Sa zadovoljstvom sam pročitao The Twilight Man: Rod Serling and the Birth of Television, stripovanu biografiju Roda Serlinga, napisanu i nacrtanu od strane Korena Shadmija. Shadmi je njujorški crtač koji se u dobroj meri specijalizovao za biografske i dokumentarističke narative – prošle godine sam pisao o njegovoj saradnji sa Davidom Kushnerom na stripu koji je (za moj groš nedovoljno kompletno) analizirao fenomen Anonymous, a Shadmi je sa Jushnerom radio i na biografiji Garyja Gygaxa – ali ovaj narativ me je uverio da je u pitanju kompletan autor koji sa impresivnom količinom finese uspeva da ispriča životnu priču jednog zanimljivog čoveka a koja istovremeno služi i da prikaže promenu načina života američkog (pa zatim i globalnog) stanovništva ulaskom u epohu televizije kao dominantnog medijuma komunikacije. Ovaj grafički roman izdao je Humanoids 2019. godine u okviru njihovog Life Drawn imprinta koji se bavi biografijama – nedavno sam pisao o stripu koji se bavio životom kambodžanskog slikara Vanna Natha, a prošle godine i o porodici Klarsfeld, tako da je The Twilight Man još jedan interesantan i intrigantan projekat u okviru ovog preduzeća.
Shadmi i inače crta u crno-beloj tehnici sa sivim toniranjem i ovo je vrlo pristao stil za priču o Rodu Serlingu imajući u vidu da je u pitanju čovek najpre poznat po crno-belim televizijskim programima koji su se bavili mračnijim stranama ljudske prirode i društva, a umotani u oblandu fantastičarske zabave gde su slobodno mešani naučna fantastika i horor, trileri, futurizam, parapsihologija… Takođe, Shadmi ceo narativ formatira kao dugačku autobiografsku ispovest koju već stariji Serling (a koji je inače umro u svojoj pedesetprvoj godini nakon srčanog napada što ga je zadesio dok je radio na svom imanju u Ithaci, država Njujork) pripoveda ženi pored koje je smešten na dugačkom avionskom letu. Ovo je, naravno, u skladu sa time kako je Sterlinga i upoznala najšira populacija televizijskih gledalaca – kao harizmatičnog muškarca koji će svaku od epizoda kultne serije Zona sumraka najaviti lično, obraćajući se direktno gledaocu sa ekrana i dajući mu često zlokobni sažetak onoga što će gledati narednih pola sata.
Zona sumraka, odnosno The twilight Zone jeste bio jedan od ključnih serijala američke televizije u onome što se danas smatra njenim zlatnim dobom (ili bar, jelte, prvim zlatnim dobom) i mada je originalna serija imala samo pet sezona krajem pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, ne obarajući rekorde u pogledu gledanosti, kada ju je CBS kasnije pustio u široku distribuciju, ona je ostvarila kultnu popularnost širom ne samo SAD. Moji vršnjaci će se svakako sećati da smo i mi gledali Zonu sumraka na državnoj televiziji tokom osamdesetih godina, a popularnost same sintagme „zona sumraka“ je nešto što ne mora da se posebno objašnjava. Ove se dve reči danas vezuju za paranormalno, preteće ali i uzbudljivo u isto vreme i mada istoimeni časopis koji u Srbiji izlazi već četvrt veka nije primer nekakvog kvalitetnog žurnalističkog rada, on jeste svedočanstvo o vitalnosti samog koncepta koji je Serling stavio u koren svoje serije.
No, važno je naglasiti, a što ova strip-biografija i čini, da iako je Serling insistirao da je The Twilight Zone „čista“ zabava i da se ona ne bavi dnevnopolitičkim ili aktuelnim socijalnim pitanjima, kako ne bi bilo problema sa sponzorima koji su svojim reklamama održavali televiziju u životu, pričamo o autoru koji je, kao i praktično svaki veliki autor u istoriji svakog kreativnog medijuma, ulio svoje srce i dušu u ovaj rad i koristio ga da se zbilja uhvati u koštac sa prirodom, jelte, „ljudskog stanja“.
Otud i prvi deo ovog stripa veliki akcenat baca na Serlingov život pre televizije. A značajan deo ovog života odnosi se na službu mladog Jevrejina u američkoj vojsci, konkretno u padobranskim jedinicama koje će ratovati na južnom Pacifiku. Serling je, iako fizički ispod standarda koji se tražio od padobranaca uspeo da postane jedan od njih na ime tvrdoglave, nepopustljive istrajnosti, a tokom obuke se bavio boksovanjem i čitao stripove. Boks mu je doneo prva iskustva sa teškim povredama i porazima – nakon uspešne amaterske karijere – a stripovi su ga upoznali sa naučnofantastičnim i fantazijskim konceptima koji će obeležiti njegov život. Slušanje radija je bila još jedna važna komponenta Serlingovog obrazovanja sa upijanjem priode novih medija gde su zabavljači usput govorili i o aktuelnim društvenim pitanjima.
No, iskustva ratovanja na Filipinima su Serlinga obeležila do mere ostavljanja dubokih ožiljaka. Kiša, vrućina, glad i žeđ, besmislene smrti oko njega, prizori svireposti i patnje civila su se udružili da, zajedno sa ranjavanjem a, posle Rodovog oporavka, i smrću Serlingovog oca dok je on ratovao preko mora, obezbede težak period privikavanja na civilni život posle rata. Danas je uobičajeno da govorimo o posttraumatskom stresnom poremećaju a „vijetnamski sindrom“ je samo specifična verzija zdravstveno-socijalnih problema bivših vojnika o kakvim je pisao još Remarque u svojim romanima, pa je tako i Serling imao epizode napada panike i halucinacije još izvesno vreme posle rata.
No, odlazak na koledž a zatim i u Njujork na stažiranje je pomoglo i Serling je paralelno sa učenjem radio kao radio didžej, ali i test-padobranac za eksperimentalne modele novih padobrana. Opasan ali dosta dobro plaćen posao mu je omogućio da se i skući i oženi (i to hrišćankom, a što je okinulo negativne reakcije i sa strane njegove majke i sa strane buduće tazbine, pa će Serling preći u unitarističku crkvu), ali i da tokom rada na radiju počne da sam piše i producira jeftine, kratke radio-drame za koledž-radio.
Ovo će naravno biti uvod u njegovu buduću karijeru autora za televiziju i strip veoma metodično prikazuje postepeno sazrevanje elektronskih medija paralelno sa sazrevanjem Serlinga kao autora ali i jedne prave „televizijske ličnosti“ koja će svojim radom temeljno i nepovratno promeniti samu prirodu tog medija.
Rani Serlingovi radovi za televiziju bili su obeleženi stalnim gunđanje zbog sponzora i podastiranja produkcija pred njima, cenzurom i izmenama njegovih scenarija, ali će ga ekstremno uspešna epizoda u jednom od tada popularnih antologijskih serijala praktično preko noći pretvoriti u momka o kome svi pričaju. Serling će pričom o skršeinm idealima mladog čoveka u korporativnom okruženju napraviti ogroman talas, sa telefonom koji nije prestajao da zvoni dok su se produkcije otimale za njega i sa gledaocima koji su tražili – i po prvi put u istoriji američke televizije dobili – reprizno prikazivanje ove epizode. Imajući u vidu da su ove produkcije bile „živo pozorište“, dakle da je televizija zapravo samo prenosila živo izvođenje teksta, ovo je veća stvar nego što se na prvi pogled čini.
Serling tokom narednih par godina nikako nije uspevao da ponovi uspeh epizode Patterns koja ga je proslavila, pišući grozničavo i brzo, dajući i svesno svoje stare, loše scenarije produkcijama koje su bile više nego voljne da ih otkupe. Svestan da mu je potreban hit, Serling će raditi kao posednut a još jedan sudar sa cenzurom – gde je njegov scenario radikalno izmenjen zbog najave bojkota od strane belih rasista sa juga SAD – ga je pretvorio u ogorčenog, javnog komentatora praksi još uvek mladog televizijskog medijuma, i dao mu titulu „gnevnog mladog čoveka“ televizije.
Prelazak televizijske produkcije iz Njujorka u Holivud je bio postepen ali dovoljno brz da i Serling shvati da mora da se hvata poslednji voz i prelazak u Kaliforniju je bio logičan potez nakon što je uspeo da napravi još jedan televizijski hit, ali i nakon što će CBS odbiti njegov pič za The Twilight Zone. Pilot epizoda u kojoj se čovek vraća sedamnaest godina unatrag kroz vreme i pokušava da upozori ljude u Perl Harburu da će se sutra odigrati fatalni napad japanskih snaga je smatrana suviše mračnom i avangardnom i od strane sponzora (McCann-Ericson) koji su pritom i pokušavali da pobegnu od naučne fantastike, ali Serling je već imao reputaciju i dobre saradnike, pa je CBS na kraju pristao da njegov skript bude snimljen kao jedna od epizoda antologije Desilu Playhouse 1958. godine. Reakcije kritike su bile odlične a čak šest hiljada pisama oduševljenih gledalaca je stiglo na adresu studija.
Od te tačke na dalje Serling će konačno dobiti priliku da preoblikuje popularnu kulturu po svojim zamislima. Svestan da hvatanje u koštac sa teškim socijalnim temama i psihološkim problemima nikada neće biti probavljivo za sponzore i njima podređene cenzore u studijima, Serling je The Twilight Zone doslovno osmislio kao (naučno)fantastičnu antologiju koja će ozbiljne teme što su njega zanimale i kvalitetan karakterni rad „premestiti“ u okruženja koja decidno nisu „ovde i sada“ čime će se izbeći problem. Serling je time sebi izbio iz ruku mogućnost da govori o temama iz novinskih naslova koje su ga veoma interesovale i okupirale, ali je dobio slobodu da ovim temama priđe na jedan umetnički maštovitiji način. Na taj način „entertejnment“ i „umetnost“ su uspele da se povežu u srećnu leguru.
Serling je napisao najveći broj epizoda Zone sumraka i istovremeno bio i izvršni producent, pa su se njegovi dani sastojali od radnog vremena ne kraćeg od četrnaest sati (sedam dana nedeljno, kako se vidi u jednom intervjuu u stripu). On već izvesno vreme više nije koristio pisaću mašinu već diktafon što mu je omogućavalo da brže kreira svoje scenarije, ali kada se vidi količina posla koji je preuzeo na sebe, čovek se malo iznenadi da je Serling uopšte doživeo pedesetu godinu. Ubistven tempo kojim je radio i stvarao nije SASVIM opravdan u reakcijama publike jer je Zone sumraka imala solidne ali ne i hit-rejtinge tokom svog originalnog života. Studio ju je otkazao posle pete sezone, a Serling prodao sva svoja prava na nju za pola miliona dolara (onih para!) što će kasnije gorko zažaliti jer je serija odmah po ulasku u nacionalnu rotaciju (kasnije i internacionalnu) postala veoma gledana sa decenijama repriza koje će uslediti i imitacijama koje će kasnije praviti drugi studiji, uključujući, recimo, The Ray Bradbury Theater iz osamdesetih.
Vredi naglasiti da Serling, iako se bavio „zabavom“, sa The Twilight Zone nije spuštao svoje standarde, uveren da je ozbiljan, karakteran televizijski program koji se dotiče važnih egzistencijalnih tema i ima likove sa stvarnim karakterima moguće prodati i kao dobru zabavu. Na kraju krajeva, pored njega, autori scenarija za pojedine epizode bili su i prestižni pisci naučne fantastike, pre svih Ray Bradbury, a za njim i Richard Matheson, Charles Beaumont, George Clayton Johnson… Ovo su bile ozbiljne produkcije, sa recimo, muzikom koju su za svaku sezonu komponovali autori kalibra jednog Jerryja Goldsmitha i Bernarda Herrmanna, ali su relativno osrednji rejtinzi podrazumevali i stalna insistiranja studija na uštedama, pa su tako neke epizode snimane na video-traci, mada je ova praksa brzo napuštena kada je shvaćeno da je ušteda svega oko 5000 dolara po epizodi.
Serling je posle Zone sumraka kombinovao rad na koledžu kao predavač, snimanje reklama i razvoj novih serija ali nikada nije ponovio uspeh iz ranih šezdesetih. Televizijske serije koje je razvijao imale su relativno kratke živote i bile na udaru studijskih makaza, egzistencijalni vestern The Loner – jedna od poslednjih crno-belih serija u CBS produkciji – je potrajao jedva jednu sezonu, a Night Gallery iz ranih sedamdesetih, koja je bila ozbilnija, više horor intonirana varijacija na koncept Zone sumraka sa epizodama od po sat vremena je otkazana posle treće sezone. Serling je imao solidan bioskopski hit kao polovina scenarističkog dvojca za originalnu Planetu majmuna, ali i ovo je bila pomalo traumatična epizoda za njega gde je originalni scenario (sa sve čuvenom poslednjom scenom koje nema u romanu) žestoko prerađen od strane Michaela Wilsona kako bi se uštedelo na produkciji.
Sedamdesete su za Serlinga onda više bile vreme akademskog rada, u kome je pronalazio više zadovoljstva, ali i odluke da se posveti imanju u Ithaci, pored jednog od Finger Lakes jezera. Iako je izbegao najgore elemente holivudskog ekscesa, uključujući droge, alkohol i preljubu (koje je, kao što strip pokazuje, bilo, ali ne u dovoljnoj meri da mu upropasti brak što je tokom šezdesetih bio klimav na ime Serlingovog preterivanja sa radom), decenije ekstremnih napora i stresa su ga na kraju savladale 1975. godine i strip će nam pokazati bezuspešne napore lekara da ga spasu od srčanog napada koji ga je na kraju ubio.
Serling je, kako ovaj strip pokazuje, čovek koga ne možemo zvati beskompromisnim umetnikom ali koji, uprkos svemu nije bio ni puki komercijalni proizvođač „sadržaja“, već i time što se nikada nije obogatio u onoj meri koju bi diktirala izdržljiva kulturna relevantnost njegove najpoznatije serije. On je bio, a to je možda važnije, jedna od presudnih figura u pogledu trasiranja puta da se kroz televizijski medijum pronađe pravi odnos zabave i kreativne, intelektualno provokativne diskusije tako da plemenite ideje zažive i dosegnu široku publiku. Kao celoživotni ljubitelj naučne fantastike i popriličan fan televizijske Zone sumraka, zadovoljan sam načinom na koji nam je Koren Shadmi predstavio ovaj život. Amazon, čini mi se, trenutno ovaj strip u elektronskoj verziji nudi samo uz pretplatu, pa evo linka.
