Sixty Years in Winter je grafički roman originalno izašao za belgijski Dupuis ranije ove godine a pre par nedelja objavljen i u finom Engleskom prevodu putem Europe Comics inicijative. Kako to i često volim da pomislim, Europe Comics je dobra stvar jer nam između ostalog donosi stripove koji nisu nužno „žanrovskog“ tipa niti su deo poznatih i etabliranih francuskih ili belgijskih serijala već sede negde bliže literaturi glavnog toka i nude zanimljive teme i zaplete za promišljanje i meditaciju. Pogotovo ako ste sredovečna osoba koja već ima značajnu količinu sedih na glavi.
Sixty Years in Winter je tipičan, mislim, predstavnik ovakvih stripova – prošle godine smo imali nekoliko sličnih o kojima sam pisao, notabilno, recimo, Forget Me Not ili A Woman’s Voice – s tim što je on po tonu još umireniji, još bliži „slice of life“ pristupu, raspakujući jednu temu koja naizgled nema jednako veliki društveni značaj kao što su bili tretman staračke demencije i ženskih reproduktivnih i seksualnih prava u ovim stripovima. Sixty Years in Winter je intimnija, smirenija priča u kojoj svakako ima drame ali na prvi pogled ta drama je individualna, nema potencijal za poopštavanje kao one u drugim pomenutim stripovima, i time možda izgleda kao da je ovaj narativ manje „važan“. Ali opet, Sixty Years in Winter tretira jedan od temeljnih motiva zapadne kulture, civilizacije i filozofije i stavlja ga, vrlo svesno u kontekst savremenog sveta u kome demografske promene neumitno vode na stranu u kojoj će ovaj motiv biti sve značajniji i značajniji za sve više i više ljudi, porodica, zajednica pa i čitavih društava.
Najopštije rečeno, jedna od fundamentalnih vrednosti zapadne civilizacije je koncept individualnosti, individualne slobode, samovlasnosti, odabira sopstvenog puta, i zapadno društvo ove ideje slavi kroz najširi front masovne i popularne kulture, povlačeći jasnu crtu između onog što se smatra prihvatljivim u odnosu na to koliko sopstvene slobode, volje i vremena žrtvujemo za druge sa jedne strane i represivnog kolektivizma sa druge. Svakako pomaže da je „represivni kolektivizam“ nešto što se intuitivno vezuje za istočne kulture, bilo da je u pitanju slovenski severoistok Evrope i Azije, bilo da su u pitanju Kina, Severna Koreja, ali i druga istočnoazijska društva poput Malezije ili Japana, nominalno pretplaćena na zapadnjačke modele liberalne demokratije i kapitalizma utemeljenih na konceptu individualnosti ali u stvarnosti mnogo kolektivističkije orijentisana.
Sixty Years in Winter ovu ideju secira na nivou osnove ćelije, dakle obične građanske porodice, analizirajući individualističke vrline kao što su samoodređenje, asertivnost, te smelost da se menjate i sebi postavljate nove ciljeve, a sve na pozadini jednog vrlo prepoznatljivo „građanskog“ pa i malograđanskog mizanscena srednje klase.
Autorka scenarija za ovaj strip, Ingrid Chabbert je Francuskinja koja je svoju reputaciju stekla pišući knjige za decu ali iako to znači da će njenim ranim, jelte, poštovaocima, Sixty Years in Winter delovati kao šokantno odstupanje od poznate matrice, Chabbertova posledjih godina učestalo radi stripove, decidno za odrasle, i objavljivala je sa uspehom i sa one strane Atlantika, notabilno Waves za Archaia Press koji je svojevremeno osvojio Harvey nagradu za najbolji evropski rad. Chabbertova je i lezbijka, preko dve decenije u braku sa svojom suprugom, a što nije detalj koji bih inače isticao, no on jeste značajan zbog toga na koji se način ova manjinska seksualna orijentacija tretira u ovom stripu (dakle, vrlo prirodno, bez trunke „kinka“ i kao očekivana ekstenzija potrage za sopstvom, slobodom, samoodređenjem).
Crtačica Aimée de Jongh je Nizozemka ali iako spada u jednu od najcenjenijih autorki u svojoj državi, pogotovo u okviru stripova jako inspirisanih mangon, ona ekstenzivno objavljuje za franko-belgijske ali i američke izdavače, demonstrirajući zapravo izuzetno raznovrstan stil. Sam Sixty Years in Winter samo malo podseća na mangu i ovo je strip rađen mirnim, mekanim stilom u kome je izražajnost likova suptilna, pripovedanje smireno i prirodno, a kolorit ugodan i topao.
Sixty Years in Winter je strip što prati avanturu žene po imenu Josy, a koja na svoj šezdeseti rođendan, doslovno trenutak pre nego što cela porodica očekuje da je vidi kako gasi svećice na rođendanskoj torti, obavesti muža, ćerku, sina i unuke da joj je dosta svega i da odlazi od kuće. Zatim ustane od stola, uzme svoj mali kofer sa stvarima, sedne u Foklsvagenov kombi namešten za kampovanje i odveze se na drugi kraj grada gde će se parkirati na javnom parkiralištu da tamo živi dok ne smisli šta će dalje da radi sa svojim životom. I dok, da bude jasno, ne bude načisto sa samom sobom šta je to upravo uradila.
Sixty Years in Winter nije zaista „avantura“ i Josy nije ekscentričan, „stripovski“ lik sa povišenom karakterizacijom, sklon upadanju u spontane pustolovine. Ovo je ujedno i jaka ali i slaba strana ovog romana. Slaba jer veliki deo publike, slutim, stripove čista da bi uživala u osobenom stripovskom jeziku i senzibilitetu gde se „nemoguće“ stvari dešavaju da bi na simbolički način rekle nešto o stvarima iz našeg iskustva. U tom smislu, Sixty Years in Winter je neka vrsta kofe hladne vode, spor, umiren i suštinski tih narativ o ženi koja ne zna tačno šta želi ali zna šta neće.
Ali sa druge strane, to je jaka, jelte, strana ovog narativa jer nam iskreno, časno i bez bežanja u stripovska (raz)rešenja i stilizacije daje metodičnu analizu osobe koja je posle šezdeset godina skupila snagu da sebi pa onda i drugima prizna da zna šta NEĆE. Josy nije besna na svoju porodicu, ne mrzi svog muža, nije bila izložena zlostavljanju ili bilo kakvom mučnom programu koji bismo našli u „žanrovskijem“ radu, ona je naprosto neko ko je sazrevao bez prestanka do šezdesete godine i u jednom trenutku sebi rekao da ne samo nije zadovoljan svojim životom već i da je u redu da onda to promeni.
I, sad, narativ dalje istražuje posledice ove nedramatične drame – familiju koja ne razume Josyin potez, odraslu decu koja je delom osuđuju, delom joj se umiljavaju da se vrati, muža koji se oseća povređeno jer smatra da se nikada nije ogrešio o nju – i da budemo fer, u tehničkom smislu i nije, samo joj već decenijama nije dao radost u životu kao što ni ona nije njemu. Josy zaista ne zna šta će i prvih dana samo ignoriše pozive i poruke na mobilnom, i druži se i rešava probleme mlade majke – beskućnice koja sa malim sinom privremeno živi na istom parkiralitšu.
Ovo je sve prirodno i metodično prikazano i strip se karakterizacijom bavi izrazito pažljivo i suptilno, trudeći se da ne upada u generičke minizaplete i readymade rešenja. Najbliže što se prilazi „političkom“ iskazu je kada Josy bude pozvana na sastanak „kluba“ starijih žena koje su sve napustile svoje porodice i muževe u poznim godinama i uživaju u slobodi koju nisu imale decenijama, ako su je ikada i imale. Ovo je klub „veštica“, kako sebe ironično zovu i u ovim scenama dobija se za mrvicu naglašenije „feministički“ ton ali najviše u tome da se pokaže kako ta želja žene da posle decenija SLUŽENJA mužu, porodici, društvu konačno bude SVOJA nije ekscentrični individualni impuls već deljeno iskustvo.
A što je vrlo značajno u trenutku kada populacije na zapadnoj hemisferi sve više stare a medicina i druge društvene pogodnosti omogućavaju vođenje aktivnog, samovlasnog života i u godinama koje su do pre samo nekoliko decenija smatrane za praktično kraj. Sixty Years in Winter elegantno pokazuje da se društvene norme neumitno menjaju i da se ideja o ženi koja će služiti svoju porodicu „zauvek“ nalazi pred istekom roka trajanja. Sve to a bez stvarnog resantimana prema porodici ili ikakvog stvarno revolucionarnog diskursa u ovom stripu koji se fokusira na Josy i njeno iskustvo i izbegava didaktičnost.
U ovoj fazi se dobija i ta lezbijska epizoda koja je, rekosmo, prirodna i ljupka i koja je, mislim, važna i utoliko što podseća da uz sva seksualna oslobađanja, seksualnost „starjih“ osoba i danas nosi sa sobom izvesnu stigmu. Ne zaboravimo da se u najvećem broju istraživanja vezanih za reproduktivno zdravlje kod žena, gornja starosna granica i dalje stavlja na 49 godina te da je žena od 60 godina koja je i dalje seksualno aktivna neka vrsta anomalije o kojoj se radije ne razmišlja. Ovaj strip vrlo lako i prirodno dekonstruiše taj tabu, između ostalog zahvaljujući crtežu de Jonghove koji je u ovim scenama naturalistički a opet pun topline i senzualnosti.
Sa druge strane, svakako treba ukazati i da ima nečeg opipljivo malograđanskog u tom „me first“ konceptu koji zapadna civilizacija nekada i fetišizuje, te da davanje zajednici i porodici da bi se od njih dobijalo uvek podrazumeva izvesne kompromise i sagledavanje da ideal verovatno ipak ne postoji te da se ponekad život sastoji iz serije najprihvatljivijih neidealnih rešenja.
No, da ja sad ne popujem, Sixty Years in Winter je svakako kadar da svoj slučaj iznese sam za sebe, kroz izuzetno lepo vođeno pripovedanje i karakterizaciju de Jonghove koja svemu daje jednu toplu i prisnu atmosferu, ali izvrsno kreira i scene tenzije i teskobe, a onda i uz senario koji manje nudi rešenja a više izlaže pitanja. Pa ako sve to zvuči intrigatno, Europe Comics nudi strip na ovom mestu.
