Pogledao sam japansku akcionu komediju The Fable iz 2019. godine gde lepi dečko Junichi Okada igra legendarnog plaćenog ubicu koga znaju samo kao The Fable, i moram da priznam da sam impresioniran na više nivoa, a svakako u dovljnoj meri da sam već u pripremu stavio i nastavak ovog filma, snimljen prošle godine.
U prvom redu impresioniran sam kvalitetom režije. Kan Eguchi ne da nije neko poznato ime nego je pre ovog filma imao samo jednu celovečernju produkciju u biografiji, sportsku dramu o biciklizmu Riding Uphill iz 2018. godine, te rad na kratkovečnoj televizijskoj seriji (igrala je samo jednu sezonu), Like a Dragon Poem of Soul, baziranoj na popularnom videoigračkom serijalu Ryu Ga Gotoku. Eguchi je, međutim, ovim filmom demonstrirao sigurnost, ekonomičnost i vrhunski zanatski kvalitet, pa sam prilično siguran da mu se smeši lepa karijera (trenutno radi televizijsku seriju Sanctuary u kojoj igraju prilično jaka imena kao što su Pierre Taki, Shota Sometani i bivša manekenka Koyuki).
U drugom redu, impresioniran sam kako je jedan prilično opširan narativ efektno i, da, ekonomično spakovan u dva sata filmskog pripovedanja. Kao i, odoka procenjeno, jedno 95% svog akcionog filma koji se trenutno snima u Japanu i The Fable je urađen kao adaptacija manga predloška. Originalna manga je izlazila za uglednog izdavača Kodansha u magazinu Weekly Young Magazine između 2014. i 2019. godine i u formi kolekcije zauzima respektabilna 22 tankōbon toma. Autor, Katsuhisa Minami je sa ovim serijalom postigao lep uspeh i 2021. godine krenuo u rad na nastavku (The Fable: Second Contract), lansirajući paralelno i web-serijal koji se isto zove The Fable ali umesto originalne katakane koristi hiragana pismo za pisanje naslova. Minami je potpisan i kao koscenarista na filmu, mada je glavni rad na scenariju delo Yûsukea Watanabea, ali ne onog Yûsukea Watanabea koga IMDB urnebesno pogrešno linkuje na ovom filmu (u pitanju je jedna stara kuka japanskog filma sa više od četrdeset produkcija koje je potpisao kao režiser i karijerom začetom ranih šezdesetih), već njegovog znatno mlađeg imenjaka, rođenog 1979. godine i sa već vrtoglavo visokim brojem scenarija koje je napisao za televiziju i bioskop, uključujući rad na visokoprofilnim propertijima kao što su Gantz, Attack on Titan ili Gatchaman.
Produkcija je rađena u saradnji gomile manjih firmi a distributer je Shochiku (izvan Japana NTV) i mada bi se moglo argumentovati da je po svemu ovo film namenjen pre svega japanskom gledaocu i sa vrlo malo kapaciteta da zainteresuje zapadnjaka, radi se, kako rekoh, o na više nivoa impresivnom i veoma zabavnom komadu urnebesne akcije, sa prstohvatom ljudske drame i dosta dobro plasiranim humorom.
Uslovno rečeno, The Fable spada u onaj podžanr akcionog filma u kome se naoko normalan, miran čovek do kraja razotkriva kao ultimativni akcioni heroj, zver koja je samo dremala u ljušturi građanina pokornog, sa recentnim primerima kao što su bili Nobody ili Affleckov The Accountant. No, The Fable kreće iz jedne sasvim druge pozicije i zapravo svoju komičnu energiju nalazi upravo u inverziji ovog tropa, birajući da satirizuje jedan drugi trop, veoma karakterističan za Japan.
Legendarne plaćene ubice – a koje uspevaju da osvoje status ne ni antiheroja nego voljenog heroja – su neka vrsta konstante japanske popularne kulture već decenijama i ako zapad poslednjih nekoliko godina ima Johna Wicka, to je zato što je zapad dosta sporo učio neke bitne lekcije. U najkonkretnijem primeru, Golgo 13 je jedna od najpopularnijih mangi (tačnije, gekiga stripova, namenjenih zrelijoj, odraslijoj publici) u istoriji medijuma, koju je autor, Takao Saito radio počev od 1968. godine, priključujući se na revolucionarni duh onog vremena, pa sve do svoje smrti prošle godine. Golgo 13 je neka vrsta prototipa „legendarnog plaćenog ubice“, čovek formatiran kao sila prirode koja malo govori, nikada ne pokazuje emocije i ubija za novac ali, kako se to nekako uvek namesti, najčešće ubija one za koje će se publika složiti da su zaslužili. Golgo 13 je, bez preterivanja, stub japanske savremene kulture, sa najsvežijim primerom da su upustva i podsticaji za nošenje maski isticani na javnim mestima tokom aktuelne pandemije rađeni sa njegovim likom.
The Fable je, dakle, jedna sasvim jasna parodija na ovaj arhetip, dobronamerna ali time ne manje smešna, pogotovo jer samog Fablea igra Junichi Okada, pripadnik (bivšeg) boy-banda V6, i već decenijski saradnik NTV-a, sa danas već vrlo bogatom biografijom koja se tiče glume u bioskopu i na televiziji. Iako, jasno, obdaren pin-up izgledom, Okada je uspeo da zabode prilično šaroliku nisku uloga u filmovima i serijama različitog žanra, zbacujući sa sebe imidž tek običnog lepuškastog srcolomca tokom poslednjih dvadesetak godina. Štaviše, Okada je u privatnom životu prilično rezervisan, srazmerno retko se oglašava i bavi se rezbarenjem drveta u slobodno vreme. Oh, i sertifikovani je instruktor za najmanje dva stila borilačkih veština.
Utoliko, The Fable je na neki način apsolutno idealna uloga za ovog čoveka i moram da kažem da, ako imam neke zamerke na ovaj film, najveća od njih je ta da se Okada ne pojavljuje u apsolutno svakom kadru.
No, da budemo ovde sasvim pošteni, The Fable je iznenađujuće funkcionalan i ubedljiv film imajući u vidu da je nastao komprimovanjem opširnog manga-materijala, ali i to da je u pitanju osoben žanrovski mešap kakav ne bi trebalo da može da proradi, a ipak radi.
Da kažemo to ovako: kada pomislim na zapadnjačke akcione komedije, na pamet mogu prvo da mi padnu, recimo, Deadpool ili Hitman’s Bodyguard serijali sa Ryanom Reynoldsom o kojima sam svima opširno pisao, i ovo su filmovi koje ja uglavnom veoma volim, a u kojima je dramski element tipično već u startu subvertiran komičnim pristupom. Niko u ovim filmovima ne pokušava da nam servira „stvarnu“ dramu i koliko da u njima ima drame, ima isto toliko i sprdnje kreirane na njen račun, kako bi se obezbedila tonalna doslednost tokom čitavog trajanja. Konsekventno, i glavni junaci su često motormouth spadala koja će i scene najljuće akcije filovati gegovima, šaljivim onelinerima i sličnim komičnim programom.
The Fable ide sasvim drugim putem i ovo je film koji svoj ton ubedljivo i začuđujuće uspešno menja od scene do scene, dajući nam u jednom trenutku dramu, u drugom komediju, a u trećem eksplozivnu akciju i sve to nekako legne na svoje mesto do kraja.
Dobar deo toga je na Okadi koji je prosto idealan za ovu ulogu. Malog rasta ali mišićave građe, Okada kroz film ide sa ledenim izrazom lica i veoma malo reči, projektujući personu čoveka koji sve što dotakne osuđuje na smrt a zbog čega su scene u kojima izlazi iz ove persone i pruža jake, ekspresivne emocije tako smešne. Okada naprosto ima facu za ovako nešto, jedan izrazito efektan deadpan nastup koji i veoma jednostavne scene – ili samo kadrove, kao onaj u kome mu papagaj sedi na glavi – pretvara u uspele momente suzdržane komedije.
Deo otpada i na to kako su scenaristi spakovali zaplet i likove u jedan dosledan, jasan narativ, izbegavajući razbijanje pripovedanja na epizode, ali dajući likovima prostora da rastu i menjaju se, pa i spajajući nekoliko linija zapleta u jednu logičnu celinu. The Fable, zapravo ima iznenađujuće komplikovanu priču: The Fable, lik, je, rekosmo, legendarni plaćeni ubica koji dela najpre u tokijskom podzemlju, i nakon urnebesne uvodne scene u kojoj ga gledamo kako poput Terminatora likvidira nekoliko desetina japanskih i američkih gangstera, šef organizacije mu saopštava da sad jedno vreme mora da miruje. Štaviše, naređuje mu se da godinu dana živi u Osaki, životom običnog civila, za koje vreme ne sme da ubije nikoga inače će mu i samom biti presuđeno. Njegova hendlerka, Yoko (igra je urnebesna televizijska glumica Fumino Kimura) će ići zajedno sa njim i njih dvoje, izigravajući brata i sestru, dobiće stan i zaštitu lokalnog klana jakuza koji duguje uslugu njihovoj organizaciji.
„Profesionalac iz sveta organizovanog kriminala koji mora da nauči da živi civilnim životom“ je popularan moderni trop u Japanu (pisao sam već o mangi Gokushufudou) ali ovde on izrazito dobro funkcioniše i zato što film zapravo vrlo pristojno radi sa likovima iz kriminalnog klana u Osaki. Ovo je organizacija usred perioda povišenih unutarnjih tenzija, sa predsednikom kome bi zamenik, kapetan Ebihara (odlični Ken Yasuda) rado video leđa, ali i sa poručnikom koji za svoj groš planira puč u firmi. Istovremeno, kapetanov štićenik Kojima (lepuškasti Yuya Yagira u razularenoj psihopatskoj roli) izlazi iz zatvora posle osam godina robije i šokiran je kad vidi da se gang zaista transformisao u firmu, sa Apple kompjuterima po stolovima i distinktno manje „gangsterskim“ imidžom. Kojima je, pak, uprkos mladosti, jakuza starog kova, u smislu da je nekontrolisan, misli da mu je sve dopušteno i mada će mu njegov aniki, Ebihara, obezbediti sve potrebno za novi početak, on oseća da mora da se i nezavisno dokaže pa nasilno preuzima lokalni eskort biznis i pokušava da natera devojku iz susedstva, lepu Misaki (Mizuki Yamamoto), koja radi dva posla da bi plaćala terapiju bolesnoj majci, da postane njegov glavni kadar.
The Fable, ovde pod pseudonimom Akira Sato, za to vreme pokušava da shvati kako to žive civili i njegovo nastojanje da se integriše u život običnih građana Osake donosi nekoliko simpatičnih komičnih scena, pogotovo kada mu objasne da „normalni“ ljudi idu na posao. Njegova potraga za poslom je, naravno, bezuspešna jer on niti ima iskustva niti ga zaista interesuje ijedno od low-skill radnih mesta za koja se prijavio, ali na kraju završava u firmi u kojoj radi i Misaki, na njenu preporuku jer je njoj bilo žao kada je videla kako su ga dva lokalna mangaša, bez ikakvog razloga pretukla nasred ulice.
Scena u kojoj The Fable dobija batine od ove dvojice je remek delo intelektualizovane, analitički posmatrane akcije nalik na Ritchijeve radove u serijalu o Sherlocku Holmesu, sa protagonistom koji, svestan da ne sme nikog da ubije naprosto rešava da se prepusti batinama, minimizujući štetu i, čak nanoseći i u tako pasivnom stanju povrede protivnicima, na ime svog preciznog, analitičkog pristupa borbi.
Ovo je samo jedna od scena u kojima se prikazuju gotovo nadljudske sposobnosti što ih The Fable ima – on na kraju krajeva može da se pronađe u onom tropu da je autizam supermoć – ali je posebno efektna jer pored akcionih ima i elemente drame ali i te fine, uzdržane komedije. Ova scena uspeva da poveže žanrovski različite segmente filma u skladnu celinu i kada od te tačke na dalje gledamo neumitni sukob u koji će The Fable ušetati kada se interesi nekoliko kriminalnih frakcija preseku u tački u kojoj je sirota Misaki, to zapravo deluje ubedljivo i zarađeno.
Okada je, rekosmo, perfektan u svojoj ulozi, sa ekscentričnostima koje su neodoljivo simpatične (recimo to da se po stanu šeta go, spava u kadi, takođe go, vežba u teretami u garaži, takođe go), ali koje, kako film odmiče, grade sliku jednog socijalno zapravo izopštenog čoveka, čiji su pokušaji da bude normalan, sa svakom sledećom scenom zapravo sve više dirljivi. Flešbekovi na detinjstvo u kome je treniran da postane ubilačka mašina stoje u kontrapunktu sa momentima neposrednosti, prirodnosti, spontane ljudske topline koju dobija od Misaki i kada Fable otkrije da ima talenta za crtanje vrlo „kawai“ likova, njegov odnos sa mladom devojkom dobija i jednu nedužnu, gotovo detinju sponu.
Ponovo, Kan Eguchi ovo odrađuje perfektno, dajući nam low-key dramu bez puno patetike i sa dobro plasiranim komičnim akcentima, gde su nam likovi dragi i navijamo za njih. Urnebesna energija Fumino Kimure ovde dosta pomaže. A odmah sa druge strane su negativci i ponovo treba reći da sam iznenađen sa koliko sigurnosti režiser upetljava nekoliko tokova zapleta u jedan dosledan narativ. Negativci ovde, da bude jasno, ne samo u većini već, skoro da kradu ceo šou. Kojima je bezobzirni, narcisoidni psihopata, tu je onda poručnik koji radi Ebihari iza leđa, ali tu su i dvojica plaćenih ubica iz Tokija koji idolizuju The Fablea i smatraju da, ako uspeju da ga ubiju, to ima da učini čudo za njihovu reputaciju.
Sve ove niti povezuju se logično i na veliko zadovoljstvo ljubitelja akcije u brizantnom, dugačkom finalu spakovanom u fabriku za preradu otpada gde Fableov zavet da neće nikog ubiti dolazi na veliko iskušenje s obzirom da sa druge strane stoji nekoliko desetina mafijaša i profesionalnih ubica svesnih njegove reputacije i naoružanih do zuba.
Kan Eguchi sjajno režira akciju, ali da bude jasno, on SVE sjajno režira. Pre nego što do akcije dođe dobijamo jednu scenu isledničkog, forenzičkog rada u kojoj glavni junak na osnovu tragova krvi po nameštaju rekonstruiše nasilnu scenu koja se desila pola sata ranije u Kojiminom stanu i ovo je, bez preterivanja, zaista remek delo montaže i grafičkog pripovedanja.
A kad krene šibanje, vilice spontano kreću u slobodni pad. Okada je SUMANUTO ubedljiv borac, dubleri su svoj novac zaradili u bukvalnom smislu krvavo, a gun-fu koreografije urađene za uvodnu scenu i dugačko finale filma su izvanredne. Ovde ne samo da dobijamo uverljiv prikaz čoveka koji uleće u masu ljudi naoružanih pištoljima i porazi ih NJIHOVIM pištoljima, a da nikog ne ubije, nego film i Kojimu prevara u skoro simpatičnog sajdkika koji sa Fableom prolazi neverovatnu šibu i na kraju pretekne iako se u bar dve-tri scene čini da je sve gotovo.
Kazunari Tanaka koji je ovde radio kao direktor fotografije je neprocenjivo važan deo ansambla. Iskusni profesionalac sa karijerom još iz polovine osamdesetih je radio svašta, od tokutatsu ekstravaganci poput Kamen Ridera, pa do Miikeovih urnebesnih filmova pout Gozu, nastavaka Dead or Alive ili Detective Story. Njegovo kadriranje je besprekorno i beznaporno artističko, sa jednako savršenim okom za naturalističku dramu i za hipertrofiranu akciju (videti kako uspelo koristi klasičnu kombinaciju senke i papirnih zidova tokom uvodnog masakra), a montažer Tsuyoshi Wada se, bogami, propisno naradio u akcionim scenama dajući superbrzoj akciji još više dinamike.
No, The Fable je uspešan i zaokružen fiilm baš zato što pored akcije uspeva da pruži i dobre likove i ubedljivu jakuza-dramu koja se razvija paralelno sa fish out of water komedijom. Kapetan Ebihara je, na krau se pokazuje, višeslojan, produbljen lik, Kojima je narcisoidni psihopata ali sa kojim u jednom momentu gledalac počinje da saoseća, sam The Fable je hodajući trop, ali njegove reakcije na vruću hranu su toliko smešne da čovek želi da ga privije na grudi.
U celini, dakle, ovo je iznenađujuće pitak i zabavan film. Svakako, kako rekoh, zamerka se može dati na to da Okade u filmu ima premalo u odnosu na to koliko on dobro igra glavnog junaka, ali s obzirom koliko središniji deo filma zapravo uradi u smislu priče i drugih likova, ne mogu a da Kanu Eguchiju ne skinem kapu. Pa ćemo uskoro pogledati i nastavak iz 2021. godine i videti da li grom može da u isto mesto udari dvaput.
