Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ova Nedelja je, sa najavom vrelog leta u kome ćemo sigurno primetiti da struje nema daleko pre nego što dođe vreme da se u zimu na nju – koje tada takođe neće biti – grejemo, ova je Nedelja, dakle, svojim prolećnim zamahom idealna da se glavačke bacimo u kovitlac furioznog filadelfijskog free jazza i podsetimo se koliko je istinski oslobađajuće kada izvrsni muzičari sviraju bez plana i programa, samo slušajući jedni druge i, možda i važnije, slušajući sebe, ali onako dubinski.
„Free jazz, Mehmete“, kažete vi prekrštajući ruke pomalo prkosno, „opet? Pa to si nam već servirao onoliko puta! Kad ćeš već jednom malo da progovoriš o levičarskim pokretima iz zapadne Evrope koji su pljačkali banke da bi doturali novac revolucionarnim, oslobodilačkim pokretima na drugim krajevima sveta? KAD, MEHMETE?“
E, pa, dragi moji… Nećete verovati, ali…
Dennis / McKain / Murray / Sullivan: Blekingegade je, da budemo odmah jasni, album žustrih džez improvizacija izašao u materijalnoj formi januara ove godine ali je meni uleteo na radar tokom prošle nedelje kada ga je izdavač, Niu Niu Press nakon inicijalnog kasetnog izdanja privoleo na Bandcamp. Već to da je originalna opipljiva forma ovog izdanja bila muzička kaseta koju je izdao mali tajvanski izdavač sugeriše da se radi o partizanskoj, avangardi, radu šačice entuzijasta koji su samo na korak ili dva udaljeni od prosvećenog amaterizma, ali molim da cenjeno čitateljstvo sebi ne dopusti da bude zavarano low key formatom u kome se ova muzika publikuje. Blekingegade nije samo kvalitetno snimljen i produciran materijal, već je u pitanju jedna od najmoćnijih free jazz ploča koje sam čuo u poslednjih nekoliko meseci i apsolutna preporuka za svakoga ko oseća potrebu da ponekad nag ušeta u centar tornada žileta i oseti kako mu zajedno sa telesnom disocijacijom naglo raste potencijal za totalnu konekciju sa univerzumom.
Dobro, free jazz je svakako unazad mnogo decenija imao transcendentalne ambicije, pogotovo sa radom njujorških autora poput Johna Coltranea i Alberta Aylera čije su muzičke eksploracije u velikoj meri bile nadahnute religioznim vizijama i tragalačkim duhom za spiritualnim otkrovenjima. U kontrastu sa njima, „belački“ free jazz, ako smem da uopšte ovako generalizujem, je često imao naglašenije „materijalnu“ komponentu. Ne da u njemu nije bilo transcendencije, ali fakat je da su makar moji omiljeni autori sa manjkom melanina u free jazz ogranku popularne muzike najčešće eksplicitnije bili inspirisani sociopolitičkim opservacijama i kritičkim diskursom nego verskim zanosom i da je njihova muzika manje frekventno bila obraćanje božanskom (ili govor o božanskom) a frekventnije kontemplacija o materijalnoj, opipljivoj nepravdi i težini života, ili poziv na akciju u ovoj, zemaljskoj ravni.
Sve ovo pišem jer uz ovaj album ide i objašnjenje da se radi o „gorućoj neidealističkoj improvizaciji iz Filadelfije“ što bi donekle i delovalo kao uverljiv opis – na kraju krajeva ima dosta improvizovane muzike koja programski nastaje na bazi ispražnjenog uma i duha, bez plana, programa, emocije, često čak i bez razmišljanja, kako bi bila potpuno „čista“ – samo da se album ne zove, jelte, Blekingegade.
Sedamdesete godine su, pokazalo se bile jedna od najluđih decenija u dvadesetom veku a svakako prelomni period u zapadnoj kulturi sa konačnim penzionisanjem generacija koje su najviše radile u Drugom svetskom ratu, mutiranjem levičarskih ideja u smeru poststrukturalističkog, postmodernog diskursa i, paralelno, mutiranjem levičarskog aktivizma u smeru terorizma. Italija je imala Crvene brigade, Nemačka Frakciju Crvene armije a Danska, pa Danska je imala „bandu iz ulice Blekinge“. Banda Blekingegade nije imala direktne terorističke akcije, ali jeste bila posvećena profesionalnom, metodičnom pljačkanju banaka kako bi se novac iskoristio za političke ciljeve. Zasnovana na lenjinističkim i maoističkim principima, ova grupa delala je od šezdesetih godina kao otcepljena ćelija Danske komunističke partije, koja se (partija) u velikom raskolu između SSSR i Kine svrstala uz Hruščova. Gotfred Appel je, smatrajući da je ovo izdaja izvornih markističkih principa osnovao KAK – komunističku operativnu grupu koja je naginjala lenjinističkim i maoističkim tumačenjima Marksa pa je posle izbacivanja iz partije predvodio aktivističke i zagovaračke aktivnosti ove svoje grupe. Smatrajući da zapadni svet u ogromnoj meri eksploatiše istok, ovaj je kolektiv posle publikovanja različitog materijala i demonstriranja na ulicama prešao na konkretne akcije pljački banaka, od 1973. godine šaljući sav na taj način sakupljen novac Narodnom frontu za oslobođenje Palestine, drugoj po veličini organizaciji u sastavu PLO ali prvoj po vernosti lenjinističkim učenjima. KAK i njegovo omladinsko krilo, KUF je tokom narednih par decenija najviše radio u ovom polju, smanjujući javni aktivizam praktično na nulu, sa članovima koji su bili veoma posvećeni pažljivom planiranju i žrtvovanju velikog dela svog života ovom cilju, dok njihove porodice i prijatelji nisu znali ništa.
Kako onda napravite „neidealističku improvizaciju“ od ovakvog materijala? Ne znam, ali James McKain, saksofonista koji predvodi ansambl na ovom izdanju sebe naziva „saksofonistom i nadrealistom“ pa je možda to ključ do tumačenja celog projekta. Pres riliz koji ide iz ovu ploču kaže da muzika „oživljava sumorne danske ulice iz sedamdesetih“ a onda slušalac „oseti nasilje, a zatim osećaj zajedništva“ i mada ne tvrdim da čujem tu sumornost i danski urbani mizanscen, ovo je nesumnjivo silovita ploča koja apsolutno kanališe taj osećaj zajedništva u kom četvorica improvizatora rade kao jedan, komuniciraju na kvantnom nivou i izbacuju ego iz jednačine ne bi li proizveli muziku za koju nisu ni znali da je u njima. Ako je za ikakvu utehu, ni sam James McKain nema pojma šta bi bila neidalistička improvizacija. Kada sam ga pitao da pojasni ovaj opis, čovek je slegao ramenima i rekao da je ovo smislio Joseph Mauro, šef Niu Niu Pressa. Pošteno.
McKain je prilično zaposlen tenorista na filadelfijskoj i njujorškoj sceni, sa dosta albuma i nastupa iza sebe u različitim postavama, ali uglavnom sa oslanjanjem na mišićavu, snažnu i, da, silovitu džez-osnovu. Pošto po internetu ima iznenađujuće malo informacija o njemu, s obzirom o kako se furioznom saksofonisti radi, morao sam malo da ga gnjavim sa pitanjima i saznao sam da je čovek aktivan već nepune tri decenije, sa biografijom koja ga je iz rodnog ruralnog Ilinoisa vodila kroz Njujork, Filadelfiju, Čikago i Sent Luis. Poreklom iz, kako kaže „odlučno radničke klase“, McKain je studirao muziku, filozofiju i istoriju na koledžu i bavio se muzikom u okvirima DIY scene još od trinaeste godine. Naravno, taj levičarski element u njegovoj muzici se mogao naslutiti i iz samog imena ovog albuma, a kada sam ga zamolio da pojasni interesovanje za tematiku oko koje je sklopljen ovaj materijal, McKain je rekao da je mnogo onoga što je studirao na koledžu bilo vezano za prijem Marksizma i Lenjinizma u dvadesetom veku i da sebe smatra Marksistom. Naravno, osetilo se odmah da je u pitanju srodna duša. McKainovi muzički uzori ubrajaju Petera Brotzmanna, Kaorua Abea, Ornettea Colemana, Jimmyja Lyonsa i Mikea Forbesa a kada sam ja nastavio da ga smaram insistirajući da čujem i dosta Alberta Aylera u njegovoj svirci, on se složio pa dodao i da mu je Saga of the Outlaws Charlesa Tylera omiljeni loft jazz album svih vremena, da vredi pomenuti i Roscoea Mitchella, Hamietta Bluietta i „milion drugih“. U najmanju ruku, dakle, pričamo o čoveku sa SAVRŠENIM muzičkim ukusom.
Čest saradnik mu je bubnjar Kevin Murray, koji svira i na ovom albumu a u pitanju je talentovan, veoma mlad muzičar (koji između ostalog i sam svira i saksofon) što je za malo više od dve decenije života uspeo da upiše saradnje sa ogromnim brojem njujorških džezera, uključujući i takve teškaše kao što su Joe Morris, William Winant ili sam William Parker. Drugi set bubnjeva svira Joey Sullivan, još jedan mladi ali veoma talentovani udarač, diplomac džez programa Univerziteta Temple i bubnjar u bendu Bark Culture. Sullivan je, pored aktivnog sviranja u raznim improv postavama i vredan organizator mnogu muzičkih događanja na istočnoj obali, a svira i u drugim bendovima kao što je alt-country postava Florry. Kontrabas, pak, svira Pete Dennis, dugokosi lik sa veoma zanimljivom solo diskografijom koju možete proveriti ovde. Dennisova muzika se kreće od eksperimentalnog, apstraktnog programa – pogotovo u okviru njegovog projekta Search for the Infinite Light u kome povremeno svira i Sullivan – pa do interpretacija gospel i narodnih pesama na kontrabasu kao na ovogodišnjem albumu pastē.
Iako Blekingegade formalno ima dve kompozicije, ovo je podela koja je verovatno napravljena samo da bi se snimak spakovao na dve strane kasete. Radi se, rekao bih, pre o jednoj neprekinutoj improvizaciji od četrdeset minuta koja ima nekoliko mesta na kojima ansambl „završava“ celinu samo da bi par trenutaka kasnije nastavio sa presingom, a sve je urađeno u studiju Seizures Palace Decembra 2020. godine. Što znači da ovde dobijamo skoro idealan album na kome je free muzika urađena u studijskom kvalitetu ali na kome bend svira žustro, udarnički i bez stajanja, nudeći nam dugačke, urnebesne improvizacije.
Nisam siguran ni od koga bih počeo jer su svi muzičari na ovoj ploči veoma dobri, no McKain nekako po prirodi stvari diktira veliki deo senzibiliteta ovog albuma. Obdaren veoma jakom kondicijom i plućima koja vazduh mogu da izguravaju zastrašujućom silinom, McKain je neka vrsta svetionika koji ceo sastav vodi kroz ovaj muzički program. Iako se ovde govori o „improv“ muzici, istina je i da ovo nije neidiomatska, apstraktna improvizacija već ipak muzika utemeljena u tradiciji free jazza i odsvirana bez ikakvih kalkulacija i premišljanja o tome kako se ona u ovu tradiciju uklapa. McKain sam svira prepoznatljivo u stilu istočne obale, sa zvukom, tehnikom i energijom što spajaju Njujork, Filadelfiju i Čikago ili, ako ćemo da pričamo o imenima, mislim da je fer reći da je njegovo sviranje tenor saksofona vrlo očigledno u aylerovskom ključu visoke brizantnosti, ogromne energije ali i emotivnosti i zanesenosti. Naravno, nema ovde nužno Aylerovih religioznih uzleta, ali iako McKaina možemo porediti sa Peterom Brotzmannom, po meri distorzije i hrapave teksture koje pušta u svoju muziku, a onda i po tome kako mu dobro ide sviranje u visokim registrima koje saksofon ne može da izvuče putem „normalne“ svirke, mislim da se on nalazi na nekoj srećnoj sredini između ove dvojice velikih prethodnika sa liričnošću kojoj dopušta da se prikrade u muziku a koja me je malo podsetila na Kena Vandermarka.
Sa svoje strane, Pete Dennis, kao jedini drugi član ansambla kadar da proizvede prave tonove, mora mu biti prirodni sparing partner i na nekoliko mesta imamo vrlo dobro odrađene međuigre saksofona i kontrabasa sviranog gudalom gde dvojica muzičara jedan drugom ne toliko dobacuju fraze, koliko upoređuju teksture i kruže jedan oko drugog kao da ne znaju da li da se poljube ili da se potuku. No, Dennis je i inače vrlo agilan u ovoj kompoziciji dajući zvuku inače sastavljenom od saksofonskih vrisaka i kiše udaraca malo topline i ponavljajućih tema, ali i ugodne harmonske pustolovnosti.
Bubnjari, naravno, prave najviše haosa ali pitanje je i da li prave najviše buke. Mene, možda je i nepotrebno naglasiti, ekstremno lože free jazz sastavi u kojima sviraju dva bubnjara. Od Coltraneovog Meditations preko Thurston Mooreovog Piece for Jetsun Dolma (na kome svira, sećamo se i pomenuti William Winant) pa do albuma The Sign of Four gde Pat Metheney i Derek Bailey sparinguju sa Paulom Werticom i Greggom Bendianom, postave sa dva bubnjara u kojima se svira slobodno često umeju da proizvedu toliko moćnog zvuka da se moj mozak oseti srećno preplavljenim. Murray i Sullivan bez greške postižu upravo ovaj efekat, ulećući u prvu kompoziciju, Mass Line, As Explained By a Puppet sa jedno dvesta na sat i praktično ne skidajući nogu sa gasa sve do kraja. A opet, ovo ne da nije puki zid buke već, naprotiv, udaraljke imaju finu višeslojnost, kompleksnu strukturu i dvojica perkusionista vrlo pažljivo rade u omeđenim zvučnim prostorima, svirajući puno manjih delova seta i odvojenih metalnih i drvenih predmeta da nam daju gustu ali prozračnu teksturu.
Pritom, iako se album gotovo sve vreme svira visokim intenzitetom, ovde nema mehaničkog udaranja i hvatanja na buku. Blekingegade je ploča koja fascinira time da urnebesnu brzinu i ogromnu snagu koje demonstrira uvek kontroliše tako da muzika teče smisleno, dosledno, prirodno, bez stajanja da se podvuče crta ili praznih hodova da se malo razmisli kuda dalje, ali i sa značajnim varijacijama u volumenu i raspoloženju.
Možda je tu McKain presudan faktor jer njegov moćni, himnični tenor saksofon (i bas klarinet) začas iz zverskog, rafalnog štektanja pređe u lepu, distorziranu i izuvijanu ali lepu melodiju koja bend odvodi u pravom smeru kad god zapreti momenat pada intenziteta ili emocije. Ritam sekcija, da se razumemo, vrlo dobro svira i kada nema saksofona u miksu, ali ovo su decidno apstraktniji momenti i McKain zaista muzici na albumu daje konačno usmerenje i senzibilitet. Dva su primera, na drugoj kompiziciji, Anya’s Antique Store gde saksofonista pokazuje koliko je bitno njegovo usmeravanje benda, u jednom momentu svodeći svoju muziku na praktično telegrafski prenos informacija Morzeovom azbukom dok ostatak orkestra pažljivo prati fabulu, u drugom ostavljajući trojicu ritmičara da jedno vreme sviraju sami a onda, kada oni izgrade fantastični apstraktni svet zvuka i udara, uđe sa najviše aylerovskom temom na ploči dajući nam nekoliko minuta uzvišene, duševne muzike lepih tema i emotivne izvedbe. Impresivno je, da podvučem, kako saksofonista čitav ansambl sve vreme drži u modu visokog intenziteta, sa varijacijama koje ne deluju kao mesta za odmor već samo hvatanja zaleta za nova krešenda, a da sve to i dalje zvuči jako prirodno, kao da su ove dve kompozicije uvežbavane nedeljama.
A nisu, mislim, ovde nema ni jedne unapred pripremljene teme, i himničnost McKainove svirke je tako moćna jer je autentična, očigledno kreirana in situ, oslonjena na nesvesno i podsvesno, ranjiva u svojoj snazi i snažna u svojoj emotivnosti. Kao neko ko sluša dosta free jazza i slobodne improvizacije uvek se praktično do suza obradujem kada naletim na muzičare koji ne moraju ništa da objašnjavaju, koji ništa, čini se, ni ne razmišljaju već se samo otvore i iz njih pokulja veličanstvena muzika. Ova četiri momka su sa ovim albumom kreirala praktično školski primer izvrsne free jazz ploče, belešku svirke koja je istovremeno i apstraktna, ne, jelte, idealistička, ali i emotivna i idejno usmerena na jedan veoma zreo način. Da smo imali sreće da se to desilo pred mikrofonima i da je neko to posle ovako solidno izmiksovao je praktično blagoslov. Slušajte: