Kad me je već lepo krenuo Supermen ovih dana, pročitao sam i miniserijal Superman ’78 a koji je u šest delova izlazio od prošlog Avgusta pa do prošle nedelje. Iako miniserijali o Supermenu smešteni u alternativne kontinuitete izlaze takoreći svaki čas, ovaj je imao auru posebnosti utoliko što je u pitanju otvorena posveta filmskom univerzumu vezanom za Supermena a koji je kreiran prvim filmom Richarda Donnera o ovom superjunaku, izašlom 1978. godine. Veliki režiser je preminuo prošlog Jula i mada je jasno da je DC ovaj miniserijal pripremao znatno ranije, opet je činjenica da je prvi broj izašao maltene u istom trenutku ovenčana lepom simbolikom.
Ne znam koliko je to DANAS vidljivo, ali Donnerov Superman je bio važan, prevratnički film. Naravno da je i pre njega bilo superheroja na velikom i malom ekranu, u animiranoj i igranoj formi, ali Donnerov Superman (aka Superman: The Movie) je bio prvi put da se može reći da je Holivud superheroje generalno i Supermena partikularno shvatio „ozbiljno“. Richard Donner, iskusan televizijski i filmski poslenik je već imao dosta autorskog iskustva i par godina pre Supermena režirao jedan vrlo pristojan žanrovski hit u formi horor-klasika Predskazanje, a koji je pokazao da taj ozbiljniji pristup žanru može da donese i komercijalni uspeh i kritičarske pohvale. Produkciji Supermena se stoga pristupilo sa imperativom „verodostojnosti“, a što je bio srazmerno inovativan način da se rade ovakvi filmovi. Naučna fantastika generalno i superheroji partikularno su u bioskopu i na televiziji poslednjih par decenija većinski bili rađeni sa blago (ili manje blago) kempi pozicija, gde je televizijski Batman verovatno najpoznatiji primer. Poznato je da je Kubrikov film, Odiseja u svemiru 2001 zapravo odskakao od uobičajenog pristupa svojim autorskim, filozofskim i generalno artističkim pristupom naučnoj fantastici u kojoj su čak i generalno ozbilno pravljeni filmovi poput Zabranjene planete bili duboko uronjeni u kemp pedesetih godina. Sedamdesete jesu donele pomake (uključujući Dan delfina iz 1973. godine, Loganov beg iz 1976. ili Demonsko seme iz 1977. godine) ali superheroji su još uvek čekali u redu da i njih neko shvati ozbilno. Donner je, sa svojim velikim televizijskim iskustvom i ambicijom da pokaže da je pravi autor a ne samo spretni izvođač radova od Warnera dobio vrlo solidnu podršku pa je produkcija ovog filma obuhvatila ne samo neka jaka imena, od Maria Puza na scenaristčkim dužnostima do glumaca poput Neda Beattya, Genea Hackmana te Marlona Branda u u ono vreme najskuplje plaćenoj epizodnoj ulozi svih vremena, već i specijalne efekte koji su označili kvantni skok i promenu paradigme u domenu porodičnih blokbaster filmova. Kako se to obično danas kaže, Donner i Christopher Reeve u ulozi Supermena su nas ubedili da čovek ZAISTA može da leti a Reeve je bio možda i jedini glumac u istoriji Supermena koji je kredibilno prikazao da naočari i drugačije začešljana frizura, te nešto drugačiji položaj tela mogu da budu uverljiva maska za Klarka Kenta.
Moderna era superherojskih filmova je, naravno, došla nakon što su filmovi iz serijala koje je započeo Donner devoluirali u neželjenom smeru i nakon još par decenija traženja, pa i pokušaja da se snimi novi Supermen koji bi bio po kvalitetu i kulturnom uticaju bio na nivou Donnerovog prvenca, no, ostaje da je Superman: The Movie iz 1978. godine ne samo prvi stvarno dobar superherojski film već i prilično dobar film sam za sebe – paradigma iz koje je izraslo sve ostalo.
Utoliko, povratak u ovaj univerzum, ili makar u estetiku koju za njega vezujemo, ima izražene nostalgične dimenzije. Scenario za Superman ’78 pisao je Robert Venditti, pouzdani DC-jev saradnik koji je poslednjih godina radio prilično uspešne serijale poput Hal Jordan & The Green Lantern Corps i Hawkman dok je za crtež bio zadužen Wilfredo Torres, iskusni Marvelov, Aftershockov, Dark Horseov i DC-jev saradnik koji je pre ovoga, uostalom, radio i serijal Batman ’66 pa mu bavljenje „retro“ materijalom nije nimalo strano.
Postoji priča da je među planovima za nastavke originalnog Donnerovog Supermana, konkretno za Superman III bilo i kreiranje zapleta koji bi se bavio dolaskom Brainiaca na Zemlju i Supermenovom borbom da svoj (novi) dom zaštiti od zastrašujuće pretnje iz svemira. Producenti su ovu ideju, vele, sasekli, a Donner je bio zamenjen Richardom Lesterom već za Superman II (za koji je, doduše, najveći deo materijala snimio još Donner, snimajući originalni film), dok je tritment koji je Donner uradio, koliko umem da kažem, zauvek izgubljen za čovečanstvo. No, Robert Venditti zbog toga, uzima upravo ovaj zaplet za osnovu svog stripa i nastavlja se na originalnu Donnerovu viziju.
Da budem iskren, sam strip Superman ’78 u svojoj priči deluje izuzetno generički, možda zato što smo ne znam ni ja koliko verzija Brainacovog dolaska na Zemlju videli već toliko puta. Venditti se ne trudi naročito da osmisli nekakav originalni preokret ili novi ugao iz kojeg bi se posmatrala ova hladna, naučna invazija superiornog intelekta sa neverovatnom tehnologijom na raspolaganju, a ovo je verovatno i zato što se, po njegovom mišljenju, „strejt“ priča o Brainiacu ionako savršeno uklapa u donnerovski senzibilitet. Istini za volju, DC je tokom godina zapravo više puta retkonovao Brainiacov identitet i način na koji su se Zemlja i Supermen upoznali sa kiborgom što putuje svemirom i katalogizuje rase živih bića (tako što čitave habitate smanji na maltene mikroskopske dimenzije i drži u velikim bocama u svom brodu), pa je Vendittijeva interpretacija zaista samo prepričavanje onog što se danas smatra kanonskim Brainiac zapletom.
Znate već i sami kako to ide: Brainiac dolazi na Zemlju, rešava da uradi ono što inače radi, Supermen mu se suprotstavi ali u procesu tog suprotstavljanja shvata da Brainiac u jednoj od svojih boca ima umanjeni grad Kandor, poslednji preostali trag civilizacije planete Kripton, Supermenovog rodnog sveta, a koji je uništen kosmičkom eksplozijom nakon što je ovaj kao beba lansiran ka Zemlji. Od Srebrnog doba pa na dalje, Supermen ovaj grad u boci drži u svojoj Tvrđavi samoće na Arktiku i traga za načinom da Kandor vrati u prirodnu veličinu a njegovim stanovnicima obezbedi „normalan“ život.
Vendittijeva interpretacija ovog narativa ipak ima neke osobenosti. Prva je to da Brainiac u početku zapravo nije siguran da li mu je uopšte potreban uzorak zemaljske civilizacije – on ljudsku rasu smatra još isuviše mladom i primitivnom da bi joj pretila ekstinkcija, i odlučuje da se vrati u nekom kasnijem periodu kada će možda oteti jedan grad sa planete. No, njegova motivacija da se uopšte bavi Zemljom je što primećuje da se među Zemljanima nalazi jedan Kriptonjanin. Brainiac ovo smatra „infestacijom“ i Supermena tretira kao opasno zagađenje izvorne zemaljske biologije, odlazeći tako daleko da Zemljanima objašnjava (preko razglasa) da je Supermen za njih veoma opasan. Zemljani mu odgovaraju da odjebe jer je Supermen njihov i u jednoj simpatičnoj sceni građani Metropolisa i sami govore da niko od njih nije zaista „odavde“, podsećajući na američko oslanjanje na imigraciju kao dotok sveže krvi, energije i ideja.
Drugo je to da kada se Supermen preda Brainiacu da bi spasao Zemlju i biva spakovan u Kandor, on tamo susreće svoje biološke roditelje i ovde dobijamo nekoliko dirljivih scena. Treće je da se Lex Luthor, koji sebe iznova naziva najvećim kriminalnim umom planete udružuje sa Lois Lane (koja ovde još uvek ne zna Supermenov tajni identitet) da spase Supermena sudbine kidnapovanog.
Luthorova motivacija je, naravno, vrlo sebična i narcisoidna, ali stripu ovo daje nekoliko simpatičnih scena prema kraju, sa Supermenom koji se bori protiv Brainiacovih robota i na kraju čitav grad, sa sve komadom tla ispod njega, uspeva da spase od Brainiaca i spusti ga nazad na zemlju tamo gde je i stajao.
Iznenadilo me je koliko je Torresov crtež bolje prilagođen „dramskim“ nego akcionim scenama. Momenti u kojima gledamo aktivnosti u redakciji u kojoj rade Kent i Laneova, ali i Supermenovi emotivni trenuci sa roditeljima su veoma lepo urađeni sa jasnim referencama na glumce iz filma ali bez „plastične“, bezizražajne imitacije koja bi sugerisala precrtavanje. S druge strane, akcija je, za mene, neočekivano svedena, sa kompozicijama koje nisu naročito maštovite i bez energije i „kinematskog“ osećaja kakav bi se očekivao od ovog stripa. S druge druge strane, kada Supermen leti iznad grada, Torres kvalitetno oživljava memorabilne filmske scene i ovde i kolor Jordiea Bellairea odrađuje posao na najbolji moguć način.
Superman ’78 je u suštini prilično „nepotreban“ strip – priča koju on priča je ispričana već mnogo puta, a ponegde i na bolje načine, dok je crtež uglavnom lep ali velikim delom najpre funkcionalan i sa samo retkim bljeskovima „widescreen“ bogatstva, no u pitanju je i dalje jedna korektna obrada klasičnih motiva vezanih za ovaj strip, sa lepim omažima uticajnoj filmskoj verziji, sa primereno spektakularnim krajem i generalno dobro zaokruženim zapletom. Ko voli Supermena, ovde neće naći bilo šta inovativno ili neočekivano, ali će imati prijatno, nostalgično putovanje u prošlost. Pa ako vam je to dovoljno, evo i Comixology stranice za ovaj miniserijal.
