Prošlu nedelju u metalu je, naravno, obeležio sedmi koncert Iron Maiden održan u istoriji Beograda, ali bilo je tu i, ispostavilo, se mnogo dobrih izdanja. Ili makar zanimljivih. Poslušajmo:
Blek metal kao uvod! Scáthach iz Kolorada na svom prvom i istoimenom EP-j uimaju samo dve pesme ali to traje skoro osamnaest minuta. Ovaj žensko-muški duo impresionira dugačkim, kompleksnim kompozicijama koje uprkos toj dužini i kompleksnosti plene neposrednošću a svakako je to dosta i do izvedbe u kojoj pevačica Fianece Hunter razara moćnim vriskom. No, generalno, ovo su zaista dobre pesme apokaliptične ali dostojanstvene atmosfere i mada je produkcija dosta agresivna, i to se uklapa u opšti senzibilitet ovog izdanja. Odlično:
https://scthach.bandcamp.com/album/sc-thach
Oklendski trio Phantasmal Abyss mi je mnogo simpatičan na prvom albumu, Visions from the Abyss jer je ovo skoro idealna kombinacija sirove izvedbe, sirove produkcije i sirovih, ličnih pesama, sa ipak dovoljno dobrim formalnim kvalitetima izdanja da sve pogodi tačno u centar mete. Phantasmal Abyss pišu pesme iz srca a ne po nekom unapred pripremljenom obrascu i mada to znači da one ponekad nemaju „prave“ logike, većinu vremena zvuče ubedljivo i zanimljivo. Žena koja peva pritom zvuči posebno dobro, ali i generalno ovaj black/ thrash metal je prijatan, i čoveka natera da obrati pažnju. Fino:
https://phantasmalabyss.bandcamp.com/album/visions-from-the-abyss
Austrijski Karner su se solidno naradili za svoj prvi album, Untam Liacht tota Stern. Ovo je opus od preko pedeset minuta znojave, poštene black-death svirke sa pesmama koje hoće da prebace i dvanaest minuta trajanja i imaju sve što očekujete – i melodičnost, i atmosferičnost i spore delove i brze delove. Karner su vrlo dobar sažetak modernog blek metal senzibiliteta, sigurni u svirci, producirani pristojno i ako volite savremeni blek zvuk, ovo je vrlo preporučljivo:
https://dod-records.bandcamp.com/album/untam-liacht-tota-stern
Livssyke iz Portlanda je nešto bliži mojim ličnim preferencama jer njihov debi-EP, Solace in Worms, ima solidnu količinu old school šmeka pored tih savremenih emotivnih, melodičnih tema. Četiri pesme na ovom izdanju serviraju, dakle, propisno metalsko prženje dobar deo vremena, kroz odmerene, promišljene aranžmane, nudeći i melodiju i atmosferu ali i zdrav hedbengerski program i ovo je izvrstan debi. Početkom juna će ovo izaći na kaseti za Transylvanian Recordings, pa zabeležite:
https://livssyke.bandcamp.com/album/solace-in-worms
Debi album čileanskih Oclofobia zove se Thermidor i donosi filozofski blek metal čija zvučna sirovost i agresivnost ne stoje u opoziciji sa očigledno promišljenim temama, muzičkim i tekstualnim, od kojih je album sastavljen. Nema ovde mnogo komplikovanja u svirci ali pesme imaju karakter i stav, te pamtljive melodije, a izvedba je žustra i pobednička. Meni vrlo dobro:
https://oclofobia.bandcamp.com/album/thermidor
Brazilski vulturine sa novim albumom, Cântico Gangrenoso, servira porciju bolesnog, ali zdravo raznovrsnog blek metala. Slušalac uzgojen na dijeti kvalitetnog satanizma ovde će dobiti muziku prepunu disonance i distorzije, vokale kao iz neke umetničke interpretacije ustanove za ljude sa mentalnim smetnjama (i to iz odeljenja za demonski posednute) ali i kvalitetan zvuk i aranžmane. Naravno, sve je u službi nečisti i zla, ali je dobro. Bend je zreliji nego ikad i ovo je album jakih iskaza (Edit: Moša! Album uklonjen sa Bandcampa, ali pošto će sigurno izaći uskoro, ostavljam tekst):
https://vulturine.bandcamp.com/album/c-ntico-gangrenoso
Rimljani Heruka na svom novom albumu, Memorie pokazuju vrlo interesantnu interpretaciju svojih simfo-blek metal osnova. Ovo je jako lepo napisana i odsvirana plolča – treća po redu za ovaj bend osnovan početkom veka – sa produkcijom koja je na otprilike dijametralnoj strani sveta od onog što biste očekivali kod benda sa simfonijskim ambicijama. Heruka deluju istovremeno i sirovo i sofisticirano na ovom albumu, svirajući melodičnu ali abrazivnu muziku koja je meni pešesnaest puta draža od „pravog“ simfo-bleka koji se neretko pogubi u teatralnosti a zaboravi na pesme. Ne i Heruka:
https://herukaproject.bandcamp.com/album/memorie
Vanja Gvozdanovic aka Depressor napadački objavljuje već treći album ove godine i Ego Sum Ultra kao da je zamenio recentni EP o kome sam pisao pre nekoliko dana a koga više nema na Bandcampu (niti u Gvozdanovićevoj diskografiji na Metal Archives). U svakom slučaju, ovo je melanholični, sporiji blek metal sa melodičnim elementima i autotjunovanim refrenima, pa navalite ako volite:
https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/ego-sum-ultra
Goat Vomit Noise su nominalno blek metal mada je njihova muzika isto toliko crustcore i old school death metal. Novi EP, Nihilist Front je, shodno tome, prljav, sirov, ružan, ali zapravo disciplinovano odsviran i pažljivo snimljen. Ovo nije nihilizam koji bi podrazumevao prezir i prema studiju i tim bolje. Dobili smo dopadljiv materijal:
https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/nihilist-front
A Insidious Void iz Belfasta na svom pvom EP-ju, Entropy svira solidan, mošerski blackened death metal. Intro, plus tri pesme prikazuju ovu ekipu u dobroj rifaškoj formi i Insidious Void simpatično kombinuju black i death rifove u gruvu koji je prijemčiv i zabavan. Solidna produkcija i opšti utisak zrelosti koje ovo izdanje odaje su jake preporuke:
https://insidiousvoid.bandcamp.com/album/entropy
Kad smo već u praznini, norveški Black Void ima jako šarmantan album blackened punk/ black ’n’ roll pesama pod nazivom Antithesis. Ovo je izdao Nuclear Blast pa znate da je u pitanju bend sa potencijalom da se dopadne mnogo širem krugu publike nego što su standardne blek metal horde, ali ploča je puna odlično napisanih, originalnih pesama i nakloni „komercijalnom“ zvuku su tek simbolični. Moja najveća zamerka ide na prekomprimovan mastering, naravno:
https://blckvod.bandcamp.com/album/antithesis
Pa, ljudi, koliko su dobri nizozemski Wrang na svom drugom albumu De vaendrig? Jako dobri, usudiću se da kažem. Njihov pržački, sirovi a sofisticirani blek metal izmešan sa samo malo black ’n’ rolla, da zamiriše, naprosto klizi na ovoj ploči. Wrang pišu izvrsne pesme sa pravom merom blek metalskog teatra ali i poštene, znojave svirke, sve pakuju u solidan, kvalitetan studijski zvuk i četrdeset minuta prosto dominiraju svežim idejama i beskompromisnom izvedbom. Jedini problem sa ovim izdanjem je što ga još nema na Bandcampu, ali slušajte koliko je to DOBRO:
Fraza „sirovi blek metal“ se često koristi i za mnoge projekte koji su naprosto neslušljivi jer klinci pokušavaju da nadmaše jedni druge u takmičenju da se bude više „tr00“, ali čileanski Aarkanne resetuje paletu ukusa i nudi EP Revelatio sa tri sirove, jelte, pesme, rifova i melodija koje imaju onaj pravi, patinirani garažni zvuk. Nije ovo posebno originalno u samim pesmama, ali je sigurno u koncepciji i izvedbi pa se sluša sa guštom.
https://aarkanne.bandcamp.com/album/revelatio
Kad smo već kod sirovine, kanadski jednočlani projekat Primordial Serpent ima novi album, tek prvi za ovu godinu (prošle godine ih je objavio tri). Ovo jeste jedan od onih tipičnih jednočlanih sirovih blek metal bendova koji samo štancuju izdanja i ne bave se previše razmišljanjem o tome kako bi se mogla inovirati forma muzike koju prave, ali Tales From The Northern Vastlands je šarmantan, sasvim funkcionalan album old school rifova i mračne atmosfere, odsviran kako treba i produciran sasvim prihvatljivo pa njemu neka velika inovacija i ne treba. Udri, majstore:
https://primordialserpentpdr.bandcamp.com/album/tales-from-the-northern-vastlands
Lunar Chalice su bend sastavljen od vrlo iskusnih njemačkih blek metal muzičara pa i debi album, Transcendentia: The Shadow Pilgrimage zvuči upečatljivo i čak i dosta originalno. Ovo je satanska, atmosferična, ali i pržačka muzika u kojoj se preteći rifovi i udarački ritam mešaju sa blek metal urlanjem ali i klin vokalima koji asociraju na katoličke mise i to vrlo lepo sedi jedno uz drugo. Odličan debi i još jedno pobedničko izdanje za Iron Bonehead:
Australijski jednočlani paganski blek metal projekat Runespell ima ugodan novi EP, Sentinels of Time sa četiri pesme koje valjaju lepe severnjačke rifove nadevene sa taman toliko folka i slatkastih melodija da budu lepe a onda distorzirane zdravo i odsvirane ubedljivo da dobro sednu u uho. Atipično za mene, najviše mi se sviđa druga pesma, Memories of Steel, iako nije brza, zbog svoje lepe vikinške teme i gruva. Dobro izdanje:
Švedski Lord Belial obeležavaju tridesetogodišnjicu rada albumom rapture i ako volite onaj najzakivačkiji format švedskog blek metala možda ćete se i složiti sa opisom izdavača, Hammerheart Records, da je ovo „a Black Metal highlight for 2022 and beyond.“ Mislim, naravno da se meni to sviđa, volim brz, agresivan blek metal iz švedske već decenijama, ložim se na detinjaste seksualizovane omote, a Lord Belial iako ne pucaju od neke nove originalnosti na ovoj ploči svakako svoje veliko iskustvo koriste da naprave dobre, funkcionalne pesme. Predvidivo je ovo, da, ali na jedan ugodan način, pa sam ja uživao:
https://hammerheart.bandcamp.com/album/rapture
Pređimo na doom, stoner, psihodeliju, sludge metal i hard rock. Lisabonski Thugnor je, koliko nam javno dostupna dokumentacija saopštava, jednočlani doom metal projekat jednog Joséa Afonsoa ali novi EP, Apocryphal Scrolls koristi visoke vokale koji zvuče kao da ih je izvukla žena tako da, ili Afonso pod stare dane doživljava prelazak u klasični heavy metal mod rada ili je doveo neku ženu da ovo otpeva. U svakom od ta dva scenarija, dve pesme na ovom EP-ju (plus intro i autro) jesu ugodan heavy metalom oplemenjeni doom metal, uz produkciju koja je jeftina i pomalo štrokava. Prijatno:
https://thugnor.bandcamp.com/album/apocryphal-scrolls
Novi King Weed zove se The King & The Weed i već znate kako zvuči. Ovde ima sedam pesama instrumentalnog meditativnog psihodeličnog stoner roka koji ne hvata na težinu koliko na atmosferu i lake bluzerske sanjarije. Prijatno, relaksirano, tripozno:
https://kingweed.bandcamp.com/album/the-king-the-weed
U sličnom, mada osobenom formatu je i novi album moskovskih The Re-Stoned. Stories of the Astral Lizard Vol. 2 je takođe prijatna kolekcija psihodeličnih instrumentala, sviranih tiho, odmereno i sa meditativnim ambicijama. The Re-Stoned i sami imaju element bluza u svojoj muzici (kao uostalom i 99,7 procenata svih bendova koji sviraju psihodelični rok) ali su njihove forme nešto ritualnije, egzotičnije, sa ritmičkim obrascima koji su uvezeni sa istoka i naglaskom na efektima. Ekstremno lep album:
https://re-stoned.bandcamp.com/album/stories-of-the-astral-lizard-vol-2
RedWhore su iz Madrida i na svom prvom, istoimenom albumu imaju devet pesama metaliziranog stoner roka, sa energičnim, žestokim ženskim vokalom. Prijatno je to, sa naglašenom bluz osnovom i simpatičnim zvukom u kome ima prostora za dinamiku i suptilne gestove na gitarama, a pevačica ima upečatljiv, autoritativan stil. Ovo je svakako zanimljivo i za klasičnu hard ’n’ heavy publiku koja ne puši hašiš:
https://redwhore.bandcamp.com/album/redwhore
Red Moon Shaman su, pak iz Italije i njihov prvi album, Chapter One donosi prijatno fazirani, psihodelični stoner rok sa malo daha mistike istočne Azije. Prijatan je to i često vrlo melodičan rokenrol čija je psihodelična komponenta kao nekakav lepo odmereni začin u pesmama što pre svega treba da budu simpatične na ime svojih tema i ovo može da se dopadne i publici koja ubičajeno sebe ne pronalazi u „heavy psych“ vodama:
https://redmoonshaman.bandcamp.com/album/chapter-one
Goatsmoke je, moguće je ULTIMATIVNO ime za stoner rok bend. Prijatno me je iznenadilo kada sam čuo prvi EP ovog indijskog sastava, nazvan What’s the Scene, Bob?, jer je ovaj u pet pesama iščukao lepu kombinaciju šmekerskog pank roka i neodgovornog stoner roka. Rifovi se tu samo sipaju, a gruv je opipljiv, sa brutalnim, dubokogrlenim metal vokalom, te tekstovima koji u više navrata pominju, jelte, kanabis. Dobro zezanje, fin provod i plaćanje po želji:
https://goatsmoke.bandcamp.com/album/whats-the-scene-bob
Brazilski doom metal originatori, The Cross, imaju drugi album, Act II: Walls of the Forgotten za, evo , tridesetak godina postojanja i ovo jejednostavni, sirovi doom sa elementima sludge i death metala, bez mnogo kalkulacija. The Cross sviraju sporo, iznurujuće, ali njihova muzika iako bazirana prevashodno na rifu, ima u sebi prostora i za melodiju i atmosferu, mada se sve dobija u doziranim količinama da se slušalac ne ponese. Zvuči to autentično:
https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/act-ii-walls-of-the-forgotten
The Vulcan Itch su negde između stoner roka, grandža i modernog hard roka, znate kako to već ide, ali su i iz Grčke, pa je njihov EP Trapped in a Cage očekivano visokog kvlaiteta. Odlično napisano, vrhunski izvedeno i dobro producirano, ovo je pogodno za puštanje širokom krugu osoba koje se smatraju „rok“ publikom:
https://thevulcanitch.bandcamp.com/album/trapped-in-a-cage
Puresonic Outcasts su iz Holivuda ali Holivuda u Ujedinjenom kraljevstvu, konkretno u Severnoj Irskoj, što se i čuje iz naglaska kojim se pevaju pesme na EP-ju Endless Contemplation. Kažem „EP“ ali ovo ima šest pesma pa je u pitanju praktično minialbum muzike koja je negde između alternativnog metala i stoner roka, sa dovoljno interesantnih ideja i kvalitetne svirke da mi uhvati i zadrži pažnju. Ima ovde i faza i psihodelije, a opet se smešta izvan očekivanih formi. Proverite, moglo bi da vas iznenadi:
https://puresonicoutcasts.bandcamp.com/album/endless-contemplation
Brazilski Hive Ablaze zvuče vrlo prijatno na debi albumu, Dissect, sa čak jedanaest pesama stoner/ hard roka, modernog zvuka i vrlo uverljive, autentične svirke. Ovo ima lep gruv i atmosferu sa gitarama koje znaju kada malo i da se odmore ne bi li pesme radile i na druge načine od pukog zasipanja rifovima. Bend podvlači da je sve snimljeno u analognoj tehnologiji što će sigurno nekome mnogo značiti. Meni ovaj materijal prija:
https://hiveablaze.bandcamp.com/album/dissect
Blue Heron iz Albukerkija sviraju prijatno, toplo faziran i melodičan stoner rok na svom debi albumu, Ephemeral. Ovo je ugodna muzika koja može da se pušta na radiju bez ikakvih intervencija osim možda u pogledu dužine pesma koje umeju da se zalete i do trinaest minuta. No, album je sa 47 minuta sasvim korektno formatiran i nudi muziku koja je zapravo relaksirana, odlično producirana i sa dovoljno distinktnih tema i prijatnih, psihodeličnih melodija da ne zvuči monotono već samo odgovarajuće dosledno. Fino:
https://blueheronabq.bandcamp.com/album/ephemeral
Berlinski Shovel, pak, na svom prvom albumu, Shovel, kombinuju psihodelični sludge i ekspresivni post metal za jednu potentnu smešu rifova, melodija i dobrog gruva. Ovo je muzika u emotivnom smislu nešto ekspanzivnija od standardne sludge-doom ponude, ali sa veoma dobro odmerenim zvukom i miksom, i gruvom koji ne prestaje da nosi slušaoca tačno tamo kuda treba. Argonauta Records koji potpisuju izdanje uglavnom znaju šta rade i Shovel je još jedan bend vredan svake pažnje:
https://shovel.bandcamp.com/album/shovel
Isti izdavač nudi i album švedskih prog rokera Time Dwellers nazvan Novum i ovo je ODLIČNO, sa puno elemenata psihodelije i progresive šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali i produkcijom koja je savremena po kvalitetu, ama lišena tendencije da se sve mora komprimovati kako bi album zvučao dobro. Minuciozno aranžirane pesme sa mnogo dinamičkih nijansi zato odlično zvuče u ovom lepo urađenom masteringu a Time Dwellers impresioniraju i temama i idejama i načinom na koji kreiraju dugačke kompozicije koje vuku slušaoca narativima ali nude mnogo slojeva i detalja u zvuku. Sjajno:
I opet isti izdavač, ovog puta sa debi albumom nizozemskih Smoke. Ne radi se o nizozemskom blek metal bendu istog imena već o interesantnoij ekipi swamp rockera za koju biste se zakleli da je poreklom iz Luizijane ili već nekog mesta gde vole kahunske melodije i metamfetamine. Album, The Mighty Delta of Time, naravno, ide u smeru stoner roka i metala, dakle, prilagođen je našem ukusu i zapravo sastavljen od zanimljivih i raznovrsnih pesama. Poslušajte:
E, sad, gde ima dima ima i – pocrnelih pluća. Black Lung iz Baltimora imaju novi, četvrti album, Dark Waves i njihov energični, rifaški i simpatično psihodelizirani hevi rok fino leži italijanskom izdavaču Heavy Psych Sounds Records. Iako je ovo zvučno vrlo u tradiciji klasičnog stoner roka, Black Lung na ovom albumu pucaju od ideja, pakujući ih u finu, na bluzu zasnovanu formu i sa mnogo lepo miksovanih instrumenata uglavnom provučenih kroz ukusno odvrnut faz. Znam da sam već smorio koliko hvalim Heavy Psych Sounds Records, ali oni izdaju klasik za klasikom pa je i ova ploča vrlo blizu tog statusa. Ako volite teži rok, ne propustite:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/black-lung-dark-waves
U Francuskoj verovatno postoji neki zakon koji kaže da stoner i heavy psych bendovi ima da se oporezuju posebno visokom stopom ako imaju pevača, pa je, evo i AstroWeed iz Pariza tek najnoviji u nizu francuskih heavy psych projekata koji prave instrumentalnu muziku. I, slično kolegama (Stone Rebel, Stoned Karma, King Weed itd), AstroWeed zvuče dobro, prijatno, prirodno gruverski. Ovo je samo za mrvu bliže „metalu“ od ostalih nabrojanih bendova, sa nešto distorziranijim gitarama ali bend u postavi ima i orgulje koje vrlo lepo oplemenjuju bluzerske džemove što su u osnovi ovih pesama. Smoking Planet, kako se album zove se nudi po ceni koju sami odredite:
https://astroweed1.bandcamp.com/album/smoking-planet
Odlični su mi Horehound iz Pitsburga, čiji treći album, Collapse, igra na sve njihove jake karte. Ovo je teški sludge metal sa nabijenim zvukom, jakim gitarama i tvrdim ritmom, a koji opet i u miksu i u samom sadržaju pesama nalazi mesta za atmosferu i dinamičku varijaciju. Naravno, pevačica Shy Kennedy okreće reflektor pažnje na sebe svojim savršenim dualnim stilom pevanja, ali ceo bend je odličan, svira poput dobro nauljene mašine kojoj, ipak, nije strana ljudska toplina i ranjivost i ovo je jako dobar album:
https://horehound.bandcamp.com/album/collapse
Naši stari znanci iz Magnetic Eye Records ove nedelje konačno izbacuju album Atlas švedskog sastava Besvärjelsen i ovo je, uslovno rečeno, doom/ stoner/ desert muzika, ali u praksi zapravo dobar, energičan hard rok sa teškim ritmovima, jako distorziranom, nisko štimovanom gitarom i upečatljivim ženskim vokalom. Besvärjelsen imaju zanat i mada ne dolaze iz nekog preterano novog ugla, album im je zabavan i energičan – mada, naravno, sasvim spljeskan u masteringu – i vredan svačijeg vremena:
https://besvarjelsen.bandcamp.com/album/atlas
Idemo brže: thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal! Maniac Abductor je dosta zajebano ime za thrash metal bend a i bend koji stiže iza tog imena je zajeban. Ovaj finski kvintet sa svojim drugim albumom, Damage is Done vozi ugodni early ’90s street thrash fazon sa dosta hardkor elemenata kao što su horska izvikivanja refrena, i disciplinovanom moshpit-friendly svirkom. Ovo je, hoću da kažem, malo sporije od onog što ja normalno volim u thrashu ali Maniac Abductor imaju taj kul gruv i trude se oko pesama pa sve protiče u najboljem redu. Osam pesama, mnogo rifova i, kako i sam bend kaže: „100% Thrash Metal No Bullshit!“
https://maniacabductorofficial.bandcamp.com/album/damage-is-done
Draghoria su multigeneracijski thrash sastav iz Kolorada i bogami su odlični. Drugi album, Dangerous Species ima klasično „stripovski“ crtež na omotu ali je muzika visokokvalitetni, vrlo ozbiljni a opet mošerski thrash. Draghoria vole nešto tehničkiju stranu ove muzike, ali i dalje voze u brzoj traci pa me ovaj album po čvrstini svirke, puno maštovitih aranžmanskih zahvata i lojalnosti energičnom thrash zvuku podseća na Kreator koji su u nekom momentu samo malčice skrenuli u smeru death metala. Vrlo kvalitetna produkcija, izvrsni muzičari, odlične pesme, nema greške uz Draghoriju:
https://draghoriathrash.bandcamp.com/album/dangerous-species
Belushi Speed Ball su očigledno bend pravljen samo za mene. Prvo, ime im je aluzija na način odlaska legendarnog Johna Belushija sa ovog sveta, drugo, pošto je to early ’80s referenca, i muzika je u skladu sa njom dobrim delom ’80s krosover thrash. Album, What, Us Worry ima slatko, detinje satiričan omot (sa mačkama!), muziku koju prva pesma opisuje kao „imitaciju Municipal Waste“, te ostale pesme koje se bave internim zajebancijama ili Dragon Ballom. Poslednji komad, Belushi Speed Grind je šala koja možda traje predugo ali potzvrđuje da je ovo grupica ortaka koja se lepo provodi pa ako volite neobavezan provod, možete da se priključite:
https://belushispeedball.bandcamp.com/album/what-us-worry
Ljubitelji kvalitetnog, tehnički izvrsnog thrash metala uživaće u drugom albumu njemačkih Tempest. Point Of No Return je kolekcija čvrstih rifova i ambiciozno napisanih pesama koje ne beže daleko od ’80s predložaka (Testament, kasniji Nuclear Assault, Sacred Reich…) i pružaju ozbiljan program i za šutiranje i za pevanje u glas. Sve je spakovano u jaku produkciju pa nema ni najmanjeg razloga da ovome ne posvetite malo vremena:
https://tempest-thrash.bandcamp.com/album/point-of-no-return
Ne znam da li naslov, The Final Demo, argentinskih hardkorovaca Critical znači da se bend sada raspada ili da kreće u snimanje propisnog albuma, ali ovo su četiri pesme lepog hardcore punka, dapače sa više punka nego što sam očekivao. Ima ovde standardne latinoameričke žice u pesmama i nešto manje tough guy poziranja nego što se po omotu da naslutiti i, dakle, dobijamo sirov, težak pank, sa gostujućim pevačem na jednoj pesmi koji ima probleme da nabode harmoniju što je uvek nekako supersimpatično, a sve plaćate koliko hoćete. Valja!
https://critical1.bandcamp.com/album/the-final-demo
Discourage iz Oklenda imaju novi album, Disaster Fatigue i pošto prefiks „dis“ snažno figuriše u ovoj kombinaciji, treba napomenuti da muzika jeste u suštini D-beat ali sa dovoljno elemenata američkog hardcorea da ovo ne bude tek Discharge-clone projekat. Discourage su prilično iskusna ekipa sa dvadesetak godina rada pa je i ovaj album vrlo dobar, sa moćnim, jakim zvukom, energičnom izvedbom i generalno ubedljivim nastupom.
https://discourage413.bandcamp.com/album/disaster-fatigue
I finski Heathen Hearts su dosta dobro ukorenjeni u D-beat tradiciji, mada njihov prvi, eponimni EP ima i urednu metal produkciju i melodičnije teme da se malo oplemeni surovo hardcore nabadanje. Ko voli skandinavski metalizirani crustcore, treba da ovo posluša:
https://heathenheartshc.bandcamp.com/album/s-t-ep
Da ne znate da su merilendski Morbideity zapravo veganski straight edge hardcore sastav bilo bi vam oprošteno što biste pomislili da je njihov EP, Ravishing Impurity naprosto death metal ploča. Kad malo pažljivije slušate, ovde je rifaški rad načelno dosta jednostavan i fali mu uobičajeno death metal komplikovanje (sem kad mu ne fali, slušajte početak pesme Conspire), ali u principu ovo je pet pesama koje apsolutno zvuče kao death metal sa mošerskim ritmovima, blastbit punktuacijom, grlenim death vokalima. Produkcijski i generalno po senzibilitetu ovo je apsolutno maj džem i samo se nadam da u tekstovima (koje oba izdavača mudro ne ostavljaju na Bandcampu) nema nekog gadnog ekstremizma:
https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr014-ravishing-impurity
https://thecomingstriferecords.bandcamp.com/album/tcs-069-ravishing-impurity
Ukrajinci Hulla svoj EP The Recovery posvećuju svim žrtvama rata u Ukrajini, a materijal je zapravo i delom sniman tokom aktuelnog rata. I svakako, u žestokom, moćnom grindcoreu koji ovi ljudi sipaju ima te katarzične energije koja se može povezati sa nekim prelomnim momentima u istoriji. Šteta je što EP ima samo četiri pesme jer je ovo izvrstan grindcore, sa ubitačnim rifovima, izvrsnim tempom i zvukom u kome čak i zvonasti doboš savršeno paše. Ne propustiti.
https://hulla.bandcamp.com/album/the-recovery
Kad smo već kod rata u Ukrajini, Grind4Ukraine je nemačka DIY inicijativa a koja je upravo izdala kompilaciju Volume 1 sa 29 pesama raznih grindcore i srodnih bendova od koje sva zarada ide za pomoć ovoj zemlji. Izbor umetnika je zapravo vrlo dobar, sa nekim visokoprofilnim imenima kao što su Fuck the Facts, Beaten to Death, Japanische Kampfhörspiele itd. pa se ovde svakako ima šta čuti.
https://grind4ukraine.bandcamp.com/album/volume-1
Galicijski death-grinderi Nashgul zvuče vrlo raspoloženo na novom EP-ju, Teething. „Death“ komponenta muzike uglavnom otpada na dubok štim i zvuk izdanja koje zvuči kao neke death metal ploče sa kraja osamdesetih, a muzika je štrokavi, odlični crustgrind. Tri autorske pesme, dve obrade (RIP i Ratos de Porao), idealno za žurke na kojima se svi šutiraju.
https://nashgul.bandcamp.com/album/nashgul-teething
Ali zato Dreadful Terror iz Avinjona cepaju pravi deathgrind. Ne znam da li izdanje Necronomiscum vode kao još jedan EP ili je ovo (mini)LP, ali u pitanju je šest pesama i jedna obrada prljavog, beskompromisnog deathgrind zvuka, sa jednostavnim ali ubedljivim pristupom komponovanju i zvukom koji se RASPADA od količine distorzije u snimku. Sve je, dakle, kako treba:
https://dreadfulterror.bandcamp.com/album/necronomiscum
I portugalski Holocausto Canibal nam nudi čak devetnaest pesama disciplinovanog deathgrinda na albumu Crueza Ferina. Ova ekipa radi od devedesetih i čuju se pedigre i kilometraža u ovim pesmama koje nisu prosti krateži od po par desetina sekundi, ali i ne preteruju sa komplikovanjem. Kvalitetan zvuk, izvrsna izvedba i solidni rifovi čine album prijatnim za slušanjem ako na njemu već i nema sad nešto puno originalnosti:
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/crueza-ferina
Australijski Facecutter sviraju „grindviolence“ i njihov album Die Slow je primereno nasilan i grajnderski. Ovo je svakako dobro odmerena kombinacija powerviolence hardcorea, grindcorea i nešto malo slam elemenata za koktel brutalnih, agresivnih, ekspresivnih pesama koje sve zvuče kao da ubrizgavate vinjak direktno u očnu jabučicu. Odlično je, hoću da kažem:
Eyestabguts iz Oregona su izabrali verovatno najgoru nedelju da objave demo nazvan Damn, Everyones Dead, ali eto, pank je vazda bio uvredljiv i nekusan, što kažu „in your face“. Ovo je pank od sludgy i crusty sorte i pesme su zapravo korektne pa i duhovite, a zvuk je sasvim solidan. Za pet dolara i mora da bude, pa proverite ovu kofu simpatične štroke:
https://eyestabguts.bandcamp.com/album/damn-everyones-dead-demo
Ratotriste su praški, zvanično sludge metal bend, ali novi EP, Taro Triste EP II. (sa sve tačkom) je negde između sludge metala, grindcorea i doom metala. Trik je u tome da su ovo dve obrade, jedna američkog crustpunk benda Dystopia (ali koja je i sama bila obrada benda Carcinogen), a druga je Cortez the Killer od Neila Younga. Zanimljiv izbor i zapravo autoritativne izvedbe ove dve vrlo različite pesme. Dobra produkcija a cena koliko sami date, Ratotriste su se ovim EP-jem uspešno vratili na teren posle dve godine grejanja klupe i očekujemo od njih dobre stvari:
https://ratotriste.bandcamp.com/album/rato-triste-ep-ii
Genocidal Terror je ime kakvo bi grindcore bendu nadenuli scenaristi kakvog sitkoma iz devedesetih ali ovaj sastav iz Antverpa nimalo komično, vrlo ozbiljno kuje na debi albumu Delirium of Negation. Ovih trinaest pesama su kruna dosadašnjeg, osmogodišnjeg rada belgijske trojke i u pitanju je veoma kvalitetan, a i dalje sirov, abrazivan grindcore negde tačno na sredini između skandinavske pedantnosti i anarhičnog DIY prženja zemljaka iz Agathocles. Bend ima sve što treba, od sjajnih rifova, preko besomučnog (a opet organskog) blastbita do neboparajućih (i neboharajućih) vokala, a produkcija je opet tačno negde između studijske urednosti i podrumskog krša. Izvanredna ponuda a daje se po ceni koju sami odredimo. Neki bendovi su suviše dobri prema nama!
https://genocidalterror.bandcamp.com/album/delirium-of-negation
https://brc30.bandcamp.com/album/delirium-of-negation
Japanski Mortify nastavljaju temu cirkularnih testera i na novom izdanju, EP-ju Buzzsaw Sickness. Znate već sve unapred: supertežak deathgrind zvuk, nijedna pesma ne dobacuje ni do minut, užitak za celu porodicu (pogotovo ako je to porodica drvoseča):
https://mortify666.bandcamp.com/album/buzzsaw-sickness
https://obliterationrecords.bandcamp.com/album/buzzsaw-sickness
Promo MMXXII je promotivni EP sa tri pesme sastava Grave Lurker iz Memfisa u Tenesiju, sa tri, kako kažu, sirova miksa pesama što će se pojaviti na njihovom skorašnjem albumu. Ovo je zaista sirovo i u estetskom smislu, ali nije glupo, sa simpatičnom kombinacijom death i black metal pristupa, prepunom oštrih ivica i hrapavih tekstura. Nestašno, dakle, ali vrlo simpatično:
https://gravelurker.bandcamp.com/album/promo-mmxxii
Greybush iz Kalifornije kombinuju death metal, hardcore i groove metal za svoj karakteristični zvuk i mada je taj zvuk svakako „komercijalniji“ nego što ja volim, njihov drugi EP, This is Punishment nudi kvalitetan materijal. Ovih pet pesama su svakako više za mallcore/ nu metal publiku nego za death metalce ali nisu loše i vrede da se poslušaju:
https://greybush.bandcamp.com/album/this-is-punishment
Initiation su death metal trio iz Švedske čiji članovi imaju imena poput Fatalistic Fornicator, Ecclesiastical Exterminator i Antediluvian Arsonist. Zvuči zabavno i zaista, debi album An Age of Darkness je kolekcija jako zabavnih, vrlo old school death metal komada koji će biti privlačni i blek metal publici. Initiation sviraju sirovu, brzu formu death metala koja me prilično podseća na legendarni Merciless i ovde su dobri, melodični rifovi razvučeni preko energične matrice viokog tempa. Štim i miks su takođe bliži blek metalu nego death metalu, a bend piše izvrsne pesme i ovo je apsolutna lektira za svakog old school death ili black metalca:
https://initiationswe.bandcamp.com/album/an-age-of-darkness
Thaumogenesis je četvrti album za klivlendski Shed the Skin i projekat započet kao odavanje pošte preminulom kolegi (Tomu Rojacku iz Blood of Christ) na ovom albumu zvuči raspoloženo i istraživački. U osnovi je svakako klasičan death metal, ali Shed the Skin kombinuju različita tematska interesovanja vezana za religije sa čitavog globusa, sa melodičnim programom koji oplemenjuje tradicionalnu, tvrdu rifašku osnovu. Rezultat je album lepog gruva ali i upečatljive melodičnosti a da agresivni, abrazivni obrazac nije napušten. Vrlo solidno:
https://shed-the-skin.bandcamp.com/album/thaumogenesis
Odlično zvuče i Obscene iz Indijanapolisa na svom drugom albumu, ...from Dead Horizon to Dead Horizon. Ovo je death metal velike žestine ali sa mnogo osećaja za izgradnju narativa, kvalitetno aranžirane teme i, pritom, sa zanimljivim zvukom. Pevač Kyle Shaw svakako svojim zverskim urlikom doprinosi u dobroj meri originalnosti koju brzo čujete kod ovog benda, ali i ostatak ekipe je u prvorazrednoj formi na ovom albumu koji meni nekako liči na ono što bi svirali Death da nisu bili prvi death metal bend i da su na scenu uleteli nakon što je brutal death metal već ostavio svoj trag. Sjajno napisan, zreo i zanimljiv album:
https://obscenedeathmetal.bandcamp.com/album/from-dead-horizon-to-dead-horizon
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/from-dead-horizon-to-dead-horizon
Kako to obično napomenem, ne slušam puno melodičnog death metala, ali naiđe tu i tamo poneki impresivan album koji me, jelte, impresionira. The Stag, prvi dugosvirajući album jednočlanog projekta Ophidian Memory je takav album. Ovo ne samo da je delo jednog čoveka nego je sve snimljeno u kućnim uslovima (autor, Blake Lamoureux, kaže u spavaćoj sobi njegovog stana u De Mojnu, Ajovi, dakle, mestu iz kog su Slipknot potekli ako se ne varam) i impresionira na svim razinama: produkcijom, izvedbom i najvećma kvalitetnim, raznovrsnim pesmama. Ovo nije puko obožavanje At the Gates, The Black Dahlia Murder i drugih lučonoša žanra već promišljena, zrela muzika koja se nalazi sa prave strane zamišljene estetske granice između black metala, death metala i metalcorea da bude ugođena sa mojim ukusom. Da skratim, ovo je ODLIČNO i ako vam se dopadao prošlogodišnji prvi EP ovog projekta, album, The Stag, je prikvel za njega u konceptualnom pogledu a muzički je izvrstan:
https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/the-stag
Složićemo se da je Faustian Dripfeed dosta… kreativno ime za death metal bend, no ovi Norvežani, dosta iskusni muzičari od kojih je Bjørnar Landa svirao i u Theater of Tragedy, rade veoma kvalitetnu muziku. Diskografski aktivni od 2016. godine, sa EP-jem G.O.D (koji ima količinu pesama i trajanje odgovarajuće za pun album), Faustian Dripfeed prezentuju kvalitetan, dobro produciran, melodični death metal koji nije mnogo melodičan, ali jeste spakovan u korektno napisane, gruvi pesme. Bend u tekstovima razrađuje mnoge traume modernog društva pa i odgovara što muzika nije nagnuta isuviše u smeru raspevanih melodija, te je ovo tvrdo i ubedljivo izdanje:
https://faustiandripfeed.bandcamp.com/album/g-o-d
Na papiru Eternal Necrosys zvuči kao gadna boleština koju ne bi valjalo zapatiti zajedno sa besmrtnošću. Ali na ploči, ili makar u digitalnom daunloudu ovaj brazilski (sada) trojac (a nekada solo projekat čoveka sa ljupkim nadimkom Sodomizer a čije je puno ime Ivan Guilherme Celestino de Souza) (pa i vi biste se predstavljali nadimkom da vam je ime tako dugačko) zvuli ODLIČNO. EP nazvan Decomposition of Violated Corpses se bavi nekrofilijom u više od jedne pesme, ali makar to kompenzuje pesmom koja govori o seksualnom nasilju što ga čine muškarci nad (živim) ženama u nedvosmisleno kritičkom tonu. Znam da zvuči bizarno, ali za brutalni death metal ovo je ipak progresivna kombinacija. Ali muzika je, stvarno, vrlo dobra, sa klasičnim brutal/ slam trikovima koji ne zvuče izlizano, spakovanim u pesme koje imaju solidan zvuk i nosi ih nekolicina lepih rifova. Eternal Necrosys su projekat sa već pet albuma iza sebe ali sada, sa novom postavom imaju priliku za novi početak i ovaj EP je sjajna najava nove faze:
https://eternalnecrosys.bandcamp.com/album/decomposition-of-violated-corpses
Još jakog slema stiže sa ruskog Inherited Suffering Records u vidu prvog albuma filadelfijskih Traumatic Insemination. Uprkos imenu i nekim pesmama koje se bave tim fetišom seksualnog nasilja, Traumatic Insemination imaju u sebi i crtu sociopolitičke osvešćenosti pa se album zove Dissevering The Yuppy Scum With Psychotic Precision i neke od pesama imaju naglašenu dimenziju klasnog bunta. Lepo. Muzički, ovo je dobar, jednostavan i besan slam koji mi je najviše problematičan zbog tog UBISTVENOG doboša što skače na vrhu miksa i kljuca u mozak, ali… ima ko i to voli. Generalno, ovo je vrlo solidan program brutalnog, dementnog slema:
Isti izdavač ima prvi album projekta Slamadeus, Slamphony No. 1 i ovo je upadljivo profesionalnije produciran slamming death metal. Slamadeus nema taj razarački primitivizam prethodnog benda, ali ima kompetentno napisane pesme sa samo blago „tehničkim“ pristupom i ovde pričamo o osam pesama kvalitetne muzike namenjene, jelte, budalama. Al kad volimo. Kao bonus, urgiram da odete do Metal Archivesa i vidite kakvu je promo-fotografiju ovaj talentovani umetnik odabrao da ga tamo predstavlja:
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/slamadeus-slamphony-no-1
A teksaški Scaphism sviraju prljav, podrumski slamming death metal na demou nazvanom Demo 2022. Ovo je lo-fi i nestašno, sa tri pesme (od kojih je jedna obrada Macabre) i Scaphism demonstriraju dobro razumevanje žanra osećaj za gruv, ali i kvalitetnu svirku. Ovo ima prave bubnjeve (mada snimljene vrlo skromno) i zvuči odlično u smislu obećanja nekih narednih, bolje produciranih izdanja. Plaćate koliko hoćete:
https://scaphismtxslam.bandcamp.com/album/demo-2022
Izdavač, Iron Bonehead, kaže za novi EP njemačkog benda Abythic, nazvan Eden of the Doomed da je u pitanju „mini LP“, mada ovo ima samo tri pesme i jedva prebacuje 17 minuta. Ali kvalitet je svakako tu, ako volite teški underground death metal. Abythic sviraju u maniru Asphyx, Bolt Thrower itd. samo još manje „komercijalno“, meljući teškim ritmovima i polivajući nisko naštimovanim gitarama. Lepo to ide:
Njemački Putridarium imaju drugu kasetu, Morbification ’22 sa tri pesme kavernoznog, primitivno gruverskog death metala. Prijatno je to, sa teškim, moćnim zvukom i mada sve pesme zvuče isto ima ih samo tri pa nema mesta monotoniji da se provuče kroz čisti mošerski užitak:
https://putridariummetalofdeath.bandcamp.com/album/morbification-22
Darkened su međunarodni bend (Švedska, UK, Kanada) sa nekim članovima koji sviraju ili su svirali u takvim institucijama kao što su Grave ili Bolt Thrower a što je pedigre kakav samo možete poželeti. Neiznenađujuće, i muzika na drugom albumu, The Black Winter vozi se u kvalitetnom old school death metal formatu, sa više melodičnosti i čistijom produkcijom nego što je to prosek u 2022. godini ali ne smeta to. Darkened sasvim svesno na ovoj ploči idu u smeru više atmosfere, upečatljivijih melodija, trude se da se približe i drugoj publici osim OSDM fanaticima i to im sasvim lepo leži. Za nas konzervativne ima ovde dostatna količina rifova i dubokih grlenih vokala da budemo zadovoljni:
https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/the-black-winter
Kanadski Shadu-Nar-Mattaru ima novi EP, Naught For The Fathomless Eyes, već drugi ove godine i nije se tu bogznašta promenilo. Ovaj projekat i dalje svira teški, švedskim zvukom inspirisani death metal mračnih tema i stamenog ritma. Konkretno, ovaj EP ima možda malo „studijski“ zvuk, najpre na ime vokala Claytona Shavera ali u celini se radi o prijatnom materijalu:
https://shadu-nar-mattaru.bandcamp.com/album/naught-for-the-fathomless-eyes
Danski Baest imaju novi EP, Justitia i mada je njihova muzika možda za nijansu previše upeglana i umivena za mene (na kraju krajeva, ovo izdaje Nuclear Blast), ovde ipak ima masa dobrih rifova i generalno meljućeg ritma da mi ne bude neprijatno:
Filadelfijski IATT (što je, ako dobro razumem, skraćenica od I Am The Trireme…) isto nije nužno po mom ukusu ali njihov novi album, Magnum Opus pokazuje ipak zanimljivu trajektoriju kojom je ovaj sastav od metalcorea evoluirao u proggy blackened-death metal. Mislim, naravno, ima tu i dalje elemanat metalcorea, ali pesme umeju da budu vrlo zanimljive (i pošteno krljačke) a violine i saksofoni svakako oplemenjuju nabadački metal program. Vredi odvojiti vreme za ovo, puno je iznenađenja i dobrih momenata:
https://iattblacklion.bandcamp.com/album/magnum-opus
https://iamthetrireme.bandcamp.com/album/magnum-opus-2
Meksički The Chasm sviraju već tridesetak godina pa ima rezona da im je novi, deveti album, The Scars of a Lost Reflective Shadow, ovako zreo i prijemčiv. Ovo je atmosferičan, a opet energičan deaththrash metal sa lepim rifovima i okultnim temama spakovanim u brz tempo. Produkcija je fina, a pesme pune dobrih ideja i ukrasa. Album za sladokusce:
https://luxinframundisproductions.bandcamp.com/album/the-scars-of-a-lost-reflective-shadow
Slovački Depresy postoje već trideset godina i njihova muzika je evoluirala u smeru skromno simfonijskog black-death metala do njihovog četvrtog albuma, Psycold koji je izašao tokom protekle nedelje. Ovo je pristojno sklopljena kombinacija tvrdog death metal zvuka, atmosferičnih blek metal tema i melodija, sa malo klasičnog instrumentarija, poglavito gudača. Prijatno je to iako ne ni preterano žanrovski revolucionarno – Depresy uglavnom pišu lepe, ugodne pesme sanjarske atmosfere koja dobro uspeva između svog tog tvrdog death zvuka.
https://depresy.bandcamp.com/album/psycold-2
I ove nedelje mi se dopalo jedno deathcore izdanje a to je novi album sastava Sensory Amusia nazvan Breed Death. Dobro, daleko od toga da je to sad neki čist deathcore, bend sam kaže da je gledao da iskombinuje uticaje Dying Fetus, Misery Index i Cattle Decapitation pa pričamo o vrlo tvrdom, tehničkom, brutalnom death metalu sa samo malo deathcore začina. Produkcija je prepucana za moje uši ali to naprosto ide uz ovakvu muziku a bend vrlo pošteno svira to što svira. Ne znam što ukradoše ime pesme Bund Torture Killod Suffocation, ali dobro, kad je naslov dobar, treba ga koristiti. Valjano:
https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/sensory-amusia-breed-death
Prilično sam srećan što mi se generalni zvuk i usmerenje poljskih Decapitated ne dopada pa ne moram mnogo da se ulažem u slušanje & komentarisanje novog albuma, Cancer Culture. Svi znaju da je kompletan bend pre pet godina bio uhapšen i sedeo tri meseca u pritvoru zbog optužbi za otmicu i silovanje, da su sve optužnice kasnije povučene i da niko nigde i nikada neće saznati šta se stvarno dogodilo te noći u Kaliforniji. Bend od početka tvrdi da se radi o lažnim optužbama i da je kampanja vođena protiv njih u delu metal scene tipično liberalno „kenslovanje“ i „verovanje žrtvi“ kao najlakši oblik „signaliziranja vrline“, otud i tema i naziv albuma. Sve je to neprijatno i bljutavo i ne bih bio u koži ni njima ni ženi koja ih je optužila za sve to a koja te večeri JESTE pretrpela ozlede samo se na kraju nisu mogle kredibilno povezati sa članovima benda. Gadna priča. Album je, svakako, vrlo kvalitetan i čak i meni koji nisam zaljubljen u muziku Decapitated što je sa vremenom od tehničkog death metala prišla bliže groove metalu, čak, dakle i meni nije teško da nađem nekoliko delova koji mi se subjektivno i objektivno dopadaju. Ako imate stomak za celu ovu moralnu dilemu, poslušajte album, svakako se radi o pristojnoj ploći poljskog death metla. Ako ne mislite da tu uopšte postoji moralna dilema, vama je lakše nego meni, pa poslušajte…
https://decapitatedcc.bandcamp.com/album/cancer-culture-explicit
Za mene, a i za svakog old school death/ grind, jelte, manijaka, mnogo je više novi split album između dve institucije utemeljene još u osamdesetima. Nunslaughter i Blood su snimili split album i, pa, uvek ih je lepo čuti. Ni jedan bend nije naročito značajno odstupio od pozicija iz osamdesetih i Nunslaughter sa svoje tri pesme mošerskog death metala svakako zvuče kao da rade ono što najviše vole, pa makar to što vole ne bilo ni inovativno ni moderno. Lepo je. Blood cepaju četiri pesme svog sloppy death-grinda koji je uvek neverovatno šarmantan ako ne morate da slušate baš dvadeset pesama za redom. Ovde ih ima samo četiri i to je odlično odmereno pa sam ja uživao:
https://nunslaughter.bandcamp.com/album/split-w-blood
Brutality su najavili raspad i album Sempiternity je trebalo da bude poslednji pozdrav, ali ono što je počelo kao oproštaj od fanova, završilo je kao kombinacija kompilacije starog i novog materijala i promenilo odluku benda da se raziđe. Lepo, jer ovo je, kako se od veterana iz Tampe i očekuje, kolekcija vrlo ugodnih old school death pesama, pola živih pola studijskih, odsviranih sa osećajem i u lepoj produkciji. Nostalgično i ljudski:
https://emanzipation.bandcamp.com/album/sempiternity
Grci Cadaver Coils na svom debi albumu, Offerings of Rapture and Decay sviraju korektan, atmosferičan i pomalo i melodičan death metal. Ovo izdaje, između ostalog i Iron Bonehead pa se kvalitet podrazumeva, a Cadaver Coils, iako nisu MNOGO originalni, zvuče ubedljivo i jako:
https://ratkingrecordsuk.bandcamp.com/album/offerings-of-rapture-and-decay
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/cadaver-coils-offerings-of-rapture-and-decay
Church of Disgust su iz Teksasa, Weakest Is the Flesh im je treći album za nešto više od decenije postojanja i ovo je prijatan mid-fi (i mid-budget) album old school demencije. Ako ste voleli Cannibal Corpse, Broken Hope i slične bendove devedesetih, Church of Disgust majstorski voskrsavaju ovaj zvuk nudeći grobljanski gruv i acidičnu atmosferu. Sve je ovde jednostavno, rifovi, ritmovi i strukture pesama uživaju u tom dobro definisanom primitivističkom stilu i mada Church of Disgust nemaju preterano mnogo novog da kažu u toj staroj muzici, oni je sviraju sa puno autentičnosti. A meni to jako lepo leži:
https://church-of-disgust.bandcamp.com/album/weakest-is-the-flesh
Nethergate iz Mičigena pružaju maksimum na novom EP-ju, Necroasis. Bend još nije snimio prvi album, ali sa ovih pet pesama demonstriraju izvrsnu formu ne samo svirački, već i u pogledu pisanja pesama koje su i energične i pržačke i atmosferične i „pametne“ sa puno odličnih detalja, dovitljivih poveznica među delovima itd. Povrh svega, ovo je VEOMA dobro producirano sa miksom koji je snažan ali prozračan, tako da se instrumenti dobro čuju i da se izbegne efekat brikvolinga. Jako, jako dobar death metal i bend koji treba pratiti:
https://nethergate.bandcamp.com/album/necroasis
Inanna je staro mesopotamsko božanstvo ali i ime ODLIČNOG čileanskog death metal benda. Novi album, Void of Unending Depths podseća na naviku benda da daje svojim izdanjima komplikovana, malo nezgrapna imena, ali muzika je vrhunska. Ovo je lavkraftovski, mračan death metal koji vrlo elegantno spaja kavernoznu estetiku tipičnu za blur-core izvođače sa naglašeno promišljenim, praktično progresivnim harmonskim i aranžmanskim programom. Rezultat je kolekcija sedam pesama koje su vrhunski atmosferične a da istovremeno imaju i visok nivo tehničkih kvaliteta i maštovitosti. Sve je to i odlično producirano i pričamo o death metal programu za sladokusce koji treba puštati i neiniciranima da shvate koliko u ovoj muzici može da bude sofisticiranosti a bez napuštanja temeljne estetike:
https://inannametal.bandcamp.com/album/void-of-unending-depths
Završavamo, kao i uvek, sa heavy, power i sličnim bendovima, te sa bendovima koje ne možemo baš tačno da spakujemo u neki od podžanrova. Na primer: iako Argentinci Another Chance tehnički sviraju „tehnički pank“, njihova muzika ima u sebi dovoljno „shred“ i „prog“ elemenata da bude zanimljiva power metal publici. Album Resurgir je kao da Yngwie Malmsteen i Propagandhi sviraju rame uz rame i, pa, to i nije tako loša kombinacija. Poslušajte:
https://anotherchancex.bandcamp.com/album/resurgir
Ne mogu da kažem da razumem bendove koji svoja izdanja „objavljuju“ samo na JuTjubu, ali to što ne razumem Fair Fight iz Grčke ne znači da mi se ne dopadaju. Naime, ono što oni nude na EP-ju Until The End of Time je naivan, sirov i simpatičan NWOBHM. Produkcija je demo, izvedba ne naročito idealna, rifovi su, pa ne PRETERANO maštoviti, ali Fair Fight imaju dušu i karakter a to su bitne stavke za bend koji ipak baštini tradiciju uličnog rokenrola i metala. Poštujemo:
Škotski projekat Trowsholm na svom prvom EP-ju, Da Trowie Brew svoj energični folk metal smešta negde između vikinških blek metal sanjarija i danas dosta popularnog piratskog metala bendova poput Blazon Stone ili Alestorm. I, mislim, odlično je to odmereno, jer je ovo po definiciji cheesy muzika i lepo je spojiti dva cheesa u jedan mega cheese. Uz vrlo pamtljive teme, solidno izvedene pesme i produkciju koja je kućna ali sasvim adekvatna, ovo je prijatno izdanje:
https://trowsholm.bandcamp.com/album/da-trowie-brew
Verovatno je najblaže pogrešan način da se opiše muzika sanktpeterburškog sastava Nimea da se kaže da je to simfonijski metal sa dosta azijskih elemenata. Pa, dakle, album Etiam Peccata nudi osam raskošno aranžiranih metal kompozicija u kojima se folk muzika i opera ravnopravno sudaraju iznad propisno udaračkog gitarskog programa. Moćni sopran pevačice Ekaterine Desyatnikove je svakako najočiglednije impresivan u muzici ali ne samo što ova žena ima raznovrstan arsenal tehnika i stilova pevanja, nego i bend generalno pruža jak materijal, napisan da bude teatralan i pompezan ali izveden precizno i ekonomično tako da muzika na kraju ima i atmosferu i narativ. Lepo:
https://nimea.bandcamp.com/album/etiam-peccata
Italijane Gengis Khan bih, da je danas 1983. godina i da ja imam tadašnjih 11, verovatno opisao (pa i otpisao) rečima „imaju klavijature“. Pošto sam sada ipak stariji zreliji reći ću da, pa… da… imaju klavijature i njihov heavy metal, melodičan kakav jeste, nije nužno moja šolja čaja. No, njihov treći album, Possessed by the Moon će sigurno biti po volji nekom drugom jer je ovo sa ljubavlju sviran CHEESY heavy metal koji uživa u svojoj pompi i nema tu nikakvog fejkovanja i kalkulacija. Poslušajte:
https://gengiskhan1.bandcamp.com/album/possessed-by-the-moon
A Grci Desert near The End sviraju kombinaciju melodičnog power metala i death/ thrash metala što na kraju ima dosta lepog za ponuditi slušaocu koji voli epiku, energiju, hedbeng. Album The Dawning of the Son, njihov peti, je kao da ste Konanu dali na raspolaganje futuristički letilicu sa laserima i fotonskim torpedima, napisan kvalitetno, odsviran vrhunski, produciran kako treba. Kome se ovo ne dopadne, taj sebe shvata MNOGO ozbiljno:
https://desertneartheendofficial.bandcamp.com/album/the-dawning-of-the-son
Gotovo svake nedelje pišem i o po nekom novom albumu bendova koji su osnovani sedamdesetih godina prošlog veka što potpuno hakuje moj mozak. Perspektive radi, kada sam ja počeo da slušam heavy metal, 1982. godine, dakle pre ravno četrdeset godina, naprosto niste imali bendove osnovane četrdesetih koji su još bili aktivni. U kakvom vremenu živimo! Naime u vremenu u kom šefildski Def Leppard imaju novi album i on je vrlo solidan. Mislim, ne da sam ja sad nešto MNOGO voleo Def Leppard nakon albuma Pyromania koji im je doneo svetsku slavu i odveo ih putem intenzivne komercijalizacije (a to je bilo, eh, još 1983. godine), ali petnaest pesama na albumu Diamond Star Halos – koji već naslovom ukazuje o čemu se radi – su pisane sa konkretnim ciljem da budu omaži muzici sedamdesetih uz koju su Def Leppard formirani, pa je ovo vrlo prijatna kolekcija pevljivog glam roka/ glam metala sa himničnim refrenima i poletnom atmosferom. Ne znam, da me neko probudi usred noći ovim albumom, njegova vesela atmosfera i nepretenciozna energija bi me uverile da sam ponovo u osamdesetima i da su one bolje nego što su zapravo bile. Pohitajte sa donjim linkom jer ozbiljno sumnjam da je ovo zvanična Bandcamp stranica iza koje stvarno stoji bend:
https://diamondstarhalos.bandcamp.com/album/diamond-star-halos
Kad smo već kod bendova osnovanih sedamdesetih godina, i Michael Schenker Group ima novi album. Universal nije ni sam naročito originalan ali ovo je sasvim solidno, staromodno izdanje komercijalnijeg ali lepo napisanog heavy metala. Meni je prijatno da pustim ove melodične pesme koje, da se razumemo, sve deluju kao da su sastavljene od elemenata pesama koje je sam Michael Schenker napisao početkom osamdesetih ili, ako ih nije sam napisao, čuo ih je na nekom albumu Rainbow (na kraju krajeva, ovde peva Ronnie Romero, jelte). Dakle, bez ikakve inovacije, ali sa dosta old school simpatičnosti:
Danski Evil su osnovani 1983. godine, dakle, nešto su mlađi, pa i njihov novi album, Book Of Evil zvuči za nijansu modernije. Ali samo za nijansu, ovo je nešto okultniji, podzemniji heavy metal ali je i dalje heavy metal sa himničnim elementima, prigodnim količinama cheesy elemenata i veselim prokalamacijama poput „Evil never dies“, kako se zove treća pesma. Sem možda za nijansu prečiste produkcije nemam ništa ozbiljno da zamerim albumu koji zna šta znači dobar rif, stamen ritam i pevač koji je očigledno odrastao na Diu ali je čuo i za death metal. Solidno:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/book-of-evil
Neka ove nedelje budu dva albuma nedelje. I oba za sardinijski Electric Valley Records! Izdavač, dakle, ove nedelje konačno objavljuje dugo najavljivani debi album Teksašana Peth i ovo je, u skladu sa reputacijom firme, veoma dobra ploča. Merchant of Death je ukorenjen duboko u ’70s heavy rocku, sa satanističkim elementima, bluzerskom osnovom, dosta Black Sabbatha u DNK, pa onda sa kvalitetnim faziranim zvukom gitara, pažljivo miksovanim snimkom da se ne pogube nijanse svakog od instrumenata i dinamika svirke. Bend je raznovrstan ali se drži jednog vrlo prepoznatljivog psihodelično-okultnog zvuka iz sedamdesetih i ovo ni jedan ljubitelj teškog, mračnog roka ne bi trebalo da propusti:
https://evrecords.bandcamp.com/album/peth-merchant-of-death
https://peth.bandcamp.com/album/merchant-of-death
Isti izdavač ima i drugi album meksičkih Electric Mountain i ovo je takođe izvrsni teški rok sa prelivom ’70s faza i psihodelije. Valley Giant počinje gruverskim introm a nastavlja u pravcu žustre, energične svirke u kojoj činele pršte iz sve snage, overdrajvovana bas gitara poskakuje od srće a fazirana gitara samo poliva odzgo. Ako volite distorzirani, zapaljivi rok koji udra teško ali ume i da miluje, Electric Mountain su nepogrešiv izbor. Samo solaže na bezobrazno distorziranoj gitari vredne su cene koja se traži za ovo izdanje a i sve ostalo je jako dobro:
https://evrecords.bandcamp.com/album/electric-mountain-valley-giant
https://electricmountainband.bandcamp.com/album/valley-giant-2
