Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove nedelje idemo u dvostruku prošlost ali samo zato što nam ona nije bila dostupna do pre nekoliko dana. Naime tokom prošle nedelje izašao je „novi“ album muzičara, lidera, kompozitora, aranžera, mislioca i generalnog ekscentrika koga je ova planeta najbolje znala pod imenom Sun Ra. Ellingtonia, Vol. 1, by Sun Ra & His Arkestra, naravno, može da bude „nov“ samo utoliko što nikada ove kompozicije još nisu bile sakupljene u okviru jedne kolekcije i objavljene da ih čuje širi krug ljudi. Štaviše, većinu ovih snimaka do sada je čuo jako mali broj ljudi, jer su one izvučene iz dva arhiva koji sakupljaju i sistematizuju ogromni muzički legat što ga je Sun Ra ostavio za sobom kada se odselio sa ove planete krajem Maja 1993. godine. Sun Ra Music Archive i Experimental Sound Studio su, dakle, dve ustanove koje, evo skoro pune tri decenije rone kroz naizgled nepresušne dubine ostavštine čoveka koji je bio pionir samoizdavanja ali i opsesivni snimatelj svega i svačega što je radio sam, sa svojim orkerstrom ili u ad-hok uparivanjima sa raznim muzičarima koji su prošli kroz njegov život.
Navika da se snima skoro svaki nastup Arkestre koji je bilo moguće snimiti pokazao se i kao spasonosan izvor dodatnih prihoda u sedamdesetim godinama prošlog veka kada su turneje sa velikim orkestrom postale ne uvek isplativo preduzeće. Sonny bi onda često nekom od prijateljskih izdavača doturio neki od snimaka napravljenih prethodnih godina i mada bi ovi to izdavali u malim tiražima, honorar bi pomogao da se premosti jaz do narednog perioda stabilnije likvidnosti firme i da se isplate zarade vernim muzičarima. Naravno, ovo znači da imamo bezbroj kultnih izdanja opskurno naslovljenih, rađenih u malim tiražima i danas dostupnih samo najljućim sakupljačima, ali i da je MASA toga i dalje neobljavljena i čeka nekoga da to učini.
I mada se svakako može meditirati o tome da mi matorci radije čekamo da neko objavi muljavi snimak muzičara koji je svoje najslavnije trenutke imao pre šezdeset godina nego da slušamo uzbudljivi, sveži džez koji ljudi prave SADA, izlazak albuma Ellingtonia, Vol. 1 je bez diskusije posebna prigoda. Na njemu ćemo čuti neobjavljene snimke aranžmana koje je Sun Ra napravio za različite postave Arkestre (i druge postave) tokom sedamdesetih i osamdesetih, uzimajući kompozicije slavnog Dukea Ellingtona i odajući im poštu iz sve snage koju je mogao da sakupi.
Duke Ellington je jedno od najpoznatijih i najcenjenijih imena u istoriji džeza, sa korenima u slavnom njujorškom Cotton Clubu i popularnošću koja mu je donela ne samo nacionalnu prepoznatljivost već i nekoliko evropskih turneja još tridesetih godina prošlog veka. Polazeći od regtajma, kada je imao četrnaest godina, Ellington je postao jedno od najvažnijih imena ere svinga, a onda je, trudeći se da natera trominutnu pop-formu džeza da evoluira ka kompleksnijim strukturama, postao jedan od najvećih vizionara komponovanja, aranžmana i ere big bendova.
O Ellingtonu se mnogo toga dobro zna, ali kada pričamo o Sun Ra često se zaboravlja koliko je Ellington bio važan za njegovo formiranje kao muzičara ali i kao ličnosti. Sonny je, na kraju krajeva, i stasavao kao muzičar tokom ere u kojoj je Ellington dominirao džezom i, mada nije sa njim nikada svirao, John F. Szwed u svojoj biografiji o Sun Ra, Space is the Place, naglašava da je Sonny Ellingtona i Fletchera Hendersona – sa kojim je stekao dragocena izvođačka iskustva – smatrao za anđele i postavljao ih na veoma sakralne pozicije u sopstvenoj kosmološko-religijskoj konstrukciji. Ellingtonova muzika je za Sonnyja bila jedna od najboljih emanacija sržnog duha džeza i Szwed podseća da je ovaj posvećeni aranžer imao čitavu svesku posebnih aranžmana koje je pisao ali koje njegov orkestar, Arkestra, nije izvodio. Jednom prilikom je iskoristio to što je Ellington nastupao u lokalnom prostoru pa mu je pokazao ove aranžmane a ovaj je pokazao kako i on sam koristi disonance u svojim aranžmanima, što je mlađem muzičaru bila potvrda da je na pravom putu.
Naravno, Sun Ra ima – nimalo nezasluženu – reputaciju vizionara i (afro)futuriste koji je džezu dao avangardni šut u dupe što je delovao šokantno ekscentrično čak i kada bi se poredio sa onim što su radili njegovi savremenici i kolege sa istočne obale u šezdesetim godinama, ali kod Sun Ra je uvek bilo i fascinantno da se u njegovoj muzici nije dala primetiti ikakva linearna progresija misli i filozofije. Možete zabosti prstom u njegovu diskografiju nasumično i šanse da naletite na atonalnu, amorfnu kompoziciju koja zvuči kao da je zaista šalju vanzemaljci sa Saturna su podjednake kao i šanse da naletite na klasičan sving, doo wop, aranžmane muzičkih kompozicija iz Diznijevih filmova i praktično sve između, bez obzira koju ste dekadu odabrali. Sonny je bio postmodernist daleko pre nego što je ta reč izmišljena i daleko pre nego što je ta reč počela da se koristi u pežorativnom smislu, prateći svoje opsesije kroz totalitet istorije i vremena i pronalazeći između njih intrigantne, možda i mistične veze.
Ovaj album podseća i na činjenicu da bez obzira na svoju ljubav ka Ellingtonu, Sonny nije počeo da izvodi njegove kompozicije sa Arkestrom pre polovine sedamdesetih godina. Ellington je preminuo 1974. godine i od 1975. godine su aranžmani njegovih kompozicija počeli da se pojavljuju u koncertnim izvođenjima Arkestre. Možda je, zaista, Sonny, ljuti futurista ali uvek ukorenjen DUBOKO u tradiciji, bez ikonoklastičnih ambicija, želeo da obezbedi da se muzika koju je smatrao dragocenom, ne izgubi i smatrao da je čast i dužnost da on sada ponese baklju dalje.
Ipak, prva kompozicija na albumu snimljena je još 1951. godine u Sonnyjevom stanu u Čikagu i ovo je duet sa Wilburom Wareom na kome kontrbasista daje podlogu za Sonnyjeve blago disonantne maštarije na električnom klaviru. Minimalno, prirodno i jasna najava onoga što će doći.
Većina ostalih kompozicija rađena je u većim postavama, odnosno u različitim permutacijama Arkestra ansambla, snimana u različitim koncertnim ambijentima ili prostoriji za vežbu tokom sedamdesetih i osamdesetih i bez imalo jasne linije koja bi vam pomogla da ih logično hronološki rasporedite. Sonnyjeve ideje u vezi aranžiranja su divlje raznovrsne a kvalitet snimka varira od pankerski sirovog do punokrvnog big bend saunda.
Sophisticated Lady snimljena je na koncertu u Manhajmu 1982. i nudi bluzirano soliranje na orguljama, Moon Indigo u Varšavi pet godina kasnije i ovde Sonny radi pratnju dok Nöel Scott solira na alt saksofonu, ostavljajući i šefu prostora za jedan prijatni honkytonk solo pri kraju. Caravan je jedna od kompozicija što su predstavljale kamenove-međaše u Ellingtonovoj karijeri sa uključivanjem afro-latin prizvuka u muziku big benda. Sonny i Arkestra je sviraju u izuzetno svedenoj postavi u prostoriji za vežbu (ne zna se tačno kada), sa šefom koji svira klavijature preko tribalnih udaraljki. Lightnin’ je zvuk big bend svinga gotovo bez ikakvih „intervencija“ sa vatrenim soliranjem Johna Gilmorea i Michaela Rayja. Slippery Horn je snimljena u Parizu 1976. godine i ona zvuči gotovo kao da slušate snimak iz dvadesetih, a onda stiže Prelude to a Kiss iz Toronta, dve godine kasnije koja Ellingtonovu baladu pretvara u avetinjsko igralište za duvače. East St. Louis Toodle-oo je najoviji snimak na albumu – Njujork 1987. godine – ali ovo je još jedan komad pravovernog big bend svinga. Slavna It Don’t Mean a Thing, If It Ain’t Got That Swing je još jedan komad snimljen u prostoriji za vežbanje i još jedno sirovo čitanje kultnog originala, više skica za buduće istraživanje nego zaista razrađen aranžman.
Album završavaju tri big bend svinga iz osamdesetih premijum kvaliteta. Iako može delovati malo, pa, konzervativno da slušamo ONAKAV orkestar kako svira, jelte „standarde“, budite uvereni da ritam, energija, ljubav prema temama ali i vrhunsko soliranje takvih asova kao što su Marshall Allen, John Gilmore, Tyrone Hill i Walter Miller, Sonnyjevih ubitačnih strelaca tokom dugo godina, u punoj meri ispunjavaju obećanje koje dajemo kada kažemo da jedna legenda obrađuje drugu legendu.
Ellingtonia, Vol. 1 je kolekcija izgubljenih – a dirljivo neobaveznih – klasika koja neće resetovati ni jedno znanje koje smo imali o Sun Ra ili Dukeu, ali će ih potvrditi na najbolji način. Možda sam samo star, ali sam uživao u ovome i jedva čekam Vol. 2