelte, klupske muzike. Nemačka i Britanija su bile veliki centri ovog pokreta gde se američki free jazz sudarao sa evropskom savremenom kompozicijom, aleatornim ili grafičkim komponovanjem i kreirao osobeno evropski slobodni zvuk, ali su i Holandija i Belgija bile iznenađujuće jaki centri ovih dešavanja.
Van Hove je tako od polovine šezdesetih svirao sa nekim od ključnih imena evropskog free jazza i slobodne improvizacije, počev od Petera Brotzmanna, preko Evana Parkera, Petera Kowalda, Hana Benninka pa do Svena-Åkea Johanssona. Svi nabrojani muzičari su, zajedno sa Van Hoveom, Willemom Breukerom i Buschijem Niebergallom bili deo okteta Petera Brotzmanna, čiji je album Machine Gun iz 1968. godine na neki način manifestno označio novu eru u evropskom džezu, inspirisanu američkim new thing gibanjima ali nezavisnim i osobenim po senzibilitetu, političkim i estetskim idejama, zvuku. U tom smislu treba podsetiti da je Van Hove još 1972. godine odbio da svira već ugovoreni koncert na festivalu Middelheim u Antwerpu, u znak protesta protiv ogromne razlike u novcu koji je odvojen za američke muzičare u odnosu na evropske učesnike festivala. Van Hove je nakon ovoga osnovao WIM vzw, Werkgroep Improviserende Musici, kolektiv muzičara koji će se boriti za, jelte, prava muzičara koji sviraju slobodnu improvizaciju u Belgiji i bio predsedavajući ove organizacije decenijama. U okviru ove inicijative organizovani su različiti događaji a osnovana je i izdavačka kuća WIM.
Van Hove je dalje svirao u raznim postavama i sa različitim kombinacijama muzičara, a kako je bila u pitanju jako dugačka i plodna karijera, pomenućemo samo najpoznatije saradnike kao što su bili Radu Malfatti, Steve Lacy, Vinko Globokar, Paul Rutherford, Joëlle Léandre, Lol Coxhill, Phil Wachsmann, Ned Rothernberg, Barry Guy… A to su samo muzičari; kao i dobar broj svojih savremenika, Van Hove je sarađivao i sa slikarima i pesnicima, držao radionice i predavanja… Van Hove je i intenzivno komponovao, kako za muzičare i projekte u okviru WIM kolektiva tako i za film i pozorište, a nastupao je sa ogromnim brojem različitih postava. Meni je u posebno lepom sećanju ostao nastup sastava Quat na Ring Ring festivalu u Beogradu 2012. godine, gde je pored ispisnika Paula Lovensa na bubnjevima (koga je bila prilična avantura intervjuisati u pripremnom periodu festivala) Van Hove svirao sa Elsom Vandeweyer i Martinom Blumeom, pružajući URBENESNU perkusionističku kanonadu koju, u očajnom telefonskom snimku iz dva dela možete videti ovde i ovde.
F.I. Quartet je, pak, bila postava sa kraja prošlog stoleća u kojoj su pored Van Hovea svirali holandski saksofonista Luc Houtkamp, perkusionista Ivo Vander Borght iz Antwerpa, kao i američki džez-trubač Herb Robertson, student Berklija i jedna od legendi slobodne improvizacije sa brojnim saradnjama sa brdom američkih, japanskih i evropskih muzičara (Bobby Previte, Satoko Fujii, Paul Lytton, Michael Moore itd. itd. itd).
Nastup je, kako i ime albuma kaže, snimljen na festivalu Free Music održanom u Antwerpu po dvadesetsedmi put te 2000. godine i ovo je furiozna, zabavna ali i vrlo ozbiljna demonstracija snage slobodno improvizovane muzike koji sviraju iskusni, posvećeni muzičari na vrhuncima svojih kreativnih karijera.
Iako su duvači u ovakvim postavama praktično po definiciji u prvom planu, može se argumentovati da je Van Hove najveća zvezda ovog nastupa. Svakako, Herb Robertson je veoma jako ime, ali on mora da deli duvačku liniju sa veoma raspoloženim Houtkampom i mada je njihova međuigra jedan od najlepših elemenata ovog albuma, primetno je kako se sve raščisti kada Van Hove uđe u muziku sa sopstvenim soliranjem.
Klavir je ovde u dvojakoj ulozi – kako u postavi nema kontrabasa a i Vander Borght radije svira male udaraljke i činele od klasičnih timpana i bas-bubnjeva, tako i Van Hove ima dužnost da muzici doda malo težine i tamnijeg tona, pa i da dobar deo vremena vodi ostatak orkestra kroz gruv u kome svi improvizuju sve vreme. Naravno, nema kvalifikovanije osobe nego što je Van Hove za ovu ulogu i raskoš njegove tehnike, neverovatna raznolikost raspoloženja, boja i atmofera koje kreira na koncertnom klaviru pretvaraju slušanje ovog snimka u pravo uživanje bilo da slušamo pijanistu kako gura iz pozadine, bilo u mnogobrojnim momentima kada ostali muzičari utihnu i ostave ga da radi sam. Van Hove je tako jako stopljen sa svojim instrumentom i samom muzikom da je njegova improvizacija savršena – kod njega nema nikakvih traženja, nedajbože razmišljanja, iz klavijature note samo šikljaju i pijanista bezbedno vodi čitav sastav kroz dugačke, dinamične kompozicije.
No, da bude jasno, i ostali muzičari su ovde zbilja vrhunski. Houtkamp i Robertson su besprekorno uigrano streljačko odeljenje, sa jednim izvanredno odmerenim pristupom kolektivnoj improvizaciji u kome se kreira gusta, jako užurbana tekstura tonova, tema, šumova i ekscesa, a da svako pazi da ostavi dovoljno mesta onom drugom i da ni jedan muzičar ne upada u momente glume nekakvog zanosa i egoističnog soliranja. Evropska slobodna improvizacija i jeste kao svoju temeljnu vrednost uvek imala taj kolektivistički duh u kome je dekonstruisana figura lidera a na račun davanja jednakih „moći“ svim pojedinačnim muzičarima pa to koliko Van Hove dobija prostora za solo svirku pokazuje koliko su ga svi ostali u ovoj postavi cenili. No, Houtkamp i Robertson stalno nude fantastičan program koji zalazi duboko u domen apstraktnog, tuđinskog zvuka i lako se vraća razigranom, abrazivnom free jazzu, sa Robertsonom koji će više puta prelaziti na flautu i Houtkampom koji svira i tenor i sopran saksofon. Perkusionista Vander Borght je, naravno, pravo otkrovenje i njegova meka, a ekstremno dinamična svirka, koja ne osvaja volumenom već pažljivim praćenjem onog što ostale kolege rade i organskim, stalno mutirajućim gruvom je nezamenljiv element ovog kvarteta.
Snimak ima tri dugačke improvizacije koje idu od tišine do vriska i natrag, ali sa nimalo one nameštene, glumljene dramatike u koju free improv muzičari umeju da upadnu kada baš ne znaju šta će u datom trenutku. Na trećoj kompoziciji Van Hove sa klavira pređe i na harmoniku i ovo je izvrstan preokret u pogledu boje i zvuka koji se čuje na ovom nastupu, a album je, sa svojim preobiljem srećnih incidenata i savršene discipline u radosnom haosu, pravi biser slobodne improvizacije i ploča za mnogaja slušanja.
https://powrecords.bandcamp.com/album/live-at-free-music-xxvii-antwerp-2000