Toliko se X-Men stripova nakupilo od poslednjeg puta kada sam o njima pisao da mi je malo i strašno kad na sve to pomislim. No, kako je moj pristup uvek da radim stvari po instinktu a ne po nekom metodu i sistemu, tako će i ovaj, prvi deo pregleda „novih“ stripova iz mutantskog dela Marvelovog univerzuma biti neobavezan, pa i malo neodgovoran, ali, nadam se, i dovoljno informativan u pogledu toga šta vredi a šta ne vredi čitati iz korpusa ovih stripova.
Mada je to, naravno, možda i malo jalova ambicija – većina ovih stripova je toliko isprepletana, konceptualno i po svojim zapletima da je čitanje razdvojenih serijala u nekim slučajevima maltene nemoguće. Pogotovo kada, kao u ovom slučaju, postoji jedan arhitekt – dakle Jonathan Hickman – koji stoji iza velike zamisli po kojoj su stripovi o mutantima prekomponovani tokom poslednje dve i po godine.
Jonathan Hickman je na kraju napustio Marvel zarad ugovora sa Substackom, kao i značajan broj visokoprofilnih strip-scenarista koje je Substack privukao velikim honorarima i obećanjem rada bez cenzure. Utoliko, njegov rad na X-Men i mutantskim stripovima uopšte je, moglo bi se argumentovati, ostao nedovrešen. Ali Hickman nikada i nije imao na umu „završetak“ priče o mutantima. Iz njegovog rada je još od uvodnoh House of X/ Powers of X diptiha bilo jasno da je u pitanju ambiciozno prekomponovanje postojeće istorije mutanata a zatim obrada zemljišta i bacanje semena za buduće istorije. Utoliko je Hickmanov tekući X-Men serijal do svog kraja i stigao više kao serija zasebnih epizoda i zametaka ideja nego kao stvarni narativ, završavajući se jednom logičnom predajom palice Gerryju Dugganu i jednim prirodnim „istorijskim“ događajem u kontinuitetu Marvelovih stripova.
Hellfire Gala, kao kamen-međaš u mutantskoj istoriji i istoriji Marvela svakako ima svoju težinu i mada je, u poređenju sa onim što je Hickman već uradio, prikazao ili se samo moglo naslutiti iz njegovih aluzija, u pitanju srazmerno mali događaj, on jeste na zadovoljavajući način zaokružio Hickmanovu eru. Kolonizacija i teraformiranje Marsa od strane zemaljskih mutanata zaista može da deluje kao skromno dostignuće kada znamo koliko su ovi likovi često išli na druge krajeve svemira, u druge svemire, druga vremena, ali ima nečeg opipljivog, uverljivog, bliskog u ideji da je deo populacije naše planete u svom nacionalizmu i separatizmu otišao tako daleko da se iselio na susednu planetu. Tako blizu, a opet, i nama, čitaocima, ali i većini stanovnika Zemlje u Marvelovom univerzumu, tako daleko. Ovo je simbolika sa potencijom kakva često nedostaje superherojskim stripovima naviklim na hiperbolu i na spejsoperetske razmere u kojima su čudesne stvari odavno postale banalne i neimpresivne.
Gerry Duggan je sa ovim prelomnim momentom postao glavni scenarista X-Men i okončao svoj rad na Marauders. Neću pisati ni o jednom od ovih serijala u ovom trenutku jer X-Men tek treba nezavisno oceniti kada prođemo kroz serijale koji su mu prethodili a Marauders se nije supstancijalno promenio od momenta kada sam o njemu prethodni put pisao.
Danas ćemo, umesto toga, proći kroz neke druge serijale koji su se okončali u međuvremenu.
O Hellions Zeba Wellsa sam već pisao u priličnim superlativima i mada se ni on nije supstancijalno promenio do svog završetka sa osamnaestom epizodom prošog Decembra, mislim da je značajno da još jednom istaknem koliko je trenutni scenarista Spajdermena ovim serijalom označio svoj trijumfalni povratak u Marvel, radeći strip postavljen gotovo sasvim perpendikularno u odnosu na ostatak mutantske produkcije.
Hellions je počeo kao, i do kraja ostao strip o grupi ekstremno problematičnih, sociopatskih mutanata kojima je, u skladu sa doktrinom građenja nove, slobodne mutantske nacije, pronađena konstruktivna uloga u društvu. I mada su Hellions mogli biti samo Dirty-Dozen-u-spandeksu, Wells je postigao nešto što malo kome polazi za rukom, kreirajući tim sastavljen maltene doslovno s koca i konopca, od likova koje jedva da znaju ljudi što iz hobija prelistavaju Official Handbook od the Marvel Universe a koji NIKOME nisu omiljeni i zatim ne samo stvorio izvrsnu hemiju i sjajnu podlogu za nestašnu akciju i crnohumornu komediju, već i, kroz lik Mr. Sinistera obezbedio jednu satiričnu refleksiju na visokoparni diskurs o stvaranju nove nacije. Hellions između ostalog odgovara na pitanje koje je uvek svima na ustima kada se raspravljao utopijama – šta je sa onima koji su isuviše sebični da ikada zaista prihvate koncept kolektivnog dobra – ali to čini na jedan, uprkos svim perverzijama i psihoseksualnim zastranjivanjima u ovom narativu, human i zabavan način. Koliko god to zvučalo neverovatno, Wells je ovde imao na umu veliku sliku i do kraja ju je vrlo uspešno izgurao.
X-Factor je, nažalost, stigao samo do desetog broja pre nego što su stvari prekomponovane a Polaris, jedna od članica ovog tima, odabrana da bude u novom X-Men, time okončavajući serijal daleko pre nego to je on ispucao sve svoje adute. Meni se jako dopadalo kako je scenaristkinja Leah Williams osmislila novi format ovog tima, njegovu ulogu u mutantskoj utopiji ali i sastav tima koji je jako naglasio queer dimenziju mutantske realnosti a bez nekakvih isforsiranih metafora i simbolika. Naravno, tim u kome ima nekoliko eksplicitno gej i biseksualnih osoba će po definiciji biti „kvir“ ali to je samo definicija. Williamsova je kroz tih šest brojeva koji su urađeni nakon krosovera X of Swords majstorski spojila akciju, istražiteljski procedural (sa više podzapleta koji su se preplitali), laganu gej-sapunicu ali i perfektna zaranjanja u karakterizacije likova koji nisu samo „obični“ gej stereotipi već i dobijaju priliku da zaista podsete na to da se reč „kvir“ ne odnosi samo na puki izbor seksualnog ili romantičnog partnera. Utoliko, Eye Boy je dobio sjajan tretman i podseća na to koliko je bitno da među mutantima postoje i oni čije „proživljeno iskustvo“ ne može biti uporedivo sa ljudima iz većinske zajednice ali ni sa drugim mutantima koji su u genetskoj lutriji dobili neke kul moći kao što je letenje ili telepatija.
No, vrlo ubedljiv rad na sličnu temu je zapravo stigao u potonjim epizodama New Mutants, otkada ga je preuzela Vita Ayala. Ovaj serijal još uvek traje i može da posluži i kao odličan primer za to kako stvaranje uslova da autori iz manjinskih zajednica rade u okviru superherojskog mejnstrima može da donese zaista sveže, autentične perspektive i time ubedljive radove. Ayalu sam čitao i ranije, naravno, ali New Mutants kao da je vrlo dobro ugođen sa njenim interesovanjima i senzibilitetom i ovde je ona zbilja pružila odličan program.
Da se razumemo, ovo je meni bio solidan strip i dok su ga pisali Hickman i Brisson, no nije se tu primećivalo mnogo razmišljanja o nekoj glavnoj temi serijala sve dok ga mlada ne-binarna trans autorka* nije preuzela na sebe. I, voila, umesto da strip bude baziran na omažiranju starog New Mutants serijala – koji ja, da bude jasno, obožavam – Ayala je ovde likove iz klasične New Mutants postave uzela da tretira na jedan zreo način, prikazujući ih kao, zapravo, zrele i iskusne ali ne i TOLIKO zrele i iskusne da budu savršeni, i kontrastirala ih sa ekipom još mlađih mutanata kreiranih u poslednjih nekoliko godina.
*iako se identifikuje kao rodno ne-binarna, o Ayali pričam u ženskom rodu jer mi je to pravopisno najjednostavnije, uz napomenu da čitalac treba da bude svestan njenih preferenci u obraćanju
Već sam više puta ukazivao kako je zaista ljudski da se napravi napor kojim bi se X-Men stripovi istinski diversifikovali i osvežili, korišćenjem mnogih novih (i mladih) likova koji su kreirani tokom poslednje dve decenije a onda često po pravilu ražalovani na epizodiste i statiste kada bi njihovi kreatori otišli da rade nešto drugo. Ayala ovde radi sa zaista „malim“ i mladim likovima ali radi sa njima dobro i mnogo.
Njen strip pokazuje da čak i u mutantskoj utopiji, novoj, ponosnoj naciji gde su svi slobodni i ravnopravni, postoje prirodna raslojavanja, prirodna udruživanja u klike i frakcije i da će mladi mutanti koji su tokom života provedenih u ljudskoj zajednici bili isključeni iz društva na ime svog izgleda, ali i preživljenih trauma, i u novom društvu često biti na margini i upućeni jedni na druge pre nego na one koji ih po prirodi ignorišu, bez obzira na svoj nominalni heroizam.
Kad se u mešavinu ubaci i Shadow King, dobijamo jedan vrlo zadovoljavajući duži narativ o klincima koji su izopšteni i „queer“ na način koji DALEKO prevazilazi nekakve seksualne preference (No Girl je, podsetimo se, samo mozak u lebdećoj posudi) i koji imaju sasvim opravdano nepoverenje i prema likovima što su u ovim stripovima svoj status besprekornih heroja odavno zaradili. New Mutants pod Ayalom priča ne samo o prošlim traumama i njihovom procesiranju, već i o tome kako čak i oni koji i sami imaju iza sebe traume, ali ipak pripadaju većinskoj populaciji, često neće biti u stanju da je razumeju kod priadnika „egzotičnih“ manjina. A da su tu i manipulanti čije je „zlo“ i samo poteklo od starih trauma.
Zbilja, New Mutants mi veoma prija sa tom intenzivnom psihološkom i socijalnom analizom koja nije s druge strane sprečila „klasičan“ X-Men program bizarnih avantura, često vezanih za svetove unutar ljudskih psiha, ali ni „drugarske“ elemente građenja spona i poverenja koje vezujem za klasični New Mutants. Ayala je i prvi scenarista posle Toma Taylora koji radi dobar i opsežan psihološki posao sa njegovom Gabby, a ispitivanje unutrašnje politike u mutantskoj naciji koja se tiče prioriteta pri oživljavanju mutanata je samo prijatan bonus.
Ono što nije puki bonus je da crtači tokom Ayalinog rada (Rod Reis, Alex Lins) na svoj način omažiraju rad velikog Billa Sienkiewicza na originalnom New Mutants i ovaj strip je uvek praznik za oči.
Ayala je ispisala i šestodelni serijal Children of the Atom koji je, iako možda ne tako intenzivno efektan kao New Mutants poslužio kao vrlo solidan pogled iz drugog rakursa na aktuelni istorijski trenutak u Marvelovom univerzumu u kome su mutanti konančo separatna, i moćna, nacija što sa ostatkom sveta komunicira jezikom realpolitike, snažne ekonomske baze ali i meke moći koja se očitava u izvozu (popularne) kulture.
Iako deli ime sa starim X-Men serijalom, Children of the Atom zapravo svojim imenom pravi jednu malu podvalu čitaocu koji će tek negde u drugoj epizodi postati svestan da petoro mladih superheroja kreiranih za ovaj strip, zapravo nisu mutanti. Iako ovih pet osnovno- i srednjoškolaca imaju i kostime i imena (i moći ili bar opremu) koje omažiraju slavne članove X-Men (Cyclops Lass, Nighty Night Crawler, Cherub itd.), posle izvesnog vremena postaje jasno da su ovo pre svega vrlo uspešni kosplejeri.
Ayala se sa ovim serijalom hvata u koštac sa mutantskom metaforom na jednom komplikovanom nivou, baveći se fenomenom kulturne aproprijacije i činjenicom da će mladi priadnici većinske populacije često biti privučeni elementima (pop)kulture manjinske populacije, pogotovo ako manjinska populacija najpre po tim elementima ulazi u njihovu svest. Mutanti nisu SVI superheroji ali je percepcija kod mnogih „običnih“ ljudi u Marvelovom univerzumu da jesu, pa ovo petoro klinaca provode ogroman deo svog vremena na internet-okupljalištima ljubitelja X-Men i mutanata generalno, pišu fan-fiction vezan za mutante i, kada igrom slučaja, dobiju pristup vanzemaljskoj tehnologiji koja može da imitira neke od mutantskih moći, samo je prirodno da će osnovati svoj superherojski tim.
Ovaj strip nije idealan tretman ovakve teme i pripovedanje u njemu je povremeno i malo nejasno – pogotovo dok je na zadatku prvi crtač Bernard Chang čiji je stil lep ali je naracija povremeno malo neprozirna – pogotovo jer je utisak da je plan bio da imamo tekući serijal koji je onda po hitnom postupku skresan na šestodelni mini. No Ayala, Chang i kasnije Paco Medina koji je nacrtao druge četiri epizode, rade mnogo i doro sa likovima, kreirajući jednu uspelu omladinsku dramu/ sapunsku operu, sa brojnim interesantnim i ubedljivim problemima što ih ove mlade osobe susreću. Ovo se odnosi i na njihove porodične situacije i na njihove romantične fantazije i seksualne preference, ali i u velikoj meri na njihovu snažnu potrebu da svoj identitet pronađu kopiranjem jednog već gotovog identiteta kome po definiciji ne pripadaju.
No, tamo gde bi neki drugi autor imao osuđujući, moralizatorski stav vezan za kulturnu aproprijaciju, Ayala ima mnogo slojevitiji tretman ovog motiva, prepoznajući i motive i odsustvo zle namere, pa i iskrenu ljubav prema jednom idealu koga mladi protagonisti poznaju samo iz druge ruke. Njena poruka, izrečena kroz usta Storm je trezvena i ljudska, a strip nam je dao likove koje, tek što smo zaista zavoleli, moramo da napustimo. Nadajmo se da će biti prilike da ih još vidimo.
Toliko smo imali za danas. Ove serijale možete na Amazonu naći ovde, ovde, ovde i ovde, a uskoro stižemo sa drugim delom mutantskog pregleda.
