Već izvesno vreme se pripremam da napišem nešto o tekućem serijalu Seven Secrets koga izdaje BOOM! Studios od leta 2020. godine ali ovaj strip je tako natrpan preokretima i iznenađenjima da nikako ne umem da nađem prirodnu tačku na kojoj mogu da stanem, podvučem crtu i pružim neko zaokruženo mišljenje. Autori su očigledno ovaj serijal pripremali kao seriju eskalirajućih otkrića i šokantnih obrta i kako koja nova epizoda izađe tako se čitaočeva perspektiva promeni, vizija proširi i on shvati da je do malopre tek nazirao širinu priče u kojoj se zatekao. Kako je do kraja, avaj, ostalo još samo dve epizode, zaista je red da nešto kažem o Seven Secrets.
BOOM! Studios nije baš naklonjen tekućim serijalima sem ako se ne radi o licenciranim stripovima kao što su Power Rangers ili Buffy, ali izuzetaka ima. Lumberjanes je, recimo, bio jedan od velikih i uspešnih serijala koje je ovaj izdavač radio godinama a Seven Secrets, mada sasvim drugačijeg žanrovskog i estetskog usmerenja, ima potencijala da bude makar uporedivo veliki i uspešan. U trenutku dok ovo kucam izašlo je šesnaest brojeva a što, s obzirom na ekstremnu zauzetost autora, partikularno scenariste, zapravo deluje i kao svojevrstan podvig. I mada Seven Secrets bez sumnje uživa u jednom tantričkom pristupu pripovedanju, stalno čitaoca dražeći, tizujući i puštajući mu male klimakse, ali decidno bežeći od money shot momenta u kome bi se moglo reći da je na neki način prirodno zaokružena jedna celina – a što je, uostalom, u savremenom trenutku kada se tekući serijali pišu sa budućim kolekcijama na umu, pravilo – razvijajući svoju priču sve više u širinu i visinu, takođe je i fer reći da svaka epizoda nudi korektnu količinu akcije, karakternog rada i briljantnih preokreta u zapletu da čitalac odšeta ne trenutno zadovoljen već i gladan da čita dalje.
Autori ovog stripa su italijanski crtač Daniele Di Nicuolo i australijski maestro pisanja Tom Taylor i mada svakako deluje kao da me Taylor plaća da svakih par nedelja napišem po jedan tekst o njemu, ne radi se čak ni o tome da je u pitanju vanredno draga i pozitivna osoba čije prisustvo na internetu ulepšava čitav taj problematični društveni simulakrum, već naprosto o tome da su Taylorovi stripovi, čak i oni slabiji među njima, očigledno dobro naštelovani na moju sopstvenu frekvenciju užitka. Akcija, avantura, humor, prstohvat levičarske propagande – što se kaže, nema tu ničega da se ne voli. Sa svoje strane Di Nicuolo je čovek sa sada već solidnim tragom što ga je ostavio na BOOM! Studios radovima, partikularno na Moćnim rendžerima, ali je radio i za Dark Horse i za Image. Rođeni Milanez, Di Nicuolo u svom crtežu, partikularno za ovaj serijal, a koji mu je prvi autorski, zapravo kanališe dosta istočnoazijske energije dajući jednom misterioznom i akcijom nabijenom stripu dašak manga-eksplozivnosti. Pripovedno, naravno, ovo nema mnogo veze sa japanskim stripom, ali svojevrsna ljubav prema oštrim uglovima u dizajnu likova i atraktivnost akcionih scena svakako asociraju na dalekoistočne radove.
Seven Secrets je i za Taylora zapravo redak izlet u autorski strip. Taylor je što se stripova tiča ipak najpoznatiji po radu sa korporacijskim likovima kojima je uspeo da udahne dosta osobenog karaktera (Spider-man, Wolverine, Iron Man, Nightwing, pa i „mladi“ Supermen), ali i po radu u alternativnim vremenskim linijama istih tih korporacijskih univerzuma, gde je kreirao nekoliko vrlo memorabilnih serijala što u punoj meri koriste kapacitete koje im daje rad izvan kanonskog kontinuiteta (DCEASED, Injustice, Dark Ages, Dark Knights of Steel…). Taylor ima toliku slobodu u radu sa tuđim likovima i univerzumima da je utisak da mu dublje autorske impulse u punoj meri zadovoljava rad na animiranoj seriji The Deep koja vrlo uspešno radi već duže od pola decenije.
No, Seven Secrets je dokaz da u njemu postoji još kreativne ambicije i ovo je strip koji, opet, u punoj meri koristi činjenicu da se događa u sopstvenom univerzumu, da nije vezan za ikakva pravila koja bi diktirali izdavač, urednici ili publika emotivno vezana za već postojeće likove. Tayloru je ovo i prilika da potpuno pusti na volju svojim, jelte, destruktivnim impulsima pa je Seven Secrets i strip u kome ćete likove taman zavoleti pre nego što oni na okrutne načine budu uklonjeni iz kasta. I dok, naravno, ovakav pristup verovatno ima dublji efekat kada radite u univerzumu utemeljenom pre osamdeset godina, sa likovima koje ljudi prate decenijama – kao što je slučaj sa Injustice, Dark Ages ili DCEASED – Seven Secrets na svojoj strani ima to da su likovi u punoj meri slobodni da budu sve ono što scenario od njih zahteva i da ne moraju da se savijaju onako kako tradicija kaže. Otud nam glavni lik i narator ovog stripa, mladi, otresiti momak po imenu Caspar bez mnogo pompe već na početku trinaeste epizode saopštava da će umreti i da je „ovo priča o tome kako sam umro“ a onda se strip nastavlja nesmanjenim tempom i samo gomilajući tenziju i akciona razrešenja a koja vode do novih, uzbudljivih elemenata zapleta i novih saznanja koja svet Sedam tajni samo čine komplikovanijim ali, zapravo ne i lakšim za razumevanje.
No, Taylor je ovde na vrhuncu svojih moći i Seven Secrets je praktično pokazna vežba iz stripovskog striptiza gde ćete čitaocu na početku nagovestiti nešto misteriozno i veličanstveno a onda mu pružati samo deliće velike slike, često čak ne ni one deliće koje je mogao da nasluti na tom početku, otkrivajući mu komadić po komadić pravila po kojima svet funkcioniše ali tako da svako sledeće otkriće na neki način ono što ste prethodni znali stavi u novi kontekst i pokaže ga kao u suštini netačno. Ovo je sa jedne strane vrlo rizičan pripovedni postupak jer čitaoca samo do određene granice možete napred vući mamcima i braniti mu da u njih zagrize ili, još gore, puštati ga da zagrize samo da shvati kako ukus UOPŠTE nije onaj koji je očekivao, a pre nego što izgubi strpljenje i povuče ručicu za edžektovanje. Sa druge strane, kada ga dobro odmerite, ovo je vrlo dobar pripovedni postupak jer čitaoca stavlja u poziciju u kojoj se nalazi i sam protagonist, pa njih dvojica (ili njih, jelte, dvoje) među sobom dele šokiranosti i zapanjenosti kada shvate da ono što su mislili da znaju o svetu zapravo uopšte nije istina, da su neka pravila potpuno arbitrarno postavljena, neke misterije puke fasade iza kojih nema ničega a da je i sam Caspar, na početku reklo bi se jasan, normalan lik, okružen tajanstvenim, neshvatljivo kompleksnim zaverama, daleko od, jelte, normalnog.
Pritom, Taylor uspeva da i sam prekrši to pravilo o pozicioniranju čitaoca blisko protagonisti a da to čitalac skoro i ne primeti. Iako je Seven Secrets pripovedan Casparovim glasom koji se čitaocu direktno obraća u titlovima, pričajući priču kao sled prošlih, proživljenih događaja i iako jedan solidan deo otpada i na Casparovu ličnu istoriju, način na koji je uopšte postao upleten u sve te intrige i misterije, i način na koji je podizan, obrazovan, podučavan, pripreman za svoju buduću ulogu čuvara tajni, strip, kada je to potrebno, vrlo efektno odlazi na druga mesta, napušta glavnog junaka i prikazuje nam scene u kojima njega nema niti on može da zna šta se tačno u njima događalo. Ovakav narativni pristup gotovo da je drzak u tome kako spaja dve sasvim suprotstavljene pozicije, ali je, rekoh, jako efektan, i ne samo da nam daje dodatne informacije što pomažu u formiranju punije slike o jednom suludo komplikovanom, misterioznom kontekstu u kome se sve događa, nego nam i prikazuje negativce, ili makar antagoniste sa više dubine, humanizujući ih i relativizujući ono što na početku deluje kao puka crno-bela borba između dobrih „čuvara“ tajni i „tragalaca“ za njima.
Trudim se da što manje otkrijem o radnji samog stripa jer je veliki deo užitka u čitanju Seven Secrets zasnovan na tome da čitalac zajedno sa Casparom otkriva pravila sveta u koji su smešteni i komplikovan, stoletni ples između dve velike grupe ljudi fokusiranih na moćne artefakte, ali mislim da je fer dati neke od osnovnih informacija uz napomenu da je ovo – za mene duboko zadovoljavajuće – strip koji praktično nimalo ne smara sa „loreom“ i podzapletima koji nemaju esencijalne veze sa centralnim zapletom, a što je, bojim se, nešto što u današnje vreme uvek treba eksplicitno pozdraviti.
Seven Secrets je, suštinski, pripovest od dva tajna društva, osnovana pre mnogo vekova, a koja imaju radikalno suprotstavljene ideje o tome kako čovečanstvo treba da se odnosi prema titularnih sedam tajni, odnosno sedam ekstremno moćnih predmeta (ili… da li baš predmeta?) koji imaju kapacitet da na izvanredno radikalne načine izmene ne samo ljudsku istoriju već i prirodu života na Zemlji. Čuvari su sami sebe proglasili, jelte, čuvarima tajni i vekovima imaju složen sistem odabira onih koji će ih držati i onih koji će ih štititi sa sve protokolima kako da se obezbedi da niko neiniciran ne samo ne dobije pristup tajnama, već, idealno, da ni ne zna da one postoje. Caspar je dete rođeno u romantičnoj vezi dvoje Čuvara, uprkos striktnim pravilima da se Čuvari ne smeju međusobno emotivno vezivati – kako se ne bi desilo da im kolege postanu važniji od samih tajni što moraju da ih štite po svaku cenu – i on, po prirodi stvari, odrastajući delom unutar ove tajne organizacije, prepoznaje Čuvare kao plemenite, požrtvovane i ekstremno kul agente u službi dobra.
Sa druge strane su Tragaoci, a koji smatraju da su Čuvari, naravno, neko ko ljudsku evoluciju zadržava u mestu svojim odbijanjem da se tajne podele sa čovečanstvom i između dve organizacije već stolećima besni tajni rat. Nešto kasnije, saznaćemo da su dve organizacije na određene načine jedna drugoj bliže nego što smo na početku mislili…
Iako ova osnovna postavka nije naročito originalna, na kraju krajeva, već duže od deset godina živimo u svetu u kome igrački serijal Assassin’s Creed, postavljen na slične temelje uživa veliku popularnost, Taylor majstorski radi sa likovima kako bi nam ovaj centralni konflikt približio na jednu posve ličnu ravan i čitaoca uvukao da i sam ubaci emotivni ulog u priču. Kako već rekoh, pomaže što on veliki deo toga gleda kroz Casparove oči i ne može da ne bude, kao i Caspar, fasciniran Čuvarima koji su EKSTREMNO kul, i svi su vrhunski borci ili tajni agenti, sa pitoresknim ličnostima negde između Jamesa Bonda i Vitezova okruglog stola, a njihovo ratno drugarstvo i požrtvovanost inspirišu najplemenitije emocije i u protagonisti i u čitaocu.
E, onda, naravno, kad krene haos pa se pokaže da ni tajne nisu BAŠ ono što ste mislili, niti da su Čuvari tako monolitna ekipa kako se predstavljaju, niti da sami Tragaoci zapravo baš TAČNO znaju šta rade, to je serija fantastičnih otkrića i preokreta koje naprosto nemam nameru da ikom spojlujem. Jedino ću reći da sve što očekujete da se desi zaista i hoće da se desi, ali će onda nastaviti da se dešava dok ne počnete da propitujete ne samo to jeste li dobro shvatili o čemu se u ovom stripu radi već i kog je zapravo žanra.
Ponovo, iako to može da, teoretski, bude i malo opterećujuće za čitaoca koji često više ne zna za šta da se uhvati i šta je „istina“, Seven Secrets počiva na tipično tomtaylorovski simpatičnim i intrigantnim likovima koji obezbeđuju investiranost čak i dok zaista niste više sigurni kuda će priča dalje da krene i za koga zaista treba da navijate. Taylor je, to smo već više puta rekli, i neko ko svoju liberalnu agendu ne da ne krije već voli da gura u prvi plan pa su Čuvari jedan ekstremno šarolika ekipa, sa rasno, nacionalno i seksualno izmešanom postavom koja je suštinski „nadnacionalna“, možda čak i „nadkulturna“ onako kako ovakva tajna društa zaista i treba da budu. Sam Caspar je melez, a Čuvarima će pomagati i engleska kraljica – koja je i sama tamnoputa u ovoj priči – dok su neki od najkuljih, najintrigantnijih likova tek uzgredno kvir, a što zauzvrat inspiriše čitaoca da se zapita jesu li i drugi likovi takođe kvir, samo što se to ne vidi na prvi pogled. Tayor voli taj utopijski, liberalni kontekst u kome se ljudi različitih kulturnih bekgraunda slobodno mešaju i zajednički rade za istu stvar a ako je ijedan strip prirodno ugođen sa takvom postavkom, to ja svakako ovaj u kome se ne samo odlučuje o sudbini sveta već i protagonist zajedno sa čitaocam radikalno proširuje svoju ideju o tome ŠTA je zapravo taj svet za koji se dve frakcije bore.
Ovde je neophodno istaći vrhunski rad što ga Di Nicuolo uliva u strip, u prvom redu u same likove. Možda je već i kliše skretati pažnju na to, ali nije retkost da i stripovi koji se manifestno trude oko „diverzititeta“ svojih likova, završavaju sa likovima koji izgledaju isto sem boje kože i, eventualno, frizure. Di Nicuolo, pak, vrlo vredno i dosledno radi na kreiranju različitih tipova tela, ljudi koji se već na prvi pogled razlikuju ne samo bojom kože već očiglednim drugim genetskim karakteristikama, potičući iz raznih krajeva sveta i reflektujući i ondašnje kulturne karakteristike. Ovo je, teoretski, možda i prenaglašeno jer Čuvari su u suštini jedno zatvoreno društvo kome izvesna mera homogenizacije u izgledu i ponašanju prirodno sleduje, ali strip naprosto lepše izgleda na ime ova razlike između likova. Da ne bude zabune, Du Nicuolo im crta vrlo kul uniforme koje jasno komuniciraju da se radi o pripadnicima jednog bogatog, drevnog starog društva što iz duboke pozadine već stolećima usmerava razvoj ljudskog društva, ali ne tako da bi se žrtvovali individualni identiteti. I, mislim, neki od likova bi, ako pravde na svetu ikako ima, MORALI da postanu svojevrsne kulturne ikone među gikovima. Što se kaže, nisam gej ali Canto, neverovato kul maskirani mačevalac, pa taj čovek testira granice moje heteroseksualnosti na najslađe načine.
Di Nicuolo generalno crta dinamičan strip čiji lejaut često ume da se razdesi kako bi sugerisao moćne energije što se oslobađaju pred našim očima, a likovi su zabavni i ekspresivni i ovde vredi istaći i vrlo dobar kolor koji isporučuje izvrsni Italijan Walter Baiamonte, dajući stripu živ, ubedljiv ton i jednu fantazijsku energiju što ide uz stalne preokrete i šokove koje doživljavamo. Letering radi meni nepoznati Ed Dukeshire, ali posao je obavljen perfektno i ovde je vrlo očigledno da čitav tim radi zajednički u cilju kreiranja jednog jednako kul i energičnog stripa koji iz meseca u mesec intrigira, iznenađuje i jako zabavlja.
Posle šesnaest brojeva izašlih za godinu i po dana, osećaj je kao da smo tek zagrebali površinu sveta koji gotovo puca od napetosti i želje da nam sve svoje tajne otkrije. Nažalost, kako je objavljeno da se sve završava sa osamnaestom epizodom, skoro da ne mogu da poverujem taj epski narativ može da se završi onako kako dolikuje. No, bez obzira na sve, do sada je Seven Secrets zaradio moje najviše preporuke, pa se osetite pozvanim da proverite na šta to liči.
