E, pa, da proverimo je li bilo nešto dobro od metala i ove nedelje. Mislim, kad su već javili da se, eto, Pantera opet okuplja za turneju iako, znate već…
Blek metal! Londonski Sufferer su se od sveta oprostili poslednjim koncertom devetog Jula, kao i EP-jem Sufferer izašlim dan kasnije i, ako se bend već raspada, sevap je ispratiti ih uz ovako dobru ploču. Ovo su četiri pesme brutalnog, testerišućeg black-death metala koji, da bude jasno, samo zato što je primitivan u duši i inspiriše se, praktično, kamenim dobom, nije bez sofisticiranosti. Ovo su pesme pažljivo napravljene, odsvirane na naizgled divljački ali duboko disciplinovan način a i zvuk je odličan i Sufferer su otišli u legendu kako se samo poželeti može: sa stilom, ostavljajući nas da žudimo za još Sufferera.
https://sufferer666.bandcamp.com/album/sufferer
Poljski Black Altar ima dugačku karijeru započetu još sredinom devedesetih a novi album, Arcana of the Higher Principles, je zapravo kompilacija a koja ima jednu novu pesmu dok je ostatak materijala mahom sa split izdanja iz poslednjih nekoliko godina. I odličan je ovo materijal. Black Altar su bliži skandinavskom modelu blek metala nego tipičnom slovenskom ili poljskom zvuku. Ovo su, dakle, žestoke, otmene i ledene pesme ozbiljno agresivne svirke ali sa puno suptilnosti u temama i aranžiranju. Svedeno a opet sazrelo, baš kako i treba da bude. Užitak za slušanje:
https://blackaltar.bandcamp.com/album/arcana-of-the-higher-principles
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/arcana-of-the-higher-principles
Flesia iz Lajpciga nema gitaru u postavi ali pukim slušanjem EP-ja Essenz I nećete postati toga svesni. Ovde je bas-gitara toliko napržena kroz razne pedale da se na kraju čuje čitav orkestar iz pakla. A Flesia tom orkestru piše adekvatne pesme surovog, brutalnog blek metala koji ima grindcore eksplozivnost i neposrednost, bez mnogo stilizacija i blek metal gizdavosti. Ovo je muzika stalne tenzije i agresije, što ide od krešenda do krešenda bez puno pauza za disanje, ponosita u svojoj beskompromisnosti ali i dovoljno spretna da se ne svede na puki zid buke. Meni, dakle, izvrsno:
https://flesia.bandcamp.com/album/essenz-i
Aurae Lunae iz Ekvadora su vrlo simpatični sa svojim prvim demo snimkom, nazvanim samo Demo I. ovo je majestični, otmeni, pa malo i simfonični blek metal, ali koji je snimljen u vrlo jeftinim uslovima pa sirovost zvuka i teatralnost kompozicija tvore lep kontrast. Aurae Lunae apsolutno razumeju format u kome operišu i kadri su da i u partizanskom setapu naprave nešto dostojanstveno i vredno slušanja. Proverite:
https://auraelunae.bandcamp.com/album/demo-i
Ne znam da li naslov, Swansongs, treba da shvatimo kao neku najavu prekida rada projekta Wintaar, ali fakat je da je Jevegenij Piljnikov samo sa ovim projektom izdao već četiri albuma ove godine pa mu niko ne može zameriti ako uzme malo da se odmori. Swansongs je sirova ali sazrela kolekcija ekspresivnih blek metal komada koji nemaju nikakav problem da odu u smeru panka i rokenrola kad je to potrebno, i Piljnikov ovde pravi neke od svojih najekspresivnijih pesama. Raznovrsno dakle, iako je zvuk uniformno ružan i prljav. Ali su pesme odlične, emitujući jednu spontanu, varvarsku energiju. Pošto Piljnikov ovo ionako ne može da naplati, savetuje da ga skinete besplatno:
https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/swansongs
Džordžijski Ecnarettu nudi sirov, nestašan blek metal na EP-ju Sacramental Demon. Ovo je pet pesama koje sugerišu lo-fi sirovinu ali koje zapravo imaju više sofisticiranosti i pameti kad malo uđete u njih. Ecnarettu uspeva da i u prilično jeftinom produkcijskom setapu kreira interesantne zvučne konstrukcije – slušajte industrijsku 13th Sacrament, recimo, koja najavljuje „elektronski“ deo materijala – i ovo je fina kombinacija klasičnijeg blek metala sa drugim idejama. Lepo:
https://ecnarettu.bandcamp.com/album/sacramental-demon
Italijani Kybalion dosta skromno sebe najavljuju kao spoj panka i blek metala i onda se čovek malko trgne kad čuje kako demo S/T Demo sigurno i kvaliitetno zvuči. Ovo je pankerski samo po spontanosti aranžmana ali je napisano i odsvirano kvalitetno sa dobrim temama i puno atmosfere. I produkcija je vrlo solidna za demo i mislim da su se Kybalion snažno legimitisali i preporučili za dalja slušanja. Plaćate koliko hoćete NARAVNO:
https://kybalion.bandcamp.com/album/s-t-demo
Elseetoss iz Tenesija sviraju „atmosferični apalačijski blek metal“ i, jebem mu, to zvuči ODLIČNO na drugom im albumu Preagonal. Jeste ovo atmoblek i jeste, sve pesme su obeležene samo rimskim brojevima i JESTE, muzika je više u melanholičnim harmonijama nego što ovde ima puno, znate već, rifova, ali ima bendova koji taj atmoblek, tu melanholiju i te harmonije spakuju baš kao treba. Veličanstvena depresija, elegantni kič, zovite kako hoćete, ali ovo je jako dobro:
https://elseetoss.bandcamp.com/album/preagonal
No Point in Living je još jedan od onih jednočlanih depresivnih (post) blek metal bendova koji snimaju po deset albuma godišnje ali pošto je ovde jedini član i autor sve muzike jedan propisni Japanac, Yusuke Hasebe onda je ta radna etika prirodnija a muzika zapravo bolja nego što bi se očekivalo. Novi album, četvrti ove godine, nazvan Third Impact je naprosto prilično solidan, sa pesmama koje nisu samo sanjivo ređanje molskih akorda već imaju rifove, aranžmane, dinamiku. Takoreći ovo je prava muzika i mada Hasebe sve, nagađam, radi u kućnom studiju, zvuk je ozbiljan a svirka kulturna. Lepo!
https://npiljp.bandcamp.com/album/third-impact
Stoner rok, doom metal, sludge metal, hard rok, progresiva, psihodelija! Iiiiii „Čekaj, Mehmete“, kažete vi, „Novi AstroWeed?? Pa zar nisu prošle nedelje izdali novi album?“ Jesu, ali Chaotica nije „pravi“ album nego kompilacija kojom ovaj pariski psihodelični džem-projekat novoj publici nudi prečicu do upoznavanja sa njihovim stilom i pristupom. I mislim, svakako, ako do sada niste slušali AstroWeed, preslušajte ovo. U pitanju je nepretenciozna, prijatna svirka koja lepo ispunjava čak i one dane kada ste strejt:
https://astroweed1.bandcamp.com/album/chaotica
Realm Drifter iz Teksasa sviraju jako sporo i hipnotično pa je njihova muzika u suštini doom metal, ali doom metal sa elementima stoner roka i psihodelije. Moram da priznam da me na albumu Realm Drifter najviše loži taj jako spori tempo i elegantno prilagođene pesme gde gitare imaju mnogo prostora da svoje rifove puste da se transformišu u odjekivanje i mikrofoniju. Pesme su solidne i ovo je lepo podešeno izdanje na granici između propisnog metala i psihodeličnijeg, amorfnijeg roka:
https://realmdrifter.bandcamp.com/album/realm-drifter
I kolumbijski Samán su simpatično rifaški ali i atmosferičan stoner rok sastav. Drugi album, II. Montaña roja je ploča odmerenog tempa i relaksiranog gruva sa dugačkim pesmama u kojima se slušaocu daje prostor da se opusti i isprazni um, kako bi ga rifovi, gruv i vokali dobro radili. Ovde ima i malo ekstremnijih detalja (death pevanje, recimo) ali sve je to u principu jako prijatno i prijateljski nastrojeno.
https://samanstoner.bandcamp.com/album/ii-monta-a-roja
Trojka iz Litl Roka u Arkanzasu, Mammoth Caravan ima simpatičan demo naslovljen Promo 2022 na kome valja lepljivi, teški sludge-doom metal. Nema ovde ničeg specijalno originalnog ali Mammoth Caravan zvuče istovremeno i zanatski korektno ali i autentično, sa sirovim a toplim zvukom i iznurujućim pevačem pa ovaj materijal fino legne. Plaća se koliko hoćete, naravno pa budite fer, ovo vrlo lepo curi.
https://mammothcaravan.bandcamp.com/album/promo-2022
Italijani Rainbow Bridge su naprosto fenomenalni na živom albumu Live at La Cittadella degli Artisti snimljenom ranije ove godine. Ovo je vrlo ’70s intonirani hard rok/ stoner, sa teškom bluz bazom i moćnom gruverskom vožnjom tokom sedamdeset minuta. Voleli ste Hendriksa, Alvina Lija, Rorija Galagera, Krim i njihove manje poznate ali ne manje zavodljive savremenike? Pa, volećete i Rainbow Bridge, skoro neizbežno, jer uzimaju taj zvuk za osnovu a onda u njega injektuju svoju autentičnu energiju, sirovost ali i suptilnost. Psihodelija, bluz, distorzija i gruv, sve što čoveku ili ženi treba da budu srećni, ne propustite ovaj praznik rok muzike:
https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/live-at-la-cittadella-degli-artisti
Beogradski sludge-doom kvintet Nula snimio je svoj debi album i, mora se priznati da So zemlje zvuči epski. Ovo je kolekcija dugačkih, autoritativnih pesama sludge energije i gruva ali i doom težine i širine. Ima tu atmosfere, ali ima, bogami i rifova, pa i promišljenijih, kompleksnijih tema i Nula mi povremeno povuče i na Cult of Luna i druge slične post-metal atrakcije koje su sludge i doom formule uzele i iskoristile za sopstvenu viziju. Ne kažem sada da je Nula nužno na istom nivou zrelosti ali ovo jeste vrlo ambiciozno osmišljena, aranžirana i producirana muzika sa kinematskom dimenzijom ali i uvek sa propisnim rifaškim radom da mi, normalni metalci, ne budemo zakinuti. Vrlo sam zadovoljan konceptom i u priličnoj meri egzekucijom i bez obzira što vidim gde sve Nula ima još prostora da sazreva ovo je izuzetno dobar debi. Treba da budu ponosni iz sve snage:
https://nulaserbia.bandcamp.com/album/so-zemlje
Ne znam gde Forbidden Place Records nalaze sve te gotivne francuske bendove ali, evo, Veuve Scarron je u principu solo projekat jednog momka iz pariskog predgrađa i debi album Deal With It je najbolji komad prljavog, garažnog pankerskog rokenrola koji ćete čuti ove nedelje. Ozbiljno. Ovo je baš onako autentično, spontano a opet promišljeno i zrelo. Snimljen uz kontribucije raznih drugih muzičara Deal With It puca od klasične punk ’n’ roll energije ali i demonstrira modernu, pročišćenu viziju, sa pesmama koje su masjtorski sklopljene oko dobre sržne ideje i koje se završavaju kada se ta ideja istraži u potrebnoj meri. Dakle, nula smaranja, ful rokenrol žurka, nikako ne propustiti ako ikako imate ukusa:
https://veuvescarron.bandcamp.com/album/deal-with-it
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/veuve-scarron-deal-with-it
Reći ćemo da i the last martyr iz Nju Džersija spada u ovu kategoriju iako je u pitanju melodičniji bend sa ženskim vokalom i ljubavlju ka malčice više glamura, ali jebiga, nismo ni mi neki pećinski ljudi koji ne mogu da podnesu malo elegancije u životu. EP Dirty Mirros je, istni za volju, više postpank nego pank ili stoner ili već neki metal, ali je žestok, energičan, sa nestašnim bubnjevima, gotivnim gitarama i puno energije a ako vam se dopadnu pevanje i nastup Gie D’Amato, pa, uživaćete. Grl pauer, drugovi moji, grl pauer:
https://thelastmartyrnj.bandcamp.com/album/dirty-mirrors-ep
Povratak klasičnijem psihodeličnom stoner/ doom zvuku obezbediće nam pouzdani sardinijski Electric Valley Records. Ali mislim, i nije to tako jednostavno, danski sastav Lucid Grave je na svom debi albumu, Cosmic Mountain spremio zanimljiv blend postpanka, dooma, psihodelije i svakojake druge muzike koja od teskobe i pretnje pravi zabavu i gruv. Album je vrlo prijatno miksovan sa puno prozračnosti i prostora da se sve smesti gde treba i čuje, a bend svira žestoko i energično. Pevačica Malene je svakako u centru pažnje sa svojim moćnim glasom i poluprimitivističkom izvedbom i Lucid Grave zvuče, velikim delom i zahvaljujući njoj, osobeno i originalno. Electric Valley je firma koja pažljvo bira šta će izdati i vrlo retko pogreši pa su Lucid Grave još jedno važno podsećanje da se možete i pretplatiti na njihova izdanja:
https://evrecords.bandcamp.com/album/lucid-grave-cosmic-mountain
Čim vidite omot EP-ja Black Dawn italijansog trija Demonio znaćete kako zvuče. Ženski reprioduktivni organ kao kosmički simbol je specijalitet teških psihodeličara i Demonio, naravno, tresu sporo i bolesno i psihodelično i vrlo simpatično u ove tri pesme. Rfovi su lepljivi i bluzerski i nadrogirani, pevanje ugodno prenemažuće i jedino zameram mastering koji je preagresivan i suviše komprimuje jedan prirodno sirov zvuk. Ali to na stranu, ovo je vrlo dopadljivo, sa svim hendriksovskim gruvom koji vam treba u životu, a plaća se koliko date:
https://demonio666.bandcamp.com/album/black-dawn
Sa Sardinije nam sad dolaze i Black Capricorn i njihov album Cult of Blood je toliko apsurdno faziran da mi izaziva kratke spojeve u mozgu i nekontrolisano lučenje endorfina. Ovo je čista droga, rođaci, čist seks, teški psihodelični rok sa okultnim tendencijama koji vas uhvati na prepad i drži u stisku između butina dok vam pije krv a vama je lepo jer je sve sporo, teško, teksturirano… Nije da su Black Capricorn sad nešto SAVRŠENI, neće svakom odgovarati ova vrsta pevanja itd. ali Cult of Blood naprosto ima toliko jaku psihodeličnu dimenziju da ona sve ostalo čini skoro nevažnim. Navucite se:
https://blackcapricorn.bandcamp.com/album/cult-of-blood-2
Witnesses iz Njujorka su, recimo, melodični doom metal sa ambijentalnim i avangardnim tendencijama. Zvuči gadno na papiru ali novi EP, The Holy Water uspešno prodaje ovaj blend superiorno atmosferičnim zvukom, dobrom kombinacijom tiho-glasno sviranja, pametnim aranžiranjem različitih i raznolikih instrumenata, odlično iskorišćenim vokalom Gabbi Coenen koja je ovde nov dodatak postavi i izvrsno farba muziku u tople boje. Ja padam na nešto što je ovako kinematski napravljeno a da je opet, u suštini, prizemljeni, teški doom. Valjano:
https://witnesses-nyc.bandcamp.com/album/the-holy-water-ep
Nemački Paralyzed demonstriraju ozbiljnost u izvođenju svog heavy psych stoner rocka već i time da su novi album, Heavy Road snimali uživo u studiju i samo ga doterali u miksu. Malo sastava danas ima tu vrstu jaja a još manji broj sastava na kraju zvuči ovako disciplinovano i uredno. I to na dobar način. Ovo nije nekakav beživotni album proračunatog stonera već žestoka, gruvi ploča heavy bluesa, odrađena znojavo i pošteno. Bend krlja kao da je 1972. godina a sa zvukom koji ste tad mogli samo da sanjate, sa autentičnim pesmama i svingom u izvedbi koji se ne može odglumeti. Izvanredno:
https://paralyzedband.bandcamp.com/album/heavy-road
Ripple Music ove nedelje dostojanstveno objavljuju četvrti album kalifornijskih Behold! The Monolith i From the Fathomless Deep je jedna moćna, teška, zavodljiva ploča. Bend je smešten negde na ugodnom mestu između atmosferičnog doom metala, stoner roka i sludge metala i njihove dugačke, spore pesme imaju puno prostora i za moćan rif, ali i za kinematske pasaže u kojima više osećate muziku nego što je čujete. Bend zna i više od jednog jedinog tempa – slušajte Spirit Taker – ali ovo je prevashodno spor, težak album simpatičnih sub-lavkraftovskih maštarija i atmosfera, sa košmarom koji je familijaran i prijatan, podsećajući da hevi metal služi i da nađemo ono najstrašnije a onda od njega napravimo zabavu kojoj se rado vraćamo. Zdravo? Možda i ne, ali pomaže da preživimo. Ripple Music ne greše i ovo je, nagađate, veoma lep album:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/from-the-fathomless-deep
Birth iz San Dijega sviraju u ključu klasične progresive, sa sve melotronom koji se uspešno smešta uz matematički složeni gruv i džezerske likove koje piče ostali instrumenti. Meni je nemoguće da ne budem oduševljen debi albumom, Born, jer su ovo pesme od po sedam i devet minuta minuciozno napisanog, ali onda i vrlo slobodno, disciplinovano a spontano odsviranog zvuka moje, jelte, mladosti. Bendova koji se napajaju na uticajima sedamdesetih ima koliko hoćete danas, jer živimo u bezvremenom vremenu ali retki, poput Birth, umeju da zaista rekonstruišu osećaj mistike i potpune slobode koji su imali progresivci onog vremena. Sjajno. SJAJNO:
https://birthprog.bandcamp.com/album/born
Thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal! Transgressive za svoj EP Fetus Factory naglašavaju da su u pitanju dve pesme koje će biti samo tu i neće ih biti na debi albumu, pa, eto, upozoreni ste. A ako vam se sluša thrash metal usredsređen na feminizam, rodna pitanja, seksualna i reproduktivna prava i socijalnu pravdu posmatranu iz rakursa manjinskih rodnih i seksualnih identiteta, na pravom ste mestu. Transgressive su, da ne bude zabune, vrlo solidni u kreiranju kvalitetnog mid-tempo thrash metala bez sad neke IMPRESIVNO originalne dimenzije, ali sa krajnje korektnim rifovima, solažama, aranžmanima. Ovo je naprosto dobra, energična muzika sa autentičnom emocijom (gitaristkinja, pevačica i autorka materijala Alicia Cordisco je jedna moćna, kreativna trans-žena koja ima puno toga da kaže o raznim stvarima) a fokus ovog izdanja vezan za nedavno poništenje Roe vs. Wade presude na kojoj su bile zasnovane neke od najvažniji sloboda vezanih za reproduktivna prava žena u Americi daje svemu i crtu vrlo mejnstrim aktuelnosti. Sve pare od prodaje idu u fondove koji podupiru elektivni, jelte, abortus pa eto, vaš novac može da ode i u dobre svrhe. A vredi:
https://transgressivethrash.bandcamp.com/album/fetus-factory
Fingerpriest je super ime za thrash metal bend a naziv albuma, Potential Pyromaniac je, moguće, još jači. Dotični bend je filipinski i album je prljav, neizbrušen ali jako dopadljiv thrash metal koji ima srce i dušu i onu energiju potrebnu da se na koncertima prave divlje, neisfolirane šutke omladine koja se leči od svih pritisaka i trauma sa kojim je suočavaju na dnevnom planu. Super je i završava se obradama Toxic Holocausta i Sepulture (ova druga u sirovoj lajv verziji) a naplaćuje se koliko date. Odobravamo!
https://fingerpriest.bandcamp.com/album/potential-pyromaniac
Idol Throne su iz Indijane i debi album, The Sibylline Age nudi krajnje korektan thrash metal koji vrlo lepo spaja old school senzibilitet i zvuk sa malo modernijih sviračkih pristupa. Ima ovde progresivnih elemenata i ono gde bend malo gubi zbog produkcije koja je vrlo uslužna ali joj fali nešto glamura, kompenzuje se solidno napisanim pesmama i ubedljivošću izvedbe. Vrlo slatko:
https://idolthrone.bandcamp.com/album/the-sibylline-age
Odličan split EP nazvan Hellraiser: Cenobite Mosh donose teksaški Executioner i Norvežani Ghetto Ghouls. I jedan i drugi bend smo slušali ranije pa vredi ukazati da su Executioner ovde vidno unapredili zvuk i nastup, sa dve pesme energičnog thrash metala koji malo pati od spljeskanog masteringa ali generalno tuče vrlo solidno i uspeva pored jednostavnih, pankerskih trešagija da ubaci i malo aranžmanskog rada u celu kombinaciju. Ghetto Ghouls su još pankerskiji i njihov thrash metal je na ivici crustcore prljavštine sa sirovijim zvukom i zaraznim, pankerskim refrenima. Zabava za staro i mlado:
https://executionersatx.bandcamp.com/album/executioner-ghetto-ghouls-hellraiser-cenobite-mosh-3
Kad bend kome engleski jezik nije maternji pokušava da peva na tom jeziku, može to da zazvuči i nezgodno. Ali ne i u metalu. Hydra su iz Italije i drugi album, Unknown Gods ima veći problem sa ekspresijom pevača koji nikako da pusti glas ali nikako i da zapeva, nego sa njegovim naglaskom. No, znate šta? Ni to ne smeta previše. Ovo je dopadljiv, blago progresivni thrash srednjeg tempa, lepog gruva i pevanje mu nikako nije najjača strana ali i ne kvari finu atmosferu albuma. Bend postoji još od polovine osamdesetih i vidi se tu jedna sigurnost u svirci i potpuna kurobolja za egzibicije:
https://hydraita.bandcamp.com/album/unknown-gods
Vice Squad na novom EP-ju, Hidden Vices Vol 1 donose četiri neobjavljene pesme ili makar neobjavljene verzije svojih pesama a koje su, nagađate, suvo zlato. Ovaj bend je decenijama institucija pank roka i nimalo ne iznenađuje da je ovde na programu VRHUNSKI rokenrol koji mora da čuje svako, sa jakim tempom, odličnim temama i ikoničnom pevačicom. Ne propustiti:
https://vicesquad.bandcamp.com/album/hidden-vices-vol-1
Njujorški Spectral Outrider na demo snimku nazvanom samo Demo zvuči vrlo opušteno, tresući pankerski thrash sa dosta rokenrol šmeka. Tri, dakle, pesme, sirove, ulične škole ali odrađene sa velikom sigurnošću i karakterom. Produkcija jedva da postoji ali to ne smeta ni malo, ovo je baš kako treba da bude, bezobrazno i zarazno. Naravno da plaćate koliko hoćete:
https://spectraloutrider.bandcamp.com/album/demo
Portlandski Hellshock su svoj četvrti album nazvali samo Hellshock i to je valjda i neka vrsta iskaza, da je OVO muzika koju osećaju posebno duboko. I pošteno, ovo je dobra ploča njihovog patentiranog blenda thrasha, crusta i malo death elemenata. Fin odnos između metalske disciplinovasti i pankerske spontanosti čini da pesme spravljene od jednostavnih a efektnih rifova cure prijatnim tempom a solidan zvuk i produkcija zaokružuju formu na zadovoljavajući način. Hellshock se nastavljaju na tradiciju mračnih, o metal oslonjenih pank bendova koju su izgradili još Amebix i u 2022. godini je ovakav pristup i dalje legitiman i efektan:
https://hellshock1.bandcamp.com/album/hellshock-2
Svaki bend koji jednu od pesama nazove Nazi Scum ima moju pažnju pa tako i njemački No Shelter. (tako se zovu, sa sve tačkom) čiji album Erasing Life kombinuje užasno težak, debeo zvuk gitara proteranih kroz HM-2 pedale i malo death metal gruva sa agresivnim crustpunkom. I to je dobra kombinacija – bend zvuči sigurno, fokusirano, uspešno gradeći težak, spor gruv a onda jednako uspešno i eksplodirajući u ejakulacijama brze, energične svirke. Sve je, da bude jasno, energično i snažno i ovo je odličan album tačno na granici između besnog hardkora i death metala:
https://noshelter.bandcamp.com/album/erasing-life
Poljaci Antigama imaju već osmi album a vi nikada za njih niste čuli. Dobro, gresi se ovde DAJU ispraviti, pa apsolutno poslušajte Whiteout da vam produva uši i, moguće, izduva i mozak napolje da ga malo proluftirate. Bend sebe naziva i progresivnim grindcore sastavom, a što znači da pesme umeju da prebace i tri minuta i da su rifovi često prelepo disonantni. No, svirka je momačka, brza, sa zakivačkim ritmovima i ubitačnim tempom pa svako ko voli, jelte, klasični tehničkiji grindcore tipa Rotten Sound i Nasum vredi da posluša. Antigama imaju i odličan miks koji je neko izmasterovao kako treba pa je ovo na granici da kažem da je jebeno remek-delo grajndkora:
https://antigamaofficial.bandcamp.com/album/whiteout
Iznenađujuće ili na ali Praški Mad Rabbits mi se dopadaju na svom EP-ju This Is The Way We Die koji spaja metalizirani moshcore i klasičan nu metal za jednu melodičnu metalcore kombinaciju koja NE bi trebalo da mi se sviđa ali eto nas. Delimično jer su rifovi dosta dobri a bend svira ubedljivo, ali mislim najvećim delom zbog izuzetno glasnog, prodornog pevača koji dominira miksom. Fino:
https://madrabbits.bandcamp.com/album/this-is-the-way-we-die
Iako španski Vile Scavengers za sebe kažu da sviraju goregrind, album Lambs to the Slaughter sa svojih dvadeset pesama ni tematski ni zvučno ne asocira na ovaj podžanr. Ovo je, naravno, deathgrind, sa metalskim rifovima spakovanim u pankerske aranžmane, uz sirovo pevanje, ali bez ikakvih prominentnih efekata. Goregrind publika će možda biti i razočarana, ali materijal je zdrav, žestok, zabavan i ovo je album uz koji šutiranje ne gine:
https://vilescavengers.bandcamp.com/album/lambs-to-the-slaughter
Sinistrum su iz Kentakija i na prvom EP-ju, Trichotomy of Death (nazvanom tako jer ima… tri pesme?) sviraju dopadljiv old school death metal sa malčice thrash elemenata. Ovo je, hoću reći, jednostavno aranžirano i bez nekog produkcijskog budženja tako da prirodan zvuk i razigrana svirka privlače svu pažnju ali onda shvatite i da su rifovi pristojni a pesme u najmanju ruku zanimljive. Častan debi i još časnije što se daje za dž. Poslušajte, ima ovde štofa i kako se ide prema kraju materijala, sve je bolje:
https://sinistrum.bandcamp.com/album/trichotomy-of-death
Kvebečki Kruhl zvuči vrlo sigurno na svom albumu prvencu, Sanguine Nihilism u jednoj prijatnoj mešavini tech-death svirke i progresivnih stremljenja u komponovanju. Nije sad ovo neka surova avangarda, dakle, pričamo o čvrstom, energičnom brutal death zvuku koji ubacuje ukusne količine harmonskih diverzija da vas povremeno malo trgne ali se generalno drži prepoznatljive matrice i ne šara preterano mnogo preko crte. A što je okej, ovo je korektno, ubedljivo i kvalitetno. Produkciju i mastering je radio Christian Donaldson pa je, očekivano, album vrlo četvrtast u svom zvuku i nedinamičan do bukvalno granice bola, ali ko to voli, ovde će uživati:
https://kruhl.bandcamp.com/album/sanguine-nihilism
Za ljubitelje mračnijeg, muljavijeg old school zvuka, drugi album njemačkog dvojca Defected Decay, nazvan Troops of Abomination doći će kao melem na ranu. Ova dva momka su, očigledno, sa majčinim mlekom posisala i prva 3-4 albuma Bolt Thrower pa je njihova muzika uporedivo prljav, starinski death metal iznurujućeg gruva i neodoljivo zaraznih rifova. Dakle, sporo i srednje brzo, mučno, mračno i beskompromisno celom dužinom. Ko voli ne može da pogreši:
https://silentwatcherrecords.bandcamp.com/album/troops-of-abomination
Dark Filth, pak, na svom EP-ju Gutted Priests cepaju korektan i guverski brutal death metal/ slam sa pet pesama od kojih je jedna obrada Autopsya ostale su o nekim strašnim stvarima poput vađenja utrobe sveštenicima i krvavim orlovima… Neprijatne teme ali dobra muzika koja se ne zamara dekonstrukcijama i reinvencijama žanra već uglavnom valja unapred uz mrveće rifove i neljudske vokale. Sasvim to prija:
https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/gutted-priests
Beloruski Deathbringer su napravili pauzu od petnaest godina između prvog i drugog albuma i mada je taj drugi album, upravo izašli It, po nekoliko elemenata ne baš SASVIM po mom ukusu, po drugim elementima je vrlo vredan da se čuje. Ovo je tehnički napredan, brutalan death metal koji u tu tehniku i brutalnost ubacuje različite dimenzije progresive, sa aranžmanima koji umešno spajaju klasičan rifaški i blastbitaški program sa jedne i harmonski iznenađujuće teme sa druge. Mislim da mi najviše smeta neverovatno nedinamičan master koji muziku čini da mi zvuči daleko i nestvarno – ali to je skoro pa potpis njihovog izdavača, Unique Leader – a što jeste greota jer je bend izuzetno promislio aranžamane pa čak i miks bežeći od toga da im instrumenti budu svi natrpani jedan preko drugog, i ubacujući bezbrojne sitne, zanimljive detalje u pesme. Svakako, ovo je ozbiljno, ambiciozno izdanje zrelog, progresivng death metala pa ga treba poslušati:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/it
Ponekad samo želite da čujete NAJOBIČNIJI švedski death metal album, snimljen u Sunlight studiju, u produkciji Tomasa Skogsberga i, dođavola, ponekad se to i desi. Cruentus su duo koji svira od 1998. godine i mada su im koreni više u blackened thrash zvuku, novi, drugi album, Fossilized, daje baš taj voljeni old school Swedish death ugođaj kakav volimo. Skogsberg je pritom ipak čovek sa dobrim uhom pa iako za njegov rad vezujemo nedinamične, spljeskane mastere, ovo ipak ima značajno više dinamike u krajnjem produktu nego što recimo dobijemo kad je za mašinom Dan Swano. Uz lep zvuk, srećom, idu i lepe pesme. Staromodne, jednostavne i duševne. Cruentus apsolutno ne komplikuju niti filozofiraju, ubeđeni da će lepi, melodični rifovi i gruv odraditi svoj posao. I što se mene tiče, hoće, ovo je kao da slušam restlove sa ranih albuma Dismember i Unleashed a koji na te albume nisu upali samo zbog prostora a ne zato što nisu valjali. Lepo!
https://kvltundkaosproductions.bandcamp.com/album/fossilized-2
Sa malim zakašnjenjem ukazujem na debi album kolumbijskog mladog death metal benda Catacombs. Materialized in Agony je ploča brutalne, sirove svirke koja izbegava upeglanost savremenog death metala i ni ne pomišlja na nekakve melodeath trikove. Ovo je kao nešto napravljeno početkom veka sa očiglednim uticajima majstora devedesetih godina poput Monstrosity ili Deicide ili Disavowed i ako volite brutalnu, gruversku tuču sa užasnim vokalima i puno tehničke ali ne razmetljive svirke, uživaćete u debiju kolumbijskih junaka:
https://catacombsdeath.bandcamp.com/album/materialized-in-agony
Ruski Accidental Death Benefit na zanimljiv način interpretira klasičnu brutal death i deathgrind estetiku uspevajući da u nekim momentima u tipični brutal death gruv uvali i klavir i da to zvuči elegantno i prirodno spojeno. EP Big Brother Won’t Forsake You demonstrira odličnu tehničku podlogu koju bend ima ali i ozbiljne ideje sa kojima se ovde barata, pa material zvuči istovremeno i poznato, familijarno, ali i inspirisano i istraživački nastrojeno. Šest pesama kvalitetnog krljanja sa nekim zaista vrlo memorabilnim rifovima, visoka sviračka disciplina i solidna produkcija. Nema, dakle, greške ovde i Accidental Death Benefit su mi doneli užasno puno sreće pa se nadm da će i vama:
https://accidentaldeathbenefit.bandcamp.com/album/big-brother-wont-forsake-you
Oxygen Destroyer iz Sijeta su prošle godine imali lep album, a sada su izbacili kompilaciju snimaka sa starijih splitova, Spawned by the Horrors of Thermonuclear Warfare i moćni kaiju metal je ovde u opasnoj formi. Ako je album od prošle godine bio više blackened thrash, ove pesme imaju u sebi naglašeniju deathgrind komponentu i pričamo o prljavom, neodoljivom metalu koji priča zlo ali čini dobro i poziva vas na žurku na kokoj se služe samo atomski kokteli i neprestana šutka:
https://oxygendestroyerkaiju.bandcamp.com/album/spawned-by-the-horrors-of-thermonuclear-warfare
Maul iz Sjeverne Dakote su za malu malecnu nijansu „komercijalniji“ u svom izrazu nego što ja volim, a što zvuči užasno sitničarski jer bend svira gruverski, dosta sirovi death metal. No, onaj element promišljenosti i sofisticiranosti koji meni zvuči kao pružena ruka publici koja nema tetovirane logotipe Detah i Bolt Thrower na očnim kapcima, sigurno lepo služi da odvoji Maul od pozadinskog šuma i da ih normalnim osobama preporuči kao zanimljiv death metal sastav koji iako ima sve uobičajene elemente – zverski vokal, jake rifove itd. – zapravo svira muziku koja lepo lomi žanrovske kalupe i igra po svojim pravilima. Debi album, Seraphic Punishment, dakle, ima mnogo odličnih ideja u sebi, vrlo upečatljivog pevača i dovoljno štroke da mi ne smeta to malo sofisticiranosti. Slušajte:
https://maul701.bandcamp.com/album/seraphic-punishment
Hissing iz Sijetla imaju lep drugi album, Hypervirulence Architecture, to jest lep ako volite brutalan, agresivan black-death metal koga ne zanima ikakvo koketiranje sa „gruvom“ ili bilo čim drugim što bi označilo uživanje u njihovoj muzici za bilo koga ko nije apsolutni frik. Otud je Hypervirulence Architecture ploča brze, manične vožnje uz puno disonanci i urlanja, ali Hissing nisu puke siledžije pa prirodnija, dinamičnija produkcija i spontanija svirka spasavaju ovaj album od monotonije što zna da nastupi kod jako hermetične muzike. Hissing, hoću da kažem, u svojoj hermetičnosti zvuče vrlo strastveno i vuku vas da slušate, a dinamičan mastering omogućava i da ovo odvrnete baš glasno i izgubite se u njemu.
https://hissingseattle.bandcamp.com/album/hypervirulence-architecture
Još krvoločnog black death zvuka stiže iz Ohaja, ali ovog puta bez mnogo avangardnih ambicija. Manticore na svom četvrtom albumu (za više od dve decenije rada), Endless Scourge of Torment ne da ne izmišljaju toplu vodu već prže klasično, staromodno i šarmantno. Ako volite njihove stare albume, ovde nema šta da razmišljate, d song rimejns d sejm a ako ih do sada niste slušali, pa, lepo, otkrili ste nešto novo i potencijalno uzbudljivo:
Oklendski Vorlust su odlični na svom debi albumu Lick the Flesh. Ovo je mlad bend, koji postoji tek par (pandemijskih) godina ali se autentičnost podzemnog black-death metala stare škole čuje iz svakog takta muzike. Album ima sedam pesama koje sve zvuče kao da bi prirodno sele i u 1982. i u 1992. godinu, sa jednim zverskim, primalnim, crnim estetskim centrom i korektnom nadgradnjom moćnog death gruva i debelih, nisko naštimovanih gitara koje sviraju zle, zavodljive melodije. Kad čujem ovakav album zabrinem se malo što se ljudi lome oko upicanjenog studijskog zvuka i nekakve virtuoznosti kad je death metalu potrebna samo ta crna duša i neko da je čuje:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/vorlust-lick-the-flesh
https://vorlust.bandcamp.com/album/lick-the-flesh
Old school death metal ove nedelje ima mnogo jaku reprezentaciju a selektor sa klupe upravo uvodi i Molder, iz Ilionisa mladi bend čiji drugi album Engrossed in Decay donosi novu svežinu i energiju već razigranoj, er, igri. Dobro, ne idu mi sportske metafore, ali Molder su dobri, sa prijatnim, hrskavim zvukom, jednostavnim, naivnim rifovima kakve samo ljudi rođeni u vreme kada su Autopsy i Grave bili najvreliji bendovi na svetu mogu danas da sviraju bez razmišljanja i jednom bezobraznom, šmekerskom ubedljivošću u izvedbi. Prijatno prozračan miks i dinamičan mastering se podrazumevaju i Molder pružaju program odličnog trešerskog nabadanja, zabijajući golove u svakom napadu. Navalite:
https://molderil.bandcamp.com/album/engrossed-in-decay
Za ljubitelje old school death zvuka sa Floride ove nedelje dosta sreće. Prvo, tu je drugi album sastava Inhuman Condition, nazvanog po trideset godina starom EP-ju sastava Massacre čija su dva člana i osnovala Inhuman Condition pre par godina. Album, Fearsick, neiznenađujuće, i zvuči kao Massacre i mada sam ja uvek Massacre smatrao agresivno osrednjim, siguran sam da mnogo ljudi naprosto voli njihov metodični, ugodno poznati pristup. Inhuman Condition ga rekonstruišu bez ikakvih napora i ovaj album ima devet pesama koje će vas obgrliti jednim vrlo prepoznatljivim zagrljajem i dati vam svo maženje koje vam je potrebno:
https://inhumancondition.bandcamp.com/album/fearsick
A isti ti ljubitelji old school death metala sa Floride ove nedelje dobili su poslasticu u vidu dva živa albuma legendarnih Obituary. Slowly We Rot – Live and Rotting i Cause of Death – Live Infection su, naravno, žive verzije prva dva albuma ovog benda, oba stara po više od trideset godina i apsolutno dve među najuticajnijim pločama u čitavom žanru. Poseban način na koji su ove ploče snimljene – kao rani radovi jednog od najvažnijih producenata ikada, Scotta Burnsa čiji je zvuk definisao estetiku death metala sa Floride i posredno velikog dela čitavog žanra – kombinacija jako precizne svirke i zverskog vokala Johna Tardyja, spoj hermetičnosti i ritualnosti, sve to čini ove ploče ekstremno važnim ali i, bitnije od toga, i danas izvanrednim za slušanje. Obituary nisu izgubili ništa na kvalitetu za tri decenije i mada je zvuk na ova dva živa albuma, naravno, malo prejako komprimovan u masteringu, ovo donekle i jeste bio zaštitni znak benda koji je od prvog albuma insistirao na gotovo mehaničkom, hladnom zvuku, distanciranom od ljudskih emocija i nesavršenosti. A pesme su toliko dobre, POGOTOVO sekvencirane onako kako su sekvencirani i originalni albumi, sa jednom perfektnom narativnm linijom koja se kroz oba provlači da ove dve ploče treba slušati kao jebenu lektiru. A sada, u živim verzijama koje pokazuju kako bend i dalje ima svoj modžo, to možete činiti sa obnovljenim entuzijazmom. Naravno, oba albuma imaju i po koju pesmu više od originala, i to što se Cause of Death završava živom verzijom I’m in Pain me strašno prži i nadam se da ćemo dobiti i živu verziju čitavog The End Complete. No, do tada, ova su dva albuma APSOLUTNA lektira za svakog koga imalo zanima death metal.
https://obituary.bandcamp.com/album/slowly-we-rot-live-and-rotting
https://obituary.bandcamp.com/album/cause-of-death-live-infection
Poslednja sekcija sa raznim kros-žanrovskim pločama ali i sa propisnim heavy metalom! Simfonijski power metal koji Dreams Of Eternity sviraju svakako nije po nekom mom užem ukusu, ali EP Phoenix Rising kojim predstavljaju novu pevačicu, Martinu je mnogo sladak. Ovo su dve pesme melodičnog, prijatnog metala koji voli svoje simfonijske aranžmane i trudi se oko njih ali ipak uvek drži osnovu zdrave, tvrde rok svirke. Ima tu dosta Mejdna, kako i priliči a Martina zaista ima sjajan glas tako da ovo deluje kao početak nove i divne faze u radu benda:
https://dreamsofeternity.bandcamp.com/album/phoenix-rising-ep
Moskovljani Daredevil su vrlo mladi na slikama ali debi album Оцепенение vrlo je korektno produciran nudeći neku vrstu modernije interpretacije klasičnog street metala iz moje mladosti. Daredevil kombinuju razne uticaje sa tom osnovnom matricom i muzika uistinu ne zvuči ni staromodno niti je možete direktno vezati za jedan podskup uticaja ili žanrovskih rešenja. Što je prijatno, ovo je mladalačka, poletna ploča ali dovoljno sazrela i pametna za više slušanja:
https://daredevilband.bandcamp.com/album/–2
Angles Morts iz Frajburga drmaju minimalistički prog-metal koji koristi sve one očekivane elemente: kompleksne metrike, složene aranžmane, puno efekata na gitari koji i inače harmonski pustolovnom programu daje još pustolovina. Kako je u pitanju dvojac, sklon sam da ovo donekle uporedim sa radovima Lightning Bolt, pa, ako to zvuči zanimljivo –a jeste! – demo snimak nazvan samo Demo vredi preslušati:
https://anglesmorts.bandcamp.com/album/demo
Monodyssey iz Teksasa sviraju, recimo alternativni metal sa malo progresive i sludgea ali ovo je toliko jebački i energično da je, što se mene tiče ovo thrash metal. Kažem „ovo“ a mislim istoimeni EP sa četiri pesme ekstrtemno dobre, ložačke svirke i kvalitetne produkcije. Bend koristi zanimljive „egzotične“ harmonije za neke od pesama, ali svaka od njih je čist, hedbengerski metal bez zabušavanja i ne mogu ovo dovoljno jako da preporučim:
https://monodysseymetal.bandcamp.com/album/monodyssey-ep
Njemački duo Mantar se ne bez razloga hvali da zvuči teže od mnogih bendova sa duplo više članova jer ovde ne pričamo o pukoj produkciji. Blackened sludge metal koji ova ekipa valja na, evo, već pet albuma ima jednu autentičnu komponentu, sa jasnim uticajima u vidu na primer Darkthrone ili Eyehateghod, ali sa osobenim emotivnim procesovanjem svega što članovi upijaju iz života i ulivaju u muziku. Pain Is Forever and This Is the End je album tokom čijeg je nastajanja duo praktično došao do pucanja zahvaljujući seriji nesrećnih incidenata ali možda i zato muzika na njemu zvuči katarzično i moćno, prkosno u autodestruktivnosti i dostojanstveno u bolu. Odlično je:
https://mantar.bandcamp.com/album/pain-is-forever-and-this-is-the-end
Vanquisher iz Malmea u Švedskoj ne samo da se slikaju namazani plemenskim bojama i obučeni u krzna nego i omot njihovog prvog albuma, An Age Undreamed Of, snažno omažira Frazetina platna rađena za Konana. I sam album se eskplicitno bavi Konanom počinjući poznatim obraćanjem princu u davanju uvoda za avanture varvarina-koji-će-postati-kralj i Vanquisher nude, očekivano, melodičan, epski heavy/ power metal što će vam zagrejati srce ako volite tu partikularnu estetiku. Ja volim da to bude i malo prljavije, ali pričamo o ličnim preferecama i ovaj album svakako ima šarma:
https://vanquisherofficial.bandcamp.com/album/an-age-undreamed-of-2
Danas svi sviraju piratski metal pa što ne bi i Argentinci Naufragant? Debi album, A Short Life je standardna ponuda folk tema, energične power metal svirke i epskih refrena i Naufragant se od konkurencije razlikuju najviše po tome da kod njih u muzici nema mnogo (namernog) humora – ovo je „ozbiljan“, epski power metal po uzoru na Blind Guardian u priličnoj meri – i po tome da im je produkcija malo življa od standardizovano beživotnog, plastičnog zvuka koji se klonira od benda do benda. Ne MNOGO življa ali dovoljno da se primeti. Dakle, ne bih da overthinkujem ovu ploču: zabavna je.
https://naufragant.bandcamp.com/album/a-short-life
Kad danas na Bandcampu bendovi sebe taguju kao „industrial“ to najčešće znači da ne znaju da koriste kompjuter da prave muziku a ipak to rade. No, Trench Gun iz Los Anđelesa je lep izuzetak. Album 1914 se bavi, naravno, prvim svetskim ratom i predstavlja nam trinaest pesama sirovog, ali taman dovoljno sofisticiranog industrial metala koji ima revolveraški šarm i fino odmereni lo-fi ali funkcionalan setap. Zarazno je ovo i lepo vozi:
https://trenchgun.bandcamp.com/album/1914
The God Being iz Pariza sa EP-jem Maldoror demonstriraju vrlo veliku ambiciju ne samo da se pozabave Lotreamonovoim ključnim tekstom iz metalske, jelte, perspektive, nego i da to bude postmoderni, avangardni metal u kome ima džeza, vodvilja, teatra, klecmera, pa i breakcorea.. I dosta to dobro zvuči sa uspešnim mešapovanjem žanrova i vizijom koja ujedinjuje sve raznolike zvukove što ih bend proizvodi. Koliko shvatam integralni materijal, bez obzira što se ovde mogu čuti sve tri pesme, traje duže, pa ako date pare, eto, imate svih 28 minuta na raspolaganju. A vredi:
https://thegodbeing.bandcamp.com/album/maldoror
Argentinski Deerevnia kažu da u svojoj instrumentalnoj muzici vole da imaju i metal i folk i eksperiment, a ponekad sve to zajedno i EP naslovljen Hirkyy uspešno demonstrira kako to „sve zajedno“ može lepo da zvuči. Ovo jeste dosta eksperimentalno sa puno inetrvencija u miksu i postprodukciji ali je i u pitanj dobro osmišljena i mišićava svirka koja bi trebalo da zabavi i možda i oduševi svakog ljubitelja proggy zabave. Izdanje plaćate koliko hoćete a VREDI uz sve te violine što sparinguju sa gitarama i bubnjevima i neparnim ritmovima i instrumentima koji idu unazad. Uživaćete, jebem mu:
https://deerevnia.bandcamp.com/album/hirkyy-ep
Danski Mirage su MNOGO simpatični na svom, u suštini debi albumu, The Sequel. To što su albumu dali ime „nastavak“ je posledica činjenice da je bend zvanično debitovao EP-jem …and the Earth Shall Crumble i to još 1985. godine. JEBOTE. Neki ljudi i žene baš vole da sačekaju da materijal sazri. I, mislim, The Sequel zvuči fino odstojalo, sa starinskim, lepim old school zvukom u kome melodične hevimetal gitare uživaju uz umiljate žensko-muške vokale i tople, umirujuće orgulje. Ovo su pesme napisane još osamdesetih i devedesetih i moderna produkcija im nikako ne oduzima šarm a Mirage imaju u sebi jedan autentični metal šmek, bez ambicija da budu komercijalni fenomen koji osvaja srca mejnstrim publike pa ne mogu da ne navijam iz sve snage za ovo izdanje ma koliko ono imalo i „objektivnih“ nedostataka. Svakako, Mirage ni u osamdesetima nisu bili sad nekakvi revolucionari i prevratnici ali njihov melodični, dobronamerni heavy metal je naprosto sviran sa takvom ljubavlju i uživanjem da se ja sav raznežim:
Celestial Wizard iz Denvera nisu tačno sigurni da li sviraju heavy metal, power metal, black metal, i gde se tačno nalaze na žanrovskom grafikonu ali nije da je TO bitno. Album Winds of the Cosmos njihov drugi jeste u neku ruku pačvork različitih žanrovskih rešenja i ideja, ali je simpatičan, vrlo nerdi (znate već, fantazija, stone igre sa kockicama) i odsviran pošteno i znojavo. Meni je to šarmantno i ne treba uvek sve overthinkovati na kraju krajeva:
https://celestialwizard.bandcamp.com/album/winds-of-the-cosmos
Šveđani Battering Ram dolaze iz, jelte, malog rudarskog grada u provinciji i naravno da sviraju simpatični heavy metal sa melodičnim temama i epskim zahvatom. Album Second to None je za moj lični ukus i previše epski i himnično nastrojen, ali Battering Ram ipak sve drže dosta blizu tla i sviraju pošten, znojav, dovoljno rokerski metal da se ne mrštim puno i da sa zadovoljstvom tapkam nogom uz njihove himnice:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/second-to-none
Album nedelje! A u pitanju je kompilacija! King Gizzard & The Lizard Wizard su nonšalantno objavili kolekciju demo snimaka izmeđđu 2011. i 2021. godine, Demos Vol. 3 + Vol. 4 i za petnaest australijskih dolara (a to je… skoro besplatno, jel’ da?) dobijate dvadesetšest pesama neprerađenog australijskog genija u svim alotropskim modifikacijama koje ovaj bend nudi. Dakle, imate mikrotonalnu psihodeliju (All is Known, Sleep Drifter), krautrokersku sinti psihodeliju (Music To Eat Pond Scum To, German Rock n’ Rolle), fazirani garažni prž (Stoned Mullet), punokrvnu motorhedovsku hevi metal rokačinu (Mars for the Rich), impresionističke kinematske instrumentale (Music to Die to) i, mislim, SVE. Nisam jednom do sada rekao da su Gizzardi verovatno najbolji rokenrol bend koji trenutno operiše na planeti i ako vam to deluje kao pretenciozna, preterana izjava, molim lepo, POSLUŠAJTE OVO, vidite da li možda Mehmet masivno preteruje. Čak i da preterujem (a ne preterujem), reći ćete sebi da je ovo JEBENO dobro. Nema na čemu:
https://kinggizzard.bandcamp.com/album/demos-vol-3-vol-4
