Ponekada treba sebi priznati neke stvari. Na primer, u mom slučaju, definitivno je da rad Joshue Williamsona na superherojskim stripovima na kraju više mogu da poštujem nego što ga volim. A što nije sjajna vest imajući u vidu da je Williamson trenutno jedan od vodećih arhitekti DC-jevih stripova i ovogodišnji company crossover Dark Crisis (koji, ako sam dobro razumeo najave koje nisam ni pročitao, dolazi nakon što će ceo Justice League, dakle i Supermen i Betmen i Wonder Womanmen izginuti u Bendisovom serijalu) nastaje pod njegovom dirigentskom palicom. Nije da je Williamson tu pao s neba. Njegov dugogodišnji rad na Flashu mu je prokrčio put do pisanja nedavnog Infinite Frontier a u ovom trenutku još uvek aktuelni miniserijal Justice League Incarnate je neka vrsta kopče sa dolazećim Dark Crisis. Williamson je svakako pisac sa prstom na pulsu savremenog DC fandoma, sa stripovima koji kidaju taj neki multiverzum i daju čitaocima spektakularne ali za moj ukus malko hladne događaje sa likovima što dolaze iz različitih verzija DC univerzuma.
Sve ovo pišem jer sam pročitao čitav recentni serijal Batman/ Superman a koji je najvećim delom napisao baš Joshua Williamson, a neočekivani preokret je u tome da sam Williamsonovih petnaest brojeva pregazio na silu i uz primanje metaforičkih metaka na prsa, sve stiskajući zube, da bih došao do onog što me je ZAISTA zanimalo. A to je bilo finale ovog serijala koje je napisao Gene Luen Yang, tajno najbolji scenarista za pisanje klasičnog Supermena koga DC u ovom trenutku ima.
Serijal Batman/ Superman je stalna-povremena pojava u DC-ju. Ovo su, na kraju krajeva dva lika na kojima je DC i izgradio svoju imperiju i koji su, u širem smislu, izgradili superherojštinu u distinktnu kulturu (ili barem podgrupu opšte popularne kulture). To što danas svako zna šta su superheroji i ima intuitivno shvatanje ovog koncepta je delom, svakako, zasluga i uspeha filmova, pogotovo Marvelovih, koji su poslednjih desetak godina ugurali superheroje u kulturu glavnog toka, ali prethodnih sedamdeset godina taj su posao prevashodno radili Supermen i Betmen, likovi koji su prošli sve medije – crtane i igrane filmove, radio-drame, video igre i klasičnu beletristiku – i bili predmet nebrojenih teorijskih analiza ali i dekonstrukcija rađenih „na živo“, tj. na poslu, tj. u samim njihovim stripovima.
Kontrast (ali i dualitet) Supermena i Betmena na neki način i lepo ocrtava međe DC univerzuma sa jednim herojem koji je siroče i izbeglica i izrastao je u simbol nade, dobre volje, poverenja i optimizma i drugim koji je siroče ali bogati naslednik, kontrol frik i simbol senke, pretnje, straha, na kraju krajeva kazne i osvete. Ovaj dualitet (i kontrast) su potentan literarni materijal pa su stripovi u kojima su Betmen i Supermen ravnopravni protagonisti decenijama pravljeni paralelno sa njihovim standardnim tekućim serijalima ali i timskim stripovima u kojima ova dvojica muškaraca učestvuju.
Najnovija inkarnacija magazina nazvanog samo Batman/ Superman je, dakle, počela 2019. godine i u početku je na scenarističkim dužnostima bio Joshua Williamson a glavni crtač je bio izvrsni David Marquez. I, da se ne lažemo, da je Williamson i loš scenarista – a nije – ovaj bih strip i dalje morao da pročitam na ime Marquezovog raskošnog, deluks crteža.
Stripovi u kojima su Betmen i Supermen ravnopravni protagonisti su obično prilično avanturističko-akcionog tipa. Za razliku od njihovih matičnih serijala koji se često bave i njihovim civilnim personama, odnosom sa bliskim osobama itd, ovakvi serijali su najčešće fokusirani upravo na odnos „radnih“ identiteta Supermena i Betmena i kontrastiraju mračnog, ćutljivog detektiva sa prirodnim, dobrohotnim i optimističnim liderom.
Williamsonov rad na ovom serijalu svakako spada u ovu kategoriju i u ovih petnaest brojeva praktično ni ne viđamo Klarka Kenta ili Brusa Vejna. Supermen i Betmen su praktično sve vreme u kostimima i rešavaju ozbiljne probleme koji ugrožavaju čitav multiverzum – a što je u skladu ne samo sa njihovim herojskim formatima već i sa Williamsonovim interesovanjima.
Williamson ovde, zapravo preuzima štafetu od Scotta Snydera i njegovog rada u Dark Nights: Metal, te Batman Who Laughs stripovima, sa zapletom koji se bavi upravo pomenutim Betmenom-koji-se-smeje, neopisivo zlom i zlokobnom verzijom Betmena iz mračnog multiverzuma koji je nakon smrti tamošnjeg Jokera praktično preuzeo njegove najpatološkije prerogative.
Ako vam je, kao i meni, malčice i dosta Betmena-koji-se-smeje i smatrate da je finale Dark Nights: Metal bilo dobro mesto da se sa njim, jelte, svrši, i držali ste da je i Snyderovo vraćanje istom liku i motivima bilo podgrevanje već pojedene pice, onda ćete, kao i ja, malčice uzdisati čitajući Williamsonov strip. Ne da je ovo loše, nikako, Williamson je naglašeno kompetentan autor i ovo je sasvim korektan superherojski strip gde se Supermen i Betmen moraju izboriti ne samo sa jednim od najužasnijih protivnika što su ikad kročili na „njihovu“ Zemlju već i sa svojim sopstvenim obrascima ponašanja a koji ih zapravo na momente vode ka porazu.
Ovo je u principu interesantna analiza načina rada jednog i drugog Superheroja – jedan koji inspiriše i predvodi, drugi koji radi iz senke, prikriva podatke, manipuliše iz pozadine – sa sve potrebom da se bore protiv „džokerizovanih“ verzija nekih od njihovih najmoćnijih saradnika iz Justice League i šire, pa je ovo sasvim, kako rekoh, korektan strip, uključujući u svojim kasnijim epizodama gde se pojavljuju i neki klasični protivnici kao što su Brainiac, Ultra Humanite, Solomon Grundy itd. Williamson se ovde lepo provodi radeći sa klasičnim likovima, neopterećen potrebom da prati „zvanični“ kontinuitet i pišući po ambiciji skromne ali efektne male priče. Njegova tendencija da preopterećuje priču dijalozima (vidna i u njegovom nezavisnom radu Birthright, i nešto manje u Nailbiter) jeste nešto što se oseti pogotovo jer i dalje radi sa uglavnom odličnim crtačima kojima nije potrebna ta količina „objašnjavanja“ u tekstu, i do petnaestog broja Batman/ Superman se ne transformiše u nekakav FENOMENALAN strip ali drži sasvim prihvatljiv nivo.
A onda u šesnaestom broju kreće SPEKTAKL. Pretpostavka je da je prodaja bila dosta slaba, da je Williamson ionako morao da ode jer se bavio visokoprofilnijim stripovima, ali je DC uradio pravu stvar regrutujući Genea Yanga za ovaj posao. Nažalost, Yang je napisao svega osam epizoda (računajući i godišnjak) pre nego što je serijal jesenas prestao sa izlaženjem ali ovo je bilo osam epizoda lude vožnje. Pogotovo jer je dobar deo te vožnje odvozao Ivan Reis, tajno (a i ne tako tajno) jedan od najboljih crtača sa kojima DC sarađuje.
Yangova i Reisova prva epizoda, dakle, Batman/ Superman broj 16 iz Marta prošle godine je takav cunami stripovske energije i inspirisanog rada sa klasičnim likovima i motivima da se čovek trgne i razbudi iz stupora u koji je – možemo nagađati – upao čitajući dotadašnjih petnaest epizoda. Yang i Reis ovde kreiraju dve priče koje se dešavaju na dve odvojene verzije planete Zemlje, a koje su u dva paralelna univerzuma, i ove dve priče zauzimaju gornju i donju polovinu svake stranice, idući paralelno ali se ne dotičući do pred kraj kada se pojavljuje otvor u prostorvremenu i Lois Lane iz Supermenovog sveta upada u Betmenov.
Već sam vizuelni dizajn ovog stripa je toliko inspirisan i imanentno zabavan da me, evo, obuzima milina samo dok ponovo gledam ove stranice za potrebe pisanja ovog teksta. Reis, tušer Danny Miki, koloristkinja Sabine Rich i letererka Saida Temofonte kreiraju naglašen kontrast između dva univerzuma već izborom palete i prikazom teksta a uokvirivanje panela ivicama filmske trake se dalje nastavlja na meta-temu cele Yangove priče o božanstvu koje kreira paralelne svetove pokušavajući da dosegne savršenstvo. Vizuelna pomagala koje Reis i ekipa kreiraju su vrlo značajna jer je i ovo multiverzalni narativ u kome postoji i izvesna hijerarhija svetova (i verzija Supermena i Betmena koji u njima postoje) pa podsvesna signalizacija koja čitaocu – rasporedom panela na stranici i njihovim okvirima – sugeriše da li se nalazi u „stvarnom svetu“ (tj, na Zemlji nula, „osnovnom“ DC-jevom univerzumu sa kanonskim verzijama Supermena i Betmena) od dragocene pomoći pogotovo kada krene skakanje između realnosti i smeštanje likova u verzije planete Zemlje koje su tematski sve pomerenije od centra i uzimaju forme različitih žanrovskih tropa.
Iako se u početku čini da je ovo nekanonska priča, smeštena u nove verzije „Elseworlds“ varijacija, to nije tačno: „pravi“ Betmen i Supermen su ključni likovi u ovom narativu a alternativni svetovi koje vidimo u narativu zapravo nemaju veze sa „pravim“ DC-jevim multiverzumom/ omniverzumom i oni su u određenom smislu „manje stvarni“ jer su u pitanju, kako rekosmo, test-verzije univerzuma koje kreira božanstvo u potrazi za savršenom Zemljom. No, nisu i manje zabavni i zapravo Supermen koga vidimo na početku iz „World of tomorrow“ univerzuma je onaj idealni nosilac vrline koji, čak i kada nedvosmisleno saznaje da je kreiran od strane stvarnog Demijurga koji je napravio i druge njegove verzije, nema ni sekund egzistencijalne sumnje i otvoreno kaže da bog koji neke svetove smatra manje vrednim od drugih nije i ne može biti njegov bog.
Yang, to sam sigurno već o njemu pisao, naprosto jako dobro shvata Supermena, i pisanje Supermena koji je odrastao na svetu vrlo bliskom savršenstvu – World of Tomorrow je veoma optimistička, futuristička verzija planete Zemje sa puno napredne tehnologije, malo zločina, na kojoj je čak i Martha Wayne preživela fatalni susret u mračnoj uličici pa njen sin, Bruce, nikada nije morao da postane Betmen – mu besprekorno ide od ruke. Ovo jeste „naivniji“ Supermen, ali ni na koji način manje zreo od „pravog“ Supermena – njegova snaga, prevashodno moralna, i ubeđenost u nepobedivost pravde nisu ni na koji način umanjeni u odnosu na standard na koji smo navikli.
U kontrastu sa tim je World of the Knight u kome nema Supermena (saznajemo i zašto) a Betmen i Robin su onaj klasični dinamični duo sa izvrsnom ravnotežom mračnog, ozbiljnog posla i zabavne, dečačke pustolovne energije. Yang piše strip koji jeste u solidnoj meri dekonstruktivan, ali ne dopušta dekonstrukciji da ugrozi čistu zabavu klasične superherojštine koju isporučuje u ogromnim količinama.
Važno je setiti se da je multiverzum u DC stripovima toliko normalizovan koncept – na kraju krajeva i Snyder i Williamson svoje glavne priče poslednjih nekoliko godina pletu oko ovih ideja a za ovu godinu nam se najavljuje i novi rad Geoffa Johnsa u Flashpointu– da je prosto osveženje nalik kofi hladne limunade pljusnutoj u lice kada čitate strip koji sa njim radi nešto zanimljivo. Yang kreira poseban glas i poseban ton za svoje paralelne stvarnosti i na njihovim kontrastima gradi interesantan podtekst.
Ali i tekst – sam zaplet i generalne karakterizacije likova u dva početna i nekoliko dodatnih univerzuma koje posećujemo tokom ove priče su zanimljivi i energični. Yang i Reis postižu gotovo idealnu formu igrajući na kartu mnogih klasičnih superherojskih tropa, a da se strip ne pretvori u puko citiranje tih tropa, te da njegov narativ bude zanimljiv i intrigantan. Iako je Betmenov univerzum skup sveg najgoreg a Supermenov skup sveg najboljeg, ovo nisu artificijelni, „koncepcijski“ svetovi bez dubine i u svakom od njih čitalac otkrive više dimenzija karakterizacije ali i društva, nauke, politike…
Akcija, kad je ima, je kvalitetno „režirana“. Previše scenarista danas akcione scene pretvara samo u pozadine za monologe ili dijaloge protagonista i pravo je osveženje videti propisno koreografisane, tečne scene atraktivne borbe u ovom stripu. Štaviše u poslednjoj epizodi, kada je glavni zaplet već razrešen, Yang zajedno sa crtačem Paulom Pelletierom kreira naglašeno zabavnu i pametnu priču koja je omaž tradicionalnom „šašavom“ Supermenu iz Srebrnog doba, ali je istovremeno i moderni „meta“ komentar.
Reisov crtež sam već dosta nahvalio ali još jednom vredi naglasiti koliko on ovde radi za sve pare, kako na polju samog dizajna, sa nadahnutim, intrigantnim rešenjima za sam identitet stripa koji je onda uvezan sa tematskim antagonistom protiv koga se Supermen(i) i Betmen(i) bore, ali onda i u samom pripovedanju koje je dinamično, često i puno smelo natrpanih kompozicija i ideja za lejaut stranice a da se izbegava haos i konfuzija na strani čitaoca. Jedan od ključniih elemenata kvaliteta ovog stripa su te izvrsno pogođene karakterizacije likova (od kojih su neki druge varijante istog lika) i Reis ovde prikazuje savršen zanat, dajući nam Supermene i Betmene malo pomerene od centra a koji nisu ni karikature ni puke „varijacije“ bez dubine.
Sve u svemu, šteta je što se ovaj strip završio i mada Yang i Reis sada rade neke druge stvari, drago mi je makar da je DC nedavno najavio Batman/ Superman World’s Finest a koji će pisati Mark Waid a crtati spektakularni Dan Mora. Ako iko može da nasledi Yanga i Reisa to su ova dvojica. Do tada, na Amazonu imate čitav serijal o kome smo danas pisali pa pogledajte.
