Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Da li je Soul Jazz dovoljno jazz da bih ja danas o njemu pisao? Naravno da jeste, a uostalom, ovaj sam album slušao ne samo danas već i poslednjih nekoliko dana pa bi delovalo kao da lažem i sebe i ostatak sveta ako bih ga preskočio. Radi se o ploči koja prosto puca od dobrog raspoloženja i radosne, plesne energije. Radi se, takođe, o ploči Robert Walter: Better Feathers. A koja je samo kolekcija singlova što ih je Robert Walter objavljivao tokom 2021. godine, sigurno u pokušaju da svima malčice olakša drugu ali nikako i poslednju godinu pandemije. Objavljen na kraju Januara ove godine u formi punog, dugosvirajućeg albuma, Better Feathers je zaista paket dobrih vibracija i pozitivnih emocija a koje izviru iz sigurno sklopljene kombinacije fanka, soula, malčice i hip-hopa, pa i, da, da džeza.
Zapravo, ako se soul jazz smatra kombinacijom džeza sa soulom, fankom, R&B-jem, pa i gospelom, treba se setiti da postoji i izdavačka kuća Soul Jazz Records, ugledan londonski izdavač koga ja već decenijama instinktivno povezujem sa nekim od najboljih antologijskih rege izdanja što se mogu igde naći. Naravno, SJR izdaje i mnogo drugi stvari ali rege mi je odmah pao na pamet kada sam čuo prvu pesmu na Better Feathers, nazvanu Or Else, koja i pored svoje osnovne fank matrice ima lepu količinu rege harmonija i tema koje asociraju na Jamajku i njen autohtoni stil popularne muzike. Dobar spoj, i odličan početak albuma.
Robert Walter je američki muzičar i, jelte, autor muzike, a čiji su glavni instrument klavijature, konkretno Hammond B3 orgulje i električni Fender Rhodes klavir. Što bi se reklo, moje jedine dve slabosti. Walter je najpoznatiji kao jedan od osnivača sastava The Greyboy Allstars, soul-džez postave iz San Dijega koja je počela sa radom kao praktično prateći bend za, kalifornijskog acid jazz didžeja DJ Greyboyja. The Greyboy Allstars i danas vrlo uspešno rade i zapravo za ovu godinu najavljuju novi album i turneju, ali Walter pored ovog projekta ima i sopstveni projekat Robert Walter’s 20th Congress ali i prilično aktivan profesionalni život kao autor raznih saundtraka.
Iako Better Feathers sadrži masu kolaboracija sa saradnicima iz 20th Congress i The Greyboy Allstars (Mike Gordon, John Kimock, Chris Stillwell, te bubnjar Stanton Moore), ovaj album je prvenstveno njegov šou, u smislu da ovde nema duvača, a da su harmonski instrumenti koji se koriste, na primer gitare, uglavnom raspoređeni u pratnju. No, i generalno, Better Feathers je pre svega album gruva i plesnog ritma, sa soliranjem koje je zabavno i dobro raspoloženo ali čija je svrha da ovaj gruv podeblja i obogati radije nego da na sebe privuče svu pažnju. Walter kaže da mu je cilj bio ne da pravi introspektivnu, kontemplativnu muziku već da je ovaj album nastao pre svega na ime „nostalgije za znojavim barovima i natrpanim plesnim podijumima“. Kompletan materijal pravljen je u kućnim uslovima, tokom pandemijskih, jelte, meseci (sada već i godina) disciplinovane izolacije, tokom kojih Walter nije bio u mogućnosti da nastupa uživo a sam naslov je došao kao aluzija na to kako ptice mitarenjem odbacuju staro, istrošeno perje i zamenjuju ga novim, pa time i boljim.
Dakle, optimistički, transformativno, pa na neki način i futuristički.
Naravno, futuristički pre svega u retrofuturističkom smislu. Pomenuta kompozicija, Or Else, koja album otvara a bila je i prvi u seriji singlova čijim je sakupljanjem album nastao, je inspirisana onim specifičnim sudarom između glamura, avangarde, klupskog znoja i eksperimenata sa elektronskim instrumentima, koji je bio aktuelan krajem sedamdesetih i osamdesetih. Walter citira Grace Jones i Chic, generalno njujoršku plesnu scenu sa kraja sedamdesetih, ali i, kako sam već primetio, rege-dab uticaje poput onoga što je Augustus Pablo radio u ovom periodu, kao osnove na kojima je ova pesma gradila i u pitanju je izvrstan otvarač za album koji će biti sav u plesnim ritmovima i razdraganoj orguljaškoj svirci.
Generalno, album je čitav ovakav i Walter sasvim tačno postavlja očekivanja slušaoca. Ovo nije ploča kontemplacije i introspekcije, već zaista ploča plesa, pokreta i znoja. Naravno, to ne znači da ona nema dubinu i, ako smem da kažem, ovo je pametna plesna muzika koja ne pretenduje da dekonstruiše formu već pre svega da joj napiše ljubavno pismo kroz pregršt aluzija, omaža i citata, ali uvek sa ambicijom da u prvi plan stavi kvalitetan plesni gruv. „Retro“ elementi ove muzike meni ni malo ne smetaju, i treba prepoznati da Walter ovde dolazi u sličnu ravan u kojoj su bili različiti muzički, jelte, umetnici devedesetih godina, od Davida Holmesa, preko Jacka Dangersa (aka Meat beat Manifesto), pa do megazvezde kao što je bio Norman Cook (aka Fatboy Slim). Ne mislim pritom da je Walterova muzika žanrovski „big beat“ ili išta slično, koliko da je koloplet uticaja koje su baštinili ovi muzičari prisutan i kod njega, uz osobenu interpretaciju koja se oslanja na organski spoj vrlo matematičkih ritmova sa opuštenim, neobaveznim ali uvek atraktivnim soliranjem.
Tako na kompoziciji Franklin (nazvanoj po Walterovoj osnovnoj školi) Walter i Moore sviraju neodoljivo zarazan fank koji, kako autor kaže, njega podseća na period u detinjstvu kada su sve reklame i svi crtani filmovi na televiziji na neki način pokazivali uticaje Jamesa Browna, mada je bezobrazno opasna svirka na Fender Rhodesu tu da podseti i na celu onu jazz populaciju koja je i sama bila fascinirana Brownom i onda pravila svoju muziku pod njegovim uticajem (koliko reči a mogao sam samo da napišem da se ni Herbie Nancock ne bi postideo ove stvari.)
Loomis je samo za nijansu nešto zamišljeniji gruv sa programiranim udaraljakama i apstraktnijim radom na klavijaturama, dok na Hellhound Walteru pomaže Stillwell na bas gitari a pesma je vođena robotskim fank ritmom i distorziranim rifovima preko kojih ide bogato soliranje na Hammondu.
Security i naslovna pesma su nešto vitkiji fank komadi, sa manje teksture a više fokusa na prazan prostor koji podseća da je najbolji fank zapravo onaj fank koji najviše sugeriše a najmanje svira.
Craig Brodhead iz Turkuaz se pridružuje na gitari za jednu lepu sanjariju u Bloodstar, a Stanton Moore je ponovno za bubnjevima na Devices of Similar Size. Ovakve pesme, bez obzira što se čuje da ih, jelte, sviraju beli momci (Moore je između ostalog i metalac, sa kratkim stažom u Corrosion of Conformity, ali je snimao i sa Bobbyjem Previteom), pravi biseri relaksiranog, pomalo kosmičkog fanka, sa dvojicom starih drugara koji odlično, vrlo organski funkcionišu u tandemu.
Feeder, Doctor, Talker ima minimalističku, hip-hop ritmičku matricu ali i ponovo pomalo kosmičke, vrlo maštovite teme i njihove razrade na Hammondu, dok je Wet from the Press još artificijelniji u ritmičkom delu kompozicije, sa ponovo sjajnim Hammond radom. Album se i završava u toj minimalnoj, više „elektronskoj“ formi sa It’s Not What koja bi mogla biti britanski IDM komad sa kraja prošlog veka i onda sa Saucerman koja je možda najbliža konceptu meditacije u pokretu i gde se Waleru prodružuje Mike Gordon iz Phish (a sa kim Walter redovno svira u njegovom bendu Mike Gordon).
U globalu, Better Feathers je za mene potpuna proslava pokreta i dobrog raspoloženja. Ovo nije, da ponovimo, album nekakvih dekonstruktivnih ambicija niti inovativnih pogleda na žanr, ali je njegova nezaustavljiva kinetička energija fanka, džeza i, jelte, soula, bez obzira na predivivost toliko prijatna i familijarna da je teško ne osmehivati se dok ovo slušate.