Apsolutno je najbolji trenutak da danas nešto kažemo o jednom od najzabavnijih stripova koje sam čitao ove godine, japanskoj komičnoj špijunskoj ekstravaganci Spy x Family. Strip, koji poslednje tri godine žanje solidne uspehe u Japanu na zapadu je stigao do svoje sedme kolekcije (u Japanu ih je do sada izašlo devet) a anime serijal urađen po njegovom preldošku je krajem Juna dvanaestom epizodom okončao svoju prvu sezonu i dobio nepodeljeno dobre reakcije. Spy x Family je, ako tako mogu da kažem, nerazblažena zabava, komedija koja sa svakom novom epizodom nalazi načine da iscedi urnebesne momente iz svoje već prilično urnebesne premise, ali i dinamičan akcioni triler, pa onda i slatka, romantična sapunska opera o odraslim ljudima koji sami sebi ne priznaju svoje emocije i deci koja te emocije prepoznaju ali ih ne razumeju potpuno. Mislim da sam EKSTREMNO iritirao svoju ženu prolazeći kroz kolekcije na engleskom što ih je izdao američki VIZ Media i cerekao se kao lud svakih nekoliko stranica kada bi crtač Tatsuya Endo (ili neki od njegovih asistenata, naravno) ponudio još jednu sliku na kojoj protagonistkinja, šestogodišnja devojčica Anya Forger, ima izraz lica koji sugeriše prenaglašenu emociju – bez obzira koja to emocija bila. „Deca koja prave smeše grimase“ je svakako jedan od uobičajenih sastojaka shonen manga stripova, ali kod Spy x Family ima nečeg ekstremno šarmantnog u tome kako se Anyino malo, okruglo lice svo pretvori u ogromne, iskolačene oči dok joj se u glavi premeću nekontrolisane misli vezane za strah, uzbuđenje, fasciniranost ili nešto četvrto što u tom trenutku ona oseća.
Mada, tehnički, misli u Anyinoj glavi nisu nužno uvek njene. Objasnićemo!
Tatsyua Endo je svoje profesionalne manga veštine tesao radeći kao asistent na nekoliko solidno uspešnih serijala, uključujući, recimo, Blue Exorcist, a svoj prvi samostalni uspeh postigao je serijalom Tista o mladoj profesionalnoj ubojici koja obavlja prljave poslove za ekstremni verski kult, negde krajem pretprošle decenije ovog stoleća. Endovi radovi i posle Tista su, iako shonen po senzibilitetu, rabili nešto odraslije teme, pa je tako i naredni serijal, Gekka Bijin imao za temu lov na veštice. Endo je svoje stripove objavljivao za Jump Square, Shueishin novi mesečni časopis utemeljen nakon prestanka izlaženja Monthly Shonen Jumpa, ali je Spy x Family, započet 2019. godine zapravo rađen kao prevashodno digitalna manga. Publikovan svake druge nedelje pute digitalnog magazina Shōnen Jump+, Spy x Family je ostvario solidnu popularnost i vrlo je brzo preuzeo prvo mesto po popularnosti od do tada vladajućeg Hell’s Paradise: Jigokuraku. Shueishini šefovi vele da je Spy x Family veoma dobar u privođenju ženske publike njihovoj digitalnoj platformi pa su i uporedili uspeh ovog serijala sa prestižnim Assassination Classroom koji izlazi u uglednom Weekly Shonen Jump magazinu.
Endo je sa ovim serijalom svakako ubo u zlatnu žicu i verovatno se pita zašto mu ranije nije palo na pamet da svoje dosta ozbiljne stripove začini sa malo komedije. A opet, Spy x Family ima tako bizarnu premisu, naizgled skrpljenu na silu, ubacivanjem svega dostupnog u lonac u nadi da će rezultirajuća klinčorba biti makar jestiva ako već ne ukusna, da je važno primetiti da je ovde „tajna“ pre svega u kvalitetu egzekucije. Spy x Family je, mislim, manga koju možete ponuditi bilo kome, bez obzira na njegovo poznavanje ovog medijuma ili naklonost ka japanskoj popularnoj kulturi i verovatnoća je velika da će kombinacija hladnoratovske satire, akcionog slepstika, romantične komedije i snažne karakterizacije, kako u tekstu tako i, možda još više, crtežu, osvojiti njihovo srce. Ovo napominjem jer sam, recimo, pre nekoliko godina pisao o mangi Gokushufudou kao o primeru simpatične komedije koja funkcioniše na principu jukstapozicije yakuza klišea i banalnosti svakodnevnog, porodičnog života i mada se Spy x Family po svojoj premisi zaista može uporediti sa ovim sjajnim serijalom, razlika je što ste sa Gokushufudou ipak morali poznavati određene trope japanskih žanrovskih radova kako biste u potpunosti uživali u stripu.
No, nasuprot tome, iako Spy x Family ima izrazito japaski senzibilitet u tipovima likova, karakterizaciji, hiperafektiranju kome mnogi od likova pribegavaju da bi se izrazili, ali i u čisto tehničkom smislu pripovedanja, sa čestim scenama ekstremne dekompresije i tekstom koji paralelno prikazuje i misli i dijaloge protagonista, njegova osnovna ideja nije „egzotična“ i zapravo se bavi „zapadnijim“ konceptima.
Spy x Family se, naime, dešava tokom hladnog rata koji emulira mnoge elemente „stvarnog“ hladnog rata ili makar špijunske, žanrovske fikcije smeštene u ovaj period. Dve države koje su u ovom stripu susedi i jedna su drugoj ideološki suprotstavljene zovu se sugestivno Westalis i Ostania a glavni junak stripa je izvanredno efikasni westalijski špijun, Twilight koji posle deset godina neverovatnih peripetija i zastrašujućih avantura dobija svoju najtežu misiju: da zasnUije porodicu.
Naime, kako to već u ovakvim pričama biva, tajna služba za koju Twilight radi, W.I.S.E. tvrdi da je jedini način da se mir između dve države, stalno na ivici noža, održi taj da se on približi ostanijskom ministru Donovanu Desmondu, a koji je notorno asocijalan, nigde se ne pojavljuje i jedva da izlazi iz svoje kuće i kancelarije, izbegavajući većinu javnih događaja, prijema, proslava itd. Twilightovi šefovi odlučuju da je jedini moguć vektor prilaska rekluzivnom funkcioneru preko njegovog najmlađeg sina koji upisuje prestižnu školu Eden u ostanijskoj prestonici, a gde će se ministar pojavljivati na povremenim događajima i roditeljskim sastancima.
Ako ovo deluje kao tanka premisa, nemajte brige, W.I.S.E. dalje od svog agenta, koji je poznat i kao majstor prerušavanja, ne traži da pozira kao, recimo, novi profesor u ovoj obrazovnoj instituciji ili nešto makar izdaleka „normalno“ već da u roku od nekoliko nedelja kreira porodicu, sa sve dovoljno uverljivom istorijom, a gde će on imati dete pogodnog uzrasta da i samo bude primljeno u vrlo skupu, vrlo uglednu školu.
Od ove tačke priča prelazi u komediju situacije sa jakim apsurdističkim tonovima. Twilight i njegova agencija su dovoljno spretni da kreiraju čitav komplikovan lažni identitet u kome je iskusni špijun sada Loid Forger (da, to prezime je… sjajno), ugledni psihoterapeut u lokalnoj bolnici, a njegova potraga za adekvatnom porodicom ga posle nekoliko epizoda dovode do situacije u kojoj je oženjen stidljivom službenicom koja radi u gradskoj upravi, a tajno je profesionalni ubica „Thorn Princess“ što za opskurnu vladinu agenciju uklanja teroriste i glavešine organizovanog kriminala u Ostaniji, a njih dvoje imaju (usvojenu) ćerku, pomenutu šestogodišnju Anyu, koju je Twilight/ Loid pokupio u lokalnom sirotištu rezonujući da deluje pametno, ali ne shvatajući da Anya zapravo nema intelektualne kapacitete natprosečne za svoj uzrast nego da je prosto telepata i da tačne odgovore kad je nešto pitaju naprosto pokupi iz glave onog koji pitanje postavlja.
Spy x Family je smešan strip već na ime te svoje premise u kojoj su i Loid i njegova zakonita supruga, Yor Briar (sada Yor Forger) nešto drugo od onog kako se (jedno drugom) predstavljaju a da su u brak iz računa ušli računajući da ono drugo mogu da iskoriste za svoje potrebe (Yor mora da izigrava „običnu“ ženu i domaćicu kako je ne bi nanjušila vrlo štazijevski prikazana tajna policija), ne shvatajući ne samo pravu prirodu onog drugog, već i to da njihova ćerka svima čita misli i jedina ima čitavu sliku…
…ali koju, naravno, razume na način kako to samo šestogodišnjaci mogu. Spy x Family je otud u velikoj meri urnebesno zabavan narativ jer hladnoratovsku satiru sa likovima koji su svi pomalo nezreli i nesigurni u svojim personama, dodatno infantilizuje prikazujući je u velikoj meri kroz oči deteta.
I ovo se pokazuje kao neobično potentna formula na kojoj mogu da rastu epizode vrlo različite dinamike i senzibiliteta. Endo je vrlo spretan kada treba spraviti „stvarni“ špijunski triler, sa napetim šunjanjem, prerušvanjem akcijom i hipertrofiranim džemsbondovskim/ mišnimposiblskim trikovima, ali onda će u njih lako udenuti apsurdističke komične premise kao što je veliki beli pas koji može da vidi neposrednu budućnost i koga šestogodišnje dete jaše kroz grad u urnebesnoj poteri za teroristima. Drugde, dobijamo izuzetno tople i ponovo veoma smešne porodične zaplete u kojima dvoje supružnika iz računa moraju da izigravaju zaljubljeni par, ali tako da njihove stvarne emocije počinju da se neobično jako mešaju sa njihovom glumom. Ideja o špijunima ili plaćenim ubicama u dubokom, jelte, kaveru, koji se postepeno identifikuju sa svojom okolinom, postaju više nego glumci i počinju da žive svoju ulogu, pa se, možda i zaljubljuju, nije nova ali je Endo smešta u jednu vrlo razrađenu komičnu postavku u kojoj imamo komplikovane odnose između likova što su svi u nekoj meri „pomereni“.
Ovo važi kako za same protagoniste tako i za ostatak kasta – deca u Anyinoj školi su ćerke i sinovi ostanijske (crvene?) buržoazije i mada imaju standardne odlike razmažene dečurlije bogatih roditelja, imaju i dodatne slojeve karaktera. Tako je, recimo, Damian Desmond, primarna Twilightova meta, zapravo samo na površini snobovski nastrojeni kvaziaristokrata a zapravo kompleksniji i interesantniji lik, dok je Anyina najbolja ortakinja Becky naoko „normalna“ starmala bogataška ćerka, ali sa patološkom – i urnebesnom – fiksacijom na Anyinog oca Loida.
Profesori su takođe zanimljivi, a Loidov šurak, Yuri, mlađi brat Loidove supruge Yor je posebno interesantan lik sa edipovskom fiksacijom na stariju sestru koja usmerava njegovo ponašanje – a što ima potencijalno vrlo nezgodne implikacije s obzirom da Yuri samo zvanično radi u diplomatiji a zapravo je oficir tajne policije koja juri špijune poput, jelte Twilighta. Da ne pominjemo Twilightovu koleginicu Fionu Frost, neverovatno sposobnu i ledeno efikasnu špijunku koja je prema njemu razvila patološku skrivenu zaljubljenost i sve vreme pati što neka druga žena, koju ona smatra inferiornom, glumi suprugu Twilightovog isfabrikovanog identiteta, Loida. Sukob dve alfa ženke oko inače ekstremno sposobnog mužjaka koji ovom prilikom ništa ne shvata, odvija se kroz medijum – tenisa. I URBENESAN je kao i sve drugo u ovom stripu.
No, moram da priznam da je, i pored izvrsnog ansambla – a nisam pomenuo Twilightovu hendlerku Sylviju Sherwood, pa tehnološkog genija Frankyja koji Twilighta snabdeva kul špijunskim gedžetima ali je zapravo asocijalni nerd, pa nesposobnog špijuna-početnika Daybreaka – glavna atrakcija ovog stripa sama Anya. Ovo dete je naprosto nemoguće zabavno i šarmantno sa konstantnim dramatičnim interpretacijama stvari koje vidi pred sobom i stvari koje „čuje“ u tuđim mislima, konstantnim strahom da će njena nova porodica iz ovog ili onog razloga biti rasformirana a ona vraćena u sirotište i konstantnim suludim planovima (zapravo je tačnije reći na licu mesta smišljenim improvizacijama) kojima pokušava da pomogne ocu i doprinese ostvarivanju ultimativnog cilja – „mira u svetu“. Anya je sjajan lik jer ima sve one detinjaste karakteristike koje publika ovakvog stripa lako može da prepozna u sebi: voli špijunske TV serije a ne voli školu, loži se na kikiriki i užasnuta je majčinim nekvalitetnim kuvanjem, obožava svog velikog belog psa, Bonda, ali i ogromnu igračku, plišanog pingvina koga je dobila od oca a na koga je Bond ljubomoran, pokušava i stalno se zariče da će u školi biti uspešnija jer tako jedino može da pomogne ocu, ali joj konstantno nešto drugo odvlači pažnju i njen školski uspeh konstantno, jelte, visi o koncu.
Spy x Family, da bude jasno, koristi i neke trope japanske popularne kulture koje mi svakako možemo da gledamo i uz mrštenje. Od blage (ali vrlo blage) seksualizacije dece* pa do ponovljenog igranja na kartu klišea smerne i krotke žene kao poželjnog modela ponašanja, mogu da vidim da nekome može da bude i malo neugodno dok ovo čita. No, mislim da je važno naglasiti da se ovaj strip tim konceptima bavi prevashodno iz komičnog rakursa i da svoje likove, iako ih često prikazuje kao nezrele, infantilne pa i neretko patološki izvitoperene, on ipak sve vreme drži u jednoj humanoj ravni i nikada im ne oduzima dostojanstvo do kraja.
*ovde mislim na Beckynu opsesiju Loidom koja je nedužna i ne upada u kliše deteta-sa-telom-porno-glumice
Lepo je videti da pored glavnog crtača na serijalu VIZ-ove kolekcije nabrajaju i sve asistente koji su Endu pomagali na ovom stripu. Mange se obično doživljavaju kao produkti samo jedne osobe i istina je da se njihovi glavni autori često satiru od posla, ugrožavajući i svoje zdravlje, ali isto važi iza njihove asistente koji skoro nikada ne dobijaju priliku da im se makar ime javno spomene. No, svakako, Endov stil crtanja je ono što vodi ovu mangu i, pa, Endo je praktično genije. I pripovedački i u smislu karakterizacije, ali i u smislu akcije koja je, kad je ima, neopisivo dinamična i zaista daje stripu potrebna dinamička krešenda. Ali i sve ostalo je sjajno – severnoevropska arhitektura grada gde se sve događa, pastiš modnih stilova šezdesetih i sedamdesetih godina spojen sa tipičnije japanskim senzibilitetom, pogotovo u oblačenju ženskih likova, i, naročito, ekspresivnost likova.
Ovde je strip verovatno najizraženije „japanski“, nudeći tipične shonen poze i grimase, urnebesno prenaglašene reakcije na šok, iznenađenje, neočekivanu emociju sa druge strane. Endo neumorno ponavlja genijalne kompozicije u kojima pogotovo Anya deluje potpuno izbezumljeno pokušavajući da isprocesuje bujicu informacija koje prima „prirodnim“ i „neprirodnim“ putevima, ali u kojima će ponekada trijumfalno i malo nadmeno gledati ostatak sveta jer zna nešto što oni ne znaju ili, suprotno, iznurena padati na kolena i ruke, svesna da je još jedan njen plan (tj. improvizacija sklopljena za tri sekunde) spektakularno propao. Endo ima oko za savršen vizuelni geg i uspeva da se strip ne pretvori u samo seriju ponavljanih komičnih pančlajnova a da opet gustina humora – posebno vizuelnog – bude visoka.
Spy x Family je, dakle, izuzetno zabavan strip, postavljen na komplikovanu ali, pokazuje se, veoma funkcionalnu premisu koja omogućava grananje priče u mnogo neočekivanih smerova. U poslednjoj kolekciji izašloj na Engleskom se čak vidi i blago prebacivanje fokusa na sporedn(ij)e likove i formatiranje narativa u kratke, samodovoljne epizode koje ne pomeraju glavni zaplet unapred, ali još više proširuju svet u kome se priča dešava i daju nam dobrodošli dublji rad sa karakterizacijama. Opet, pošto se ova kolekcija završava velikim novim zapletom koji tek počinje (radi se o prekookeanskom krstarenju na kome SVE ima potencijal da krene naopako), slutim da će naredne epizode biti fokusiranije na samu porodicu koju smo toliko zavoleli.
Ako sve ovo zvuči primamljivo, a nadam se da zvuči jer se zaista radi o jednoj od najzabavnijih mangi koje sam čitao u poslednjih nekoliko godina, svakako ću vas ohrabriti da potražite VIZ-ove kolekcije. U našim prodavnicama ih je bilo ali su, koliko umem da kažem, uglavnom rasprodate, pa, ako ne želite sekondhend kopije, VIZ vam ovde nudi mogućnost kupovine sa raznih onlajn prodavnica.
