Primordial, miniserijal koji je izlazio za Image Comics od Septembra prošle pa do Februara ove godine, u šest urednih nastavaka, je fin primer lagodnog položaja u kome se danas nalazi Jeff Lemire. Vredni i kvalitetni kanadski autor je tokom poslednih desetak i kusur godina sebi isposlovao zaista cenjenu poziciju u američkom stripu, gde je u stanju da radi za velika dva izdavača kada hoće i na kom god stripu da poželi, a da istovremeno ima masu autorskih projekata za izdavače kao što su Dark Horse ili Image. Od prvog Januara ove godine, Lemire je, pak, ekskluzivac Image Comicsa i mada mi je svakako žao da Dark Horse gubi čoveka koji je sa Black Hammer izgradio još jedan fascinantan univerzum za ovog izdavača, mora se priznati da su Lemire i Image praktično stvoreni jedno za drugo.
Primordial je, tako, tek jedan od radova koje je Lemire poslednjih godina izbacio na Imageu (bili su tu i Plutona, Royal City, Ascender, Descender, Family Tree…) i lagodnost koju gore pominjem prepoznaje se već i u izboru saradnika koji su sa scenaristom napravili ovaj strip: Andrea Sorrentino na crtežu, Dave Stewart na kolorima i Steve Wands na letering i dizajn dužnostima. Pričamo o praktično all-star postavi ali lagodnost se odnosi i na to da je Lemire sa ovim stripom demonstrirao da je u stanju i da praktično sa pola mozga odradi strip koji će potom ipak dobiti izvrsne reakcije kritike i, nadam se, solidnu prodaju.
Jer, Primordial je, može se argumentovati, pre svega strip koncepta, možda prva prilika u kojoj mogu da kažem da se oseća kako je ovo prvo bila powerpoint prezentacija sa sve bulet pointima i boldovanim ključnim rečima a koju su onda Lemire i saradnici konvertovali u šest epizoda stripa. Lemire je čovek karakterizacije, koja često ide u paru sa otmenom melanholijom i stripovima koji od tišine prave, jelte, muziku, izazivajući u čitaocu snažnu emociju, ali Primordial nije strip karakterizacije – bar ne ljudske, objasnićemo ispod – a njegovo nabacivanje emocija na volej čitaocu deluje, mora se reći, dosta sračunato i sa malo manje one magije koju kod njega inače uvek pronalazim.
Primordial je, da bude jasno, zanimljiv koncept, ali može se argumentovati da ovde koncepta ima i u višku. Kao i svaki gik i ja pomalo štucnem od uzbuđenja kada vidim da se u stripu radi o svemirskom programu i trci naučnika i inženjera SAD i SSSR krajem pedesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, da se tu pojavljuje mučena kujica Lajka na strani Sovjeta – a koja je preminula u orbiti jer misija Sputnjika 2 nije predviđala povratak na Zemlju – i majmun Able i majmunica Miss Baker* koje su Ameri ispalili u okviru testiranja svoje rakete Jupiter (namenjene nošenju nuklearne bojeve glave) a koji su prvi majmuni što su se uspešno vratili sa ovakvog leta. Able je, avaj umro par dana kasnije tokom operativnog zahvata ali je Miss Baker živela sve do 1984. godine i smatra se prvim majmunskim putnikom koji je preživeo put u (kakav-takav) kosmos.
*strip, uzgred, pravi dobrodošlu korekciju da bi bio u skladu sa današnjim standardima pristojnog obraćanja pa je Miss Baker preimenovana u Ms Baker
Ovo sve što sam naveo odnosi se na „našu“ realnost, pa je možda korisno da se napomene da je prvi od velikih koncepata koje Lemire ovde poteže to da se Primordial bavi zapravo alternativnom istorijom. U ovom stripu na početku vidimo afroameričkog naučnika Donalda Pembrooka koji je na MIT-u doktorirao elektrotehniku kako stiže na Kejp Kanaveral 1961. godine i šokira se kada mu kažu da je njegova misija pre svega da u sada gotovo praznom objektu prođe kroz instrumente i mašine, te odvoji sve što bi potencijalno moglo da oda važne tajne, pre nego što NASA preostalu tehniku proda na doboš. Svemirski program je, kažu Pembrooku bez mnogo ceremonije, završen, i američka vlada ima druge planove sa svojim budžetom a koji, u dogledno vreme, neće podrazumevati stavljanje majmuna na rakete umesto bojeve glave i izlaganje sirotih stvorenja ubrzanju ekvivalentnom 38 Zemljinih gravitacija (koliko su Able i Miss Baker preživeli). Pembrook ne može da veruje jer se, naravno, celog života pripremao da učestvuje u naporima čovečanstva da se otisne u kosmos, ali najgore je što, prevrćući po dokumentaciji – za koju mu je rečeno da ne treba ni da je dira – pronađe dokaz da je razlog što je svemirski program ukinut – smrt dvoje majmuna kao posledica neispravne rakete – zapravo laž. Majmuni Baker i Able nisu umrli, ali Pembrooka promptno sklanjaju iz Kejp Kanaverala i pre nego što stigne da smisli zašto ovakva zavera uopšte postoji i šta da uradi njenim povodom, kontaktiraju ga ljudi iz takođe ukinutog sovjetskog svemirskog programa a koji rade ispod žita da Lajki, za koju tvrde da je takođe preživela let Sputnjikom 2, pošalju signal.
„Ali… ona je samo pas“, kaže Pembrook u jednoj dramatičnioj sceni pre nego što Crvenoarmejci upadnu u prostoriju.
Primordial na sebe navlači kostim hladnoratovskog trilera nakon što nam se prvo ukazao kao alternativnoistorijski narativ, ali i jedno i drugo su prevashodno varke telom i ovaj strip svoj „stvarni“ senzibilitet i ambicije otkriva tek kasnije, kada se pokazuje da su ljudi u ovom narativu tek potrošna roba a da su životinje, lansirane u svemir, i korišćene kao (neophodne?) žrtve na oltaru progresa čovečanstva zapravo u centru pažnje ove priče. I, mada Primordial nema instance ekstremnog, kinematskog nasilja koje je karakterisalo stari Vertigov miniserijal We3, mislim da bi se moglo argumentovati da se Lemire za potrebe ovog stripa prilično inspirisao Morrisonovim i Quietlyjevim predloškom.
Naravno, Lemire je Lemire pa Primordial naginje tihoj, melanholičnoj kontemplaciji i, na kraju jednako tihoh, ali uzvišenom, optimističkom razrešenju koje hoće i suzu iz oka da istera*, ali, kako rekoh, oseti se ovde malo i sračunatost. Antropomorfizovanje životinja a zatim njihovo infantilizovanje je stari trik i Morrisonov i Quietlyjev strip je bio tako uspešan baš jer je ovaj kliše izvrtao unošenjem apsurdne količine nasilja u narativ. Lemire, naravno, nema ambiciju da se bavi nasiljem već – ne preterano duboko – promišlja kuda ljudska rasa zaista misli da stigne sa svojim gledanjem u nebo i koje je mesto nedužnih životinja u svemu tome.
*uprkos tome što su ljudski likovi u priči zapravo prilično nerazvijeni
Naravno, nije We3 bio notabilan samo na ime koncepta životinja-koje-govore-(kao deca), već i na ime Quietlyjevog inovativnog crteža koji je emulirao drugačije načine na koji životinje vide svet. Andrea Sorrentino zapravo koristi mnogo sličnih rešenja iako ne sa direktnom ambicijom da nam prikaže „životinjski pogled“ već pre da nam podari pogled iz perspektive nečeg dalekog, nepoznatog, možda i neshvatljivog, a gde se slike razlažu na geometrijske oblike i matrice.
I da se razumemo, iako možda tu ima malo manirizma, Sorrentino je ovde apsolutno u životnoj formi. Za ovog crtača nikada nije bilo previše smisla da radi klasičnu superherojštinu (Lemire i on jesu prvo sarađivali na Green Arrow za DC pa na Old Man Logan za Marvel, verovatno već kujući planove za buduće nezavisne radove) i Italijan apsolutno blista kada ne mora da se drži klasične sekvencijalne naracije. Primordial je strip u kome mnoge scene prikazuju događaje što nemaju standardnu temporalnu formu i odvijaju se „izvan“ vremena pa su Sorrentinove kompleksne, raskošne kompozicije, oslonjene na geometrijske pravilnosti ali uvek energične i sa sugestijom pokreta nepogrešivo impresivne. Sorrentino je, naravno, i jedan od onih crtača koji često i rado koriste fotografske reference za svoje crteže a što im – uz jake kontraste koje primenjuje – često daje hiperrealističnu notu i u ovom stripu ima par slika u kojima doslovno prepoznajete glumce iskorišćene za referencu, ali crtač uspeva da se višestruko iskupi za ovo sagrešenje tablama u sasvim drugom stilu koje sugerišu lakoću i jednostavnost jednog Moebiusa.
Dave Stewart ovde takođe puca iz svoh oružja i iskusni kolorist ima priliku da Sorentinove komplikovane kompozicije obdari sa još nekoliko dimenzija tona, boje i intenziteta, igrajući uredno oko Sorrentinovih jakih kontrasta i oživljavajući table. Wandsov letering i dizajn su nenametljivi ali prate tonalne promene u narativu i lako nas voze kroz priču koja prema kraju dobija kubrikovski zamah.
Naravno, kako sam već rekao, ovaj narativ možda i pati od viška koncepta. Prema kraju stripa smo duboko u alternativnoj budućnosti planete zemlje (a koja bi bila neka naša sadašnjost) gde se vidi kakav ishod misli Lemore da bi hladni rat imao da je svemirski program obe velike sile bio zaustavljen 1961. godine i ovo je istovremeno i zanimljivo i potpuno neiskorišćeno za potrebe finala koje je emotivno i neposredno i zapravo mu nije potreban toliki koncept da ga iznese.
Primordial, dakle, nije ZAISTA naučnofantastični strip iako se naučnom fantastikom takođe zaogrće. Njega ne interesuje ni „zašto“ pa ni „kako“ i sva ova pitanja će odbaciti da bi nas doveo do finala koje, makar u fikciji, ispravlja nepravdu što smo navikli da posmatramo kao puku datost progresa. Moglo je sve to da bude dublje, naravno, ali Primordial žestoko impresionira na vizuelnom planu i daje nam pravdu za životinje pa, onako subjektivno nemam tu mnogo šta da se bunim. Amazon daje digitalnu verziju negde ovde.
