Pošto sam ovih dana imao i malo stresa i trauma, u jednom trenutku sam sebi rekao da je u redu da se na jedno veče razmazim pa sam sebi priuštio čitanje jedne stare kolekcije još starijih stripova. The Complete Frank Miller Spider-man je izašla pre skoro tačno dve decenije, u Aprilu 2002. godine, zgodno, nekoliko sezona pre nego što će Frank Miller svetu demonstrirati da je skroz, što se kaže, otišao iz rezervata, i donela nam stripove što ih je on radio kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina u Kući ideja, sa finom patinom i aurom bolje prošlosti i slavne istorije. Kako je Millerov predgovor za ovu kolekciju pisan još 1994. godine, tako je i jasno da je ovo reprint jednog starijeg izdanja, možda dopunjen naslovnim stranama koje je Miller radio za Spajdermena. No svakako, fakat je da Miller nije naročito mnogo radio na Spajdermenu i da je daleko poznatiji po nekim drugim projektima za Marvel – poglavito Daredevilu, jelte – pa je ovo i neka vrsta egzotičnog putovanja na margine „spajderverzuma“ i uživanja u stripovima koji su stajali u dobroj meri izvan centralnih tokova.
Frank Miller je danas, pa, mislim da je fer reći kontroverzna figura. Ali je istovremeno i jedan od svakako najvažnijih autora superherojskog stripa u poslednje dve decenije dvadesetog stoleća. Njegov prevratnički rad na Betmenu odredio je mnogo smernica u kojima će se čitav medijum kretati prema prelomu milenijuma, njegov potonji rad na Sin Cityju je praktično vratio kriminalističke stripove u život a zatim stripove generalno u novom stoleću pretvorio i u jedan od najvažnijih generatora „sadržaja“ za Holivud i njegove satelite,* a što je definitivno bilo pojačano uspehom filma 300 koji će i Milleru kao autoru strip-predloška, ali i Zacku Snyderu, kao režiseru obeležiti karijere i napraviti od njih ključna imena industrije zabave trećeg milenijuma.
*sam Miller je, naravno, pokušao da ovaj zamajac iskoristi režirajući film The Spirit po motivima ključnog stripa Willa Eisnera i to se nije sjajno završilo
Naravno, Miller danas stripove radi tek sporadično, češće ih pišući nego crtajući ali uglavnom univerzalno radeći stvari koje su ili tek loše ili apsolutno katastrofalne. Ranije u ovom veku je kombinacija paranoično-nacionalističkog i, ne mogu ovo da prenaglasim, VEOMA LOŠEG Holy Terror, te do parodije presmešnog All-Star Batman and Robin signalizirala da Miller više nema kompas a, nažalost, u poslednjih nekoliko godina su mu radovi na nastavcima Dark Knighta i, uh, na Supermenu bili, pa… slabi i primetno, što bi mladi rekli „krindži“. To da Frank Miller i bivši DC-jev izdavač Dan Didio trenutno rade na utemeljenju novog izdavačkog imprinta, nazvanog nimalo dvosmisleno Frank Miller Presents, na kome će Millerovi autorski radovi poput Sin City i Ronin dobiti nastavke ne ispunjava me sa mnogo uzbuđenja. Naprotiv, brinem se šta će autor koji dokazano najslabije radi kada mu urednici daju najviše slobode uraditi sa stripovima koji su ipak, istorijski gledano, zaslužili odmereniji, pažljiviji pristup od onog koji će, slutim, demonstrirati gnevni stari čovek sa potrebom da se još dokazuje nekome.
Ali o tom potom, sada bi trebalo da kažemo zašto sam ovako uživao sinoć čitajući The Complete Frank Miller Spider-man, mada, mislim, ključ za otključavanje mog uživanja je već i u imenu ove kolekcije: ovo su stripovi o Spajdermenu, meni najomiljenijem strip-junaku, i crtao ih je ili pisao Frank Miller u fazi pre nego što je prepoznat kao „auteur“, dakle, u kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, pre uspeha Daredevila i saradnje sa Chrisom Claremontom na Wolverineu koja će skrenuti pažnju šire javnosti na mladog, karakternog crtača. Miller je u vreme nastanka ovih stripova još bio tek jedan od talentovanih Marvelovih šljakera što je radio ono što mu se kaže, crtao superheroje jer se od toga živi i sanjao da za hljeb zarađuje radeći, kako je sam rekao, gangstere u fedora-šeširima i mantilima.
No, mislim da je značajno podvući to da Miller ima veoma jaku sponu sa superherojštinom i da ona nije isključivo ekonomskog tipa. Njegovo stalno vraćanje Betmenu i Supermenu je rezultat proste činjenice da se radi o autentičnim američkim kulturnim ikonama koje mnogo toga govore čitaocu, gledaocu, običnom čoveku, a kroz koje i sam Miller oseća da ima šta da im kaže. Kao i skoro svi drugi autori u američkom stripu u ovom trenutku, i Miller je odrastao čitajući superheroje i predgovor za ovu kolekciju u vrlo jasnim terminima obrazlaže zašto je Spajdermen bio najomiljeniji strip-junak mladog Franka koji je kao dete u šezdesetim godinama gutao Lee-Ditko epizode Amazing Spider-mana i osećao jaku sponu sa tinejdžerskim superherojem komplikovanog privatnog života ali verovatno „stvarnijeg“ karaktera nego što je bilo koji drugi superheroj u tom trenutku imao. Da će dobiti priliku da tog istog Spajdermena crta pred kraj naredne decenije, pa to je ispunjenje sna o kome mogu da pričaju samo malobrojni.
Prve dve epizode ove kolekcije pripadaju uglednom „drugom“ tekućem serijalu o Spajdermenu koji je Marvel pokrenuo u drugoj polovini sedamdesetih, pod naslovom Peter Parker, The Spectacular Spider-man, sa logičnom, i uostalom, pokazalo se sasvim realnom, namerom da kapitalizuje na sve većoj popularnosti ovog superheroja. Ovaj serijal, koji je potrajao dvanaest godina, sve do 1987. godine, su radili u dosta visokom udelu cenjeni autori, započevši sa Gerryjem Conwayjem kao scenaristom i Salom Buscemom kao crtačem, da bi do broja 27 koji je prvi što ćemo ga čitati u ovoj kolekciji, scenario već preuzeo ugledni Bill Mantlo. Frank Miller će za 27. i 28. epizodu utrčati kao zamenski crtač jer je Jim Mooney, pretpostavka je, bio zauzet i pokazati se vrlo dobro, preuzimajući „kućni“ stil Kuće ideja u letu i dajući spoj brizantne akcije i „realistične“ drame koji je u to vreme karakterisao Spajdermena.
Mantlo je ovo pisao u tipično povišenom tonu teatralne drame i sumanute akcije, ali je strip svejedno srazmerno „prizemljen“ i bavi se relatabilnim problemima glavnog junaka kao i negativcima koji su bliži kriminalističkim arhetipovima nego operetskim negativcima koji su, čini se, danas u Spajdermenu pravilo. Oslepljen nakon borbe u prethodnoj epizodi, Spajdermen ovde baulja kroz Njujork u društvu Daredevila koji mu pomaže da izađe na kraj sa gubitkom vida i ovo je jedan od onih stripova gde gostujući heroj potpuno krade šou. Ne znam koliko je tu Miller imao uticaja ili je Mantlo izvrši uticaj na njega, tek Daredevil je ovde zreli, odgovorni superheroj koji se i žrtvuje i nikad ne gubi hladnu glavu, dok je Spajdermen najveći deo vremena na rubu nervnog sloma ili USRED nervnog sloma i njegovi ljubitelji ga gledaju kako prolazi kroz ogromna iskušenja u kojima ne pokazuje uvek da je dorastao ovom poslu.
Ali to je i deo šarma klasičnog Spajdermena. Miller, kao crtač koji nije nikada bio baš na „ti“ sa ljudskom anatomijom ovde ipak pruža solidnu predstavu i daje nam atraktivnu a gritty superherojsku dramu.
Sledeći na redu je Amazing Spider-Man Annual #14 i priča koju je napisao Denny O’Neil. Millera ovde tušira Tom Palmer i Miller ovde možda i najmanje izgleda kao Miller sa nekarakteristično „svetlim“ tonom i tankim linijama, a priča je, pa, i sama pomalo nekarakteristična za Spajdermena onog doba sa Doktorom Strejndžom, Doktorom Doomom i Dormammuom u centru konflikta, puno magije i onostranog u kojem Spajdermen jedva da uspeva da se razabere. Opet, ovo je strip nabijen akcijom a Miller ovde već ozbiljno razmrdava svoje kreativne mišiće i kreće da demonstrira svoj vrlo kinematski pogled na pre svega Njujork i njegove impresivne eksterijere. Naravno deo u kome Peter Parker dolazi u klub CBGB i prisustvuje „pank“ koncertu koji se izmeće u praktično satanski ritual dok mu tadašnja romantična (kvazi)partnerka, Debbie s pravom prebacuje da je tretira kao krpu – uostalom sa potpunim pravom – je ono suvo zlato starih stripova koje treba danas tražiti i u njemu oblaporno uživati.
Marvel Team-Up #100 nam donosi ranu saradnju Millera i Chrisa Claremonta koji je ovde napisao inventivan scenario vrlo tipičan za njegovu tadašnju fazu. Ovde imamo antiheroje, konfliktne heroje, negativce-sa-emocijom, mutacije kao metaforu za manjinski identitet u društvu, nezalečene rane Vijetnamskog rata kao REALNI, PRISUTNI izvor traume u Americi ranih osamdesetih godina, i puno dobro nacrtane akcije. Karma, koja u ovom stripu zapravo ima svoj debi, već dobija obrise kompleksne karakterizacije koju će nositi kada par godina kasnije krene serijal New Mutants, a Miller je ovde u tušu Boba Wiaceka ekstremno siguran, sa tipično moćnim vertikalnim kompozicijama i jakom akcijom. Naravno, odsustvo detalja u pozadinama tokom akcije je još jedan od Millerovih zaštitnih znakova i u narednim stripovima će on ovakve stvari raditi bolje i uverljivije, ali ovo je jako dobar komad stripa od pre četiri decenije što su ga uradili neki od najboljih autora svog žanra i medijuma.
Da je Miller već tada imao ozbilje scenarističke ambicije pokazaće Marvel Team-Up Annual #4 koji je on samo napisao, a crtež je dao raspoloženi Herb Trimpe i ovo je bizarna priča o Purple Manu i njegovoj zastrašujućoj moći da ljudima nameće svoju volju samo rečima, ali i, pokazuje se, eksplozivan, jelte, Team Up u kome je Spajdermen samo jedan od momaka, a možda iznenađujuće najvažniju ulogu igra danas popularni Moon knight. Miller je ovde definitivno bio ispred svog vremena, kreirajući delom komedijum, delom dramu, delom akcioni spektakl.
Kolekciju zatvara Amazing Spider-Man Annual #15 i ovde imamo zaista dobro nauljenu mašinu na delu. Scenario je radio Denny O’ Neil, a Millerove olovke je tuširao Klaus Janson, svakako ključni tušer u Millerovoj karijeri koji će njegove Daredevil stripove ovenčati vrlo prepoznatljivim grafičkim stilom. Već i ova epizoda demonstrira zašto je i kako kombinacija Millera i Jansona bila tako važna za Marvel ranih osamdesetih, sa Millerovim sada već vrlo sazrelim pripovedanjem, filmskim scenama i odmerenim dekompresijama, kao i sa Jansonovim pročišćenjem njegovog crteža koji na kraju izgleda kao propušten kroz neki kinematski filter. Sama priča je zapravo neočekivano kompleksna, sa puno likova (Punisher je „glavni“ gostujući lik) i sa O’Neilovom odmerenom satirom usmerenom na kulturu šokantnih naslova koji treba da prodaju novine. Bilo je to, obično kažemo, nevinije vreme, ali O’Neil i ekipa pokazuju da i nevinost ima svoje tamne strane. Kolekciju na Amazonu možete kupiti ovde.
