Evropski strip ponekada stvarno učini da se osećamo kao gospoda. Evo, recimo, baš sada, kada možemo da čitamo netom izašli, sveži i vrlo lepo nacrtani album crtača i scenariste po imenu Javi Rey, naslovljen An Enemy of the People a koji je adaptacija jedne od najpoznatijih drama najpoznatijeg norveškog dramatuga klasične epohe, Henrika Ibsena, Neprijatelj naroda, u originalu nazvana En folkefiende. Stariji među nama se možda sećaju produkcije Narodnog pozorišta od pre dvadesetak godina gde je ovaj tekst režirao Bora Drašković a igrali su, između ostalih, Miša Janketić i Tanasije Uzunović. Ivan Medenica je svojevremeno u svom osvrtu na ovu postavku primetio da se ona može „krajnje slobodno, smatrati obradom priče o Antigoni u duhu poetičkih i ideoloških zahteva građanske drame XIX veka.“
Iako je Javi Rey, što se kaže etnički Španac i pohađao je – i to nakon završenog fakulteta – prestižnu Ecola Joso školu za vizuelne umetnosti u Barseloni, gde su mu profesori, po njegovom priznanju, usadili ljubav prema stripu, on je rođen u Briselu i nakon što je godinama radio kao animator i storyboard ilustrator za razne agencije, napravio je reklo bi se vrlo prirodnu tranziciju u franko-belgijski strip. 2020. godine je to bilo u formi saradnje sa scenaristom Frankom Giroudom sa kojim je napravio Adelante, a isti izdavač, belgijski Dupuis, će ove godine izdati Un ennemi du peuple, koji je zatim Europe Comics dosta brzo i efikasno preveo na Engleski i dao i nama, koji na Francuskom znamo samo kako se psuje, da uživamo u jednoj raskošnoj, izuzetno lepo nacrtanoj drami.
An Enemy of the People je u Reyjevoj adaptaciji stigao u zaista idealnom momentu s obzirom da u trenutku dok ovo kucam – nekih sedam nedelja nakon održanih parlamentarnih izbora u Srbiji – mi i dalje nemamo izborne rezultate i predvodi nas tehnička vlada puna ljudi koji su u punoj meri prigrlili koncept postistine, prikazujući nam da realnost nije ono što vidimo, čujemo i osećamo već ono što nam oni govore da realnost jeste. Ovo je svakako veoma izražen fenomen u momentima velikih tenzija koje trpi ne samo naše društvo već i globalna zajednica, vezanih za rat, energetsku situaciju, pandemiju, brige oko hrane i jednu opštu nesigurnost. Naravno, zadatak ljudi na čelu svake zajednice je između ostalog da umire strahove i minimizuju psihološku štetu koju strahovi mogu učiniti, ali morala bi da postoji jasna granica između toga da ljude koji vam svojim glasovima daju poverenje i na vas prenose deo svog urođenog suvereniteta tretirate sa poštovanjem i poverenjem u njihovu odgovornost, i toga da ih smatrate za stado koje treba voditi napred putem koji ste sami izabrali, uzdajući se u svoju nepogrešivost i prihvatajući da će u stadu možda morati da bude i žrtava.
Sad ja možda prikazujem Reyjev strip i Ibsenov predložak kao naglašeno političku diskusiju iako je sam Ibsen svoj komad krenuo da piše kao satiričnu komediju, ali teme kod Ibsena jesu bile ozbiljne a njhov tretman metodičan i pun pažnje. I sam veliki dramaturg je na kraju svom izdavaču u pismu rekao da i dalje nije siguran je li ovo komedija ili drama, i da tekst uprkos brojnim elementima komedije ima ozbiljnu ideju u osnovi.
Ova ozbiljna ideja je, da se u ovom trenutku i izmestimo iz neposredne političke situacije vezane za izbore, veoma relevantna za Srbiju u trećoj deceniji dvadesetprvog veka jer se tiče onog što nazivamo uzbunjivanjem (tj. whistleblowingom) i ispitivanjem toga kako u sukobu struke (u smislu nauke, jelte) i politike (u smislu profesionalnog bavljenja politikom) javnost, dakle ona koja treba da ultimativno odlučuje, uopšte pristupa istini, kako je procesuje, za kojom će se verzijom istine na kraju povesti.
Istina ne bi trebalo da ima verzije, naravno, ali filozofi već dosta dugo ukazuju da je za apsolutnost istine potrebna i apsolutnost bića, dakle nekakav Bog koji će utemeljivati istinu kao jednu, nepromenljivu i svetu. Kako živimo u vremenu koje je temeljito bezbožno, and I think that’s beautiful, tako moramo prihvatiti i to da istina zaista na kraju dana ima svoje verzije i u mnogome zavisi od toga kako onaj ko sluša njene verzije prihvata koji od njenih elemenata. Na kraju krajeva, i sami smo svesni da živimo usred „infodemije“, dakle, epidemije dezinformacija vezanih za aktuelnu pandemiju sa neprebrojnim lažnim informacijama, insinuacijama i dojavama koje neretko stižu iz izvora struke – pre neki dan sam, recimo, učestvovao na nekom sastanku sa predstavnicima raznih organizacija koje sarađuju sa SZO na promociji vakcinacije i slušao lamente vezane za lažne tvrdnje o tome da COVID-19 vakcine dovode do AIDS-a, a koje su došle od jednog uglednog srpskog lekara i koje se sada šire po zajednicama poput prerijskog požara.
Ibsenov komad, prvi put izveden 1883. nastao je nakon reakcija na njegov prethodni komad, Duhovi, a koji je izazvao brojne optužbe za nemoral i skandaloznost jer se između ostalog bavio preljubom i sifilisom. Neprijatelj naroda je vrlo očigledno podstaknut ovim reakcijama jer u svom centru ima čoveka koji pred zajednicu iznosi neugodnu istinu a zajednica, iako ima na raspolaganju mogućnost da ovu istinu potvrdi i proveri sopstvenim naporima, radije odlučuje da veruje političarima koji pričaju jednostavnijim, prijemčivijim jezikom, koji tvrde da taj čovek laže, da ima zakulisne interese i da je, uostalom loša osoba, pa čovek na kraju bude ostrakizovan i omrznut, a zajednica ostaje blaženo uverena da je njegova neugodna istina ne može povrediti.
Ibsenov glavni junak je lekar, čovek struke i profesionalne etike koji otkriva da u lekovitoj banjskoj vodi od koje malo mesto u belgijskoj provinciji živi, na ime povećanog interesa turista za tretman i provod, postoji nebezbedna količina opasnih bakterija. Njegovi pokušaji da svoje sugrađane na ovo upozori skrše se ne samo o bedem njihove žudnje da veruju da je ipak sve u redu i da neće morati da naprave nikakav napor niti istrpe ikakvu žrtvu, već i o bedem njegove sopstvene nemogućnosti da se sugrađanima prikaže kao neko ko ih razume i ko je zaista jedan od njih. Ibsen je napravio svestan napor da prikaže da su intelektualci često u opasnosti da, uprkos tome što imaju više „tehničkog“ znanja od običnog sveta, od strane tog običnog sveta budu odbačeni jer nastupaju prezrivo i bez potrebnog poštovanja prema običnom svetu što umanjuje „vrednost“ njihove istine na fatalne načine.
Javi Rey je zadržao najveći deo radnje originalnog pozorišnog komada, kao i imena protagonista. Ovde je u glavnoj ulozi i dalje doktor Thomas Stockmann, a glavni antagonist mu je lokalni gradonačelnik, Peter Stockmann, njegov rođeni, stariji brat koji je karijeru napravio u politici uprkos tome što od marketibilnih sposobnosti ima samo uvežban osmeh i deficit blama kad treba da se laže. Radnja je pomerena u pedesete godine dvadesetog veka i Reyjev prikaz malog ostrva na severozapadu države je izvanredan. Ne pričam samo o besprekornim crtežima pastoralne provincije sa zatalasanim brdima, slatkim kućicama i ovcama koje se šetaju po seoskim putevima kao da ih poseduju, već i o tome kako Rey pažljivo i efektno dizajnira mnoge elemente mizanscena, uključujući plakate i letke vezane za turističku ponudu u ovom malom banjskom centru. Banja „Srećni kit“ se hvali ne samo termalnim izvorima lekovite vode već i džez orkestrima koji sviraju u prijatnim kafanama, i tradicionalnim narodnim plesovia što će gosti moći, uz rezervaciju, da gledaju svakog Petka uveče.
Doktor Stockmann je ćutljivi, pomalo socijalno neuklopljeni lokalni lekar sa zanimljivom porodicom (na primer progresivna ćerka, mlada nastavnica koja klince u školi uči da debatuju i analiziraju argumente umesto da samo bubaju lekcije) koji će nakon što naiđe na nekoliko slučajeva sumnjivog osipa među turistima poslati termalnu vodu na analizu u laboratoriju na kopnu. Lokalni list, koji vode dvojica revolucionarno nastrojenih levičara – i koji je na rubu gašenja jer gradonačelnik čini sve da ih omete s obzirom da ga kritikuju na svakom koraku – čeka njegov naručeni tekst kojim će Thomas napasti i svog brata što stoji na čelu grada i na sva usta se hvali da je „ekonomsko čudo“ u kome zajednica trenutno živi delo isključivo njegovih ruku i mudrog vođenja banjskog preduzeća. Kada doktoru stignu rezultati i pokaže se da je voda zapravo opasna na ime bakterije koja u nju prodire sa lokalne deponije, zato što je tokom građenja instalacija ignorisano njegovo insistiranje na drugoj ruti za cevi, koja bi poskupela projekat, izdavač i urednik lista su raspamećeni jer shvataju da im je ovo prilika za ekstremno legitimnu i esencijalnu kritiku vlasti koja štedi budžet a žrtvuje ljude.
Naravno, stvari se UOPŠTE ne razvijaju onako kako Thomas Stockmann očekuje. Njegov brat je prefrigani političar sa velikim ambicijama, koji stalno kalkuliše koliko je moguće ljude lagati i mazati i koliko je moguće narušiti im dobrobit da bi moglo da im se prikaže kako žive u sve većem blagostanju a da se on usput i nakupi para i uticaja, ali zajednica je onaj problematični deo ove cele jednačine. Počev od istaknutih predstavnika koji u doktorovom izveštaju vide pre svega alatku da politički zavuku gradonačelniku, a znatno manje ih brine apstraktna ideja očuvanja ljudskog zdravlja, preko pomenutih novinara koji ipak na kraju moraju da gledaju i odakle će im doći naredna plata, pa do samih stanovnika, koji vole da misle da je njihov gradić sada posebno važna turistička lokacija za belgijske građaniste koji traže malo pastoralnog odmora i da će cene njihovih polja i kuća samo rasti kako sve više urbanog stanovništva bude želelo da poseti ovo mesto.
Finalna konfrontacija između dve strane obeležena je prevrtljivošću, podmetačinama, asasinacijom karaktera i eksplicitnim lažima, dakle svim onim što i inače gledamo u političkoj borbi na svim nivoima u Srbiji, ali i doktorovim emotivnim govorom u kome on pokazuje otvoren prezir prema ideji da većina uvek mora biti u pravu. Ovo je u Reyjevoj interpretaciji lepo odmereno, pokazujući doktora Stockmanna koji od opijenosti pravdoljubivim zatočništvom u službi istine brzo pređe u resantiman i optuživanje sasvim svojstveno i onima koje ovde nazivamo „građanistima“, držeći se Ibsenove centralne kritike i pažljivo je apdejtujući za naše vreme.
Reyjev strip je, po prirodi stvari, atmosferičniji od pozorišne predstave jer Španac ima priliku da ga oplemeni brojnim tablama prelepih eksterijera i snolikih momenata bez reči. Ovo je album od preko 170 strana i tempo pripovedanja je opušten, odmeren, sa mnogo karakternih momenata za glavnog lika koji nam, ponovo bez reči, saopštavaju mnogo o njegovoj ličnosti i emocijama. Doktor Stockmann je dobar čovek, u to nema sumnje, ali ne i savršena osoba, sa mladalačkim ambicijama koje nikada nije ispunio ali i sa putovanjima na kojima je video daleka mesta i druge ljude, a zbog kojih ga lokalna, insularna provincijska zajednica smatra za čudaka i luzera što je umesto da radi gubio vreme i novac po belom svetu. Slično tome, prikaz ostrva podjednako se oslanja na slike prirode koja je fantastično živa i komunicira tu vitalnost što je vezujemo za banjske centre, kao i na slike ljupkih kuća i kafana, kaldrmisanih ulica, sporog, ugodnog života u malom mestu. Rey senčenje koristi samo koliko je minimalno neophodno i često ga više zamenjuje grubljim šrafurama i kolor-radom koji obavlja posao umesto tuša i ovo stripu daje istovremeno jedan čist i jedan mekan, prijatan izgled, a da su likovi, i pored nežnog karikiranja, dovoljno ozbiljni i ne završavaju infantilizovano.
Finale ovog stripa je značajno izmenjeno u odnosu na Ibsenov tekst, mada je očuvan potpuni antagonizam između Stockmanna i zajednice koja ga smatra neprijateljem što se zaverio da poruši edensko društvo koje su ljudi izgradili na čelu sa njegovim bratom. U stripu je finale nešto manje gorko i optimističnije, sa porodicom koja stoji uz Thomasa na način koji će osetljivijima među nama naterati i suzicu u oko i posvećenošću daljoj borbi koja ima nešto manje zilotski, a nešto više human ton od onog kako se original završava. Time Rey potvrđuje da nije puki ilustrator već zaista interpretator originalnog materijala i nudi nam jedno transformativno, izvrsno delo koje prenosi važnu i ni malo zastarelu poruku što bi trebalo da je sebi ponavljamo. Svakog dana. Ako ste Srbin i srpskoga roda a i ako niste, ovo je obavezno štivo. Europe Comics ga prodaje ovde.
