Film Uncharted je bio toliko dugo u raznim stadijumima svog razvoja da je u Međuvremenu Mark Wahlberg, inicijalno predviđen za glavnu ulogu neustrašivog (sem ako su u pitanju klovnovi, naravno) lovca na drevna blaga, Nathana Drakea, ostario toliko da je u konačno snimljenoj verziji što je u bioskope ušla ove godine, prekomandovan u rolu Victora Sullivana, Drakeovog iskusnog, okorelog mentora. Ovo vredi imati na umu najpre zato što podseća da je pravljenje filmova zasnovanih na video igrama i dalje, očigledno, težak, nesiguran biznis.
A igračka industrija okreće toliko para – više nego filmska, vole da istaknu u njoj – da je sasvim normalno da će i inače za predlošcima izgladneli Holivud, koji sada više voli da uloži pare u nešto već dokazano u drugom medijumu, sa izgrađenom publikom, nego da se kocka sa novim idejama, sve više i češće posezati za popularnim igračkim serijalima i od njih praviti uglavnom loše filmove.
Ali loše na različitim nivoima lošosti. Od quick and dirty krpeža kakve je početkom stoleća pravio Uwe Boll (Far Cry, Blood Rayne), preko Dooma koji je delovao kao direct to video ripof Aliensa, a što je sama igra Doom već, jelte, bila, samo u interaktivnoj formi (i time MNOGO bolja), i Silent Hilla koji je bio ripof smalltown horora opšte namene, pa do srazmerno visokobudžetnih radova sa uglednijim glumcima (Hitman, Prince of Persia), pokazalo se da prevođenje jednog iskustva karakterisanog pre svega aktivnim, pa i asertivnim učešćem konzumenta u sasvim pasivnu formu ide teže nego što misle u Holivudu. To što igre danas imaju „priču“ i „prave“ likove očigledno nije dovoljno, pa se u najidealnijim slučejavima publika najčešće mora zadovoljiti ljupkim trešom kao što je bio, recimo Andersonov Monster Hunter (ili njegov prethodni Resident Evil serijal).
Uncharted je u tom smislu ipak neka vrsta prekretnice, i mada je i ovaj film dobio prilično loše kritike, radi se o produkcijski značajno ozbiljnijem i profesionalnijem ostvarenju. Čovek bi svakako pomislio da su Sonyjeve first party igre rađene eksluzivno za Playstation praktično perfektni predlošci za eksploataciju u medijumu filma. Svakako, industrija se i dalje muči da napravi dostojne filmske adaptacije igračkih klasika kao što je Shadow of the Colossus ili Metal Gear Solid (i jedna i druga se napinju već godinama da izađu iz faze razgovora u fazu stvarnog razvoja) i možete biti sigurni da u trenutku dok ovo čitate bar 3-4 scenarija koja imaju „Dark Souls“ (ili „Elden Ring“) u naslovu kruže između holivudskih producenata, ali Sonyjeve Playstation eksluzive imaju tu prednost da su one već pravljene kao interaktivni filmovi. Od doba treće generacije Playstation konzola Sony je vrlo ozbiljno radio na „sazrevanju“ igara u svojoj ponudi pa su studiji do tada poznati po platformskim igrama sa životinjskim maskotama u glavnim ulogama počeli da prave „ozbiljnije“ žanrovske priče sa „pravim“ ljudima u glavnim ulogama. Utoliko, već više od deset godina Sonyjeve first party igre spajaju u sebi kinematski spektakl i prestige TV senzibilitet u svojoj estetici, tonu, pristupu produkciji…
Uncharted je zbog toga bio i jasan kandidat za prevođenje u filmski medijum, formatiran od samog početka kao klasična, možda i malo staromodna akciona avantura što protagoniste, poglavito pomenutog predstavnika „lovable rogue“ arhetipa, Nathana Drakea, vodi kroz niz egzotičnih lokacija – makar iz pozicije (post)kolonijalnog zapadnjaka – gde će se oni susresti sa uzbudljivim, opasnim izazovima ali i osetiti dah drevnih vremena kada je pustolovina, navodno, bila deo dnevne rutine. Iako često opisivan kao imitacija igračkog serijala Tomb Raider, istina je da je serijal Uncharted sebe izdvojio tim jakim akcentovanjem „filmske“ komponente iskustva, sa snažno isprofilisanim likovima i njihovim odnosima, dijalozima i scenarijem koji su postavili novi standard za čitav medijum uspevajući da daju iskustvu mnogo „boje“ i ne budu tek opcioni sadržaj uz mehaničku srž igre, te produkcijskim kvalitetima koji su zaista napravili značajan skok u smeru „realističnosti“, ali i filmskog prezentiranja događaja na ekranu.
Iza Uncharted su sledile igre poput The Last of Us (pravljene od strane istog studija, Naughty Dog), InFamous, Horizon: Zero Dawn, Ghost of Tsushima, Marvel’s Spider-man, Days Gone, i novi nastavci u starom God of War serijalu, sve pravljene po sličnim principima spajanja televizijskog i filmskog jezika sa programom igračke akcione avanture. No, Uncharted je svakako ostao uzor po kome će sve drugo biti pravljeno i mada je serijal nakon šest (i po?) igara priveden kraju, dosežući prirodan zaključak narativa – retka pojava u igračkoj industriji – njegov je uticaj na medijum i dalje ogroman.
Sve ovo ne znači, pokazalo se, gotovo ništa u pogledu verovatnoće da će od Uncharted biti napravljen dobar ili makar uspešan film. Tomb Raider, uostalom, još od početka veka živi dinamičnim filmskim životom sa dva srazmerno profitabilna serijala, ali teško da ćete naći ikoga ko ume da vam navede ko je ove filmove režirao, o čemu se u njima radi i koliko ih uopšte ima ako mu onemogućite odlazak na vikipediju. Uncharted je i dobar deo poslednjih petnaest godina bio u raznim stadijumima „razvojnog pakla“ sa raznim verzijama scenarija kojima se igrao ping pong između producenata, raznim idejama o tome kako zapravo adaptirati nešto što se IPAK najpre ovaploćuje u interaktivnoj formi za jedan sasvim drugačiji medijum. A nije da iza projekta nje stajalo ozbiljno ime – pričamo o Aviju Aradu na kraju krajeva.
No, kako rekoh, Mark Wahlberg je prvo trebalo da igra samog Nathana Drakea, protagonistu igračkog serijala, ali ideja Davida O. Russella da ubaci masu novih likova i priču pretvori u sagu o porodici trgovaca umjetninama gde bi pored Wahlberga igrali Robert De Niro i Joe Pesci kao otac i stric glavnog junaka na kraju nije bila realizovana. Na svu sreću, ili makar olakšanje velikog dela ljubitelja igračkog serijala koji su ionako zagovarali ideju da Drakea treba da igra Nathan Fillion, po kome je Drake u igrama najpre i bio modelovan. Fillion će kasnije snimiti kratki fan-film za Youtube u kome zaista i igra Drakea, ali nekoliko godina i verzija scenarija kasnije, došli smo do filma decidno bez Filliona, koji je na kraju ušao u bioskope. Iako predviđen za premijeru krajem 2020. godine, pandemijsko kašnjenje je ovde učinilo svoje pa je premijera bila ovog Februara, možda i sasvim solidno kapitalizujući na popularnosti koju je u međuvremenu dodatno stekao glavni glumac, Tom Holland.
Recimo to odmah, iz perspektive nekoga ko je igrao i voleo sve Uncharted igre (čak i pomalo nesrećni Golden Abyss za Playstation Vitu), već sam kasting Toma Hollanda kao Natea i Marka Wahlberga kao Sullyja signalizirao je da film neće biti verna adaptacija igračkih predložaka. Nate, kao čovek već srednjih godina u igrama – čitava priča Uncharted 4: A Thief’s End se bavi njegovom sredovečnošću i potrebom da napusti pustolovni život koji mu više ne prija – i Sully kao stariji muškarac koji gleda da se posle tog proverbijalnog jednog velikog posla pošteno penzioniše su nosili veliki deo senzibiliteta igračkog serijala. U kontrastu sa tim, film se bavi vremenom u kome su se ova dva čoveka upoznala, dajući nam na neki način i „origin story“, nešto što je u igrama dato samo u formi povremenih flešbek sekvenci u kasnijim nastavcima.
I ovo nije, da bude jasno, najsrećnije rešenje. Ako ste igrali Uncharted igre, imate sasvim određenu ideju o tome ko su i kako se ponašaju Nate i Sully, pa će vam film, koji pruža decidno drugačije verzije ovih likova, sa sasvim drugačijim odnosom koji oni imaju, verovatno u startu biti pomalo problematičan.
No, i da ste u film ugazili bez prethodnog iskustva sa ovim likovima, vredi ukazati da Uncharted uistinu ide možda najgorim mogućim putem. Ove igre su često opisivane kao igračka verzija filmova o Indiani Jonesu, akcione avanture sa puno humora i kul, samozatajnim protagonistom sa kojim je se lako identifikovati jer deluje da kroz sve neverovatne pustolovine prolazi na gotovo puku sreću, „padajući unapred“ i samo se uzgredno oslanjajući na svoje intelektualne i fizičke kapacitete. No, filmovi o Indijani Jonesu tipično počinju ekstravagantnom akcionom sekvencom i onda idu dalje u pravcu pustolovine, oslanjajući se na harizmatičnog protagonistu čiji je lik uspostavljen kroz akciju i delanje radije nego kroz refleksiju i kontempliranje. Otimači izgubljenog kovčega imaju samo najkraći moguć interludij na univezitetu nakon eksplozivnog početka, čisto da se utemelji ideja da glavni junak nije puki oportunistički lovac na blago već intelektualac koji se drevnim kulturama bavi iz plemenitih, konzervacionističkih pobuda, pre nego što se nastavi u smeru pesničenja nacista na Tibetu i lude vožnje po severonafričkim lokalitetima.
Uncharted, u kontrastu sa tim počinje apsolutno prejakom akcionom scenom – koja je, da bude jasno, direktna rekonstrukcija jednog od upečatljivih set pisova iz igara – a ona zatim vodi u ne jedan već niz flešbekova kroz koje će nas narativ uputiti u život i priključenije Nathana Drakea i ovo je, mislim, dosta loše rešenje. Ne kažem da režiser Ruben Flesicher slabo odrađuje scene iz Drakeovog detinjstva ali mislim da je izbor da se gledaocu Nate od početka sagradi kao kompleksan lik sa traumatičnim uspomenama iz mladosti i problematičnim „civilnim“ životom u Njujorku naprosto neprikladan za ovaj tip filma. Pod jedan, utemeljenje velikog dela Nateove motivacije u ovom filmu na Nateovom odnosu sa bratom Samom, koga nije video od svojih predpubertetskih godina – i neće ga, zajedno sa gledaocima ni videti u ostatku filma – je prilično jalov i nezgrapan pokušaj humanizacije lika koji inače nije posebno zanimljiv, a pod dva, pa, Nate, kao lik, nije POSEBNO zanimljiv. Ovde problem izranja u tom pokušaju da se filmu da blago žanrovsko proširenje pa gledalac koji je očekivao da vidi lomatanje po egzotičnim džunglama i kul scene u drevnim hramovima mora da prođe kroz kratku slice of life dramu, pa zatim skromni heist movie pre nego što se stvari dovedu na pravu temperaturu.
Čak i tako, nakon uvodnih delova u Njujorku koji, iako imaju paralele u igračkom serijalu – ali Naughty Dog su čekali do četvrte igre da Natea i Sullyja izvedu iz džungle i ubace u heist movie – generalno šalju dosta smušene signale, kada priča pređe u Barselonu i muški duo u centru filma dobije vrlo solidnu Sophiu Ali u ulozi disruptivne Chloe Frazer, to je i dalje priča koja se odvija u urbanom mizanscenu. Naravno da je Amerikancima Barselona donekle egzotična, ali tumaranje po katakombama iz šesnaestog veka koje, između ostalog, vode do kluba gde didžej vrti dobar gruv a mladi se provode uz alkohol i narkotike nije ta vrsta egzotike koju bi Uncharted najudobnije baštinio.
Poslednji deo filma se konačno događa u južnom Pacifiku i, kopirajući neke od scena direktno iz igara – ponovo najviše iz četvrte – daje filmu taj autentični dah egzotične pustolovine. Malo je to i kasno, da se ne lažemo, ali Flesicher makar pokazuje da ume da režira atraktivne mada daleko „preglasne“ scene akcije i humora. Ako su videoigre pre petnaestak godina počele da koriste „holivudski realizam“ kao standard za postizanje suspenzije neverice kod igrača, onda sada Holivud vrlo slobodno naplaćuje dug, koristeći „videoigrački realizam“ kao polaznu tačku pa tako scene u kojima helikopteri lancima nose jedrenjake iz petnaestog veka, a pozitivci i negativci skaču sa broda na brod i tuku se na njima ko pomahnitali sto metara iznad površine okeana dolaze kao prirodan ishod poslednjih desetak i više godina bioskopa kojim dominiraju superherojski filmovi i Fast & Furious.
Što je sve u redu, sve dok se film potrudi oko borbene koreografije i likova, naravno. Uncharted ima korektno snimljenu akciju, bez nekog ogromnog nadahnuća ali Fleischerovi set pisovi imaju jednu doslednu logiku i mada je svakako potrebno suspendovati nevericu u popriličnoj meri, ove scene rade svoj posao. Padanje iz aviona bez padobrana, pomenuta dugačka tuča na brodovima koji, jelte, lete, sve je to pristojno urađeno po standardima današnjeg Holivuda.
Što se likova tiče… recimo da sam i dalje prilično nesiguran u to da je Tom Holland „pravi“ Nathan Drake. Uprkos karakterističnoj oznojenoj benkici kakvu Nate nosi i u igrama, Hollandov Nate je pre svega neko ko tek uči da bude pustolov i mada Holland svakako ima šarma i vižljast je i okretan, fakat je i da njegova bebeća fizionomija, uprkos teretani na koju su ga u Holivudu osudili, naprosto nije ono što želimo da vidimo na ekranu. S druge strane, ja sam – možda iznenađujuće – priličan ljubitelj Marka Wahlberga i njegov Sully, mada je i sam manje šarmantan a više sociopatski istesan u odnosu na Sullyja u igrama, na kraju ispada sasvim solidna neprikladna kvaziočinska figura za mladog Natea. Sully je lik koji ovde, za razliku od glavnog junaka, zapravo deluje višeslojnije, dok je Chloe Frazer koji igra Sophia Ali takođe vrlo energična i mada svakako manje kompleksna nego u igrama, daje filmu dosta energije. Nažalost, Tati Gabrielle je prilično protraćena kao crna antagonistkinja Braddock a koja, možda treba da asocira na Nadine Ross iz igara ali nema ni trunku njene harizme. Braddockova je napisana i režirena izuzetno klišeizirano a kako naspram nje stoji i jednako klišeizirani muški negativac koga igra Antonio Banderas (i igra ga sa izrazitim palpi guštom, dodaću), film ovde prilično posrće. Ne kažem da su filmovi o Indijani Jonesu nužno sveti gral, jelte, pustolovnog žanra, ali ima razloga što su u njima kao antagonisti u proseku najčešće stavljani nacisti. Prepoznatljive uniforme, prepoznatljiva, karikirana idelogija, jasan profil. U kontrastu sa njima, negativci u ovom filmu su, reklo bi se, ostaci iz onog scenarija koji se bavio trgovcima umjetninama i ne dostižu ni na koji način nivo negativaca koje smo imali u igrama, a o nekakvom ozbiljnijem filmskom programu nema ni govora.
Film nije neprijatan za gledanje i najveći deo energije izvlači iz odnosa među likovima, sa postepenim razvijanjem topline između Natea i Sullyja i Nateovim učenjem da, u skladu sa temom druge igre u serijalu, „nema poštenja među lopovima“. Tu su i mali nakloni ljubiteljima igračkog serijala, između ostalog kroz gostovanje Nolana Northa, glasa Natea Drakea iz igara u jednoj sceni, no ovde svakako moram da primetim da je šteta što je uz postojeći narativni i karakterni predložak film odabrao da ide od nule i gradi nam likove kao drugačije, alternativne verzije Natea i Sullyja koje naprosto nemaju hemiju i šarm originala.
Fleischer nije nekakav veliki režiser – iako je Venom bio veoma uspešan film, on nije bio i dobar, a činjenica da ga Sony nije zvao za nastavak verovatno govori dovoljno, uprkos toma što je delom to bilo i zbog Flesicherove zauzetosti na Uncharted. Naprosto, on ne pokazuje previše mašte a što i može biti razlog što ga studiji vole i poveravaju mu svoje licencirane produkte na izradu. Uncharted je tako kompetentno sklopljen rad – svakako u svakom smislu bolji od Venoma, sa mnogo sigurnijom i prijemčivijom fotografijom i uspelijom interakcijom između likova – i, mislim da je fer reći, i jedan od boljih filmova snimljenih po videoigračkom predlošku koje sam gledao. Njegov problem je što uprkos ozbiljnoj produkcijskoj postavci, sa ansamblom uglednih glumaca i kvalitetom u domenu kamere, montaže i specijalnih efekata, on zaista nema taj dah pustolovine i egzotike koji su čak i filmovi sa Budom Spencerom snimani u Africi uspešno kanalisali. Uncharted je, na kraju dana, previše usredsređen na svoje set pisove, a premalo na davanje svetu u kome se priča dešava samo malo šanse da gledaoca uvuče, zavede i intrigira. A što je za ovu vrstu pripovesti, mislim, smrtni greh. Čekaćemo nastavak, možda bude bolji.
