Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ah, zar je već vreme za novi Sketches of Influence? Imam utisak da ni prošli album ovog kvarteta iz države Njujork još nisam izgustirao a slušam ga već više od godinu dana, no Joe Barna je napisao novih šest kompozicija i The Purpose je onoliko snažan iskaz koliko sada već očekujemo, praktično zahtevamo od ovog autora i njegovih saboraca. Drugim rečima: ovo je album koji bez ikakve sumnje obeležava prvi kvartal 2022. godine za mene i podseća na to koliko se muzike može smestiti u nekih 55 minuta punokrvne svirke a da ništa od toga ne zvuči ni isforsirano ni neprirodno, naprotiv.
Kada sam prošle godine pisao o prethodnom albumu Sketches of Influence, nazvanom The Grind, opisivao sam prilično uobičajenu situaciju za muzičare koji sviraju džez koji je sa jedne strane hardcore autorska muzika, a sa druge snažno utmeljen u tradiciji, samo dodatno pogoršanu pandemijom koja je potpuno poremetila svaki ritam i tempo živih svirki, klupskih aktivnosti i njima odnosne zarade. Joe Barna i njegova ekipa, naravno, svi imaju i druge angažmane i svirke sa drugim ljudima – pijanista Davis Whitfield i saksofonista Stacy Dillard su po godinama i iskustvu različiti ali po ugledu prilično uporedivi majstori njujorške scene, a novi kontrabasista James Robbins deluje mlado ali iskusno, no Sketches of Influence, originalno okupljen kao sastav za jedno veče koji bi prosvirao materijal što je Barni bio blizak srcu, izrastao je u distinktan, snažan projekat koji se okuplja srazmerno retko ali kada se okupi – slede rajski užici.
Možda su i zato tri do sada snimljena albuma ovog projekta, svi urađeni na koncertima koji nisu bili delovi nekakvih dugačkih turneja, već sa namerom pravljeni događaji da se publici pruži jedinstvena predstava a muzika snimi u što kvalitetnijoj formi, tako snažni iskazi. Sketches of Influence sa jedne strane sada većinu svog vremena operiše u nenormalnim uslovima koji i inače prilično tvrdu koricu hljeba klupskog muzičara sa autorskim identitetom čine još tvrđom, a sa druge strane, sam programski smisao benda je da se u muziku utoče svi uticaji koji su od Joea Barne napravili ne samo muzičara, bubnjara, kompozitora i aranžera već i čoveka kakav je danas.
Može da zazvuči kako ja ovde malo preduboko razmišljam o nečemu što je prirodan proces – muzika ne nastaje ex-nihilo i gotovo je uvek ishodište različitih muzičkih i životnih uticaja autora i izvođača, ali kod Barne ovo kao da je proces koji je u izvesnom smislu ritualizovan. Njegova muzika, a pogotovo na ovom novom albumu, spaja elemente životnog iskustva vezanog za ljude, situacije i momente koje je upoznao, doživeo i preživeo, kao i muzičke prethodnike, velikane iz istorije džeza koji su svi nekako pronašli način da se oglase u Barninim kompozicijama, ali čini mi se da je differentia specifica ovog autora i bubnjara u tome kako on uspeva da mu muzika zvuči spontano, autentično i nimalo programirano.
The Purpose, nazvan ovako sa jakim, manifestnim razlogom, dakle, nema u sebi ni prisenak neke hladne, postmoderne fuzije muzike drugih autora, ovo nije niska citata i pametno formatiranih referenci kao što jedan solidan deo džeza u poslednjih 30-40 godina voli da nastaje. Sa druge strane, ono što beskrajno cenim kod Barne – i ne manje kod njegovih fenomenalnih saradnika – je da iako muzika programski treba da transformiše životna iskustva u zvuk, harmonije i ritmove, ovde nema ni trunke glume, umjetne drame, nekakvih prenaglašenih ekspresija i trapavih pokušaja da se život na snagu ugura u takt i melodiju.
Hoću reći, muzika Sketches of Influence zvuči zrelo na najvišem nivou, sa dubokim utemeljenjem u džez-nasleđu i odavanjem pošte velikim prethodnicima a onda sa posvećenošću i usredsređivanjem na ovde-i-sada gde se iz Barninih tema i aranžmana valja iscediti maksimum poštenog rada i dosegnuti, ako je moguće, i nekakav transcendentni plato sa koga možete da u jednom trenutku pogledate, i zadovoljno klimnete glavom jer ste sa svojih deset prstiju i nekoliko decenija života provedenih na Zemlji stvorili nešto što zaslužuje da, jelte, odjekuje u večnosti.
The Purpose je album posvećen Joeovoj majci, gospođi po imenu Pamela Rose Barna koja je, sada kad i sam autor ima malo dete, verovatno prepoznata kao još važniji uticaj u njegovom životu. Album je stoga istovremeno i nežan i emotivan i intiman, a da se nikada ne gubi kinetičnost, vrelina svirke. Snimljen u koncertnom prostoru The Strand Theatre u Hudson Fallsu u Njujorku, tokom dva dana (10. i 11. Aprila 2021. godine), ovo je izuzetno kvalitetno produciran materijal. Sam prostor je, sudeći po slikama veoma ugodan i u njemu često sviraju razni rok, džez i metal bendovi, a inženjer zvuka John Chiara, te čovek zadužen za miksovanje i mastering, Scott Petito (primećujete da se sve radi po italijanskoj vezi?) odradili su briljantan posao nudeći topao, pun, dinamičan snimak koji uspeva da uhvati zbilja naglašeno suptilnu svirku kvarteta.
Otvarač, A Rose for Pam, dakle, kompozicija direktno usmerena na Barninu majku odmah podseća da su njujorški džezeri decenijama unazad imali intiman odnos sa latin-džezom. Ubačena u ritam bosa nove, ova kompozicija skoro idealno demonstrira kako se Sketches of Influence drže tradicije a da ne posežu za direktnim citiranjima i omažiranjima. Barna svira onako mekano i dinamično kao što se od njega očekuje, Robbins nudi savršenu podlogu za ostatak benda, a Dillard svira umiljate teme na sopran saksofonu i ovih devet i po minuta proleti kao od šale.
Sledeća, Scott Free je jasan omaž nekim od klasika njujorškog džeza. Dillard se ovde maša tenor-saksofona i ovo je izuzetno prijatan i topao bop/ cool jazz komad u kome se tendencija ovog sastava da briše granicu između sviranja pratnje, teme i soliranja snažno ispoljava.
Još je možda izraženija na sledećoj, naslovnoj kompoziciji koja počinje nečim između solaže na kontrabasu i sviranja kolektivnog, gotovo pointilistički svedenog uvoda. Robbins predvodi ovaj komad ali kasnije, kada krene snažnija svirka, Whitfield pokazuje zašto je jedan od najcenjenijih mladih pijanista u Njujorku. Ne samo što on tokom celog ovog albuma briljantno svira pratnju levom rukom dok desnom prosipa opasne, sinkopirane solaže nego je i njegova kontrola volumena vrhunska. Bend zvuči tako usvirano, tako ujedinjeno u ovome što radi, sa Dillardom koji teme razvija kao da sanja na nogama a da svaki akcenat biva pravilno uhvaćen i ispraćen od ostataka sastava kao da su ovo sve svirali bar 5-6 hiljada puta, da je to milina čuti.
The Mandate je još jedan lep bop-komad u kome se ritmičke eksploracije uklapaju sa sasvim prirodnim soliranjem i improvizacijama. Whitfield i ovde bira ritmički prilično komplikovane putanje kroz kompoziciju koje pogotovo Barna prati u korak, pogađajući zajednička razrešenja bez greške. Dillard ovde nudi jedan od najupečatljivijih momenata na celom albumu sa autoritativnom, nikada isforsiranom tenor-svirkom.
Šef benda započinje A Cross to Bear improvizovanjem na bubnjevima koje nije čisto „soliranje“ već uvođenje čitavog sastava u kompoziciju koju će zapravo karakterisati dosta kontemplativnog programa gde ritam na momente sasvim staje a tenor saksofon svira zamišljenu, dostojanstvenu baladu preko umirene pratnje. Muzika Sketches of Influence uvek ima izvesnu dozu romantike, pa i sentimentalnosti ali, kako ova kompozicija pokazuje, nikada se tu ne upada u jeftinija, patetična raspoloženja.
Završna That’s What She Said je opušten a energičan bebop ponovo vođen tenor saksofonom i razigranim kaskadama nota koje silaze sa klavirskih dirki. Barna i ovde ima kratka soliranja pred kraj, presecana energičnim solažama na saksofonu i ovo je lepo finale albuma koje čoveka malo i ostavi sa pomišlju da bi voleo da čuje još.
A što i može. Koncert je originalno strimovan u video-formi , pa se odlaskom do JuTjuba mogu čuti dva sata ove briljantne svirke u odličnom kvalitetu zvuka:
Sketches of Influence ostaje jedna od najboljih ekipa koja u ovom trenutku operiše u široj njujorškoj oblasti za koju ja znam, sa filozofijom koja podrazumeva retke nove pesme i nastupe, ali koji svojom sadržajnošću i kvalitetom nude više nego većina kolega. Pitanje je do kada će ovaj projekat moći da funkcioniše u ovoj kreni-stani formi – na kraju krajeva, i ovaj album je sniman tako što je prvo rađena GoFundMe kampanja da se skupe sredstva – ali za sada Joe Barna i njegovi nude suvo zlato slušaocu od ukusa: