Konačno sam i ja pogledao Spider-Man: No Way Home, treći film u aktuelnoj trilogiji o Spajdermenu koja je, sada je to možda bezbedno reći, i komercijalno, ali u proseku verovatno i umetnički najuspešnija od sve tri iteracije filmskog Spajdermena koje smo imali u ovom stoleću. A ovo je uprkos tome što Jon Watts, režiser sva tri filma o „sadašnjem“ Spajdermenu, niti ima žanrovski i artitstički pedigre jednog Sama Raimija, niti osećaj za stripovske stilizacije koji je ipak imao Marc Webb.
Pomalo je i neobično da je Spajdermen, možda i u apsolutnom smislu najpopularniji superheroj ovog stoleća, imao jedan klizav i nesiguran put na filmu, sa originalnom Raimijevom trilogijom koja je, reklo bi se, sve uradila kako treba na početku da bi do trećeg filma upala u dekadenciju koja je zahtevala ribut. Webbova dva Amazing Spider-man filma posle toga su se trudila da spoje uverljiv milje omladinskog filma sa vrlo stripovskim, prilično vodviljskim negativcima i imala odlične glumce u glavnim ulogama, ali je smatrana u kreativnom smislu promašenom do te mere da je Sony pristao da licencu deli sa Marvelom samo ako Marvel uspe da izgura Spajdermena na zaslužene pozicije. A što je kroz sinergiju i vrlo uspešne krosovere sa, složićemo se, uglavnom veoma solidnim Avengers filmovima na kraju i postignuto i prvi Wattsov Spajdermen je bio izrazito solidan film centriran na glavnog junaka i lokalnog negativca, sa jednim jakim utemeljenjem u zajednici i bez zapleta koji se bavio sudbinom čitavog sveta. Već je drugi Wattsov Spajdermen, Far From Home, događajući se u post-Thanos periodu, išao na podizanje uloga i stavio protagonistu naspram negativca koji je imao izvesnu meru ambicije da bude igrač na globalnoj ravni. I, Mysterio, sa svojom motivacijom i prefriganim grifterskim planovima je svakako bio hajlajt ovog filma, a moji su problemi sa njim bili najviše u domenu toga da je sam Spajdermen u priličnoj meri odlutao od svoje sržne karakterizacije ali i tog jednog samačkog etosa obeleženog krivicom i ispaštanjem koje se transformiše u herojstvo, za račun davanja publici, praktično, „malog Iron Mana“ za epohu u kojoj se Robert Downey Jr. ispisao iz kluba i sišao sa vrteške hladeći oznojeno čelo čekovima od po pedeset miliona dolara.
No Way Home ne rešava ovaj problem ni na koji smislen način, u njemu je naš Peter Parker navodno momak koji se mnogo stresira oko toga da li će MIT prihvatiti njegovu aplikaciju i upisati ga na prvu godinu studija, plus oko toga kako onda da obezbedi stipendiju da plati te skupe studije, ali Peter Parker je i momak sa kostimom napravljenim od nanomašina i uređajem koji je praktično replikator iz Zvezdanih staza što mu stoji negde u špajzu.
No, No Way Home ima i izvesnu svedenost koja je možda posledica pandemijskog vremena u kome je produkcija filma rađena, a možda i svestan odabir koji su napravili scenaristi Chris McKenna i Erik Sommers. Ova su dva čoveka sada već veterani superherojskih ekranizacija i u No Way Home se vidi jedna konceptualizacija koja ne samo da prepoznaje da je ovo treći film u trilogiji a koja je i sama treća inkarnacija trilogije filmova, već i razume da je za ovakvu priliku ne samo opravdano već i poželjno da se usvoju jedna intertekstualna pozicija koja će na neki način predstavljati i pogled na istoriju ali i suštinu Spajdermena, ali u najmanju ruku neku vrstu gikovskog proslavljanja njegove dugovečnosti koja se oslanja na ributove i osveženja lika što ga drže, pretpostavka je, sinhronizovanim sa cajtgajstom.
Utoliko, iako No Way Home ima vrlo atraktivne akcione set-pisove, njih zapravo, za produkciju od skoro dva i po sata, nema ni tako mnogo, a lokacijski se sve dešava u Njujorku i mada bi bilo pogrešno opisati film kao „pozorišni“, on je svakako fokusiran na likove i njihove verbalne interakcije više nego na borbu, te strukturiran kroz tri jasno odvojena čina.
Ova podela na činove je svakako primerena jednom narativu koji se trudi da ima meru šekspirovske, možda i antičke tragedije, da podseti na cenu koja se plaća za slobodu što ide uz veliku moć, ali je primerena i glavnom junaku čija se mladost, i njoj svojstvena svojeglavost i idealističnost, ovde ponovo potencira. Utoliko, centralni problem u ovom filmu naslanja se na kraj prethodnog filma u kome se poslednjim Mysteriovim velikim trikom svet ubeđuje da je Spajdermen ubica, ali mu se i otkriva njegov civilni identitet, ali taj centralni problem, da bude jasno, kreira sam Peter Parker pokušavajući da svoje najbliže – devojku MJ Watson, najboljeg druga Neda Leedsa i strinu May Parker – poštedi golgote koja ide uz razotkrivanje tajnog identiteta kontroverznog heroja.
Naravno, MCU je mesto na kome identiteti superheroja ne moraju nužno biti tajni – ceo svet zna i ko je bio Iron Man i ko je Hulk i ko je bio Kapetan Amerika, Crna udovica, Winter Soldier itd. – i, zapravo, pošto je Spajdermen već prošlim filmom formatira kao „mali Iron Man“, ovaj film mora da pravi silne akrobacije da nas ubedi kako je otkrivanje Peterovog identiteta svetu BIG DEAL. Ne sasvim uspešno, i prvi čin filma, koji je postavljen kao svedenija omladinska drama, je srazmerno neubedljiv sa problemom koji deluje veštački pogotovo u svetu u kome se zna da je Spajdermen bio jedan od presudnih članova ekipe što je na kraju porazila Thanosa i spasla pola univerzuma.
No, Peterov iskreni, ali pogrešni impuls da stvari ispravi tako što će se obratiti Doktoru Strangeu je dobrodošlo skretanje narativa u stripovskiju stilizaciju, da ne pominjemo jasan omaž izdržljivoj fanovskoj teoriji sa kraja prve decenije ovog veka da će Spajdermen, koji je u stripu tada otkrio svoj identitet javnosti a brzo zbog toga gorko požalio, lako ovaj problem rešiti obraćanjem Vrhovnom čarobnjaku ove ravni postojanja. U stripovima, naravno, do ovoga ne dolazi jer ova vrsta manipulacije realnošću naprosto nije u skladu sa karakterom originalnog Spajdermena* ali aktuelni filmski Spajdermen je već prikazan kao manje zreo, skloniji tim klinačkim rešenjima za koja se nada da su ispravna samo jer deluju kao da će poštedeti nedužne ljude daljih nevolja.
*mada smo, da podsetimo, umesto toga dobili mnogo gore rešenje vezano za skoro univerzalno omrznuti pakt sa samim Mefistom
Ovo je, voleo ja to ili ne, konzistentno sa dosadašnjim karakterom Spajdermena Toma Hollanda i mada je scena u kojoj Strangeova čarolija prođe naopako pre svega zbog rastresenog tinejdžera koji mu stalno dodaje nove parametre režirana u prilično komedijaškom tonu, njene posledice jesu značajne i ozbiljne po dalju radnju ovog filma.
Sem ako niste živeli pod kamenom poslednjih godinu dana, verovatno znate – i bez gledanja filma čija je premijera bila u Decembru – da ove posledice ubrajaju neku vrstu kršenja barijere između univerzuma i susrete sa likovima iz drugih univerzuma a koji su, za ovu priliku, univerzumi starih filmova o Spajdermenu. Ovim se No Way Home pre svega utemeljuje kao savremeni film o superherojima koji je prešao u zrelu fazu karakterisanu time da su centralni konflikti interni, unutar zajednice supermoćnih bića i nisu nužno vezani za ugroženost planete ili neke značajnije šire zajednice. U superherojskim stripovima ovo obično kreće posle nekoliko epizoda, kada se među likovima izgrade odnosi, antagonizmi, itd. i dalji narativ je često sapunska opera sa pesničenjem i laserima iz očiju radije nego krimić sa supermoćima, dakle, priča se bavi prevashodno tim uzajamnim odnosima likova a ne uticajem likova na „spoljni svet“. U filmovima smo, čini mi se, upravo stupili u tu fazu, i Spajdermen je vrlo primeren properti da se ovo u njemu desi s obzirom na svoje bogatstvo nasleđa koje uključuje i Raimijeve i Webbove filmove.
Drugi čin je, dakle, prihvatanje koncepta multiverzuma – baš u trenutku kada je „stvarni svet“ agresivno počeo da dobija diskurs o „metaverzumu“ – interakcija sa negativcima koji su iz drugih univerzuma i imaju odnose sa drugim Spajdermenima, ali i dalje građenje lika „našeg“ Spajdermena koji će ići i nasuprot eksplicitnoj volji Doktora Strangea – i njegovim pokušajima da zaštiti multiverzum od anomalija – kako bi isterao pravedan ishod, u ovom slučaju prepoznavanje da su svi negativci na neki način nesrećne osobe kojima se nešto desilo a koje mogu biti „izlečene“ od svojih sociopatskih tendencija.
Ovaj srednji deo filma je možda najdžombaviji jer posle relativno lake komedije mora da se nosi sa odjednom povećanim brojem likova, sa etički dubioznim potezima Spajdermena i njegovog tima (Watsonova i Leeds – dok je Strange uspešno sklonjen na neko vreme) i prilično neodređenom Peterovom ambicijom da „izleči“ ljude koje drži u zatočeništvu. Ovde se malo i primećuje da poveliki ansambl ovog filma pati od neujednačenosti, sa, recimo, Willemom Dafoeom koji je u modu karakternog glumca i baš se trudi, sa Alfredom Molinom koji je očekivano odličan, ali onda sa meni inače vrlo dragim Jamiejem Foxxom koji izgleda kao da se dosađuje sve vreme*. Ovaj čin se završava mučnim porazom i žrtvom koja ima potencijal da umesto sazrevanja, glavom junaku donese samo nihilističku ogorčenost, a da zapravo na njegovom kraju ne ostaje jasno šta zapravo sada priča očekuje da se dalje dešava i koja je dalja motivacija likova.
*ostala dvojica su zatrpana CGIjem…
Srećom, treći čin uveliko spasava stvar uvođenjem još dva Spajdermena, u tumačenju Tobeyja Maguirea i Andrewa Garfielda koji su igrali u Raimijevim i Webbovim filmovima i prosto je neverovatno koliko energije se dobija stavljanjem ova tri lika u iste scene. Hemija je naprosto opipljiva sa Maguireom koji sada u fullu usvaja pozu socijalno uvrnutog gika, možda i aspergerovca koji svejedno ima jedan praktično svetački osećaj za pravdu, i Garfieldom koji se vrlo udobno smešta u svoju pinup personu i umesto arogancije zrači zrelošću i jednom teško stečenom skromnošću. Njihov uticaj na Hollandovog Spajdermena je snažan, primetan na više nivoa i dinamična završnica filma ne samo da ima atraktivnu akciju već i ponovo vrlo solidan karakterni rad koji uspelo zaokružuje ne samo ovu trilogiju već čitav spajdermenovski korpus igranih filmova u ovom stoleću.
Što se režije tiče, Watts ovde ume da prikaže veoma dobru akciju i mada je najbolja scena u prvoj trećini filma, sa borbom Spajdermena i Dr Oktopusa na mostu, ni finale nije rđavo. Komične scene takođe funkcionišu i film je možda najbezukusniji u scenama teške drame. Ne da su u njima glumci loši, naprotiv i Holland i Zendaya ovde pružaju odlične momente, ali Wattsovo shvatanje ovih scena je prosto halmarkovski klišeizirano, bez nekakvih zanimljivih rešenja. Primetno je da film mnogo oživljava kada su u kadru Molina, Cumberbatch ili Dafoe koji mu donose potrebnu dozu stripovkog vodvilja i gizdavosti, a kako već rekoh, scene sa druga dva Spajdermena su hajlajti, možda i cele trilogije.
U konačnici, Into the Spider-verse ostaje daleko najbolja dugometražna Spajdermen produkcija ikada napravljena, ali No Way Home uspeva da se nakači na njegov centralni motiv – multiverzum – sa jednim dobrodošlim razumevanjem koliko „lorea“ ali i karaktera nudi dosadašnji korpus igranih filmova o Spajdermenu i postiže ne samo korporacijsku sinergiju već i jedan pomalo nostalgičan, dobrodušan ton u kome se prepoznaje višeslojnost Spajdermenovog lika, njegova pravičnost i odlučnost ali i njegova sklonost da pravi greške koje, uvek, na kraju sam najviše plaća. Spona sa Venomom napravljena je samo u mid-credits sekvenci – a tu je i spona sa televizijskim Daredevilom – pa ostaje otvoreno kuda će i na koji način franšiza ići dalje, ali sa sumanutom popularošću i ogromnim zaradama No Way Home skoro je nezamislivo da je ovo poslednji Spajdermen u kome gledamo Toma Hollanda.
