Pročitao sam do sada izašlih osam epizoda (od predviđenih dvanaest) serijala BRZRKR koji izdaje BOOM! Studios i moram da kažem da gluplji strip odavno nisam čitao, a, evo, javno sam više puta priznao da čitam sve Spajdermene koje Marvel objavljuje kao da nemam pametnija posla. BRZRKR je nešto što bi trebalo da bude definicija vanity projekta za ličnost selebriti statusa ali u vreme kada je bilo zaista popularno da glumci i glumičići potpisuju stripove kao koautori (u najboljem slučaju, naravno, kao autori koncepta), težak fizički rad pisanja i crtanja je obično poveravan relativno nepoznatim, mladim i nedokazanim autorima kojima bi to bila zgodna stavka u portfoliju a nešto upućenijoj publici signal da ovo nije projekat na koji treba obraćati MNOGO pažnje.
No, živimo u vremenu u kome je borba za svaki sekund slobodnog vremena potrošača neprestana i nemilosrdna a kreiranje FRANŠIZA što treba da započnu u jednom medijumu, proslave se u drugom a pravu zaradu naprave u trećem je sveti gral industrije zabave u ovom trenutku (ako tu negde mogu da se nekako udenu i WEB3 i NFT kao endgejm, još bolje) pa onda i projekat koji objektivno nema naročito originalnu premisu a svakako nema ni zanimljivu priču na kraju završi kao visokoprofilni serijal za uglednog izdavača, sa zabrinjavajuće skupim talentom na strani produkcije.
BOOM! Studios u poslednje vreme zaista impresionira svojm portfoliom, izdajući manje stripova u jedinici vremena od, recimo, Imagea, ali sa rekao bih prosečno još višim kvalitetom i promišljanjem koje, čini se dolazi uz ulazak u svaki projekat. Mislim da u BOOM!-u paze da su im stripovi distinktni, prepoznatljivi, da svaki ima svoj identitet i da je vreme u kome su se prevashodno oslanjali na licencirane propertije ugodno iza njih. Ali onda dođe BRZRKR kao nekakav recidiv devedesetih i setite se da ne mogu svi biti jednako dobri. Gausova kriva i tako to.
Distinkcija ovog maksiserijala započetog Marta 2021. godine i predviđenog da gura dvanaest brojeva, ali je tempo kojim izlazi nešto sporiji, pretpostavljam zbog zaposlenosti autora, je u tome da je kao jedan od autora potpisan Keanu Reeves. Svakako, Keanu poslednjih godina uživa milost velikog dela vaskolike nerd zajednice na ime svog rada u raznim žanrovskim projektima, uključujući filmski serijal John Wick i igru Cyberpunk 2077, ali i na ime svoje dobrohotne, nenametljive selebriti-persone. Ako je jedna od prvih važnijih uloga ovog glumca bila utemeljenje tipičnog stoner-lika u serijalu o Billu i Tedu, čini se da je ta stoner-persona dobro poslužila Reevesa tokom narednih tridesetak godina čak i kada se transformisao u akcionog heroja sumnjive klase pa je pomisao da on stoji iza akcionog, naučnofantastičnog stripa u kome glavni junak izgleda kao on iako ga zovu samo B. i u pitanju je osamdeset hiljada godina stari, besmrtni ratnik koji ubija ko blesav kada ga obuzme ratno ludilo, malčice probavljivija od prosečnog vanity projekta na kome bismo videli ime nekakvog holivudskog glumca.
Projekat je nastao kada je BOOM! Studios obnarodovao svoju ambiciju da kreira serijale od kojih može da bude i nešto više od pukog stripa – dakle televizija odnosno striming – a gde je Keanu došao na sastanak i rekao da ima ideju tom nekom besmrtnom ratniku koji ljudima čupa ruke i pesnicama pravi rupe u njihovim torzoima. Da je to bio neko drugi a ne Keanu, verovatno bi bio obavešten da Wolverine već postoji i da je ipak neophodno da se osmisli nešto za nijansu originalnije, ali su u BOOM!-u razvukli najšire lažne osmehe koje su imali na lageru i rekli „We love it!“ a onda ga pitali da li bi voleo da uradi strip za njih po ovoj ideji.
Razume se, scenario ovog stripa pored Keanua potpisuje Matt Kindt, vrlo iskusni i kvalitetni scenarista koji iza sebe ima masu uspešnih serijala za razne izdavače i bezbedno je reći da je Kindt uradio sve nakon što je Keanu izložio svoju ideju. No, pored Kindta, izdavač zaista nije štedeo ni na ostalom talentu. Crtež ovde radi Ron Garney, veoma pedigrirani crtač sa mnogo uspelih superherojskih serijala u svom portfoliju, kolorist je Bill Crabtree a leterer Clem Robins. I da se ne lažemo, ovakav lajnap, bez Keanua, bio bi dovoljan da privuče pažnju svakom iole upućenijem ljubitelju američkih stripova i BRZRKR je, kada ga pogledate, ili samo prelistate VEOMA lep strip. Garney je tokom poslednjih par decenija ekstremno evoluirao svoj stil, crtajući na neki način VIŠE nego što je ranije crtao, u smislu više linija, više senčenja, više pažnje za detalj, ali tako da i korišćenje negativnog prostora, strateškog raspoređivanja praznina i senki njegovom radu da više dubine, više karaktera. Plus ovde ima priliku da omažira Johna Buscemu na nekoliko mesta i to je prelepo. Sa Crabtreejevim intenzivnim kolorima i Robinsovim urednim, lepim leteringom BRZRKR izgleda jako upečatljivo, odajući utisak luksuznog stripa koji svoje naučnofantastične premise shvata vrlo ozbiljno a svoju krvoločnu akciju prikazuje kao sadržaj namenjen zrelom čitaocu koji se neće zgaditi nad, jelte, realnostima ratovanja i mračne strane čovekove prirode.
Naravno, sve je to na kraju samo lepa kulisa i kada stvarno krenete da čitat BRZRKR, u pitanju je zbrkan, prilično plitak pa i malo dosadan akcioni serijal koji je po svemu osim po kvalitetu produkcije kao nešto pronađeno u grobnici u koju je, recimo Valiant Comics, devedesetih godina prošlog veka pohranio neke svoje neuspešne serijale.
BRZRKR, dakle, nije originalan. Pomenuo sam Wolverinea gore ali istina je da je Wolverine blizak BRZRKR-u samo u svojim zaista najlošijim inkarnacijama. BRZRKR više podseća na stvari kao što su Bloodshot ili X-O Manowar ili Eternal Warrior i zapravo u sebi nosi sličnu dozu nameštene ozbiljnosti i isforsirane zrelosti kakva je karakterisala lošiju stranu stripova devedesetih godina, nadomešćujući dosadnu, razvučenu priču pornografskim intenzitetom nasilja.
Glavni problem sa BRZRKR-om je što zaplet naprosto nije interesantan. B. je, kako rekosmo, ratnik star 80.000 godina, potekao još u kamenom dobu kada se njegovo pleme molilo bogovima da im podari oružje da se odbrane od drugih plemena što ih svako malo napadaju i uzimaju im letinu, opremu i žene. Rođen od ljudske majke ali uz decidno natprirodnu prirodu (heh) začeća, B. je zaista oružje na dve noge, besmrtni borac koga ništa ne može da zaustavi dok masakrira čitava sela neprijateljskih boraca ali onda i njihovih žena pa i dece, bez obzira na povrede koje sam trpi a koje jedva da ga usporavaju. Ali, pokazuje se, on ima i emocije. Pita se zašto je na ovom svetu, koja je njegova ultimativna svrha i je li ubilački bes koji ga povremeno obuzima njegova vječita kletva ili ipak ima nekog višeg smisla u njegovom postojanju. I tako osamdeset hiljada godina. U trenutku dok ovo čitamo, B. radi za američke vojne black ops jedinice i ubija jelte, teroriste po egzotičnim teritorijama, potpuno ravnodušan u odnosu na to čini li ispravnu stvar, motivisan samo time da će američki naučnici koji ga sve vreme ispituju, možda otključati tajne njegove prirode i možda mu omogućiti da postane smrtan i tako spozna svoju svrhu.
Ova prilično izlizana premisa je svakako nedovoljna da proizvede u čoveku zainteresovanost a Kindtovi ne naročito inspirisani dijalozi ne pomažu mnogo. Sve je kao da zaista čitate neki rad iz devedesetih sa petparačkim filozofiranjem i zapletima koji se kreću mučno sporo, likovima koji govore ili u kriptičnim službenim referencama ili u ispovednim monolozima koji su jednako nezanimljivi. U čisto tehničkom smislu, ovo je korektno vođeno, sa Kindtom koji ne preteruje sa tekstom i pušta Garneyja da vodi najveći deo pripovedanja, te sa Robinsovim leteringom koje čitaoca uvek drži jasno i potpuno informisanim, ali BRZRKR naprosto nema mesa da izgura te svoje polupečene, neoriginalne ideje i već osam brojeva šlajfuje u mestu pokušavajući da nam proda dramu čoveka koji, eto osamdeset milenijuma nije siguran ko je, šta je i šta mu je misija na Zemlji ali koji nema karaktera ni za naprstak.
Srebrni pervaz na tom tamnom oblaku je makar da veliki broj strana otpada na akciju i, ako nemate osetljiv stomak i obožavate da vidite ljude rastrgnute na komade, udove otkinute sa trupova (kojima se zatim vlasnik tih udova i trupa premlati do smrti) i generalno R-rated sadržaj urađen u zaista visokokvalitetnom crtežu i koloru, BRZRKR će obilato isporučiti. Moram da kažem da sam se pomalo i pitao koliko Ron Garney glasno uzdahne svaki put kad mu stigne scenario u kome piše „A sad šest strana kako Keanu masakrira grupu neprijatelja. Pusti mašti na volju, dečko, MAKE US PROUD!“ i onda mora da sedne i smišlja kako da PONOVO učini da probijanje grudnog koša pesnicom deluje šokantno, kad je to do sada već uradio najmanje dvaput, kako da otkidanja glava i ruku izgledaju drugačije nego u prošlom broju itd.
Ali Garney je profesionalac i mada borbe nisu dramatične – ni u jednoj od njih nema „stvarnog“ pripovedanja jer je jasno da je Keanu neranjiv i nezaustavljiv i nikada nije u opasnosti – one uvek izgledaju dobro, teku logično i imaju „narativ“ ma koliko on primitivan bio.
E, sad, da li je to dovoljno da se u ovom stripu uživa, ne znam. BRZRKR je na kikstarteru skupio preko 1,4 miliona dolara pre nego što je projekat započet a kritike koje dobija od čitalaca po internetu su pozitivne, uprkos, rekao bih, izrazito neoriginalnoj premisi i nezanimljivoj priči. Svakako deo otpada na ljude koje prosto loži „violence porn“ a onda su tu i oni kojima je priča ipak interesantna a tanki likovi im ne smetaju. Lično, mislim da je ovo prilično uzaludan projekat sa apsolutno prevelikim brojem epizoda za očigledan deficit zapleta sa kojim Kindt mora da radi i kvalitetom crteža protraćenim na taj zaplet i priču, ali ako računate da sam ja ipak matora budala bez trunke ukusa (a, mislim, nije da nisam) onda možda možete da sebi priuštite čitanje ovog serijala i prijatno se iznenadite. Evo ga na Amazonu.
