Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove nedelje striktno hardbop, pa tako slušamo album Tina’s Contemplation: A Reflection on the Genius of Tina Brooks, a koji je sa saradnicima snimio Skip Walker, bubnjar i kompozitor iz Severne Karoline očigledno veoma usklađen sa klasičnim Blue Note zvukom, pošto ovaj album zvuči autentično, usresdređeno i snažno a da je opet nepretenciozan i, neću da kažem neobavezan, ali zrači dobrim, relaksiranim raspoloženjem, kao da ste ušetali u nasumičan bar na Istočnoj obali i posle tri pića počeli da shvatate da bend koji tu svira nije samo prijatan zvučni tapet nego su im svaka nota i udarac po bubnju BAŠ na mestu.
Tina Brooks, odnosno Harold Floyd Brooks je bio tenor saksofonista takođe rođen u Severnoj Karolini, 1932. godine, ali je umro u Njujorku 1974. Naravno da u Severnoj Karolini niste mogli praviti OZBILJNU džez karijeru u ono vreme. Klubovi su bili u Njujorku, studiji su bili u Njujorku, izdavači su bili u Njujorku, muzičari su bili u Njujorku i, možda najvažnije, publika je bila u Njujorku pa je Brooks bio te sreće da se cela njegova familija preselila u ovu metropolu kad je on imao negde dvanaest godina. Tamo je počeo da uči da svira saksofon i 1951. godine krenuo i da profesionalno nastupa svirajući ritam i bluz uz pijanistu Sonyja Thompsona. Njegova muzička naobrazba dolazila je kroz rad pa je svirka sa cenjenim vibrafonistom Lionelom Hamptonom učinila mnogo na Tininom izrazu a trubač Little Benny Harris ne samo da mu je dao još važnih poduka, već ga je 1958 godine i preporučio producentu Alfredu Lionu, suosnivaču ključnog džez izdavača Blue Note.
Tina je inače bio tako nazvan jer su ga kao klinca zvali Tiny (mali), valjda u kontrastu sa starijim bratom Davidom Brooksom kojeg su zvali Bubba, bio je stariji od Tine punih deset godina i i sam je bio tenor saksofonista kojeg su prilično cenili u ono vreme. Dok je Tina tek učio da svira, Bubba je već nastupao kod Mintona i, nadživevši brata za skoro tri decenije, tek devedesetih snimio nekoliko albuma kao lider.
U međuvremenu, Tina se pretvorio zvezdu u usponu za Blue Note. Mada, nažalost, srazmerno kratke karijere. Muzički talenat i dosta rada sa uglednim liderima nisu Brooksa spasli heroinske adikcije pa je nakon 1961. godine već prestao sa radom, ostavljajući iza sebe deceniju nastupanja i nekoliko albuma sa vrlo jakim imenima koji su se uglavnom dogodili pred kraj pedesetih godina. Narednu deceniju se borio sa heroinom da bi na kraju, kao i razne druge kolege preminuo od disfunkcije jetre 1974. godine.
Za svojih nekoliko godina snimanja, Tina Brooks je izdao svega jedan album kao lider – True Blue iz Decembra 1960. godine. Album je producirao Alfred Lion lično a uz Brooksa su ovde svirali i neki zaista jaki muzičari poput Arta Taylora na bubnjevima i Freddieja Hubbarda na trubi proizvodeći karakteristični hardbop svog vremena sa Brooksovim kompozicijama i tipično liričnim, maštovitim sviranjem saksofona. Kasnije, uglavnom osamdesetih godina prošlog veka, Blue Note će izdati još nekoliko albuma snimljenih 1960. godine gde je Brooks bio lider i glavni autor, a na njima su svirali i takvi teškaši kao što su Sonny Clark, Art Blakey, Paul Chambers ili Kenny Drew. Naravno, i Tina Brooks je snimajući za Blue Note ostavio trag na albumima koje su potpisali takvi autori kao što su jackie McLean, Kenny Burrell, Freddie Hubbard ili Jimmy Smith i legitimno je reći da bi ovaj nadareni muzičar i autor imao mnogo veću i uticajniju karijeru samo da nije bilo nesrećne opioidne adikcije.
Deluje pomalo kontaintuitivno da snimate album sa aranžmanima kompozicija proslavljenog saksofoniste a da u postavi nemate saksofon, niti ijedan duvački instrument, ali Skip Walker očigledno nije imao problem sa tim. Tina’s Contemplation: A Reflection on the Genius of Tina Brooks je, kako mu i naslov kaže, razmišljanje o geniju Tine Brooksa, i, snimljen u svedenoj trio-postavi bubnjeva, kontrabasa i klavira zapravo se najviše bavi upravo Brooksovim lirskim temama i finim, plesnim hardbopom, odbijajući da se upusti u ikakvu primisao o glumljenju Brooksovog sviranja time što bi u postavi bio i saksofon.
Walker je ozbiljan muzičar, ali i aktivista, pa i duhovni, jelte, lider. Kao diplomac Berklija, i muzičar koji je krenuo od fanka ali onda počeo da sluša bebop i hardbop i odlepio na bubnjare poput Maxa Roacha, Arta Blakeyja, Roya Haynesa i Elvina Jonesa, Walker je naporedo sa otkrivanjem džeza otkrivao i afroameričku istoriju borbe sa, kako kaže, slobodu i pravdu. Utoliko, iako je po profesiji muzičar, Walker veliki deo svog vremena usmerava na rad koji se tiče socijalne pravde delom kroz svoj podkast Thinking Sheep gde se diskutuje o rasi, religijii odnosima (na engleskom ovo, zbog aliteracije, zvuči bolje) a pošto je istovremeno i sveštenik, on i radi u Episkopskoj crkvi Svetog Pavla ali i kao predavač na Metodističkom univerzitetu, oboje u Severnoj Karolini.
Naravno, veza sa Tinom Brooksom je zbog toga dvojaka, preko zajedničkih korena u Severnoj Karolini ali i preko duhovnosti koja je pogotovo u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka postala značajna komponenta modernog džeza. Otud i ovaj album.
Walkeru asistiraju kalifornijski pijanista Travis Shook i kontrabasista Essiet Okon Essiet, rođen u Omahi ali poreklom iz porodice nigerijskih imigranata koji svira još od ranih osamdesetih i sarađivao je sa Abdulahom Ibrahimom, Kennyjem Garrettom, Freddiejem Hubbardom… Dakle, pričamo o prilično uglednoj ekipi koja sa Brooksovom muzikom ima više nego jednu vezu i nije neko veliko čudo da je ovaj album tako prijatan za slušanje.
Da bude jasno, ovo je mešavina aranžmana Brooksovih kompozicija, kompozicija drugih autora na kojima je on svirao i originalnih Walkerovih komada rađenih u stilu klasičnog Blue Notea iz hardbop ere. Pesma kojom album počinje, recimo, Brooksova Back to the Tracks, je moćan hardbop komad sa Shookovim energičnim ali i liričnim sviranjem klavira i opakim programom od strane ritam sekcije. Walker i Essiet su surovo izdrilovani profesionalci kojima je bebop u krvi i ovaj album, rekosmo, nema saksofon, ali ima gruv.
I prevashodno se u gruvu i ovaploćuje. Ovo su plesne, kinetičke izvedbe u kojima je ritam kralj pa čak i pijanista najveći deo onog što radi spušta u takt i mada povremeno ulazi u sinkope i kompleksnije ritmičke figure, uvek se vraća u taj takt, što omogućava da se sva tri muzičara savršeno poklope u akcentima i intepunkciji.
Utoliko, album je svakako podoban za slušanje i kod publike koja ne voli slobodniji džez jer iako je ovo vrhunski organska i „živa“ svirka, u njoj nema bežanja iz ritma ili harmonije. Čak i kada dobijamo solaže na kontrabasu (ređe) i bubnjevima (češće), one su i same deo gruva, čuvajući inerciju kompozicije i ne dajući plesačima da izgube korak.
Gypsy Blue Freddieja Hubbarda nastavlja sa tim moćnim, pokretačkim gruvom mešajući malo latin ritma i klasičnog bopa, a naslovna Tina’s Comtenplation je raskošan, mada opet aranžmanski prijatno sveden komad od sedam i po minuta u kome Shook ima priliku da zablista i zaista pokaže da razume lirizam koji je karakterisao Brooksovu svirku. Ovo je, da bude jasno, balada, ali i ona je plesna.
Good Old Soul je i sama podugačka, ali je ipak kraća od Brooksovog originala, gde Shook hromatsku osnovnu temu sa leve strane klavijature razigrava desnom rukom, a ostala dvojica muzičara se poigravaju sa ritmom i postavljaju podlogu za jedan relaksiran muzički film.
For Heaven’s Sake nije Brooksova kompozicija ali jeste je on snimio. Ova verzija je izuzetno intimna i zvuči zapanjujuče autentično. Brooksova je, pak, Dhyana, još jedan vrlo moćan, vrlo cool hardbop komad a iza nje sledi dva i po minuta solo bubnjeva na A Call From Tina, demonstracija Walkerovog osećaja za gruv i ukusa sa kojim samo udaraljkama kreira kompletan muzički iskaz. Homegrown je poslednja originalna kompozicija na albumu i još jedan autoritativan hardbop predvođen Shookovim klavirom. Album zatvara alternativna verzija For Heaven’s Sake, sa još jednim sjajnim performansom trija koji zaista demonstrira da je manje ponekad mnogo, mnogo više.
Moram jednako da pohvalim i kvalitet snimka. Album i zvuči kao da je ispao iz Blue Note kataloga sa početka šezdesetih, sa divnim, organskim zvukom koji nam daje prirodnu dinamiku i uspešno koristi i akustiku prostora u kome je snimano. Ovo je, što se mene tiče, idealan način da se prave ovakve ploče, daleko od ispoliranosti i sterilnosti koje neretko pogode moderne produkcije, sa toplinom što život znači.
Sve u svemu? Idealan album za Nedeljno popodne ali i mnoge druge kontekste u našim životima. Uživajte.
https://skipwalker.bandcamp.com/album/tinas-contemplation-a-reflection-on-the-genius-of-tina-brooks