Did You Hear What Eddie Gein Done? je, kao što se i iz naslova naslućuje, grafički roman koji se bavi jednim od najpoznatijih, najikoničkijih, čak, serijskih ubica u američkoj istoriji. Izašao prošle godine za Albatross Funnybooks ovaj je dokumentarističko-dramski grafički roman moju pažnju pre svega privukao na ime pedigrea svojih autora. Hoću reći, ja inače nisam naročito radoznao kada su u pitanju priče o „stvarnim zločinima“, a pogotovo kada je u pitanju svakako jedna od najpoznatijih priča iz dvadesetog veka, no, imena na koricama ove knjige su bila isuviše jaka da bi se mogla ignorisati tek tako.
Harold Schechter je ime poznato old school ljubiteljima true crime proze. Schechter je penzionisani profesor (sa titulom Profesor Emeritus dodeljenom za zasluge) Kvins koledža iz Njujorka gde je predavao književnost, ali i autor desetina publicističkih knjiga o serijskim ubicama (pa onda i o nekim drugim temama). I ne samo publicističkih, Schechter je napisao i nekoliko romana, od kojih je većina imala za proagonistu Edgara Alana Poa koji se udruživao sa kultnim ličnostima svoje ere (Kit Carson, Davy Crocket, PT Barnum) na rešavanju misterioznih ubistava. No, njegov prvi roman, napisan 1996. godine, Outcry, je zanimljiv za našu današnju priču jer je u njemu protagonist bio (inače fiktivni) sin Eda Geina, jednog od, kako rekosmo gore, najpoznatijih ali i najikoničkijih serijskih ubica u američkoj istoriji. Gein ne bez razloga ima posebno mesto u „panteonu“ američkih poremećenih ubica i njegov slučaj je bio i predmet druge Schechterove publicističke knjige, Deviant: The Shocking True Story of the Original „Psycho“, objavljenje 1998. godine, odmah nakon njegove prve knjige o Albertu Fischu.
Moglo bi se reći da je potrebno da imate posebno naštelovan mozak pa da kao predmet celoživotne opsesije uzmete karijere čudovišta u ljudskom obliku iz novije istorije čovečanstva, no činjenica je i da popularna kultura njih prilično voli, te da i običan svet voli da čita o njima, gleda filmove i sluša podkaste o serijskim ubicama. Ed Gein i jeste na kraju krajeva neko ko je u presudnoj meri uticao na razvoj popularne kulture druge polovine dvadesetog veka pa je time prirodnije da je na kraju dospeo i u ovakav strip.
Crtač je ovde takođe velika zvezda. Iako Eric Powell nije radio mnogo klasičnog američkog mejnstrim stripa – dakle superheroja – sa samo malo Supermena i Konana u svom CV-ju, pričamo o petostrukom osvajaču Ajznerove nagrade za autorski serijal The Goon koji Powell samostalno radi od 1999. godine i koji, sa povremenim prekidima, traje i danas. Aktuelni Powellov rad vezan je pre svega za serijal Hillbilly, koji takođe izlazi za Albatross, a Did You Hear What Eddie Gein Done? je trenutno najsvežija stvar koji smo od njega dobili i jedan izvanredan prikaz Powellovog rada usredsređenog na ozbiljno, delom dokumentarističko pripovedanje, sa vrlo malo karikaturalnog, satiričnog tona koji karakteriše The Goon.
Ovaj roman, od solidnih 220 strana je jedna vrlo studiozna i intrigantna priča o slučaju Eda Geina, čoveka koji je na neki način „otkrio“ Americi čitav univerzum psihoseksualnih poremećaja i čiji su bizarni, bolesni činovi – ubistva su bila samo mali deo njegovog „imidža“ – postali neka vrsta nacionalne senzacije krajem pedesetih godina a pogotovo kada je još uvek „vruć“ slučaj sa novinskih stupaca dospeo i u popularnu kulturu. Amerika je u ono vreme imala snažne štampane medije i radio-program, a televizija je već takođe bila značajan medij, pa je razvoj priče o Edu Geinu koji je javnost pratila u maltene realnom vremenu nakon njegovog hapšenja krajem 1957. godine već sam za sebe bio senzacija. Kada je Robert Bloch objavio svoj roman Psiho, 1959. godine, cementirajući psihozu kao simbol ultimativnog zla i mraka u svesti široke javnosti ovo je bio kamen-temeljac nove estetike horora u popularnoj kulturi a kada je Albert Hitchcock, kockajući se protiv odluke studija da ne finansira snimanje filma po romanu založio sopstvenu kuću da bi omogućio produkciju istoimenog filma, napravio planetarni hit 1960. godine, rođen je slasher podžanr i pregršt arhetipova koji do danas opstaju u ne samo pop-kulturi već u ljudskoj kulturi uopšte.
Ovaj roman zapravo i počinje pričom o produkciji i premijeri filma Psiho – a pre koje je Hitchcock organizovao masovno otkupljivanje Blochovog romana iz knjižara kako gledaoci ne bi mogli da saznaju kraj pre gledanja – a što je snažan napor ne samo da se iskomunicira koliko je Ed Gein bio presudna ličnost za kreiranje modernog američkog mita u kome serijske ubice snažno figurišu – o čemu neki novinari u samom stripu i sami pričaju, komentarišući kako prisustvuju stvaranju mitologije u stvarnom vremenu – već i da se, rečima samog Hitchcocka pojasni zašto pop-kulturna obrada (i eksploatacija) ovakvih priča nije „štetna“ po društvo. Tvrdnja jednog od recentnih serijskih ubica da je njegovo poslednje ubistvo inspirisano filmom Psiho od Hitchcocka zarađuje pitanje kojim su filmovima bila inspirisana prva dva ubistva pre nego što se zaključi da samo već poremećeni umovi mogu biti „inspirisani“ javnom pričom o ovakvim fenomenima.
Schechter unosi mnogo teksta u ovaj roman, dajući nam detaljnu istoriju Geinove porodice sa ekstremno dominantnom, religioznom majkom i nesrećnim, neuspešnim ocem, sa izolovanim odrastanjem na farmi u Viskonsinu gde se porodica preselila nakon što je majka zaključila da život u gradu nudi naprosto previše prilika da joj se sinovi iskvare. Iako je želela ćerku nakon rođenja prvog sina, Henryja, Ed, kao njen drugi sin je bio vrlo privržen majci i njena prilično ekstremistička učenja spajao sa snažnim edipovskim kompleksom. Kada su otac, pa brat umrli (za brata se, makar na osnovu Schechterovog istraživanja, smatra da je Ed ovde imao aktivnu ulogu), a Ed ostao da živi samo sa sada već ostarelom majkom, ovo se u stripu prikazuje kao praktično ulazak na put bez povratka.
Hronološki, strip dosta rano prikazuje momenat 1957. godine kada su meštani Plainfielda posumnjali da Ed, u tom trenutku tridesetdevetogodišnjak koji je teško preboleo smrt majke dvanaest godina ranije, krije nešto zaista strašno na svojoj farmi, da bi lokalni šerif pronašaostravične ostatke ljudskih tela i artefakte pravljene od ljudskih tkiva u prljavoj, neurednoj kući a Gein bio uhapšen pod sumnjom da je ubio meštanku Bernice Worden. Od te tačke na dalje, priča metodično prikazuje rad istražitelja na sklapanju kompletnog Geinovog profila i pokušaje da se utvrdi koga je sve Gein ubio od majčine smrti naovamo i šta je sve drugo radio. Deo priče su islednički intervjui sa samim Geinom koji je ovde prikazan delimično kao naivan, pomalo spor čovek nesposoban da se zaista usredsredi na težinu situacije, ali delimično i kao nepopravljivi lažov koji radi sve da se prikaže kao nesposoban da mu se sudi. Ovo je, da bude jasno, dosta dobro funkcionisalo i Gein je sve do 1968. godine smatran neprikladnim za suđenje, a i kada mu je suđeno i utvrđena mu krivica, proveo je ostatak života u bolnici.
Razmatranje Geinovih dela i činova je, uz ogradu da se radi o zaista gnusnoj tematici, i dalje fascinantna analiza ljudskog kolektivnog nesvesnog i načina na koji nagoni pronalaze puteve da se ispolje i zadovolje. Broj ubistava koja je Gein počinio je srazmerno mali, ali njegova praksa pljačkanja grobova, skidanja kože sa ženskih leševa i nošenja te kože na sebi u „roleplay“ sesijama gde je pokušavao da „postane“ žena kakvu je njegova majka priželjkivala, morbidna fascinacija drugim delovima tela od kojih je pravio ukrase i kućne predmete, sve ovo kulminira u nekoliko scena koje uspešno povezuju psihotične deluzije sa mitološkim motivima, ali i praksama kultura iz ljudske istorije, stavljajući psihozu u jedan širi, ozbiljniji kontekst. Naravno, Schechter i Powell za potrebe iznošeja ove teze moraju da kreiraju nekoliko likova koji nisu u stvarnom životu postojali, ali ovo je svejedno umetnički opravdan postupak u stripu koji nastoji da se ne zaustavi na pukoj morbidnoj fascinaciji „bolesnim“ činovima jednog čoveka čija je psihoza bila obilno hranjena neizdrživo teškom porodičnom situacijom.
Blochov roman i Hitchcockov film su bili prve umetničke obrade motiva iz života Eda Geina i, mada je posebno film kreirao zastrašujući vizuelni imaginarijum,* oni su bili srazmerno pitomi u odnosu na pravu stvar. Čak je i Silence of the Lambs snimljen tri decenije kasnije, sa svojim psihoseksualnim opsesijama, kanibalizmom i horor-uokvirivanjem transrodnosti** bio daleko utišaniji u odnosu na Geinov slučaj.
*strip, uzgred, podvlači koliko je Psiho ZAISTA pocepao veo nevinosti popularne kulture glavnog toka, ukazujući da je ovo bio prvi pravi bioskopski film u kome je kamera snimila povlačenje vode i njen odlazak niz toalet
**a što je, uzgred, motiv od kog se nadam da smo se odmakli za narednih trideset godina
Naprosto, strava koju izaziva prikazivanje zabačene farme i neuredne prljave kuće, pune delova ljudskih tela i „odela“ iskrojenih od ljudske kože, ukrasa napravljenih od kostiju, skinutih lica žena otkopanih iz grobova koja je Gein mazao uljem da mu duže potraju – sve ovo je bilo isuviše zastrašujuće za bioskop i 1960. i 1991. godine. Eric Powell ovde pokazuje neverovatnu disciplinu u kreiranju uznemirujućeg, stravičnog prikaza ovih delova Geinove priče, bez klizanja u eksploataciju i žanrovski horor. Njegov disciplinovani a živi crtež, rađen uglavnom olovkom i bez kolora daje izuzetnu rekonstrukciju vremena i mesta u američkoj provinciji, nudeći nam uverljive likove i karakterne face, pomažući nam da zaista shvatimo kako je Gein, čak i nakon što je otkrivena sva strava koju je krila njegova zamračena kuća, u očima mnogih meštana bio tek seoska luda i malo spori ali suštinski dobroćudni matori momak koji je radio sezonske poslove i pomalo stidljivo zagledao žene iz prikrajka.
Utoliko, Did You Hear What Eddie Gein Done? je istovremeno i pažljiva analiza provincijskog duha (ne u nekom negativnom smislu) koji se susreće sa zastrašujuće disruptivnim mentalnim poremećajem, ali i prilično dubok i detaljan portret čoveka koji je, jelte, čovečnost ostavio JAKO daleko iza sebe. Istraživački rad koji je Schechter uradio garantuje ozbiljan nivo detalja a čak i ako se ne slažete sa njegovim tezama iznesenim u ovom romanu, teško je njima ne biti impresioniran. Pa ako sve to zvuči zanimljivo, Comixology ovaj rad ima na prodaju na ovom mestu.
