Pogledao sam Dabba odnosno The Lunchbox, prvi film indijskog režisera po imenu Ritesh Batra, a koji je ne samo 2013. godine, posle premijere na kanskom festivalu dobio nagradu kritike (Zlatnu, jelte, šinu), već je bio i veoma uspešan kako na domaćem terenu tako i u međunarodnoj distribuciji. Dabba je bio solidno primljen u SAD ali i u Britaniji gde je bio nominovan za BAFTA nagradu u kategoriji filmova koji nisu snimljeni na Engleskom* i zaradio priličnu količinu novca na ovim tržištima. A što ne treba da nas čudi jer sam sve vreme gledajući ovu produkciju mislio kako ne mogu da verujem da još uvek nisam čuo za nekakav britanski rimejk koji bi napravio isto ovo ali pomereno dva-tri sitna koraka u smeru romantične komedije i sa Hjuom Grantom u glavnoj ulozi. Nije da mu ne bi pristajala jer glavni junak ovog filma – ako ga junakom možemo nazvati – započinje film najavom da za mesec dana odlazi u penziju.
*Iako se, da primetimo, sasvim solidan deo dijaloga u ovom filmu odvija na Engleskom
Ritesh Batra je sa ovim filmom sebi isposlovao solidan međunarodni profil i njegovi kasniji filmovi – neki rađeni na Hindu jeziku, neki na Engleskom – imaju uspeha na međunarodnom boks ofisu, i imaju premijere na raznim festivalima na zapadu, uključujući, recimo Sundance, koji je i bio jedan od mnogih podržavalaca njegove prve celovečernje produkcije. Batra je pre ovog filma pažnju na sebe skrenuo sa više uspešnih kratkih filmova kojima se uspešno probio u razne programe, između ostalog baš Sundance festivala. Nakon što je jedno vreme učestvovao u studijskim programima Sundancea, vratio se u Mumbai da tamo snimi dokumentarac o raznosačima hrane i njihovom svetski poznatom sistemu koji su, vele, proučavali na fakultetima u inostranstvu i od ovog projekta nastao je prvo koncept za igrani film Dabba a onda je, uz pomoć različitih što domaćih što stranih institucija (TorinoFilm Lab, Institut Français itd. itd. itd.), ali i nacionalno prilično šarolike ekipe profesionalaca snimljen i čitav film.
Iako je pravljen, što se kaže, na lokaciji, u Mumbaiju i duh mesta i ljudi koji tamo žive je veoma prisutan u filmu, Dabba je, napisan i režiran od strane samog Batre, imao nemačkog kompozitora (doduše samo po rođenju, Max Richter živi i radi u Ujedinjenom kraljevstvu već decenijama*), američkog direktora fotografije (Michael Simmonds koji je snimao, recimo, Halloween iz 2018. godine i njegov nastavak Halloween Kills iz prošle), i montažera (John. F. Lyons) a među koproducentima se pojavljuje čak i Danis Tanović.
Ovo napominjem zato što je Dabba, iako na zapadu percipiran kao „film kakav je mogao nastati samo u Indiji“ zapravo dosta izmešten iz standardne indijske flmske produkcije i pravljen je od strane autora koji je veliki deo svog posla naučio na zapadu i koji je taj film, mislim, u sasvim solidnoj meri i napravio jednim okom gledajući prema zapadnim festivalima i bioskopima. Otud, to što je izbila izvesna kontroverza kada film i pored velike popularnosti u Indiji na kraju nije izabran da predstavlja ovu zemlju na dodeli Oskara sa jedne strane ne treba da čudi, ali iako to nije izrečeno može se naslutiti da članovi komisije Filmske Federacije Indije na kraju nisu hteli da ovu čast udele nekakvom malom, nezavisnom filmu očigledno pravljenom za zapadnu publiku.
*i mada je njegov skor diskretno elegantan, mnogo su upečatljivije scene u kojima raznosači hrane u vozu spontano pevaju popularne narodnjake, tapšući u ritmu u nedostatku instrumenata
Dabba je neka vrsta romantične meditacije koja bi u nekakvoj stvarno na zapadu pravljenoj verziji dobila čvršću formu romantične komedije. Svi sastojci su tu: lepa, tužna i pomalo usamljena glavna glumica, stariji, namrgođeni ali harizmatični glavni glumac, njemu dodeljen komični sajdkik koji uprkos svemu postane miljenik ne samo publike već i protagoniste do kraja, te neobična, slučajnošću pokrenuta romansa koja je toliko čista, nedužna i, u krajnjoj liniji neverovatna da publika ne može a da ne navija iz sve snage da se ona razbukti u nešto, jelte, konkretno.
No, Dabba nije zaista komedija i ovo je, kako rekoh, pre svega romantična meditacija o modernom životu u urbanoj košnici Mumbaija, sa muškarcima kojima je njihova služba u velikoj meri preuzela životne prioritete i ženama koje pored njih kopne. Sve to ima vrlo prepoznatljivo indijsku gorkoslatku, pa zašto da ne i patetičnu notu, i moram da priznam da sam na više mesta pomislio kako bi na kraju bilo zanimljivo videti rimejk napravljen u više komičnom ključu a koji bi uspešno potkazao najromantičnije elemente priče, no, ovo je s druge strane efikasna i ne odveć kontemplativna produkcija od sto minuta a koju u priličnoj meri nose kvalitetni glumci pa Dabba svakako nije neprijatna za gledanje.
„Neverovatni“ motiv u srži ovog filma je da mumbajska služba za dostavu hrane pravi ne jednu grešku već istu grešku iz dana u dan. Sistem koji firme u ovom gradu imaju za prenos oborka od restorana (ili od privatnih adresa) do ljudi na njihovim radnim mestima je nadaleko čuven po svojoj efikasnosti i nepogrešivosti – u filmu se u jednoj uspelo komično intoniranoj sceni naglašava da su ovaj sistem „proučavali na Harvardu“ i da je sam „kralj Engleske“ dolazi da se nadivi njegovoj perfekciji – ali glavna junakinja, domaćica i majka Ila, koja svom mužu ujutro spremi ručak a onda mu ga dostavljač donese do firme u podne, jednog dana shvata da je ručak završio kod nekog drugog, uprkos tome što su joj limene posude u kojima ga je poslala uredno vraćene.
Naravno, Ila ima probleme u braku – muž je napravio jedno dete i sada kao da ga zanima samo posao u firmi koju, putem mobilnog telefona, donosi sa sobom i kada je kod kuće i nema vremena za lepu, malo tužnu suprugu koja shvata da njen život ulazi u depresivnu kolotečinu – pa je trud oko novih recepata praktično njen vapaj za pažnjom u nadi da će mužu putem ukusnih, inovativnih obroka probuditi malo stare vatre koja kao da je posle rođenja ćerkice zgasnula.
Film, naravno, da bi uopšte mogao da postoji, ide filmskom a ne „pravom“ logikom pa Ila i sutra spremi ručak i, mada su šanse da služba za dostavu opet pogreši i opet dostavi hranu istom pogrešnom čoveku praktično nepostojeće, uz njega doda pisanu poruku da kaže da joj je bilo drago da je videla da je sva hrana pojedena.
Tako počinje njeno dopisivanje sa starijim službenikom velike lokalne firme koji po ceo dan sedi za stolom i raznobojnim markerima podvlači finansijske izveštaje u „kancelariji“ u kojoj pred njega sedi još stotinak istih takvih. Saajan Fernandes je pred penzijom jer mu je posle 35 godina službe omogućeno da ode u prevremenu mirovinu i jasno je da ovaj namrgođeni, od strasti ispražnjeni udovac koji se od sveta brani strogošću i mirisom duvana samo želi da ode negde gde neće svaki dan morati da se gura sa masom po natrpanim mumbajskim vozovima. Fernandes je čovek rutine, ponavljanja malih rituala svakog dana i njegova kolotečina biva, nagađate, prijatno osvežena dopisivanjem sa mladom ženom koju nikada nije video ali koja mu sada svakog dana šalje ukusne i raznovrsne obroke. Ovo čak njega izvodi iz uobčajene mrzovolje pa i mladog pripravnika koji treba da zauzme njegovo radno mesto nakon penzionisanja, Shaika, tretira sa prijateljskijom dispozicijom.
Film je, naravno, vrlo topao i pokojni Irrfan Khan u ulozi Fernandesa prodaje tu transformaciju ćutljivog nadžak-dede* vrlo ubedljivo dok mu je Nawazuddin Siddiqui u ulozi Shaika odličan parnjak. Njihova dinamika se prema kraju priče razvija prirodno i stariji muškarac uz mlađeg bez puno reči i objašnjenja kao da se ponovo priseća nekih lepih elemenata života koje je u svojoj samačkoj, udovičkoj rutini zaboravio. U jednoj dirljivoj sceni Fernandes nalazi VHS kasete svoje pokojne žene sa poznatim indijskim sitkomom iz osamdesetih, Yeh Jo Hai Zindagi, provede celu noć gledajući ih i onda Ili piše vrlo uzdržanu ali jasnu poruku u kojoj se kaje što nije više pažnje posvećivao svojoj supruzi dok je bila živa.
* iako je u vreme snimanja filma imao svega 45 godina
Ilu igra manekenka i glumica Nimrat Kaur koja zapravo ima najteži zadatak jer je u gotovo svim scenama sama. Ima nekoliko scena u kojima razgovara licem u lice sa svojom majkom ili ćerkom ali najveći deo svoje minutaže ona provodi u kuhinji i dovikuje se sa komšinicom sa sprata iznad, koju nikada ne vidimo, a koja je izvor ne samo mudrih kulinarskih (i ljubavnih) saveta već i u korpi spušta Ili začine kada joj zafale. Kaurova je pre svega veoma lepa žena i njen glumački zadatak ovde jeste da prikaže ružu koja kopni bez sunca i zalivanja a da to bude uzdržano, odmereno, bez uskakanja u bolivudski eksces. Mislim da je u tome dosta uspešna.
Ključni, prelomni momenti filma se dešavaju kada sama Ila postane proaktivnija u svojim kontaktima sa Fernandesom a što u njemu proizvodi momenat duboke samospoznaje koji je pošten i vodi film ka neizbežnom gorkoslatkom finalu koje, zapravo, gledaocu ne otkriva šta se na kraju dešava. No, likovi su do tog momenat svi uspešno izmenjeni u odnosu na svoje početne pozicije a čak i ako film ne kulminira stvarnom romansom, svaki od likova je već izveo nešto što će ga na karmičkom obračunu staviti u plus.
Kvalitet ovog filma je bez sumnje ta uzdržanost u realizaciji a da sa druge strane nema davljenja u kontemplaciji. Kontemplacija postoji, i protagonisti o njoj reflektuju u pisanim pprukama koje šalju jedno drugom jednom dnevno, putem isporuke hrane i film vrlo školski, mehanički povezuje vizuelne motive koje je posejao na početku da nam sugeriše emocije koje bujaju u finalu a da glumci ovde ne moraju da nam ih glumataju, čuvajući ih, dostojanstveno, u sebi.
Ovo svakao valja pozdraviti mada i treba primetiti da film svakako pati od malo školskog, mehaničkog pristupa u pogotovo prvoj polovini. Batra i Simmonds više od devedeset posto scena u filmu snimaju sa stativa, iz jednog ili više uglova, bez ikakvih pokreta kamere (čini mi se da prvi jedva primetni švenk dolazi tek u pedesetom minutu), montirajući zatim radnju vrlo predvidivom, gotovo manirističkom dinamikom. Ne da je to loše kadrirano, naprotiv, ali filmu ne bi škodilo malo slobode u radu kamere, koja bi, verujem, oživela radnju što je, kao i ta fotografija, prilično predvidiva.
Opet, film nam uspešno predstavlja jednu nemoguću romansu dve pristojne, dobre osobe koje, uprkos svemu nisu u životu dobile ono što bi im karmički ili po pravilima žanra, sledilo i uspeva da mračnije tonove depresivnh stanja, suicidne ideacije i cinizma provuče bez eksploatacijskih impulsa. Takođe, ovo je film gde tri glavna lika pripadaju različitim konfesijama (Ila je hindu, Shaik je musliman a Fernandes hrišćanin) a što je element možda ubačen samo da se na „diverzitet“ navuku napaljeni zapadnjaci, no, s obzirom na prilično bujanje Hindu nacionalizma poslednjih godina i diskriminaciju na koju se posebno muslimani sve otvorenije žale, ne mogu a da ne pohvalim ovakav umetnički izbor. U konačnici, ponekad treba pogledati jednu pristojnu, odmerenu romansu, pa je Dabba, mislim, sasvim dobar izbor za ovakve momente.
