Ponekad je čoveku potrebna samo staromodna masovna superherojska šorka u kojoj sudbina Zemlje visi o koncu dok se tim koji je do malopre bio rascepkan unutrašnjim protivrečnostima i previranjima ujedinjuje i svako od njegovih članova u sebi, a inspirisan svojim kolegama, nalazi svoje najdublje ljudske i borilačke kvalitete. Znam da ovo zvuči kao siže bukvalno svakog superherojskog stripa koji biste pogodili kamenom kada biste ga nasumično zabacili u prodavnicu stripova, ali je i fakat da isuviše retko dobijamo takav strip koji uspešno balansira akciju, zaplet i rad sa likovima. Superherojski strip nije nužno visoka, jelte, književnost, često se pravi po formuli ali i formulu treba znati sprovesti do kraja. Titans United, DC-jev sedmodelni miniserijal je završio svoje izlaženje polovinom Marta i mada nikako nije u pitanju nekakav prevratnički superherojski narativ, na jelovniku je ovde kvalitetno, kalorično fast food posluženje za čitaoca koji ne traži nekakvu transcendenciju već mu je važnije da sevaju pesnice, sarkastične opaske, da žene izgledaju seksi a muškarci… well… isto seksi, i da na kraju svi moraju da se bore za planetu Zemlju do poslednje kapi tuđinske krvi.
DC je najnovije tekuće serijale Titans i Teen Titans okončao 2019. i 2020. godine jer su, verovatno, počeli da prodaju premalo kopija, no, ovi su timovi u međuvremenu ostvarili dovoljno jaku prepoznatljivost u drugim medijima – konkretno na televiziji – da bi i jedan i drugi bili oživljavani za potrebe krosovera i miniserijala. Konkretno, Titans trenutno uživa solidnu popularnost na ime svoje (sada) HBO Max serije na kojoj ozbiljno rade Akiva Goldsman i Geoff Johns i čije su tri sezone primljene prilično dobo, sa četvrtom koja je, ako se ne varam, krenula u produkciju. I, mislim, ja sam uvek bio mišlenja da je Titans tim koji treba da ima neku vrstu univerzalne prepoznatljivosti i među hardcore superherojskom publikom i među više „casual“ čitaocima (i gledaocima) na ime svog prilično dobro izbalansiranog koncepta. Ovo je, naime tim likova koji imaju jaku prepoznatljivost brenda (mladi Flash i Nightwing kao „naprednije“ verzije dvojice od najpopularnijih DC-jevih superheroja, recimo), a da se opet kredibilno radi o „mladim“ ljudima koji još treba da se dokažu. Ovo je takođe tim likova koji se, na osnovu svoje istorije u Teen Titans, i danas legitimno smatra ekipom otpadnika i individualista sa traumatičnim poreklima koji samo jedni među drugima nalaze stvarnu podršku uprkos naglašeno različitim karakterima i neretko konfliktnim svetonazorima, a da je u pitanju i tim koji živi u super-high-tech zgradi u San Francisku (ili Njujorku), sa članovima koji su intergalaktičke superherojske princeze ili najmoćnije čarobnice u ovoj ravni postojanja… Možda ključno, Titans su uvek i u svojoj Teen i u „odrasloj“ verziji bili tim izrazito lepih ljudi – žena i muškaraca – sa Starfire koja je tokom osamdesetih bila manekenka ili Dickom Graysonom na koga već decenijama imam dostojanstven manchrush.
I dok DC neke od članova ovog tima danas stavlja u interesantne dekonstruktivne grafičke romane (kao što je na primer bio I am not Starfire), Titans United je mnogo konzervativniji rad, serijal očigledno napravljen da bi se u stripu iskoristila inercija popularnosti televizijske serije pa je i u ovom serijalu ekipa sastavljena tako da se uklopi uz ono što gledate na televiziji. Time ona odskače od poslednje inkarnacije koju smo čitali u stripu – i u pitanju je naglašeno „standalone“ priča koja, dakle, nema mnogo veze sa aktuelnim događajima u DC stripovima, bez krosovera ili čak kameo pojavljivanja likova kao što su Supermen, Betmen, Flash ili Wonder Woman. Ona je i postavljena u nekakav „generalni“ kontinuitet koji se – ne preterano iznenađujuće – oslanja na utemeljiteljski rad kojim su Marv Wolfman i George Perez osamdesetih godina Teen Titans pretvorili u jedan od najpopularnijih DC-jevih stripova svoje epohe. Ovo je svakako dobra vest za čitaoca koji ovom stripu dolazi u pohode bez mnogo prethodnog znanja, možda privučen televizijskom serijom, ali siguran sam da izvesnom delu tvrdog jezgra Teen Titans i Titans fanova pomalo ume da i zasmeta što je u timu sada, na primer, Red Hood, lik koji istorijski nema baš naročito značajne veze sa ovim timom i ubačen je samo zato što se nalazi u telvizijskoj verziji tima. A i tamo je, slutim, na ime neobjašnjive popularnosti lika u stripovima u poslednjih nekoliko godina… Da ne pominjem da Hawk & Dove tek ne umem da objasnim… No, dobro. Superherojske stripove ako ništa drugo, karakteriše stalno rekombinovanje postojećeg i poznatog, često u sasvim neprirodnim kombinacijama i, iz ovog eksperimentalnog pristupa ume povremeno da ispadne i nešto dobro. Prošle godine sam hvalio kako je Chip Zdarsky, recimo, pisao Red Hooda, tako da, recimo da nisam po definiciji protiv ideje da se najomraženiji Betmenov sajdkik ikada* stavi u isti tim sa najomiljenijim. To jest sa mojim Nightwingom.
*ne zaboravimo da je Jason Todd, danas Red Hood, prvi put iz stripova nestao kada su DC-jevi čitaoci telefonom glasali da on bude ubijen još dok je bio Robin, jer je više od polovine publike žestoko nervirao
Iznenađujuće, strip vrlo malo polaže na ikakvu tenziju između Nightwinga i Red Hooda iako su oni, sasvim očigledno, suprotstavljene koncepcije onoga kako bi izgledao Betmenov usvojeni sin – jedan je pun vrline, rođeni lider, ali istovremeno skroman i duševan, drugi je narcisoidni psihopata koji u ovom stripu posebno voli da ispaljuje praktično rasističke, diskriminatorne „šale“ na račun Connera Kenta, kloniranog Superboyja napravljenog od genetskog materijala Supermena i Lexa Luthora, a koji je ovde takođe jedan od članova tima. Ako ste upravo zaustili da pitate kako Kent može da bude u Titansima kada je istovremeno pripadnik najnovije inkarnacije Suicide Squad i, dakle, živi u zatvoru, preksrolujte na gore do pasusa u kojem objašnjavam da ovaj strip živi izvan aktuelnog kontinuiteta i u punoj meri koristi „sve priče su istinite ako su dobre, bez obzira da li jedna drugoj protivreče“ slobodu koja u DC-ju, u teoriji, vlada nakon Death Metala.
Scenarista ovog stripa je Britanac Cavan Scott koji je do sada radio uglavnom spinof stripove za Doctor Who (naravno), Sherlocka Holmesa i neke manje propertije (Madagascar, na primer), a uradio je i gomilu Star Wars knjiga (neke od njih sa interaktivnim, CYOA dizajnom) kao i stripova za Marvel. Scott je profesionalan i zanatlijski potkovan i ovaj strip, pošto nema nikakvu ambiciju da bude dekonstruktivan ili na bilo koji način ambiciozan u radu sa likovima, dobija jednu old school, klasičnu formu u tome da je u pitanju kriza koja se razvija od prve stranice i sve više eskalira dok protagonisti moraju da stalno podešavaju svoju optiku kako bi se prilagodili pretnji koja, kako rekosmo, na kraju ugrožava čitavu planetu Zemlju.
Taj eskalirajući zaplet i jeste jedna od glavnih udica ovog serijala. Scott možda nije umeo da ga završi na način koji bi bio jednako uzbudljiv kao što je bilo zaplitanje i mada je finale spekatakularno, ono dobija iznenađujuće mali broj stranica s obzirom da se radi o sukobu stotina zemaljskih superheroja sa armadom tuđinskih osvajača iz svemira,* ali strip uspeva da se centrira oko tima Titana i njihovog postepenog otkrivanja da imaju posla ne samo sa nasumičnim nesrećnim slučajevima, kako isprva misle, ne samo sa skupim i efikasnim profesionalnim ubicom i naučnim projektom koji od „običnih“ ljudi pravi agente-spavače sa moćima pokradenim od poznatih superheroja, već i sa, rekosmo, intergalaktičkom zaverom.
*er… spojler?
Štaviše, ovaj način pripovedanja u kome protagonisti prave hipoteze na osnovu kojih delaju, a one se posle pokazuju kao pogrešne je osvežavajuć, dajući timu moćnih superheroja izvesnu dimenziju pogrešivosti i ranjivosti. Ovo odgovara generalnom radu sa karakterima koji Scott preduzima, a gde je najveći fokus upravo na pomenutom odnosu između Superboyja i Red Hooda. Superboy, već osetljiv na ime toga da je napravljen „veštački“ i kao kombinacija dva čoveka koji su ne samo veoma različiti već i večiti antagonisti, ovde na početku ima i probleme sa svojim moćima koje, kako to već u superherojskim stripovima zna da bude, malo rade pa onda malo ne rade, i to da ga Nightwing šalje, metaforički, na klupu i kaže mu da ne može da ide na terenske misije dok se ne urade testovi da se vidi šta se to dovraga događa, mu dolazi kao poslednja uvreda u nizu „clone boy“ opaski i sličnih ružnih žaoka što mu ih na dnevnom nivou uručuje Red Hood. S obzirom da se Titansi na početku stripa sukobljavaju sa „normalnim“ ljudima koji, neobjašnjivo (!!!), razvijaju moći nalik njihovima, ovo je posebno loš oblik metaforičke impotencije za Kenta koji onda, jelte, krene da se osami kao i svaki ranjeni mladi čovek, ali njegova osama se događa u svemiru i tamo on naleće na… zaista loše društvo.
Da ne spojlujem baš sve, reći ću i da ovaj strip iako ima simpatične likove i solidan tempo, zapravo deluje kao da je Scott na umu na početku imao jedno a onda do kraja morao da napiše nešto drugo. Motiv antagoniste (da ne kažem antagonistkinje) koja je u početku ozbiljna pretnja za naše junake, a posle s njima sarađuje i pokazuje se kao ne-baš-toliko-loša se ponavlja dva puta u serijalu od skromnih sedam nastavaka i u oba slučaja je malo i upitno kako se Titansi lako udružuju sa profesionalnim ubicama i galaktičkim tiranima koji svoju familiju prodaju u roblje.
No, rekosmo već da ovo nije nekakav „ozbiljan“ strip i da je u njemu zaplet podređen akciji i radu sa likovima koji treba da razreše neke jednostavne protivrečnosti u sebi. Sam Superboy je, naravno, u centru ovog procesa i zapravo i jedini ima stvarni karakterni luk ovog tipa, ali tu je i Koriand’r odnosno Starfire koja se susreće sa jednim likom iz svoje prošlosti i sa njom mora da pronađe novi odnos i ovo je, za ljubitelje old school Teen Titansa sasvim pristojan minizaplet.
No, stoji da je strip zbog tog naglaska na akciji i malko trapav. Ja, da ne bude nejasno, volim old school pristup i to da strip počinje dugačkom scenom urbane borbe napisanom i nacrtanom na zaista old school način gde pripadnici tima međusobno komuniciraju dok se bore, predlažu i isprobavaju taktike i da je sve to lepo „režirano“ tako da logično teče i dinamično se pripoveda, to je meni vrlo drago da vidim. No, na nekom višem nivou, kako rekoh, strip prilično skače sa teme na temu, dajući nam nekoliko eskalacija zapleta jednu za drugom a koje ne proističu najprirodnije iz one poslednje i umesto da govorimo o sve dubljoj i kompleksnijoj zaveri više imamo utisak da su urednici scenaristi govorili da mora da ide na veći spektakl, na JOŠ likova i JOŠ VEĆE PRETNJE, pa se street-level/ špijunska priča sa početka na kraju završava masovkom u svemiru sa stotinama letećih superheroja i armadom bojnih brodova a da se negde u međuvremenu zaturila uzročno-posledična veza. Da ne grešim dušu, Scott uspeva da – na mišiće – poveže motive sa početka i kraja i sve, kao, ima nekakav zaokruženi zaplet, ali vidi se tu dosta tenzije u sklapanju priče koja je, reklo bi se, trebalo da bude mnogo više centriranija na Superboyja i njegovo lomljenje i prevazilaženje svog „niskog“ porekla.
To, a i Hawk and Dove su u tim takođe ubačeni na silu, da bi se uskladili sa televizijom, i ovo je potpuno suvišan element priče.
No, hajde, kako rekoh, mene je ovaj strip zabavio i mada na svaku uspelu duhovitu repliku ide barem jedna od koje lako stisnete zube i osvrnete se oko sebe jer vas malo blam ako neko vidi šta čitate, Titans United tu old school akciju isporučuje sigurno najpre na ime odlilčnog rada crtaža Josea Luisa. Ovaj Brazilac ima iza sebe sada već prilično jak portfolio rada u severnoameričkom stripu, što za Valiant, Dynamite, Top Cow, Zenescope i Dark Horse, a što i za veliku dvojku. Za DC je Luis već radio razne epizode Suicide Squad i The Terrifics i uskakao na Detective Comics, a ovo mu je prvi serijal koji je uradio samostalno i mislim da je zablistao. Ne zato što Luis ima sad neki osoben i hiperoriginalan stil „čitanja“ klasične superherojštine već, naprotiv, zato što je baš u stanju da potpuno shvati šta klasičnu superherojštinu čini atraktivnom. Otud, Titans United prosto puca od energije, sa izvrsnim figurama likova i odlično kadriranim akcionim scenama. Luis, recimo, potpuno uspeva da nam proda snagu lika kao što je Donna Troy a da joj ne oduzme na ženstvenosti, a iako su mu žene skoro po pravilu obučene u kostime koji su primereniji striptizetama nego, jelte, kosmičkim zavojevačima i superskupim ubicama za iznajmljivanje, to se sve uklapa u jednu povišenu, spektakularnu estetiku ovog stripa. Luisovo dobro kadriranje i propovedanje skladno dopunjava tušer Jonas Trindade dok kolore radi Rex Lokus i jednako prati taj imperativ akcije ali koja mora da uvek bude jasna i narativno čista. Tome svakako doprinosi i leterer Carlos M. Mangual sa svojim nenametljivim, efikasnim dizajnom.
Titans United, dakle, nije nikakakvo „ozbiljno“ štivo niti obavezna lektira za ljude koji hoće da vide kako superheroji nadrastaju svoj „trivijalni“ žanrovski svetonazor, ali jeste korektan akcioni strip sa dovoljno komunikacije sa klasičnim Teen Titans motivima da se oseća utemeljeno u kontinuitetu i dovoljno tog akcionog spektakla i rada sa likovima da mu se oprosti ignorisanje savremenog kontiuniteta, ako je takvo praštanje uopšte potrebno. Ponekad je sasvim dovoljno dati nam lepu akciju i kul likove. Amazon serijal prodaje ovde.
