S obzirom da je proleće sve toplije i da severna hemisfera ulazi u leto koje, verujem, neće lako zaboraviti, nije loše da poslušate što više možete dobre muzike pre nego što vam ugase struju. Jeste, ove nedeljeje izašao i povratnički Cave In ali ja to ne slušam, no imam umesto toga gomilu druge, dobre muzike. Slušajte:
I blek metal za aperitiv! Jednočlani švedski projekat Faruln dobacio je do prvog albuma. Anti Spirit, kako se ovaj opus zove, ima sve odlike jednočlanog black metal preduzeća koje predvodi i sačinjava jedan čovek, a što uključuje i izvesnu self-indulgenciju. Opet, taj čovek, Andreas Båtsman je vidno nadaren pa su ovo ipak ulgavnom vrlo dobro napisane pesme i Anti Spirit je kolekcija atmosferičnih, ali i energičnih kompozicija kojima najviše zameram produkciju što nije, da ne bude zabune, „loša“ ali joj fali dinamike. No, to je danas takoreći standard i Faruln, može da se kaže, ima vrlo uspeo debi.
https://faruln.bandcamp.com/album/anti-spirit
Vanja Gvozdanović nastavlja sa proizvodnjom deprsivnog blek metala i novi EP, God...strike me down pored standardnog melanholičnog programa na gitarama, atmosferičnih pesama i grubog pevanja donosi i melodičniji vokal sa sve autotjunom. Nije da se to ne uklapa u ovu muziku i ako se DSBM pomeri (još više) u pravcu mejnstrim publike, Vanja može da kaže da je prilično doprineo ovome. Pa, mislim, nije slučajno stavio i mačku na omot. A muzika je prilično impresivna.
https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/god-strike-me-down
Poljaci Misanthropic Rage imaju četvrti album, Hallucinatory Phenomena i njihov progresivni black metal sa elementima death metala je u vrlo lepoj formi. Sedam dugačkih pesama na ovoj ploči imaju i atmosferu, i narativne ambicije, i dobre rifove, zanimljiv pristup formi a bez gubljenja metalne, jelte, oštrice. Možda bih zamerio činjenicu da je vokal non-stop utopljen u reverb što pesmama daje prizvuk kao da su nastajale u pećini, ali u stvarnosti ovo ne smeta i Misanthropic Rage u skladu sa reputacijom pružaju kompleksan ali vrlo prijemčiv album progresivnog black-death krljanja. Poslušajte sa apetitom:
https://misanthropicrage.bandcamp.com/album/hallucinatory-phenomena
One Mind Ministry je pomalo čudno ime za blek metal bend, ali ne mari, muzika na debi albumu, Gates of Time je odlična. Ovo četvoro mladih (i starijih) ljudi nude vrlo ubedljiv, energičan black metal sa dovoljno elemenata death i thrash metala da ne bude dosadno, kreirajući energičan, razarački album koji pleni dobrim rifovima, kvalitetnom, zakucavačkom svirkom i odličnim ženskim vokalom (pored muškog koji je, uslovno rečeno, glavni). One Mind Ministry imaju osećaja kako da brutalan rifaški rad i rafalne blastbitove oplemene sa taman dovoljno melodije da muzika ne postane monotona i ovaj materijal, sa tek nešto više od pola sata trajanja, ih predstavlja u zaista izvrsnom svetlu. Ne propustiti:
https://onemindministry.bandcamp.com/album/gates-of-time
Stilski donekle slični mada u smislu karijere u blek metalu daleko dugovečniji su francuski DunkelNacht. Novi EP, Sombre Nuit, zato, pruža izvrstan blek metal sa merom death metal tehničnosti ali i melodičnih gitarskih pasaža i clean vokala koji pesmama daju dimenziju herojske epike. Brzina i žestina se podrazumevaju. Odlično to zvuči, pogotovo uz inače vrlo moćan svirački rad i vrlo profi produkciju, pa DunkelNacht zavređuju svaku pažnju:
https://dunkelnacht.bandcamp.com/album/sombre-nuit-ep
https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/sombre-nuit
Iako norveški Eleos za sebe kaže da je „hardcore/ metal“ bend, stavljam ih u blek metal sekciju današnjeg pregleda pošto meni EP Parasite sa svoje tri solidno producirane pesme (iako su snimljene „u podrumu usred norveške šume“) i pored svih svojih hardcore/ posthardcore elemenata najpre zvuči kao blek metal ili post blek metal ploča. Delom zbog vokala, delom zbog te atmosfere koja je danas karakteristična za blek metal. U svakom slučaju odlično je:
https://eleos.bandcamp.com/album/parasite-ep
Nema baš mnogo marševskih ritmova na albumu The Funeral March indonežanskog solo blek metal projekta Nocturnacul. Ali ima lepih, tužnih melodija odsviranih sa ubeđenjem. Iako je internet zatrpan lo-fi jednočlanim blek metal projektima osnovanim od strane ljudi kojima je teško, Nocturnacul se izdvaja kvalitetom samih pesama. I produkcija, iako je ovo zaista lo-fi orbita, zapravo sasvim vrši posao i taj kvalitet intime koji ovakvi bendovi svi baštine, apsolutno je postignut. Nimalo rđavo:
https://nocturnacul.bandcamp.com/album/the-funeral-march
Whoa, novi Blut Aus Nord? Već? Kad malo razmislim, jesu prošle već tri godine od prošlog albuma, tako da je Disharmonium – Undreamable Abysses u stvari stigao sasvim na vreme. Album izlazi naredne nedelje ali je spreman za preorderovanje i može se ceo čuti pa je sve u najboljem redu sa te strane. Što se muzike tiče, pa, znameniti Francuzi su napravili veoma hermetičan album a što me je malo i zateklo imajući u vidu da je njihov prelazak na otvorenije psihodeličnu, rokersku muziku na prošlom albumu bio veoma uspeo. Disharmonium – Undreamable Abysses kombinuje psihodeliju sa mehaničkim, industrial-metal osnovama koje je bend baštinio u svojoj klasičnoj fazi i rezultat je vrlo neproziran album tripozne, hipnotičke muzike koja, na ime i miksa između ostalog, zahteva da se slušalac malo i aktivno uključi u slušanje. Ovde ima vrlo malo akcenata i krešenda i muzika teče jednom ustaljenom dinamikom, sipajući oko slušaoca zavijajuće gitare ispod kojih idu repetitivne ritmičke matrice, a što svakako postiže taj psihodelični, pomalo obredni kvalitet koji bend traži. No, druga strana toga je da sve zvuči nerazaznatljivo jedno od drugog i da slušalac koji ulazi u ovaj album neupućen lako može da stekne utisak da 46 minuta sluša jedno isto i da to jedno isto nije naročito duboka muzika, već samo džem-sešn nekoliko naduvanih prijatelja. Tako da, pripremite se dobro za ovaj materijal i zaronite smelo u talase avangarde:
https://blutausnord.bandcamp.com/album/disharmonium-undreamable-abysses
Kad smo već kod francuskog blek metala, Hyrgal imaju treći album, nazvan isto Hyrgal i ovo je sjajan materijal koji podseća na originalnost i maštovitost francuskih muzičara koji rade u okviru ove scene. Naprosto, ovih sedam pesama istovremeno nude „pravi“ blek metal zvuk, žestinu, energiju i negativnu emociju, a opet imaju zadivljujuće originalne ideje u pogledu tema, aranžmana i odmeravanja nijansi te negativne emocije. Hyrgal su u sjajnoj formi na ovom albumu a njihov izdavač, Les Acteurs de L’Ombre Productions, poznat i kao samo LADLO, ima jedan od najboljih ovogodišnjih blek metal albuma u svom katalogu:
https://ladlo.bandcamp.com/album/–3
Vaamatar su Amerikanci i kako im debi album počinje pucnjevima i vriskom, može se reći da stiže baš u nezgodno vreme… Ali dobro, blek metal nikad nije mario za to hoće li nekog uvrediti a Vaamatar su zapravo dobri sa zvukom koji je prilično jednostavan, ali efektan. Ima ovde i sirove, neprskane svirke, ali i melodije, Medievalgeist je ploča sa samo šest pesama ali svaka od njih ima svoj karakter i identitet i ja sam vrlo zadovoljan tim old school vajbom koji bend emituje a da to ne znači nužno lo-fi produkciju. Lepo:
https://unholyrub.bandcamp.com/album/medievalgeist
Novi EP jednočlanog projekta Strahor Mladena Stankovića iz Lebana zove se Zverovanje (zapravo, ćirilično, Зверовање i ovo su dve vrlo solidne pesme paganskog, melodičnog blek metala, plus intro, sve osmišljeno kao prirodan nastavak prošlogodišnjeg albuma Wolfborn. I ja sam veoma zadovoljan. Strahor lepo pogađa odnos klasične blek metal galanterije i lokalnog paganskog/ folklornog senzibiliteta u svojoj muzici a materijal je pristojno produciran i dostojanstven. S obzirom da se radi o veoma mladom autoru, ovo je više nego impresivno
https://strahor.bandcamp.com/album/–2
Nešto dublje pod zemljom je Ponor, novi projekat Aleksandra Aćimovića poznatog i kao Maledictor, momka iz Velike Plane najpoznatijeg po (takođe solo) projektu Aura Mortis. Ponor je upravo izbacio prvi EP, Down the Blade, Down the Spiral i njegov sirovi, lo-fi blek metal nema ambiciju da izmišlja neke nove forme u ovoj muzici ali nije u pitanju ni bez razmišljanja, za pet minuta sklopljeni materijal kakva je većina ovakvih projekata po internetu. Tri pesme na ovom EP-ju imaju osobene priče i karakter i mada je produkcija jeftina, ovo nije puki sobni krš već odmeren, usmeren i muzici dobro prilagođen zvuk. Ko voli hermetičan, self-indulgentan blek metal može da bude veoma zadovoljan Ponorovim prvim izdanjem jer je ono značajno zrelije od velike većine uporedivih izdanja koje čujem na dnevnom nivou:
https://ponorvoid.bandcamp.com/album/down-the-blade-down-the-spiral
Argentinci Bestiario zvuče simpatično na debi albumu, En los Albores del Nuevo Oscurantismo sa svojim okultnim, melodičnim, pa pomalo i setnim blek metalom. Ovo je producirano vrlo pristojno a pesme imaju energične, žestoke rifove i pored te melanholične note koju bend baštini. Vrlo siguran nastup i prijatna ploča:
https://bestiario.bandcamp.com/album/en-los-albores-del-nuevo-oscurantismo
Finski Venenum Dei imaju EP Live In Studio MMXXI i ovo je vrlo lepa kombinacija njihovog ambicioznog black metala sa razrađenim, pomalo i simfo aranžmanima, i dinamičnosti živog snimka. Pet pesama, solidna a dovoljno sirova produkcija, bend u odličnoj formi, sve za samo tri evra:
https://venenumdei.bandcamp.com/album/live-in-studio-mmxxi
Kalifornijski Helsott ne sviraju baš blek metal, ali njihova kombinacija black, death i thrash metala sa folklornim temama i pagansko-mitološkim idejama nekako mi je najbliža tom žanru. Novi album, Will And The Witch se fokusira na vestern mitologiju i na momente je praktično humorističkog tipa, ali Helsott sviraju ozbiljno bez obzira na violine i bendža između blek metal mrštenja, a produkcija je kvalitetna pa ovo vredi poslušati ako ne a ono kao kuriozitet:
https://helsott.bandcamp.com/album/will-and-the-witch
Prelazimo na doom, stoner, psihodeliju, sludge i hard rock. Sword of Damocles su duo iz Tenesija koji na EP-ju Dirges in the Dark svira tu danas već pomalo i uobičajenu kombinaciju sludge metala i powerviolence hardcorea. Teški, spori sludge gruv, sa mrvećom bas-gitarom, tako ovde elegantno pravi mesta kada je potrebno da se zavari brže i obrnuto, i ovo je materijal sa vrlo dobrim zvukom i vrlo dobro shvaćenim i realizovanim konceptom pesama. Poslednja, koja traje skoro pet minuta je superiorno psihodelična u svojoj orgiji spore, dotojanstvene agresije. Vrlo lepo, a plaćate koliko hoćete:
https://sword-of-damocles.bandcamp.com/album/dirges-in-the-dark
Kad smo već u Tenesiju, iz Nešvila dolaze Electric Python čiji je album Into the Night jedna besramno jednostavna a efektna ploča težeg rokenrola koji voli gruv, poletne, plesne ritmove i generalno šmekerski zvuk. Nazvati ovo stoner rokom deluje skoro pa reduktivno jer je ovo naprosto dobra rok muzika za svakog ko sebe smatra bilo „alternativnim“ bilo „klasičnim“ rokerom. Uživajte:
https://electricpython.bandcamp.com/album/into-the-night
Elusive God su tajanstveni hrvatski trio koji zvuči kao kada bi Iron Maiden svirali doom metal. Ozbiljno – pevač pogotovo zvuči kao Dickinson i mada ostatak benda ne imitira Mejdne, ima nečeg sjajnog u tom epskom doom pristupu koji se lepo ukršta sa klasičnim heavy metalom. Debi album, Trapped in a Future Unknown je veoma dobro produciran (u Češkoj) i ovo je ploča kakvom autori mogu da se ponose iz sve snage:
https://elusivegod.bandcamp.com/album/trapped-in-a-future-unknown
Portlandski Dinner for Wolves su malo zbunjujuć bend jer ime dele sa jednom prilično poznatom izdavačkom kućom a za koju, nagađate, ne izdaju. Novi album, The Weight of the World, takođe, ime deli sa jednim od albuma Metal Church i sve se to nekako zaverilo da sakrije ovaj bend i ovaj album od očiju javnosti. A greota je, jer je u pitanju više nego prijatan i pristojan moderni hard rok/ metal fino očišćen od cheesy stilizacija ali i od grandžerskih glumatanja koja se često uvuku u ovakav kontekst. Ovo je prosto dobra heavy muzika sa raznovrsnim, upečatljivim pesmama i lepom produkcijom. Dinner for Wolves još jednom podsećaju na masivnost i potentnost portlandske scene, a album se daje za onoliko para koliko sami odredite što je, za materijal ovog kvaliteta, više nego dobar dil:
https://dinnerforwolves.bandcamp.com/album/the-weight-of-the-world
I opet Portland! Iako se Greenseeker nazivaju „heavy psych/ stoner“ bendom, treba da bude jasno da je album The Wish najpre jedna pomalo i staromodna hard rok ploča. Ali kad kažem „staromodna“ to mislim u najidealnijem smislu, da ovde imamo prozračan, prostoran, prirodan mastering i zvuk koji je toliko umiljat da bend skoro da nije ni morao da se trudi oko pisanja pesama. Lepi rifovi, nežne bas-linije, organske i neprskane Hammond orgulje bi ceo ovaj materijal maltene iznele i da je samo u pitanju džem sešn. Ali nije. Ovaj kvartet sastavljen pola od žena, pola od muškaraca, radi hiperdopadljivi hard rok sa fantazijskim i okultnim temama i pesme su jako prijatne i mada razumem da neće biti po svačijem ukusu jer je ovo izrazito nerdi muzika, izvođena bez nekih preterano naglašenih ekspresivnih amplituda koje intuitivno vezujemo za metal, album je zreo i autoritativan. Naprosto je topao, intiman i iako ne GLASAN, ima energije i dinamike. Poslušajte:
https://greenseeker.bandcamp.com/album/the-wish
Arbiter iz Teksasa na albumu Ambrosia nude pun program ritualnog, supertripoznog psihodeličnog roka sa skoro idealnim odnosom rituala, tripovanja i rokanja. Ovo su pesme očigledno nastale u izmenjenim stanjima svesti i mada očigledno snimljene uz masu multitrekovanja – album je samo sniman tri godine a pisan sedam – odaju utisak spontane, obredne svirke ljudi koji se nalaze na pragu vrata iza kojih urla bela svetlost. Ovako dobre, maštovite a superspontane ploče me uvek malo prodrmaju i podsete na to koliko heavy psych bendova danas samo vrti iste rifove i misli da se u tome iscrpljuje sva ta muzika. Arbiter su ekspanzivni ali istovremeno minimalistički svedeni na samu krtinu i suštinu i to da album daju po ceni koju sami odredite je skoro pa zločin. O BA VE ZNO:
https://arbitertx.bandcamp.com/album/ambrosia
Ako volite teški rok sa dosta klasičnog grunge mirisa, onda su Atrocity Girl za vas. Ovaj trio dolazi iz Sijetla i mada ne pričamo o direktnom imitiranju ijednog benda iz ranih devedesetih, istoimeni album energičnih, ličnih pesama na fino odmerenoj razmeđi metala i panka svakako u sebi ima dosta klasičnog sijetlskog grand-zvuka. A i žene u ovom bendu nose flanelske karirane košulje kakve smo svi imali pre tridesetak godina. Žene čine 100% članova ovog benda i pišu vrlo solidne pesme, izvodeći ih sa vrlo naglašenom posvećenošću i žestinom. Ne propustiti (Edit: album je u međuvremenu uklonjen sa Bandcampa ali nagađam da će se uskoro ponov pojaviti pa obratite pažnju):
https://atrocitygirl.bandcamp.com/album/atrocity-girl
Geezer iz države Njujork, nazvani po znate već kome su bend sa jako dobrim zvukom. Nazivajući svoju muziku „kosmičkim stoner bluzom“ ova tri lika već, evo godinama sviraju izvrsni teški rok sa zaista lepom sponom sa izvornim proto metalom i hard rokom sedamdesetih godina. Šesti album, korektno nazvan Stoned Blues Machine ima i jasne reference na sedamdesete (druga pesma se zove Logan’s Run i bavi se, je li, Loganovim begom) ali ne zvuči staromodno već samo prirodno i autentično. Naravno, ovo izdaju Heavy Psych Sounds Records pa je tu kvalitet zagarantovan, ali Geezer konzistentno pišu kvalitetne, jednostavne a izuzetno efektne pesme i ovo je album za sladokusce:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/geezer-stoned-blues-machine
MNRVA su iz Južne Karoline i njihov debi album, Hollow, nudi vrlo prijatan, dostojanstven doom metal sa daškom heavy metal šmeka. Ljudi koji ovde sviraju nisu nikakva deca i u muzici se čuju pedigre i kilometraža sa kvalitetno napisanim pesmama, pamtljivim temama i odličnim hrskavim zvukom. Sve to daje pesme koje su stamene, jake, ali ne zvuče usporeno i teatralno već prirodno i rokerski. Lepa ploča:
https://mnrva2.bandcamp.com/album/hollow
Come to Grief su nastavljači dela bostonskih sludge metal pionira iz devedesetih, Grief, ne samo time što su se nazvali po njihovom albumu nego i što ovde sviraju dva člana Grief i što je muzika na prvom albumu, When the World Dies apsolutno prirodna ekstrapolacija klasičnog ’90s sludge zvuka. Come to Grief postoje već nekoliko godina i imaju iza sebe nekoliko EP-jeva ali ovaj album emituje baš prevratničku, zlu energiju koju vezujemo uz bend veterana koji žele da uspostave novi identitet za sebe. Drugim rečima, ovo je moćna, veoma agresivna a opet zavodljivo gruverska ploča strahovitih rifova, gitara koje muzičari jedva drže pod kontrolom, demonskih vokala i zakivačkog sporog, monumentalnog ritma. Ono što su Grief dobro radili a što Come to Grief perfektno unapređuju je ta dimenzija refleksije, možda i melanholije usred betonskog zida buke što je bend podiže. Nema ovde sad nekih plink-plonk emo meditacija, da se razumemo, ali muzika Come to Grief nije svedena na prostu agresiju i slušaoca osvaja baš tom višedimenzionalnošću. Odlično je ovo:
https://cometogrieftl.bandcamp.com/album/when-the-world-dies
I Ripple Music za ovu nedelju ima još jedan sjajan album. Gotenburški Cities of Mars su svoj treći album nazvali isto kao bend i ovo je dostojanstvena, moćna ploča zrelog, otmenog psihodeličnog doom metala. Već sam početak, sa pesmom koja je praktično trominutni intro bez bubnjeva ili rifova, ali sa temom i odličnim stihovima najavljuje da će ovo biti posebno dobra zabava a kada Šveđani krenu da sviraju zaistinski, čovek se sav rastopi od miline. Ovo je doom metal koji peva o mitovima i apokalipsama na jedan zreo, reflektivan način, sa muzikom koja je emotivna ali uvek svedena, uzdržana, sa plasiranjem krešenda energije samo u pravim, najpravijim trenucima. Odličan zvuk i produkcija krunišu ovo izvrsno izdanje i podsećaju na vrhunski kvalitet koji Ripple Music tako vredno kultivišu:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/cities-of-mars
Pređimo na brže forme: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Moskovski Mortal Dismay su osnovani relativno nedavno, ali Hatred Ahead im je već drugi album za dve godine. Cenim tu radnu etiku a ni muzika nije loša. Ova rodno mešovita ekipa svira gruverski thrash metal što je, jelte, manje idealno od toga da sviraju „normalan“ thrash, barem za moje potrebe, ali pesme su vrlo solidne, sa jakom tenzijom, dosta brze svirke i pristojnim gruvom. Glavna atrakcija je za mene pevačica Анна Никульникова čije sirovo urlanje albumu daje odličnu teskturu. Fino producirano, fina ploča:
https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/mortal-dismay-hatred-ahead
Odlični su Sadistic Ritual iz Atlante na svom drugom albumu, The Enigma, Boundless. Ovo je mračniji, atmosferičniji thrash metal sa malo hermetičnijim senzibilitetom od proseka žanra ali blagi naklon ka death metalu stare škole vrlo lepo služi da se ovaj materijal pravilno formira. Pričamo o razaračkim ali i gruvi pesmama koje nisu sastavljene od samih krešenda ali vrlo pažljivo kombinuju ritam, tempo, solaže, rifove i pevanje da slušaocu pružaju neprekidan dotok uzbuđenja. Visokooktanski, kvalitetno producirano i sjajno napisano, ovo se ne propušta:
https://sadisticritualatl.bandcamp.com/album/the-enigma-boundless
Iron Bison iz Klivlenda sviraju nekakav, recimo, srednjetempaški thrash, ali njihova muzika ima i elemente panka, roka, gruv metala, sladža… Generalno, EP Sheila ima četiri pesme dobre klupske energije, fino pripremljene za šutku i polivanje pivom, a sve je napisano i snimljeno solidno profi što malo u perspektivu stavlja proklamaciju benda da je u pitanju „podrumski metal pokretan pivom“. Mislim, jeste, ali to ovde nije sinonim za krš zvuk i nespretno sviranje. Vrlo lep materijal:
https://ironbison666.bandcamp.com/album/sheila-ep
Stvarno treba biti ekstra neupućen, mlad ili živeti na najdaljoj mogućoj tački sveta pa nazvati bend Immortal na kraju druge decenije dvadesetprvog stoleća. A indonežanski hardkorovci Immortal su verovatno sva tri. Kako god bilo, sa njihovim EP-jem Justice Just a Game primićete u ušnu šupljinu pet pesama energičnog, teškog metaliziranog hardkora koji malo koketira sa beatdown formulama ali je svakako bliži klasičnijim ’90s moshcore formulama. Ne znam kako to da sam tu muziku uglavnom univerzalno mrzeo devedesetih a danas mi dosta bendova koji stvaraju u tom maniru bude simpatično, ali slutim da nije stvar u tome da sam ja smeškao (bar ne na TOM mestu) nego da moderni moshcore bendovi zapravo idu mnogo dalje u metal smeru, sa boljim, zajebanijim rifovima i težim gruvom. Immortal imaju i odličnu produkciju pa poslušajte:
https://immortal2021.bandcamp.com/album/justice-just-a-game
Evo još teškog, metaliziranong nabod-kora, ovog puta iz Teksasa. Visions of Mortality imaju istoimeni EP i dobri su, ovo je baš HEAVY, sa surovim gitarskim radom i pevačem koji iznosi srce na teren (a tu je i drugi vokal koji praktično repuje preko slem rifova – prelepo). Bend je ove godine osnovan i imao prvi koncert pa je za svaku pohvalu da imaju ovako jako izdanje da ga ovako rano ponude, a to što ga nude za onolikl novca koliko biste vi dali, to je za jednako jaku pohvalu:
https://vomhc.bandcamp.com/album/visions-of-mortality
Naredni metalizirani hardkor snimak dolazi – opet iz Indonezije. Brief imaju Demo 2022, ne i njihov prvi snimak, i ovo je vrlo pristojan hardcore sa solidnom količinom beatdown matrica u svom zvuku – dakle veoma spori i sve sporiji delovi sa hromatskim, slem rifovima, grubi vokali koji se svađaju sa ostatkom sveta itd. No, Brief su ne samo dobri u odabranoj formi već i dovoljno maštoviti – poslušajte odlični hip-hop interludij koji se zove Interlude – i dobro producirani pa ih preporučujem od srca:
https://brief0293.bandcamp.com/album/demo-2022
Čim vidite da brazilski Enemy of the State na omotu EP-ja Desgoverno Acelerado imaju gušterolikog demona sa kačketom i Molotovljevim koktelom u, jelte, ruci, možete već da čujete muziku u glavi. Da, Enemy of the State prže ’80s krosover i mada je EP prilično nezgodno produciran, sa svojim semplovanim, vrlo nedinamičnim bubnjevima, pesme su simpatične i imau tu buntovnu energiju mošerskog hardkora starije škole:
https://enemyofthestatehc.bandcamp.com/album/desgoverno-acelerado
Rusi Implosive zvuče više eksplozivno nego implozivno ako mi je dopušteno da primetim. Čime hoću da kažem da je EP Pitfall razarački dobar thrash metal (sa malo naklona death metalu, poglavito u obradi Morbid Angel kojom se zatvara), sa tvrdom, moćnom svirkom i odličnom produkcijom. Implosive znaju kako da se umile mojem uhu pa cepaju sjajne rifove, imaju snažan ritam i pevača koji zvuči grubo i muževno. Zvuk devedesetih u najboljem smislu:
https://implosive.bandcamp.com/album/pitfall-ep-2022
Kvebečki A.T.E.R. prže vrlo abrazivan crustcore na demou Demo 2022. Dakle, četiri pesme tvrdog D-beata, teških gitarskih rifova, urlanja, generalnog zvuka koji podseća na mešalicu za beton… Ne najoriginalniji bend svih vremena, ali sasvim pristojan prvi demo i muzika koja mom srcu i duši godi:
https://atercrust.bandcamp.com/album/demo-2022
Čim sam video da francuski Iron Deficiency imaju ženu na mikrofonu, znao sam da će mi se EP Promo 2022 dopasti. Ovo jeste metalizirani straight edge hardcore ali ne samo što vrištanje pevačice u čoveku odmah proizvede prijatne ustaničke impulse, nego je i muzika sirova, svedena, puna autentične pankerske energije. Hoću da kažem, ovo je neuredno, izgužvano i slatko:
https://irondeficiency413.bandcamp.com/album/promo-2022
Kad smo već kod neurednog i slatkog, indonežanski MÖRT prže sirov, ali i melodičan crustcore na EP-ju Panorama Perang. Ovo zvuči kao da je urađeno u malo boljoj prostoriji za probe, sve uživo i ima potrebnu pankersku štroku, ali i sasvim solidnu svirku pesama koje su jednostavne ali prijemčive. Ne znam zašto svi Indonežani cepaju ovako jake cene na Bandcampu ali ovo je materijal svakako vredan da se posluša:
https://mortcrust.bandcamp.com/album/panorama-perang
Fox Womb su, pak iz Švedske i njihgov crustgrind ima i eksperimentalnu ili makar dosta originalnu formu. Srećom, EP, Nightmare Shapes u svoje tri pesme vrlo lepo odmerava odnos eksperimenta i poštene cepačine pa se ovo sluša i sa zanimanjem a i sa šutiranjem. Bend je, koliko shvatam, počeo kao blackened hardcore ali su im apetiti porasli i ovaj EP je vrlo lep korak u neistraženom smeru:
https://fox-womb.bandcamp.com/album/nightmare-shapes
Kad bend nazovete Slugcrust, jasno je da ćete krljati surovi crustgrind, a to ova ekipa iz Južne Karoline i radi. EP From Whom Hell Shall Never Depart ima četiri pesme prijemčive štroke i zapravo pristojnog studijskog zvuka za ovaj žanr. Agresivno ali simpatično:
https://slugcrust.bandcamp.com/album/from-whom-hell-shall-never-depart
Sinister Feeling iz Baltimora sviraju pankerski powerviolence pa EP Demonstration (dakle.. demo?) ima sedam kratkih pesama zapravo vrlo solidnog zvuka i autentične podzemne energije. Ima ovde dosta onog kontrasta ekstremne sporosti i ekstremne brzine koji powerviolence bendovi neobično često vole, ali generalno, svirka je sigurna, ubedljiva, pesme su dobre. Po ceni od koliko date ovo je apsolutno sigurna investicija:
https://sinisterfeeling.bandcamp.com/album/demonstration
Horror Pain Gore Death Productions za ovu nedelju nudi drugi album američkog deathgrind projekta OrganTrail – nazvanog očigledno po Oregon Trail ruti bitnoj za istoriju kolonizacije zapada severnoameričkog kontinenta – a koji je naslovljen Appetite For Dissection. Iz svega se vidi da mladići vole aluzije i igre reči, ali muzika im nije rđava, što na kraju krajeva podrazumevamo s obzirom na sada već ozbiljno zasluženu reputaciju izdavača. Nemaju Organ Trail, da se razumemo, mnogo originalnih karakteristika ali njihova svirka je vrhunska (bubnjar, Dylan Potts je svirao sa Rivers of Nihil i Visceral Disgorge) a pesme su pristojno napisane, sa dovoljno humora, gruva i brzine da budu taman. Solidno:
https://hpgd.bandcamp.com/album/appetite-for-dissection
A francuski Gronibard su jedan od onih humorističkih goregrind bendova kakve vole na Obscene Extreme Festivalu. Regarde les hommes sucer im je tek treći album za više od dvadeset godina i prvi od 2008. godine i, mada ovde nema sad nekih velikih otkrovenja, ovo je korektno odsvirana i producirana ploča goregrinda koji ima solidne rifove, pristojan gruv i u kome humoristička komponenta dolazi samo kao dodatak na zdravu muzičku osnovu. Kombinacija pornografskog humora i kompetentne svirke je ovde dosta uspela i sve dok ne očekujete neku veliku transcendenciju od ovog albuma, zabavićete se:
https://gronibardsucks.bandcamp.com/album/regarde-les-hommes-sucer
Zato Meksikanci Rottenness nude ozbiljniji i ambiciozniji deathgrind na svom trećem albumu, Violentopia. Ovo je muzika usredsređena na agresiju i lošu emociju, mada nije da tu nema humora (naslovi pesama su, recimo, Napalm Meth, Gringocide ili Chinga Tu Madre, ali i Altered Cabrón) a bend zvuči precizno i ubitačno u izvedbi. Hrskave gitare, rafalni bubnjevi, dobro pevanje ali i solidan gruv u momentima kada se ne rešeta svom brzinom – sve su to aduti koje Rottenness imaju na svojoj strani pa im valja posvetiti vreme:
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/violentopia
Horned iz Los Anđelesa prže black’n’roll i boli ih kurac. EP Horned počinje zvukom paljenja motora i nastavlja se sa pet šmekerskih pank pesama sa metal produkcijom i blek vokalima. Naslovi poput „Fast Lane“ i „Lust for Fuck“ daju vam svu potrebnu informaciju. Volite li metal ili pank, pitaće vas neko, a vi mu kažite „da“:
https://hornedofficial.bandcamp.com/album/horned-ep
Goremouth su sirov i šarmantan death/ thrash (radije nego deaththrash) sastav iz Ujedinjenog kraljevstva čiji ovogodišnji EP, Dance on the Grave donosi dosta mošerskog užitka pravom slušaocu. Goremouth su skroz u rifovima i dobrom gruvu a sve je svedeno, producirano jeftino i zvuči kao nekakav bend propao kroz vremensku crvotočinu iz osamdesetih pravo u naše savremene uši. EP se daje po ceni koju sami odredite i odredite pravično, ovo prija:
https://goremouth.bandcamp.com/album/dance-on-the-grave
Šteta je što novi EP ruskog jednočlanog projekta Дракайна, pod nazivom Демон nema samo MALO skuplje produciran bubanj jer programirane udaraljke ovom materijalu daju pomalo „demo“ senzibilitet. A sama muzika je, pa, meni sjajna, sa napaljenim gitarama, puno odličnih rifova, slejerovskih solaža i ubedljivog urlanja. Юлия Касаткина je vrlo talentovana i za svirku i za pisanje pesama koje mešaju death i thrash metal na svež, inspirisan način, sa aranžmanima koji su na prvi pogled dosta svaštarski ali zapravo imaju smisla. Ni taj bubanj ne smeta toliko, da se razumemo, jer su gitare mnogo jake, i ovo je, posle dva albuma, vrlo solidno izdanje za nadarenu rusku metalku:
https://dracane.bandcamp.com/album/demon
Zna se da nisam sad neki preteran ljubitelj melodičnog death metala, ali, evo, neka bude da me je smrt Trevora Strnada malo smekšala, a i da sam napravio ekstra napor za zemljake, pa ću reći da je novi EP beogradskog melodeath projekta Hadal, nazvan With Eyes as Black as Graves, prilično dobar. Miloš Novak je ovo pravio dugo vremena jer je od prvog EP-ja prošlo punih osam godina, ali ova kombinacija theblackdahliamurderovskih kompozicija i malo simpatičnih narodnjačkih tema radi dosta dobro. Nije Hadal naročito originalan, ako ne računamo blaga zanošenja u smeru simfonijskog aranžiranja, ali je sve vrlo korektno napisano, vrhunski izvedeno i producirano i sa ovom pločom Novak može da ide kud god hoće i kurcem otvara vrata jer je spravio nešto na, što se kaže, svetskom nivou:
https://hadaltheband.bandcamp.com/album/with-eyes-as-black-as-graves
Kad smo već kod melodičnog death metala koji mi se dopada, Italijani Madvice su na zanimljiv način iskombinovali melodeath sa malo old school death zvuka na svom drugom albumu, Under the Burning Sky. Ovo, dakle, nije MNOGO melodično, ali ni prenaglašeno hermetično, donoseći muziku koja je prijemčiva, atmosferična a opet dostojanstveno svedena. Lepo:
https://madviceband.bandcamp.com/album/under-the-burning-sky
Kelnski R.I.P. ima svoj drugi EP, Still resting, a što je prilično kul ime, a njegove tri pesme nude simpatičan, mošerski death metal sa dovoljnom merom melodije u svom old school pristupu da osvoji slušaoca karakterom a onda ga utera u kompulzivni hedbeng. Četiri pesme vrlo dobrog zvuka, odličnih rifova, kvalitetne svirke i sjajnih vokala. Ne propustiti ako volite Death, Grave i slične old school death metal pojave:
https://rip-metal.bandcamp.com/album/still-resting-ep
Charred sa Floride sviraju vrlo udarnički death metal, takođe starije škole. Ovo je puno dobrih old school rifova po uzoru na Graveove i Autopsyje ovoga sveta, ali EP Lasting in Pain sa svojih pet pesama nikako nije imitiacija bilo kog konkretnog sastava, naprotiv, aranžmanska rešenja su vrlo originalna i osvežavajuća. Charred imaju odličan zvuk i produkciju ali i melodičnost u muzici koja ne kvari njihov old school kredit. Vrlo dobro izdanje:
https://charred.bandcamp.com/album/lasting-in-pain
Još stare škole stiže iz Nemačke. Overlord su dva tipa iz sa prvim EP-jem po imenu Fake Salvation (nemaju veze sa poznatijim njemačkim Overlordom iz devedesetih) koji bi, da ima samo malo dinamičniji zvuk, bio mnogo prijemčiviji. Ni ovako nije loše ako volite jake rifove, komponovane solaže, propisan tempo. Overlord sigurno ne osvajaju originalnošću niti pretenduju da obaraju s nogu tehničkim kvalitetima ali ovo je vrlo korektno napisano i prihvatljivo producirano pa je svakako gušt poslušati:
https://overlord666.bandcamp.com/album/fake-salvation
Mlađani finski death metalci Connected su prošle godine izdali vrlo pristojan debi album, The Degeneration i zadovoljstvo je videti ih ponovo ovako brzo. Execution Therapy, kako se zove drugi album, je nastavio gde je prethodni stao sa ugodnom, vrlo dobro postavljenom deaththrash osnovom i samo vrlo ukusnim izletima u smeru melodičnijeg death metala. Connected sviraju vrlo ubedljivo, a ovo je i prijatno producirana ploča u kojoj se može bez ostatka uživati. Poslušajte:
Void Below su iz Vajthejvna u Ujedinjenom kraljevstvu (iako postoji bend The Void Below iz Nemačke, ne radi se o istim ljudima) a prvi EP, takođe nazvan Void Below donosi četiri vrlo solidne pesme atmosferičnog, elegantnog death metala. Ovo su kompozicije koje nikud ne žure, čak i kad se svira brzo, sa pažljivo građenim raspoloženjem i narativom, spakovane u odličnu svirku i produkciju. Prijemčivo!
https://voidbelow.bandcamp.com/album/void-below-ep
Abysmal Winds su iz Švedske i njihov prvi demo, Doom Prayer nudi materijala za jedan pristojan album i po trajanju – ovo ima sedam pesama – a i po samom kvalitetu muzike. Naravno da pričamo o old school death metalu koji ima svu težinu i sirovost što im se radujete a koji nije, uprkos zemlji porekla, prenaglašeno „švedski“. Mislim, nema ovde imitiranja Entombed, Grave ili Unleashed i Abysmal Winds zvuče „svoje“ radeći i dalje u jednoj dobro omeđenoj muzičkoj teritoriji. Vrlo dobar materijal po ceni od koliko date, pa ne budite škrtice, budite darežljivi:
https://abysmalwinds.bandcamp.com/album/doom-prayer
Pravo je zadovoljstvo povremeno se setiti da nisu svi slam bendovi deca sa previše slobodnog vremena i prezirom prema, jelte, učenju muzike. Mutilatred iz Toleda na svom drugom albumu, Determined to Rot imaju jedan zreo, ubedljiv slamming death metal zvuk koji me podseća na Devourment po tome kako se ne gubi u pokušajima da pruži slušaocu „obavezni sadržaj“ već ide prirodno u svoje aranžmane. Sad, u brutalnom death metalu reč „prirodno“ ne znači praktično ništa jer je ovo muzika utemeljena na ideji neprirodnog i iskrivljenog, u kojoj gruv i bilo koju vrstu simetrije treba tražiti uz pomoć napredne matematike, no, Mutilatred uspevaju da nađu finu ravnotežu između stalne mutacije i potrebne količine slemerskog gruva. I odlične su ovo pesme na kraju dana, sa mošerskim materijalom koji izbegava najjeftnija slam rešenja i stalno nudi jednu džombastu, moćnu teksturu za besomučno mlaćenje glavom. Dvanaest pesama koje su sve iste bi bio problem za bend koji insistira na pisanju dugačkih kompozicija, ali Mutilatred su ovde ekonomični i ploča ne dobacuje ni do četrdeset minuta, a ima dovoljno varijacije i dovoljno dobru produkciju da zadovolji sve ukuse:
https://mutilatred.bandcamp.com/album/determined-to-rot
Dok su, naprotiv, Vile Impregnation apsolutno slam bend koji svira praktično izbor najvećih hitova slamming death metal stila. Njihov prvi album, Slave je knjiški primer solidno producirane i solidno odsvirane ploče čiji je najveći greh odsustvo originalnosti. Ako vam to ne zasmeta, svakako ćete uživati jer Vile Impregnation drmaju jak, masivan slam, sa puno gostiju iz značajnih bendova ovog podžanra, filujući svoje pesme – sklopljene od hromatskih seckanja, mrvećih ritmova i neljudskih vokala – semplovima koji dodatno grade atmosferu mračnog, psihotičnog horor filma o poniženju i apsolutnoj anihilaciji osobe. Ženske, uglavnom, što se po pornografsko-mizoginom omotu da videti. Nije da to odobravam ali ovo je pošteno odrađen posao kome samo fali mrva originalnog pogleda na celu tu estetiku.
https://realityfade.bandcamp.com/album/slave
Tu su i Texas Murder Crew, teksaška brutal death/ slam ekipa od čak sedam članova sa debi albumom Wrapped in Their Blood koji je ne samo solidan nego i pristojno raznovrstan. Ovde ima i slamcorea i propisnog brutal death metala i svega između, sa pesmama koje drže konzistenciju zvuka i osnovnih elemenata ali se ne plaše da blago eksperimentišu sa formom. Zanimljivo i kvalitetno:
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/wrapped-in-their-blood
Ne znam da li su portlandski Earth Eater nazvani po liku iz stripa Coffin Bound ali njihov album, Infinite Ruin je primer deatchore ploče koja se meni dovoljno dopala da je poslušam sa simpatijama i napišem koju o njoj. Ovo je tehnički, ambiciozan deathcore ali u kome je surovi, agresivni gruv apsolutni vladar pa pesme sve vreme tuku udarnički, mešajući blastbitove i brutalni srednjetempaški moš, sa dva vokala i puno rifova koji brzo postanu nerazaznatljivi zbog brikvolovanog masteringa. Volim kad je deathcore ovako in your face a da opet odradi pošten, znojav posao, sa propisnim lomljenjem vrata slušaocu. Portland je to:
https://eartheaterofficial.bandcamp.com/album/infinite-ruin
I u generalno neočekivanom razvoju situacije, evo i DRUGOG deathcore izdanja koje mi se dopada ove nedelje. U pitanju je prvi EP švedskih The Hate Project nazvan From Flesh to Soil sa pet pesama energičnog, razbijačkog deathcorea sa solidnim rifovima i bez previše filozofiranja. Suludo iskomprimovan mastering ovde gotovo da ima umetničko opravdanje a bend postiže i dobru atmosferu i pristojan gruv i adekvatnu agresiju. Možda je tajna u tome da su ovo ipak kraća izdanja i ne stignu da me smore? Ne tnam, u svakom slučaju, ovo je prijatno:
https://thehateproject.bandcamp.com/album/from-flesh-to-soil
Poljaci Clairvoyance nude mračni, teški old school death metal na svom prvom EP-ju, Threshold of Nothingness. Ovo je kvalitetno odsvirano i pristojno producirano a Clairvoyance pesme baziraju na apokaliptičnim rifovima i apsolutno meljućem ritmu bez obzira da li se svira sporo ili brzo. Vokal kao iz središta zemlje i ukusno odrađene pišteće solaže zaokružuju program. Ako volite stari Incantation i slične bendove, nećete pogrešiti sa ovim mladićima:
Ovonedeljno izdanje 20 Buck Spin je drugi album američkih Predatory Light, a koji nudi melodičan i atmosferičan death doom metal, sa jako dugačkim pesmama i dinamičnim masteringom. Death and the Twilight Hours ima svega četiri pesme ali one se oslanjaju na kompleksne, intrigantne gitarske arabeske i njima odnosne ritmičke i aranžmanske komplikacije što je fina, ambiciozna kombinacija, ali svakako i zahteva slušaoca sa dosta dobre volje da isprati sva ta skretanja u pesmama. Ovo bi moglo biti nazvano i progresivnim death doom metalom na ime te svoje kompleksnosti, ali mislim da Predatory Light svakako zaslužuju pažnju na ime epskih, atmosferičnih melodija koje se ovde baštine. Plus taj dinamični snimak, to je uvek lepo čuti:
https://listen.20buckspin.com/album/death-and-the-twilight-hours
Progresiva je na programu i na devetom albumu italijanskih veterana Sadist. Firescorched je raznovrsna i na neki način neobavezno ambiciozna ploča sa bendom koji death metal sada shvata samo kao predlog koji se može a ne mora prihvatiti u mnogim momentima i muzikom koja je atmosferična i ide tamo kuda joj je to intimno potrebno a ne tamo kuda bi žanrovska pravila diktirala. Nije, naravnom garantovano da će se čoveku sve to dopasti, pogotovo na prvo slušanje, ali Sadist nude dosta argumenata za dalja, pažljiva preslušavanja pa imaju vrlo pozitivan saldo na kraju dana:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/firescorched
Sonivinos su međunarodni tech death projekat čiji je prvi album, Sonicated Intravaginal Insemination in Numbers, toliko razmetjivo odsviran da je na momente na granici karikature. Plus, naravno, ta plastična, beživotna produkcija koja mora ići uz muziku ovakve preciznosti, sve to znači da ovo nikako nije materijal prema kome ja apriori osećam simpatiju. Ipak, ovaj sastav je donekle i nastavak rada rasformiranih Brain Drill (sa dva člana koji su ovde) pa je i talenat koji je taj bend imao za pisanje ipak pamtljivih pesama pored sve „tehnike“, ovde dalje sazreo i Sonivinos su mi prilično dobri kad se odbiju sve te karikature i plastične produkcije. Hoću reći, ove pesme imaju glavu i rep, idu nekud i čoveka povuku za sobom, a pritom je sve neverovatno nadrkano i precizno. Valja:
https://sonivinos.com/album/sonicated-intravaginal-insemination-in-numbers
Italijanski Assumption (u kojem sad svira barem jedan Slovenac) imaju meni vrlo simpatičan zvuk na albumu Hadean Tides, njihovom drugom po redu. Ovo je mračan, razmrljan old school death metal sa puno lavkraftovske atmosfere i miksom koji se veoma trudi da svakom instrumentu dodeli posebno mesto u prostoru a što ide uz muziku koja, rekosmo, insistira na atmosferi. Možda mi se od svega najviše sviđa taj dementno-podzemni vokal basiste Giorgia Trombina koji fantastično dopunjava mrveću, sporu (ne baš stalno ali ubedljivo sporu) muziku. Assumption se trude oko pesama i ovo je vrlo prijatna ploča za ljubitelje tog mučnog a dragog OSDM-a.
https://sentientruin.bandcamp.com/album/hadean-tides
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/hadean-tides
Apsolutna death metal poslastica je novi album grčkih veterana Septicflesh. Naslovljen Modern Primitive, ovo je jedanaesti dugosvirajući projekat za bend koji radi već duže od trideset godina i fer je reći da ovde sada više nema nikakvih iznenađenja ili vidne evolucije u zvuku. S druge strane, zvuk Septicflesh je tokom poslednje decenije evoluirao do jednog gotovo idealnog mesta na kome su death metal čvrstina i ambiciozna simfonijska kompozicija iz pera osnivača Spirosa Antonioua u udobnoj ravnoteži. Modern Primitive naprosto zvuči kao još bolja realizacija formule koju slušamo još od kraja prve decenije ovog veka sa upečatljivim, dramatičnim kompozicijama i perfektnim aranžmanima. Mnogo modernih simfo-metal bendova se potpuno izgube u bombastičnosti aranžmana, ali Septicflesh, naprotiv, demonstrira prefinjen osećaj za dinamiku i dramu koja se gradi metodično, pa se time snažno izdvaja od konkurencije. Vrlo dobra ploča:
https://septicflesh.bandcamp.com/album/modern-primitive
Indusi Aparthiva Raktadhara sviraju vrlo disciplinovan i kvalitetan brutal death metal na svom prvom albumu, Adyapeeth Maranasamhita (আদ্যাপীঠ মরণসংহিতা). Kako ovo izdaje Iron Bonehead, možete i pre slušanja biti sigurni u zrelost muzike a Aparthiva Raktadhara ne samo da pišu ozbiljne i energične pesme već imaju i odličan zvuk koji postiže pravu ravnotežu između prirodne tendencije death metala da se napuca do daske i jednog suvljeg, uzdržanijeg miksa koji dopušta da se instrumentalne bravure čuju. Uz filozofske tekstove i sjajan dizajn omota, rekao bih da su Aparthiva Raktadhara na sjajnoj poziciji da osvoje svet. I vreme je:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/aparthiva-raktadhara-adyapeeth-maranasamhita
Pri kraju smo i ulazimo u poslednju sekciju koja nam nudi heavy metal, power metal i razne multižanrovske produkte. Kanadski Thrashlord, recimo, uprkos imenu zapravo svira muziku bližu uličnom heavy metalu nego „pravom“ thrash metalu. Novi EP, When Eagles Fly, pored naslovne numere ima i pesmu nazvanu Thrashlord a koja je zaista taj neki street metal, sa himničnim, horskim vokalima i matricom koja, pored seckave, denflovane giatare, kao da ima više veze sa pankom nego sa klasičnim heavy zvukom. Sve je to, da bude jasno, dosta šarmantno i Thrashlord je zadovoljstvo čuti, pogotovo ako volite prljaviji, autentičniji pristup, jelte, rok muzici:
https://thrashlordband.bandcamp.com/album/when-eagles-fly
Vrlo je teško žanrovski odrediti madridski duo Oscuro Culto pa je valjda najvažnije reći da na novom EP-ju, Invocación ova dva lika KIDAJU. Dakle, ovde ima svega, od posthardkora i screamo elemenata, do (post) blek metala, panka i krastkora, i mada na papiru to može da deluje frankenštajnovski, Oscuro Culto apsolutno čine da formula proradi. Pesme su glasne, energične, ekspresivne i imaju puno, jelte, smisla, kada ih slušate, sa produkcijom koja je bučna i napucana. Uši stenju od bola ali i uživaju, pa proverite Oscuro Culto, odlični su a i naplatiće vam EP samo koliko ste sami spremni da date:
https://oscuroculto.bandcamp.com/album/invocaci-n
Argentinski Final Road su svoj drugi EP nazvali Side B, pošto im se prvi zvao, nagađate, Side A. Maštovito, ali i darežljivo jer ovo ima čak šest pesama kvalitetnog, dobro produciranog heavy metala. Final Road su ukorenjeni u zvuku osamdesetih ali svirka i produkcija su moderni i ovo je dobra kombinacija, sa poletnim, himničnim pesmama i odličnim zvukom. Ako volite klasičan heavy metal kakav je osamdesetih harao top listama i imao tvrde pesme za hedbengere i balade za nežnije dušice, Final Road su za vas:
https://finalroad.bandcamp.com/album/side-b
Kvebečki žensko-muški sastav Cauchemar svoju ljubav ka klasičnom heavy metalu pokazuju i time da im je treći album, Rosa Mystica, produciran kao da je 1982. godina. Ovo je pomalo sirov, minimalno nabudžen studijski zvuk sa prijatno dinamičnim masteringom, gitarom koja škripi, prirodnim bubnjevima i generalno patiniranim pristupom. Takve su i pesme, sa dosta okultnih/ doom elemenata. Ovo nije heavy metal namenjen top-listama i stadionima već intiman, tajnovit metal koji peva o crvenoj krvi i mističnoj ruži… valjda. Mislim, sve pesme su na Francuskom koji ja poznajem tek toliko da se opsuje, ali Cauchemar svojoj muzici daju poseban preliv otmenosti na ime pevanja na tom jeziku. Lepo:
https://cauchemar.bandcamp.com/album/rosa-mystica
Finski Emissary je toliko old school da članovi nose kožne prsluke na golo telo i slikaju se kako poziraju u šumi sa sve nekim krš filterima koji treba da sugerišu izmaglicu ili dim. Prelepo. Debi EP ovog heavy metal sastava se isto zove Emissary i ima pet pesama haotičnog lo fi okult metala. Nije to ni kratak paterijal sa čak šest pesama i mada su miks i zvuk agresivno nezgodni, pesme imaju svog šarma:
https://metalemissary.bandcamp.com/album/emissary
Pre dve godine pisao sam o albumu legendarnih kanadskih veterana Anvil kojim se slavila legalizacija kanabisa i ocenio da je u pitanju „sasvim solidan a ni po čemu spektakularan album klasičnog heavy metala“. I nekako, novi album, Impact Is Imminent može da se opiše istim rečima, ali uz opasku da je ploča raznovrsnija, pa i inspirisanija, meni bolja. Nije da ovde nema svaštarenja, Ghost Shadow je, recimo, jako dobar komad propisnog heavy metala i može da se vrti na repeat koliko hoćete, a onda imate Teabag koja je ritam i bluz pošalica kao da bend neobavezno džemuje u Kaesteu neke 1989. godine. No, Anvil imaju zdrav zvuk i toliko očigledno uživaju u ovome što rade da kada zabodu dobru pesmu to zvuči zaista dobro. A ima četrnaest pesama na ovoj ploči, nemoguće je da nećete naći nešto za sebe:
https://anvilimpactisimminent.bandcamp.com/album/impact-is-imminent-explicit
Iiiiii, album nedelje! Spiter su najvreliji filadelfijski blackened speed metal bend u ovom trenutku ili bar ja to tako zamišljam pošto im je debi-album, Bathe the Babe in Bats’ Blood odličan. „Babe“ iz naslova se vidi i na omotu sa sve „pravom“ bebom u naručju, svi uredno okupani krvlju i ako sve to deluje kao da Spiter pokušavaju isuviše da privuku pažnju na sebe kontroverzama, radije nego muzikom, sve će te sumnje biti raspršene kad pustite ovo ČUDO. Spiter, da se izrazimo stručno, razvaljuju, kidaju, opšte sa našim mnogopoštovanim roditeljkama, i nude album nesputane rokenrol energije spakovane u deset pesama koje će voleti i metalci i pankeri, produciranih odlično i odsviranih sa autentičnim, ali i autoritativnim uličnim pedigreom. Naravno, Spiter nisu samonikla biljka, ovo su članovi uglednih Devil Master (koji su pre nekoliko nedelja imali vrlo solidan album za Relapse) i nešto manje uglednih ali imenom veličanstvenih Shitfucker, pa je Spiter idealan spoj disciplinovanije teatralne škole prvog benda sa nesputanim queer teatrom drugog. Ali što pišu dobre pesme! Bathe the Babe in Bats’ Blood je izvanredna ploča i album uz koji je nemoguće mirovati. Ne propustiti:
https://spiter-us.bandcamp.com/album/bathe-the-babe-in-bats-blood
