El Chacal de Nahueltoro (Šakal iz Nahueltora) je prvi film čileanskog režisera po imenu Miguel Littín, snimljen 1969. godine i sa statusom jednog od najvažnijih filmova Novog lationameričkog filma, labavo povezanog ali esteski prepoznatljivog trenda u južnoameričkom filmu koji se razvijao od pedesetih godina prošlog veka pa, kažu mnogi, sve do osamdesetih, sa partikularnim pogledom na realnosti ovog kontinenta u političkom i socijalnom smislu. Naravno, vreme posle drugog svetskog rata bilo je veoma turbulentno za populacije u Južnoj Americi a film, kao sve raširenije prihvaćeni mas-medijum ali i sve dostupniji umetnički medijum je ostao i jedno od bojnih polja na kojima se ratovalo za slobodnije, pravdenije, pa i modernije društvo. Ima ljudi koji smartaju da je El Chacal de Nahueltoro i najvažniji čileanski film svih vremena što bi mogla biti i hiperbola, ali svakako se radi o važnom, snažnom iskazu koji transcendira puku vivisekciju čileanske realnosti iz dekade koja će prethoditi Pinocheovoj vojnoj diktaturi utemeljenoj na neoliberalnim fantazmima, i stoji kao jedan od temeljnih iskaza dvadesetog veka o odnosu društva ka pojedincu i apstraktnosti pravde.
Miguel Littín je bio jedna od bitnih figura latinoameričkog filma – i još uvek je, poslednji film je snimio 2014. godine – već i na ime toga da se nije zadržavao samo na partikularno čileanskim temama. Nije ni mogao. Nakon što je snimio svoj prvi film – upravo ovaj o kome danas govorimo – Littín je 1971. godine napravio dokumentarac Compañero Presidente o tranziciji Čileanskog društva u socijalizam, snimljen u formi dugačkog razgovora između fancuskog intelektualca Regisa Debrayja i čileanskog predsednika Salvadora Allendea, i imao vremena za samo još jedan igrani film – socijalističku dramu o čileanskim revolucionarima sa sela iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka La Tierra Prometida – pre nego što će vojna hunta doći na vlast a on potražiti egzil u Meksiku. Prominentni socijalistički mislilac i režiser svakako nije bio dobrodođao u neoliberalnoj vojnoj diktaturi Čilea, pa je posle učešća na Moskovskom filmskom festivalu, Kanskom filmskom festivalu i festivalu u Njujorku sa La Tierra Prometida Littín radio filmove u Meksiku, u raznim koprodukcijama (uključujući meksičko-kolumbijski La Viuda de Montiel, sa Geraldineom Chaplin u glavnoj ulozi a po Marquezovoj kratkoj priči istog naslova), da bi se krajem sedamdesetih preselio u Nikaragvu, tamo snimio jedan film pa 1984. došao u Španiju.
Je li se tamo smirio? Nikako. Littín, inače po ocu Palestinac a po majci Grk je odlučio da se inkognito ušunja natrag u Čile kako bi snimio dokumentarac o životu pod Pinocheovim režimom. Acta General de Chile je izašao 1986. godine a Gabriel Garcia Marquez, u tom trenutku nakon susreta u parizu polovinom sedamdesetih već više od decenije Littínov prijatelj, je o ovom podvigu napisao i reportažnu knjigu La aventura de Miguel Littín clandestino en Chile koja je u samom Čileu zaplenjivana i spaljivana kao, jelte, nepoželjna.
Po povratku u Čile nastavio je da snima filmove ali se bavio i politikom i bio gradonačelnik rodnog grada Palmilla u dva mandata i za svoje kasnije filmove imao razne nominacije i zapaženja učešća na raznim festivalima.
No, El Chacal de Nahueltoro ostaje, kako god da se okrene, film po kome mnogi najbolje prepoznaju ne samo Littína i njegov izraz već i čileanski moderni film jer je u pitanju izuzetno upečatljiv i ekonomičan rad koji je došao u pravom trenutku ne samo za latinoamričku publiku već, možda i bitnije, za internacionalnu publiku koja 1969. godine nikako još nije bila desenzitizovana žanrovskim pogledom na mračnu tematiku i tragični narativ kojima se ovaj film bavio.
Šakal iz Nahueltora je nadimak koji su južnoamerički mediji dali čoveku po imenu Jorge del Carmen Valenzuela Torres, nepismenom, prostom muškarcu iz čileanske provincije koji se bavio nadničarskim poslovima i lutao od mesta do mesta sve dok nije 1960. godine počinio jedan od najstrašnijih zamislivih zločina. Živeći u seoskoj kući sa ženom po imenu Rosa Rivas i njenih petoro dece, Torres je bio izbačen napolje, delimično i zato što je njega pratila loša reputacija pijanice i raspikuće. Rivasova, deca i Torres su se ipak nekako skućili u privremenom smeštaju, da bi on, u jednom incidentu, tražeći njen novac od udovičke penzije – kako bi kupio još alkohola – ubio prvo nju, koristeći kosu, a zatim i svo petoro dece. Čileanska policija je potragu za ubicom naširoko publikovala kao jedan od najvažnijih svojih projekata a Torres je brzo uhapšen, osuđen na smrt i pogubljen streljanjem.
El Chacal de Nahueltoro je ekonomična, vitka filmska analiza ovog celog događaja, verna poznatim činjenicama, snimljena i montirana sa naglašeno modernom energijom. Littín je do ovog filma već imao iskustva kao pomoćnik režije Helviu Sotou i kao autor debitovao 1965. kratkim dokumentarnim filmom Por la Tierra Ajena, eksperimentalno režiranim prikazom siromašne dece koja po ulicama Santjaga traže način da se prehrane. U tom smislu, El Chacal de Nahueltoro je bila samo dobra prilika da se sve ono što ga je interesovalo, kako u autorskom postupku, tako i u tematici socijalne pravde i odnosa kolektiva prema pojedincu spakuje u priču koja je još bila veoma živa u svesti čileanske populacije.
Littín, koji je i napisao ovaj film, daje nam danas već poznatu formu dugačkog flešbeka u kome uhapšenog, osumnjičenog ubicu vode u lisicama na mesto zločina kako bi tamo pred tužiocem priznao svoja nepočinstva i pokazao gde je šta uradio. Littín nam daje prikaz vrlo modernog, građanskog Čilea, sa policijskim i tužilačkim službenicima koji deluju poslovno i samo mrvicu reklamerski, ali i sa brojnim građanima koji su se okupili i koje policijski kordon mora sopstvenim telima da odguruje kako ne bi nagrnuli na nesretnog, uplašenog prestupnika što skrušeno stoji u lisicama i govori da se mnogih detalja šestostrukog ubistva ne seća. Tu su i novinari i fotoreporteri, naravno. Littín umešno skače između ove predstave institucija-koje-rade-svoj-posao i flešbekova na Torresov život, od detinjstva u kome je bio prilično nevoljen – majka mu je posle očeve smrti sa stricom dobila još dvoje dece – preko kratkog susreta sa organizovanom religijom i obrazovanjem koje se završilo nepismenošću i radom fizičkih poslova zbog jasne klasne determinisanosti u njegovom životu, momaštva obeleženog lutanjem, nadničarskim radom, sitnim krađama i alkoholom, pa sve do fatalnog susreta sa Rosom Rivas.
Ono što je značajno imati na umu je da filmovi o masovnim i psihotičnim ubicama 1969. godine još nisu bili solidifikovan žanr na svetskom nivou, pa ni u Holivudu. Otud je Littínova analiza Torresovog života i motiva koji su ga doveli do monstruoznog zločina sasvim lišena žanrovskog jezika što se ustalio u narednoj deceniji (mada, naravno, dobri su filmovi sa ovom tematikom i dalje izbegavali eksploatacijske trope) i pogotovo pop-psihologiziranja koje je postalo veoma uobičajeno u ovom podžanru. Littín se dotiče psihologije svog nesretnog protagoniste i on će do kraja filma i do kraja svog života isticati da mu je majka najvažnija, brinuti se kako će ona posle njegovog pogubljenja živeti (iako je u stvarnosti nije video godinama), ali ubistvo žene sa šestoro dece ni na koji način nije prikazano kao latentna osveta odsutnoj majci koja sina nije volela i radije se posvetila deci što ih je imala sa njegovim stricom. U maltene bilo kom filmu snimljenom od sedamdesetih godina pa na dalje ovo bi bilo težište narativa i analize karaktera, ali Littín je snimao drugačiji film, sa drugačijim ambicijama.
Iako, naravno, režiser svog glavnog junaka ne pravda, njegov prikaz klasnog prokletsva koje je pratilo ne samo Torresa već i Rivasovu je onaj „pravi“ element „objašnjavanja“ Torresovog zločina. Ovo su ljudi koji su uvek imali malo, koji od društva ne samo da nisu dobili ništa već je ono nastavilo da im otima i ono malo što su mogli da koriste – scena izbacivanja Rivasove i njene dece iz kuće je posebno upečatljiva sa njenom ambicioznom montažom i kontrastiranjem između uniformisanih policajaca i bespomoćne dece. Ovo je, pokazuje nam film, ono kako sirotinja jedino može da vidi sistem – kao organizovanu silu koja će uvek biti uperena protiv njih.
No, i pre toga su scene u kojima Torres troši svoju ličnu crkavicu na piće, plešući u provincijskoj kafani veoma upečatljive. On je priprosti, pijani seljak u sandalama i pončou a oko njega su doterane žene iz srednje klase i njihovi partneri što plešu uz popularnu muziku i provode se – susret klasa postoji ali nema ni primisli o njihovom mešanju, i sve se završava Torresovim izbacivanjem napolje.
Scena ubistva koje je glavni junak počinio je zastrašujuća. Littín je režira tako da ostavi i utisak halucinantnosti ali i ledene, verističke stvarnosti. Torres objašnjava da je Rivasovu ubio jer je bio pijan i besan, ali da je decu ubio jer mu je bilo žao da žive bez majke i muče se. Momenat u kome je posle pobijenih starijih devojčica shvatio da se i dalje čuje plač bebe u kolevci i odluka da bebu snažno zgazi stopalom je jedan od najstrašnijih koji ćete ikada videti na filmu.
A onda, ostatak filma pokazuje Torresov život u zatvoru i narativ o čoveku koji po prvi put u životu zaista živi u zajednici. Tamo ga uče da čita, tamo on prvi put nosi odeću koja nije od grubog seljačkog materijala, sa folklornim krojem, prvi put nosi cipele. Tamo mu daju zanat i on postaje majstor za pravljenje malih gitara, tamo ga sveštenik poduči empatiji i on se oseti kao katolik, tamo igra fudbal sa drugim zatvorenicima i po prvi put je deo kolektiva jednakih, koji se staraju jedni o drugima. Sistem će Torresu konačno dati ono što mu je nedostajalo u detinjstvu i mladosti – obrazovanje, zaštitu, posao i svrhu – samo da bi ga nakon toga ritualno ubio.
Pogubljenje Jorgea Torresa je u Čileu bilo praćeno jakim kontroverzama jer je streljanje čoveka koji je bio školski primer rehabilitovane osobe što se iskreno pokajala za svoj zločin i želela samo da do kraja života u zatvoru služi društvu percipirano kao potpuno neshvatanje pravde od strane sistema. Littín finale filma režira metodično, koristeći novinskog reportera kao fokalnu tačku na kojoj se presecaju Torresova – kako je prikazano, sasvim legitimna – žudnja da mu se oprosti i da makar na doživotnoj robiji pronađe svoj put do iskupljenja, politička odmeravanja korisnosti pomilovanja jednog od najtežih zločinaca u novijoj istoriji, i apstraktnog, gotvo automatskog kotrljanja šrafića u birokratskoj mašineriji prema neizbežnom kraju.
Torres se skoro do poslednjeg trenutka nada pomilovanju i glumac Nelson Villagra gledaocu u potpunosti prodaje transformaciju osobe koja je bila maltene jedva nešto više od životinje u socijalno biće što je po prvi put osetilo da sistem postoji i može da radi u njegovu korist, samo da bi ga taj sistem sada vodio u neumitnu smrt. Torres je ovde dostojanstven ali i sasvim ljudski uplašen i nemoguće je prema njemu ne osetiti empatiju. U kontrastu sa tim, pripreme streljačkog voda za pogubljenje takođe nam pokazuju žive, stvarne ljude koji izvode neprijatnu dužnost i takođe u gledaocu izazivaju saosećanje, ali se sama procedura, sam „sistem“, pravila, i filozofskih stavova koji su ta pravila izrodili identifikuje kao izvor ultimativne nepravde. Samo jutro pogubljenja i izvšrenje presude su urađeni maestralno, sa efikasnošću koja istovremeno podvlači obezljuđenost situacije koju gledalac posmatra i teške emocije svih prisutnih. Momenat u kome Torres moli da mu ne vezuju oči pred streljačkim vodom pa mu se objasni da bi to bilo jako nehumano upravo prema streljačkom vodu da bi na kraju on pristao je možda najhumaniji kadar u filmu koji o ljudskosti priča birajući neke od najnehumanijih činova što ih čovečanstvo poznaje – od divljeg, impulsivnog deceubistva, pa do apstraktnog, mehaničkog izvršenja smrtne presude koju je država donela nad pojedincem.
El Chacal de Nahueltoro je dakle, prevashodno socijalna drama koja za svoje poente koristi priču iz života, uspevajući da izbegne zamke eksploatacije i pornografskog fokusiranja na nasilje iako , naravno, ne zazire od nasilja ali ga prikazuje artistički i sa sačuvanim dostojanstvom svih umešanih. Često korišćenje kamere iz ruke, grčevite, brze montaže i pogleda iz prvog lica u prvoj polovini filma u jakom je kontrastu sa drugom polovinom koja je režirana „standardnije“, bliže dokumentarnom filmu sa jasnim prikazivanjem koliko Torresov život postaje mirniji onda kada konačno uđe u ljudsko društvo na najnerećniji zamislivi način. I saundtrak što ga je napisao Sergio Ortega ovo izuzetno prati, vozeći se između grčevitih, modernističkih atonalnih kompozicija i narodnih pesama sa savršenom elegancijom.
Kao iskaz o važnosti staranja kolektiva o pojedincu ali i o nalaženju kapaciteta u pojedincu da zaista bude osoba a ne samo živo biće, El Chacal de Nahueltoro je jedan od najupečatljivijih radova koje ćete ikada pogledati. Drugi Littínovi filmovi imaju kompleksnije političke i ideološke iskaze, ali El Chacal de Nahueltoro je idealan spoj sirovog, mučnog incidenta iščupanog direktno iz života i tužne ali snažne humanističke poente o tome kako društvo neke svoje pripadnike praktično od rođenja osuđuje na propast i kako, čak i kada oni pokažu da vrede mnogo više od te presude, toj propasti najćešće neće umaći. Moćno.
