Dovršio sam čitanje dva konsekutivna serijala Black Cat koje je Marvel izdavao počev od Juna 2019. godine, završavajući se u spektakularnom Giant Size Black Cat koji je izašao početkom Decembra prošle, i moram priznati, čitajući ovih šest kolekcija, više puta sam se zaustavljao da sebi kažem „jebote, koliko ja VOLIM stripove.“
Naravno, superherojski stripovi su često tek literarni analog brze hrane a Black Cat je lik koji je četrdeset godina služio tek kao podrška u tuđim stripovima, vežba za crtače da nacrtaju stereotipnu seks-bombu, i zgodan team-up partner za popularne superheroje kao što su Spider-man ili Wolverine, no, kosmička pravda radi sporo ali dostižno i ova dva serijala, a koje zaista treba tretirati kao jedan tekući serijal od 25 epizoda*, po ko zna koji put pokazuju da nema plitkih likova ili izlizanih koncepata već samo scenarista koji nemaju inspiraciju ili volju da se potrude.
*što ću ja u daljem tekstu i činiti
Jed Mackay nije jedan od tih scenarista. Kanadski srednjoškolski nastavnik koji je u slobodno vreme pisao po koju epizodu Marvelovih stripova je u poslednjih par godina izrastao u jednog od najboljih scenarista koga Kuća ideja ima na rosteru i mada se i dalje vodi kao frilenser, Mackay se trenutno bavi isključivo pisanjem, ostavljajući svoju karijeru nastavnika na stend baju dok se sve bolji poslovi za Marvel samo gomilaju. Da bude jasno, Mackay još uvek nije neko koga pominju u istom dahu sa Kieronom Gillenom, Steveom Orlandom, ili Donnyjem Catesom i njegovi dosadašnji radovi su velikim delom bili na nešto manje važnim likovima i serijalima, ali Kanađanin je demonstrirao ne samo visoki profesionalizam i sposobnost da se bez greške prilagodi propertiju sa kojim radi već i jak karakter koji prozire kroz sve što piše.
Hoću reći, njegovi stripovi su uniformno ZABAVNI i pružaju čitaocu klasičan žanrovski, superherojski meni sulude akcije, bizarnih, naučno-magičnih koncepata, komedije ali i iskrene ljudske drame koja svemu daje humanistički preliv i spasava mu stripove od izmetanja u prosta rekombinovanja likova i zapleta. Mackay pritom ume da napiše i sasvim ozbiljne, pa i potresne priče, kao što je bio recimo odlični miniserijal Man Without Fear kojim su povezani tekući serijali o Daredevilu koje su pisali Charles Soule i Chip Zdarsky. Upravo je pre neki dan završen i mini-događaj Death of Doctor Strange a koji je označio prvi Mackayjev ulazak u prvi ešelon Marevlovih scenarista i rad sa jednim od najbitnijih likova koji, kao što znamo, trenutno ima i dinamičan filmski život. O tome ću pisati ovih dana, ali danas govorimo o Crnoj mački i Mackayjevom velikom talentu da uzme likove koje, izgleda, niko drugi neće, i onda sa njima kreira praktično definišuće priče.
Prošli put kada sam se oduševaljavao Mackayjevim SHVATANJEM suštine antiheroja koji se češće nalazi s one strane zakona nego sa, jelte, ove, a opet je neko za koga navijamo iz sve snage, radilo se o miniserijalu Taskmaster: The Rubiccon Trigger. Kako to obično umem da primetim, današnji scenaristi superherojskih stripova često teže pisanju stripova koje su sami čitali kada su bili mali, neretko ponavljajući zaplete čuvenih priča o njima i pokušavajući da im daju sopstveni pečat. Taskmaster i Black Cat su kreirani u maltene isto vreme (on 1980. godine, ona 1979.), ali u oba slučaja radi se o likovima koji su se praktično ekskluzivno pojavljivali u tuđim stripovima i Mackayjev rad, posebno sa Crnom mačkom, može se opisati kao maltene prvi put da se neko ozbiljno pozabavio ovim likom i ušao duboko u njenu psihologiju, dajući joj ne samo zanimljivu životu priču i motivaciju za ono što radi (a, mislim, šta radi? Krade!) već i iznenađujuće vibrantan ansambl saradnika, arhineprijatelja i, pa, likova koji su malo jedno a malo i drugo.
Black Cat je, kao što znamo, lik prevashodno vezan za Spajdermena, kreirana da mu bude romantični partner u jednoj komplikovanoj fazi njegovog života i neka vrsta izazova njegovim moralnim načelima. Kao „cat burglar“, odnosno provalnik koji krade uglavnom skupi nakit i umjetnine, Felicia Hardy je već krajem sedamdesetih bila isuviše sitna riba da bi je Spajdermen, uglavnom zauzet borbom sa pretnjama koje ugrožavaju čitav grad ili planetu, zaista sad tu nešto kao jurio zbog njenih sagrešenja. Preslikavajući bez MNOGO stida dinamiku između Betmena i Cat Woman, odnos Spajdermena i Black Cat je uvek uspešno igrao na kartu snažne strasti i požude sa obe strane, osećaja transgresije ali i svesnosti da ovaj par nema „stvarnu“ budućnost. Spajdermen je u velikoj meri definisan svojim velikim ljubavima (prevashodno Gwen Stacy i Mary Jane Watson/ Parker, naravno) i težnjom ka svijanju toplog porodičnog gnezda pa je „fuck buddies“ odnos koji je imao sa Felicijom, decidno eksperimentalna veza koju su imali, ali i prijateljstvo (sa NEKAKVIM benefitima) koje održavaju do danas jedan dobrodošli gest u smeru produbljivanja njegovog karaktera.
No, da Black Cat ne mora da bude samo privezak Spajdermenu, večiti objekat žudnje i misterije, idealizovana (a pomalo prezerna) seks-boginja i devojka koja je privlačna baš zato što nikada ne može da se pretvori u obavezu, te da ona zapravo može da ima protagonizam i sopstvene priče, za to smo morali da sačekamo četrdeset godina i Mackayjev izvrsni rad.
Ovaj serijal je ogledni primer za to kako se pišu priče o antiherojima koji su decenijama popunjavali prostor oko tuđih, „velikih“ priča. Od samog početka je, naime, jasno, da Felicia i sama ima svoju veliku priču, a kako je u pitanju provalnica i lopov od karijere, njena velika priča je vezana za jedan, jelte, VELIKI posao. Ne i poslednji posao za nju, ali posao kojim njen mentor i učitelj, prefrigani lopov od karijere, Black Fox, želi da se ispiše iz profesije i ode u penziju. Felicia radi sa njim, kao i sa svoja dva saradnika (Dr. Boris Korpse, genije za tehnologiju i Bruno Gringer, genije za vožnju bilo čega što ima pogonski motor) na seriji ekstremno odvažnih provala-i-krađa i prvih nekoliko epizoda vrlo uspešno postavljaju taj osnovni ton serijala gde, iako je čitalac svestan da ono što Felicia radi, tehnički, spada u neetičko ponašanje, čista hrabrost potrebna za ove poslove, njihova bizarna, egzotična priroda, kao i činjenica da oni od kojih Felicia krade nisu baš neka sirotinja koja će da se presamiti ako im se ukrade ta jedna stvar, nepogrešivo uspostavljaju ne samo navijački ton već i divljenje prema protagonistkinji.
No, ovaj serijal nije samo prikaz vrtoglavo komplikovanih i opasnih provalnih krađa gde se divite tehnologiji posla bez obzira što je posao, jelte, u osnovi nečastan, već u velikoj meri i psihološki portret protagonistkinje koja, iako ne krade jer mora da se prehrani, uspeva da na čitaoca prenese svo to uzbuđenje i strast vezanu za ideju slobode u kojoj vešt i odvažan lopov radi to što radi naprosto jer nešto nema a želi da ga ima. Pomaže, svakako, to što su mete redom ili veoma bogate ili veoma kriminalno inklinirane osobe pa je romantični trop o lopovu koji krade jer ima prefinjen ukus i nikada ne ošteti „normalnu“ osobu ovde u potpunosti iskorišćen, ali, naravno, postavljanje cele priče u Marvelov univerzum svemu daje dodatni sloj urnebesne fantastike i komedije. Kada znate da je najmanje esktravagantna pljačka provaljivanje na imanje kung-fu milijardera kako bi se tamo preslikala tehnologija za otvaranje portala između dimenzija, jasno vam je o kakvim pljačkama ovde pričamo. Mackay dobja dopuštenje da se igra na nekim veoma popularnim lokacijama u Marvelovom univerzumu pa Black Cat upada u kuću Doktora Strejndža i tamo pored pljačke mora da spreči poludelog drugorazrednog čarobnjaka da ne postane zlo božanstvo, infiltrira se u zgradu Fantastične četvorke i tamo se ona i Johnny Storm, pukim sticajem okolnosti bore protiv Blastaara (interdimenzionog negativca nativno iz, jelte, Negativne zone), na kraju se sukobi sa samim Iron Manom i uspe da ga prevari upravo njegovim omiljenim trikom… Kao strip o vrhunskom lopovu koji živi i radi u svetu superheroja, Black Cat je u početku izuzetno dobro odmeren i ekstremno zabavan.
No, Mackay uspeva da svoju veliku priču dovede do predvidivog ali ipak spektakularno uspešnog vrhunca kada se otkrije šta je zapravo bio plan u pozadini svih ovih pljački, i čitava filozofija lopovskog života, ali i odnos likova koji su intimno povezani decenijama bivaju žestoko protreseni, dok Felicija prolazi kroz seriju iskušenja i pronalazi, vrlo prirodno, moralni kompas u sebi a koji je vodi čak i određenom sazrevanju u kome dojučerašnji ljuti rivali i smrtni neprijatelji mogu da postanu i sasvim prihvatljivi saveznici… čak i ljubavnici… Ako ste od onih licemera koji se gade na gej romanse, ali otkidaju na lezbijske scene u „normalnim“ pornićima, recimo samo da Felicija ovde na kratko ispunjava san svih onih koji su je zamišljali kao, prirodno, biseksualku.
Ovo je možda i dobro mesto da na njemu primetimo kako je ovo strip o snažnoj, samovlasnoj ženi koja ne pristaje da bude ukras u svetu muškaraca, a koji piše muškarac i da Black Cat svakako odiše jednim old school, pa i staromodnim šarmom priče koja verovatno ne bi bila ni prihvaćena od strane uredništva da se ne radi o liku starom četiri decenije. Hoću reći, Felicija je slobodna žena, koja uživa ne samo u ekonomskoj nezavisnosti već i u sopstvenoj seksualnosti, ali ovo je urađeno pre svega u duhu, zaista, sedamdesetih godina. Kostim Crne mačke, Felicijino „mačkasto“ ponašanje i promiskuitet su svi veoma ugođeni sa, da tako kažem, „muškim“ fetišima i fantazijama. Kako sam već i ranije pisao, ovo je žena koja na posao kreće u pripijenom crnom kostimu sa dekolteom koji bi trebalo da ima dozvolu za nošenje oružja i frizurom na kakvu bi i Biljana Vraneš bila malo ljubomorna*i mada se sve to veoma dobro uklapa uz njen karakter, ovo u trećoj decenji dvadesetprvog veka nisu zaista simboli ženske slobode koliko jednog pomalo depresivnog ženskog prihvatanja da su muškarci na neke stvari naprosto slabi i da će ženama to dati izvesnu prednost u jednom imanentno nepravičnom svetu.
*barem ne nosi štikle dok se lomata skačući između oblakodera, ipak smo napredovali kao rasa
I to se sve mora prihvatiti kao element Felicijinog karaktera koji je, da ne bude zabune, temeljito polomljen. Ovo nije žena koja ikome treba da bude uzor, bez obzira na nekoliko plemenitih stvari koje uradi tokom ovog serijala, jer je i sama svesna da je sebična, narcisoidna, da je motivišu ego, dosada i osećaj uspeha koji dobija kada shvati gde su granice a zatim ih spektakularno pređe dok joj se običan svet (i manje uspešni superzlikovci) divi i mrzi je. Čak je i poslednji veliki posao koji Felicija obavlja u ovom serijalu, i gde se hvata u koštac sa samim Nickom Furyjem motivisan plemenitom ali ponovo, suštinski sebičnom željom da se očuva status kvo u kome ona još uvek neće morati da odraste, sazri, suoči se sa odgovornostima „stvarnog“ života.
Mackay vrlo spretno kombinuje te elemente patosa i spoznaja – koje su ekonomične, brze i provučene kroz radnju, bez zastajanja da nam se „objasni“ poenta – sa urnebesno dinamičnim, akcijom i humorom ispunjenim stripom i sve što ovde očekujete, uključujući par izvrsnih Spajdermenovih kameo-pojavljivanja, dobija se tačno u potrebnom ritmu.
Dve su ovde bile stvari kojih sam se unapred pribojavao, znajući skoriju istoriju ovog lika, a koje je Mackay izvrsno razrešio.
Jedna je bila čitav mitološki podzaplet sa Esnafom lopova koji postoji u Njujorku i ima mistične, natprirodne korene. Black Cat jeste uvek uz sebe imala svoje „bad luck“ supermoći ali one su kanonski objašnjavane tehnologijom i sva ova magija i religija vezana za Esnaf mi je, kada sam je video u Spajdermenu, delovala kao malo previše nategnuta za jedan suštinski street-level lik. No, Mackay uspeva da ovo drži na jednom vrlo zdravom mestu između kempa i bajke tako da na kraju sve to posluži likovima i njihovoj međusobnoj drami i ja sam ultimativno bio zadovoljan ovim tretmanom.
Druga stvar je bila vrlo nesrećna karakterizacija koju je za Feliciju pre nekoliko godina napravio Dan Slott u svom Spajdermenu, praveći od nestašne provalnice psihopatskog superzločinca. I u ono vreme je to izazvalo dosta negodovanja kod Spajdermenove publike, pa je svakako postojala briga za to kako će u po prvi put samostalnom serijalu za Black Cat ovaj deo njene „karijere“ biti tretiran. Srećom, Mackay je i sam svestan da ovo ima vrlo malo veze sa tim kako je ovaj lik postavljen i njegovim jakim stranama pa postoji samo jedna referenca na ovaj period i Felicija se ove svoje epohe odriče objašnjavajući da joj tada „nije bilo dobro“. A što je dovoljno samo po sebi.
Za strip koji u velikoj meri živi ili umire na ime lepote crteža – ipak pričamo o protagonistkinji koja čak i kad nije u fetišističkom kostimu obožava da nosi skupe, smele haljine, nakit i zastrašujuće visoke štikle – iznenadio sam se koliko mi nije prijala kombinacija Trevela Foremana na crtežu i Briana Rebera na koloru sa kojom je prvi serijal krenuo. Radi se o autorima koje veoma cenim u drugim situacijama, ali ovako spojeni na jednom poslu kao da su najgori elementi njihovih individualnih stilova došli do izražaja: Foreman sa svojim tankim linijama i isključivo kompjuterskim senčenjem, Reber sa hladnim kompjuterskim kolorom koji deluje mrtvački u prvim epizodama ovog stripa. Makar je pripovedački ovo bilo sklopljeno kako treba, ali strip je vizuelno prodisao tek kada je Foremana zamenio prvo Mike Dowling sa svojim pin-ap inspirisanim stilom, da bi se onda tu izmenjali razni crtači (Kris Anka, Annie Wu, Dike Ruan), svi bolje prlagođeni ovom stripu od Foremana, i da bi na kraju C.F. Villa svemu dao pravi identitet i idealnu atmosferu i dinamiku. Njegov raskošni a dinamični crtež se sjajno uklopio sa Reberovim dinamizovanim kolorima i strip je u svojoj drugoj inkarnaciji imao onaj grafički identitet koji sam od njega očekivao od samog početka. Letering je tokom celog serijala radio Ferran Delgado, sa čijim radom nisam upoznat ali koji je pokazao izvrstan smisao za dizajn i mnogo kreativnosti.
Mackay je ovde položio i jedan prilično težak ispit započinjući drugi serijal usred događaja King in Black što je tresao čitav Marvelov univerzum 616, i uspevajući da svoju Crnu mačku smisleno uklopi u širi kontekst a da ne izgubi zamajac sopstvenog zapleta i karakterizacije.
Drugim rečima, Mackay je, mislim, definitivni scenarista za Black Cat i nadam se da će, kako se dalje bude peo uz merdevine Marvelove hijerarhije, pored većih i „važnijih“ poslova vezanih za „skuplje“ superheroje, imati vremena i prilike da se vrati Feliciji Hardy i napiše još po koju njenu avanturu. Ovaj lik je to zaslužio a i mi, koji smo se potajno (pa i… manje potajno) na nju ložili četrdeset godina i dočekali da je konačno vidimo pisanu sa puno dubine i šarma, pa i mi smo to valjda zaslužili. Ove serijale, do tada, na Comixologyju možete proveriti ovde i ovde.
