Pošto poslednjih nedelja sa uživanjem čitam stripove koje je za Marvel napisao (i piše) Jed MacKay, red je došao i da se nešto kaže o aktuelnom tekućem serijalu Moon Knight koga ovaj Kanađanin vrlo uspešno piše od prošle godine. Do sada je, makar u trenutku dok ovo kucam, izašlo osam brojeva a prva kolekcija, sa prvih pet epizoda pojavila se u prodaji polovinom Februara. Kako je u aktuelnom momentu Moon Knight zapravo odsutan iz sopstvenog stripa – jer se najnovija, osma epizoda događa usred krosovera Devil’s Reign – i pretpostavka je da će kada se sve to završi krenuti nova priča unutar onog što je MacKay osmislio kao centalni narativ ovog serijala, čini mi se da je ovo idealan trenutak da se podvuče crta i vidi da li je ovaj strip do sada bio dobra ili loša ideja.
Bio je dobra ideja.
Niste ni sumnjali, znam, jer MacKayja u poslednje vreme hvalim bez razlike za sve što radi u Marvelu. Iako je nedavno imao i prilično uspešan mini-događaj u vidu serijala The Death of Doctor Strange gde je radio sa jednim od velikih i važnih likova kojem, uostalom, izlazi novi film ove godine, MacKay je do sada pokazao da je pravi majstor kada mu se u ruke daju relativno manje popularni, i manje „važni“ likovi, sa manje detaljnim istorijama i manje, a što je možda i važnije, zilotski nastrojenim fandomom. Dok drugi scenaristi verovatno podnose žrtve mračnim božanstvima da im se ukaže prilika da pišu Hulka ili Thora (koje, uzgred, obojicu trenutno piše Donny Cates), MacKay je suvereno zablistao radeći Taskmastera i, pogotovo, Black Cat, kreirajući za ovu potonju po prvi put tekući serijal koji joj je dao ozbiljniji kontinuitet i karakternu progresiju.
Otud sam, iako je Matt Rosenberg par godina unazad vrlo sugestivno tvitovao da bi on BAŠ voleo da piše Moon Knighta, a Rosenberga BAŠ volim, klimnuo sa izrazitim odobravanjem kada je MacKay najavljen kao scenarista novog tekućeg serijala. Činilo mi se – a čitanje je to kasnije i potvrdilo – da je Kanađanin ponovo dobio u ruke materijal sasvim po svojoj meri sa likom koji ima solidnu kulturnu prepoznatljivost unutar Marvelovog univerzuma, ali koji tokom četiri i po decenije postojanja definitivno NIJE dobio svoj konačni, jelte, definitivni identitet. I, da napomenem, ovo NIJE igra reči koja aludira na disocijativni poremećaj ličnosti a što je mentalna bolest od koje boluje glavni junak ovog stripa.
Konkretnije, hteo sam da kažem da su oni najpoznatiji i najpopularniji superheroji – u Marvelu, DC-ju ili drugde, pre svega jasne, prepoznatljive, zaokružene metafore. Junaci Zlatnog doba su lako definisani sa po dve-tri reči (Betmen: strah i pravda; Supermen: vrlina i inspiracija; Kapetan Amerika: požrtvovanost i zaštita) dok su srebrnodobni junaci definisani njihovim jakim ali jasnim kontradikcijama (Spajdermen: krivica i požrtvovanost; Daredevil: laž i vera). U kontrastu sa njima, Moon Knight, koji je kreiran 1975. godine ima koncepta u višku ali nikada u takvoj meri da se može govoriti o zaokruženom liku koji šalje jednu jasnu poruku. Moon Knight je istovremeno i Jevrejin i sluga Khonshua, egipatskog Boga Meseca koji ga je oživeo posle smrti i proizveo u svoju, jelte, desnu ruku. On je bivši marinac i operativac CIA-e, a bio je i plaćenik koji je ratovao za poslodavce po Africi. On je i superheroj, a istovremeno i milijarder, koji svoj mentalni poremećaj između ostalog koristi i da radi različite undercover poslove i bori se protiv različitih formi zločina i drugih pretnji.
Moon Knight je, dakle, jedan švedski sto motiva i nije neko preterano iznenađenje da je posle inicijalnog tekućeg serijala iz 1980. godine sa jakim autorskim timom koji su činili Doug Moench i Bill Sienkiewicz, a koji je izgurao repsektabilnih 38 brojeva, ovaj lik kasnije imao gomilu novih početaka, u prošlom veku sa Moenchom za volanom, gde se još moglo govoriti o nekakvoj doslednosti u motivima, a u ovom sa prilično freestyle pristupom.
I da se ne lažemo, neki od ovovekovnih serijala su bili užasni, iako su ih radili respektabilni autori (Charlie Huston, David Finch, Gregg Hurwitz, Jerome Opena…). No, Brian Bendis i Alex Maleev su pre jedanaest godina kreirali zreo, intrigantan serijal u kome je tretman mentalne bolesti glavnog junaka bio u središtu zapleta i ovo je singaliziralo da se sa Moon Knightom mogu raditi eksperimentalniji, pa i avangardniji stripovi. Tako da su ga posle pisali Warren Ellis, Brian Wood i Jeff Lemire, svaki sa sopstvenim pristupom ali i sa zajedničkim shvatanjem da je ovo sada ozbiljniji strip, što se kaže, za „odrasle“, sa superherojskim formatom koji služi kao kontejner za različite motive: filozofski horor, psihoanalitičke eksperimente, metafizičke meditacije…
S obzirom da Marvel ove godine pokreće i televizijsku seriju po Moon Knightu, sa sve Osacrom Isaacom u glavnoj ulozi, reklo bi se da firma smatra da je konačno „shvaćeno“ ŠTA je Moon Knight pre svega. Superheroj koji je u jednom momentu bio na ivici da bude samo imitacija Betmena u belom kostimu (sa sve batlerom i preskupim gedžetima, letelicama itd.) sada je, čini se, pronašao svoj identitet.
I MacKayjev strip je prilično dobar sažetak tog identiteta koji je, da se ne lažemo, i dalje jako kompleksan. No, priprema za ovaj serijal urađena je u tekućem serijalu Avengersa gde je priča Age of Khonshu prikazala Moon Knighta kako u ime svog boga poražava kompletne Avengerse i stavlja planetu Zemlju pod upravu starog božanstva koje ima svoja shvatanja reda, poretka i pravičnosti i, mada je ovde Moon Knight prikazan kao, praktično, negativac, Jason Aaron je napisao dovoljno iznijansiranu priču i karakternu studiju da ga doživimo kao zapravo tragičnog, konfliktnog antiheroja koji pokušava da uradi pravu stvar u ime nečeg većeg od sebe.
Utoliko, MacKayjev serijal je formatiran kao mnogo prizemljeniji, „street level“ narativ smešten između superherojske akcije, horora i filozofske potrage za svrhom, a usmeravan obaveznim sesijama koje Marc Spector („glavni“ civilni identitet Moon Knighta) ima sa psihijatrom, što je bio uslov Avengersa nakon završene Age of Khonshu priče.
I ovo je, uprkos tome što i dalje koristi masu motiva koji ne deluju nužno kompatibilni, vrlo udoban i zanimljiv narativ. MacKay daje Moon Knightu stalnu „kancelariju“ u Njujorku, nazvanu Midnight Mission i jedan šerlokholmsovski „stalni posao“ gde Mr. Knight dočekuje klijente i preuzima na sebe neobične slučajeve koji se događaju u susedstvu a čija paranormalnost ih čini neadekvatnim za policiju ili „normalne“ privatne detektive. Ovo je postavka koju je utemeljio Warren Ellis u pokušaju da se odmakne od klasiče superherojštine i MacKay je dalje prirodno proširuje dajući Spectoru ansambl likova – uglavnom novih mada se i Tigra, stara koleginica iz West Coast Avengersa pojavljuje na radost starijih čitalaca – koji su svi na ovaj ili onaj način vezani za ovaj kraj grada i imaju lične, jelte, investicije u to da u njemu vlada kakav-takav red i mir, ali dajući mu i nove, zanimljive neprijatelje i „frenemy“ likove.
Rad na psihološkom portretu samog Spectora/ Moon Knighta je ovde svakako najdublji i najinteresantniji. Ovaj glavni lik nije samo opterećen ogromnom krivicom na ime prošlih grehova, već je i istovremeno harizmatičan do mere kada je jasno da je njegova „akciona“ persona upravo to, persona, lik koga Moon Knight glumi da bi imao poštovanje na njujorškim ulicama. Tu je zatim čitav njegov odnos sa božanskim, kako sa religijom koju je nasledio od oca (a koji je bio Rabin) i koja ga je učila nenasilju, tako i svojim odnosom sa Khonshuom koji je star, nesuptilan ali proaktivan bog. Moon Knight, kao „pesnica Khonshua“ u ovom stripu nije predstavljen kao puki zaštitnik „onih koji putuju noću“ već kao jedan od aspekata agresivne prirode ovog boga i njegov stalni unutarnji konflikt između onog što – zahvaljujući svom nasleđu – shvata kao pravično i onog što doživljava kao svoj dug božanstvu koje ga je oživelo je bogat psihološki materijal koji strip iz broja u broj raspakuje. Spector/ Knight je potpun svestan da je njegov odnos sa Khonshuom pre svega odnos nezrelosti, odnos dečaka koji je i pored živog oca, sanjao o „pravom“ ocu koji će ga prihvatiti sa svim njegovim nezrelostima i toksičnim impulsima i usmeriti njegovu unutarnju agresiju ka „božanskim“ ciljevima i mada se strip nikako ne može svesti na disekciju „toksične muškosti“ i produživanje pubertetskog mentaliteta daleko preko granica tinejdž urasta, a uz kvaziočinske figure poput Jordana Petersona i Gavina McInnesa, ova komponenta u njemu postoji i deo je jedne više i kompleksnije rasprave o psihologiji, figurama oca, religiji i veri.
MacKay uvodi i likove koji treba da pomognu u analizi i drugih aspekata Knightove ličnosti, sa drugom „pesnicom Khonshua“ koja se pojavljuje u Njujorku i u pitanju je vrlo interesantan i sam za sebe višeslojan lik poreklom iz Afrike a koga strip formatira kao prirodan antipod „belom“ Vitezu Meseca što je, jelte, došao iz Amerike u Afriku i tamo od boga dobio moći i misiju. MacKay, srećom, ne pada u klopku ambicije da analizira afričke religije i kulture i njegov Moon Hunter je lik koji stoji sam za sebe, sa sopstvenom biografijom i psihologijom, bez potrebe da nekako bude sažetak SVIH crnih muškaraca sa afričkog kontinenta.
Tu je i novi negativac, Zodiac i mada strip do sada postavlja Moon Knighta nasuprot nekolicini trećepozivaca sa njujorške scene superkriminalaca, utemeljujući ga u tom street-level senzibilitetu koji se inače vezuje za Spajdermena ili Daredevila, Zodiac je i sam harizmatičan i intrigantan lik sa kompleksnom agendom a koja i sama očigledno ima jake veze sa svim motivima o kojima smo do sada pričali.
Sam Moon Knight je ovde decidno produbljen na mnogo nivoa, sa detaljima koji su prosto neodoljivi. Recimo, to da glavni junak nosi pametni telefon sa razbijenim ekranom je samo vizuelni element koji se nigde ne komentariše ali se pokazuje kao potpuno definišući momenat u karakterizaciji protagoniste kada vidimo da haker preti da će mu za svaki pogrešan potez obrisati po milion dolar sa računa. Moon Knight, naravno, na ovo ni ne trepne i demonstrira apsolutan prezir prema materijalnom bogatstvu naspram mogućnosti da pesnicama zločinca nauči pameti i pokaže mu da se zločin ne isplati. Hoću reći, OVAJ Moon Knight demonstrira biblijsku vrlinu na jedan decidno nebiblijski način.
Iako ovo sve sad deluje jako ozbiljno i intelektualno, Moon Knight je Marvelov superherojski strip i MacKay je scenarista koji ume da perfektno spoji imanentnu vodviljsku gizdavost te postavke sa pomenutim ozbiljnim temama i motivima. Hoću reći, ovo je i duhovit strip sa brojnim instancama suvog, odmerenog humora i glavnim likom koji i pored sve svoje urođene mračnosti zapravo ume da se solidno našali na svoj račun. Ovo je jedan od onih stripova u kome čovek obučen u belo odelo sa belom maskom na licu ima detektivsku kancelariju usred Njujorka, asistentkinja mu je lokalna afroamerička vampirica a žena sa tigrovim šarama po celom telu toj asistentkinji otkriva da će tajni identitet svog šefa lako saznati ako ode na IMDb i pogleda ko je bio izvršni producent dokumentarca o Moon Knightu. I to sve funkcioniše perfektno se uklapajući sa oniričkim scenama u kojima Knight komunicira sa Khonshuom, sa scenama horora i onostranih vizija.
Naravno, jedan od glavnih razloga što to sve fukcioniše je italijanski crtač Alessandro Cappuccio koji je do sada nacrtao sve epizode ovog serijala i dao mu jedan snažan vizuelni identitet neophodan za funkcionalno spajanje svih tih različitih identiteta i tonova. Marvel se mora pohvaliti ne samo zato što je omogućio da Capuccio crta sve epizode (barem do sada), bez uskakanja drugih crtača da popune mesece u kojima glavni crtač ne može da postigne, već i što je u startu napravljen adekvatan izbor. Cappuccio, da bude jasno, ne bi bio idealan crtač, bar po mom mišljenju, za strip koji se odvija u „normalnijim“ okolnostima, dakle po danu, sa likovima koji treba da izgledaju naturalistički. Njegove tanke, oštre linije i sklonost ka jakom deformisanju anatomije bi u takvim stripovima odvlačila pažnju i davala im nepotrebno „pomerenu“ atmosferu. Ali za Moon Knighta? Za Moon Knighta je savršen.
Hoću reći, naslovne stranice koje je uglavnom crtao Steve McNiven su atraktivne ali nemaju VEZE sa onim što ćete videti u ovom stripu. Cappuccio nema ni najmanje interesovanja za mišićavog, testosteronski napumpanog siledžiju kakvog crta McNiven i kakvog je, recimo, radio Finch pre petnaestak godina. Njegov Moon Knight je vitka, ispošćena, blago bolesna figura, sa plaštom koji deluje kao da sam od sebe menja oblik i oružjem koje je oštro, opasno i koje koristite kada hoćete da stvarno povredite protivnika, ne samo da mu date uobičajene superherojske vaspitno-popravne batine. Istovremeno, grad u kome se nalazi je i sam sav u oštrim linijama i uglovima, neosvetljen, pun senki i ožiljaka. Kada treba da nacrta akciju, Cappuccio obično prikazuje Moon Knighta u pozama za koje shvatate da i sam glavni lik razume da su baš to – poze, da ih svesno pravi za posmatrače, šaljući smišljeno poruku o snazi i dominantnosti, iako u sopstvenoj nutrini gaji mnoge protivrečnosti, sumnje, strahove i stid. Tako da je ovde „prava“ akcija uglavnom eksplozivna i visceralna, bez mnogo akrobatike i baleta, efikasna i brutalna, a strip se pre svega vozi na atmosferi ponoći, momenata u kojima misli blude a psihološke kočnice počinju da se otpuštaju dok svetovi mrtvih i živih, označitelja i označenog počinju da se slobodnije mešaju. Koloristkinja Rachelle Rosenberg (eto da bar NEKO od Rozenbergovih radi Moon Knighta) je ovde nezamenljiv deo tima sa majstorskim kreiranjem atmosfere noći, neprozirnosti, pretnje koja nije akutna i koju ne možete nikada zaista ni pobediti niti videti do kraja. Letering je radio Cory Petit i to je uobičajeno sjajan posao.
Sve u svemu, novi Moon Knight je za sada odličan, perfektno mešajući natprirodni detektivski strip, low level superherojštinu, psihološki horor (i, pa, visceralni horor) i metafizičku raspravu o odnosu muškarca sa bogom koji ga naziva svojim sinom i ne dopušta mu da umre, ali koji ga je i pretvorio u svoju pesnicu a pesnice, generalno, ne treba mnogo da razmišljaju. Marc Spector ne može da prestane da razmišlja i ovo je njegov usud i verovatno najvažniji centralni motiv stripa koji raspravu o moći i odgovornosti iznosi na jedan značajno odrasliji nivo nego što je standard. Čitajte Moon Knighta, valjaće vam.
