Kako sam i obećao pričajući o prvom tomu serijala Pearl, pročitao sam i njegov nastavak, kolekciju Pearl Vol. 2 koja sakuplja drugih šest brojeva ovog stripa i dovodi neobičnu jakuza-sagu do nekog svog logičnog kraja. Imam tu razne misli o stripu ali, ma koliko da mi je reakcija na prvi tom bila u principu pozitivna, sa drugim tomom se oduševljenje što gledamo novo ujedinjenje dva stara majstora resetovalo na podrazumevana podešavanja a brojni neidealni i „nisam baš siguran što se tiče ovoga“ elementi su mi nekako izbili u prvi plan. Hajde da vidimo šta je sve to na gomili na kraju donelo čitaocu koji želi svoje teško zarađene pare i možda još dragocenije vreme da utroši na najbolji moguć način, a lože ga impresivna grafička oprema ovog stripa i njegovo koketiranje sa japanskim gangsterskim žanrovskim radovima.
Malo podsećanje za one koje mrzi da kliknu na gornji link što sam ga tako ljubazno provajdovao: Pearl je nezavisni serijal koga su kreirali Brian Michael Bendis, jedan od najuticajnijih scenarista u američkom stripu u ovom stoleću, i Michael Gaydos, slikar i ilustrator koji je sa Bendisom tokom ranih godina ovog veka uradio neke stripove za Marvel koji su u nezanemarljivoj meri uticali na razvoj ne samo Marvelovog stripa već generalno žanrovskog stripa pa i popularne kulture uopšte u decenijama što su usledile.
Bendisov odlazak iz Marvela pre nekoliko godina značio je i revitalizaciju njegovog Jinxworlda, malog, nezavisnog izdavačkog poduhvata kojim upravlja njegova žena, a za koji je originalno izlazio Pearl. Dvanaest brojeva ovog serijala izašlo je za Jinxworld, kao i originalne dve kolekcije što su ih sakupile, 2018. i 2019. godine, a Dark Horse je ove godine izbacio reprinte obe kolekcije, dajući još jednom čitaocima šansu da budu impresionirani Gaydosovim nikad razuzdanijim grafičkim radom i Bendisovim povratkom u žanr kriminalističkog stripa iz koga je originalno i potekao.
Pearl iz naslova stripa je i ime protagonistkinje – Pearl Tanaka je tatu-umetnica iz japanske četvrti San Franciska i ćerka tatu-umetnice koja je u SAD došla iz Japana. U prvom tomu ove priče ne samo da je Pearl pronašla romantični, jelte, interes u liku Ricka Arakija, takođe mladog tatu-umetnika iz kraja, jednog dobrohotnog momka sa smislom za humor i simpatičnim, goofy šarmom, već je i saznala da je njena majka uzgred bila i šef lokalnog jakuza-klana i, kako da ovo kažemo, okončala priču pucnjavom kojom je sebe proizvela u ozbiljnog igrača na lokalnoj kriminalnoj sceni.
Pearl Vol. 2 – odnosno drugih šest epizoda – je priča o tome šta je bilo dalje i njen prvi problem je svakako u tome da je čitaocu, ili barem meni, veoma teško da spoji u svojoj glavi da je Pearl Tanaka neko koga treba da sada smatramo jakuza-ubicom.
Jednim delom je to svakako do Gaydosovog crteža i dizajna. I Pearl i Rick su u stripu predstavljeni kao kul i simpatični mladi ljudi između dvadesete i tridesete godine koje biste očekivali da se šetkaju noćnim gradom, drže za ruke i jedan drugom postavljaju kviz-pitanja vezana za japansku popularnu kulturu. Svakako, Pearl je albino i ima tetovaže (koje je sama napravila u jednom emotivnom krešendu) što se vide tek kada se uznemiri, naljuti ili postidi pa ih krv osvetli iznutra, ali u vizuelnom smislu strip, pogotovo kada se centrira na dvoje glavnih likova mnogo više liči na nekakav Miramaxov indie film sa početka devedesetih nego na gansterski narativ koji treba da shvatimo ozbiljno.
Delom je i do Bendisovog pisanja dijaloga koje je, pa, bendisovsko to the max. Ako zatvorite oči i zamislite tipičnu tablu iz nekog Bendisovog stripa, sva je prilika da će na njoj biti MASA oblačića sa tekstom koji se smenjuju dok likovi razmenjuju kratke, kul fraze koje treba da simuliraju „prirodan“ način ljudskog razgovora. Bendis ovde svoje likove piše onako kako je pisao tinejdžere u Ultimate Spider-manu pre dvadeset godina i oni imaju sve te šarmantne samozatajne komentare na nešto što su upravo rekli, tendenciju da ponavljaju iste fraze samo sa malo drugačijom intonacijom, da postavljaju pitanja i potpitanja itd. I sad, neću da kažem da je ovo staromdoan ili zastareo način pisanja dijaloga, naravno da on ima svoje mesto u modernom stripu, ali Bendis na ovaj način stripu daje ton koji je u priličnom neskladu sa zapletom i radnjom koje pokušava da nam proda.
Tonalna disharmonija je jedan od problema ovog stripa, ali drugi problem, možda i važniji, je da je njegov zaplet potpuna besmislica i da nakon što iščitate svih šest epizoda sednete i kažete sebi da vam nije jasno ni šta se tu, kao, dogodilo, niti kako se to dogodilo niti zašto je bilo potrebno stopedeset strana da se to dogodi. Bendisova zamisao je, reklo bi se, bila da kreira neku vrstu (kvazi)pikarskog romana u kome će protagonistkinja skromnog porekla, ali velike unutrašnje snage, suočena sa vrlo formalizovanim svetom organizovanog kriminala i determinisanom sudbinom do kraja biti realizovana kao ozbiljan igrač koji ne samo da pobeđuje u „igri“ već i na posletku promeni pravila te igre. No, ovaj strip nema potrebnu koherentnost – ni psihološki ni čisto logistički – da tako nešto izgura.
Blurbovi na zadnjoj strani ističu Bendisovo kvalitetno pripovedanje – što je malo i apsurdno s obzirom na to koliko Gaydos RAZBIJA sa crtežom ali i podseća na taj paradoks da su scenaristi danas mnogo cenjeniji od crtača u američkom stripu – ali ovo je klasičan primer zasenjivanja prostote. Bendis svakako ovde izvodi solidan vatromet, radeći nelinearno, skokovito pripovedanje koje čitaocu daje in-medias-res trzaje pre nego što ga vrati kroz vreme da vidi kako se došlo do te tačke, sa izbacivanjem nezanimljivih, trivijalnih delova narativa tako da ostane više prostora za scene koje plene atmosferom – ali sve to je pomalo tu da zamagli činjenicu da strip zaista curi na sve strane na nivou zapleta i radnje.
Ne mogu da kažem da mi neke scene nisu bile vrlo simpatične – u najboljim momentima Bendis zaista dostiže nivo tradicionalne tarantinovštine sa lepo odmerenim ritmom i tonom konverzacija i prigodnim učešćem frivolnosti i suvog humora. No, kako je i sam Tarantino odavno nestao u ponoru samozaljubljenosti, i Bendis ovde ne zna uvek da stane, no veći problem su ovde ti neuverljivi skokovi u karakterizaciji a onda još neuverljiviji pokušaj da se protagonisti iz SAD presele u Japan i tamo se čitaocu pruži susret dve kulture.
Strip ovde naprosto odlazi u „kako mali Đokica zamišlja jakuze“ smeru i to ne mislim u smislu da je ovo „nerealno“ već da ne prati ni jedno žanrovsko pravilo i kreira sasvim neubedljive scene, i sadržajno i tonalno koje na silu treba da odvedu radnju stripa tamo gde je Bendis zamislio.
Sa jedne strane, svakako poštujem što scenarista ovde želi da ima gangsterski narativ u kome su nasilje i pucnjava marginalni elementi a veliki deo razrešenja se odvija kroz dijaloge. Sa druge, ti dijalozi nemaju uverljivost, reakcije likova su potpuno neprirodne, a situacije koje gledamo nemaju smisla. Povrh toga, strip na kraju ipak ima i nekakvo akciono razrešenje koje deluje potpuno nakalemljeno – iz stratosfere – na zaplet koji ga niti priziva niti od njega profitira.
Rezultat je da je Pearl, kao centralni lik ovog stripa na kraju neuspelo karakterisana, više spoj nekoliko ideja nego zaokružena ličnost u kojoj možemo da poverujemo da su se spojile sve te protivrečnosti. Kako sve ostalo zavisi od nje, tako i ostatak stripa deluje skarabudžen od koncepata koji nikada ne profunkcionišu zajedno i u sudaru su jedni sa drugima.
Gaydos, ako je za utehu, BRILJIRA i ovaj je deo priče o Pearl još impresivniji na vizuelnom planu nego prvih šest epizoda. Ovde čak i ne mislim nužno na same delove u kojima likovi pričaju – a kojih ima dosta – i gde se Gaydosov artistički ali opet skoro fotorealistični stil zapravo sudara sa dizajnom leteringa (pogotovo dok ga radi Dave Sharpe u epizodi 7, nakon čega ovaj posao preuzima Joshua Reed i donekle ga unapređuje). Mislim na mnoge „atmosferične“ scene u kojima likovi nemaju prostora da mnogo „glume“ i koji deluju kao atraktivne scene uhvaćene u trenucima kada niko nije bio svestan da je „ispred kamere“. Gaydos vrlo snažno meša različite tehnike i crtež se često gubi pod razmahanom bojom ali i direktnim intervencijama predmetima na podlozi dajući stripu jedan skoro fantazmagorični sloj koji opet ne umanjuje njegovu žanrovsku određenost niti narušava pripovedanje.
Šteta je da je Gaydosov vatromet na kraju potrošen u službi priče za koji naprosto ne mogu da kažem da je uspešna. Nekoliko dobrih dijaloga i uspelih šala na stranu, Pearl Vol. 2 je udoban ali nekonzistentan narativ sa idejama koje se ne slažu među sobom i karakterizacijama koje se raspadaju. Šteta, ali opet, to ne znači da ovaj strip nije zanimljiv pa svakako možete da ga kupite putem Amazona ili nekog drugog servisa.
